На слици из око 1908. године, лево од палате Зора на углу Кнез Михајлове и Чика Љубине улице, види се у приземљу куће Јована Авакумовића првобитна локација књижаре Геце Кона.
Увеличани део горње слике.
Гледано са друге стрен књижара провирује скроз десно на слици из истог периода. На овој локацији је Геца Кон био од 1901. године. Књижара је касније пресељена на познатије локације у Кнез Михајловој 1 и 12.
Жене на пар претходних страна можда јесу фолксдојчерке које су се супериорно осећале 3 године а онда збрисале за Улм и околину, у прапостојбину. Међутим, нисам баш сигуран да се на оним другим девојкама које су се хватале под руку са немачким војницима нешто очитавало понижење рата. Оне то понижење нису (углавном) ни осећале већ су уживале у својој скоро исто таквој привременој надмоћи. И мени је пало на памет кад сам видео горње фотографије да те некадашње девојке сад и ако су којим случајем живе, имају све најмање око 90 година. У ери комуникација какве никад пре нису биле, како ли се осећају њихова деца или унуци кад виде овакве фотографије својих мајки и бака на Интернету? Један део њих које су остале и сачекале партизане биле су стрељане у првом таласу, остале су шишане до главе и пребијане. А то није био специјалитет само овде. Сећам се да сам неке филмске кадрове на ту тематику видео и по ослобођењу Париза. Заправо, можда овај пост нисам требао ни да пишем јер ме многи (нарочито млађи) можда неће ни разумети.
Ово са Паризом је тачно. Занимљиво, у групи за шишање (иако нису биле фолксдојчерке) биле су тада и Едит Пјаф и Коко Шанел, а ко зна колико их је погубљено.
...на углу са Капетан-Мишином. Те куће више нема, срушена је 1960-их да би била подигнута нова стамбена зграда. Истини за вољу није била никаква лепотица и приде се и распадала, али је ипак била стара преко 200 година а и то је, посебно код нас, нека вредност. Постоје слике тог угла и код Јеремије.
[/quote]
Bio bi jedan bezobrazluk da se ne zahvalim Kasini i Buku na ovom prilogu u kome intenz. uzivam !! grk
На Јеремијиној слици види се нова вишеспратница у Карађорђевој 31 (прва већа зграда с леве стране). Подигла ју је Олга Михајловић, неко време се звала и Олга Крсмановић, по пројекту Јакоба Козинског. Изградња је трајала од јула 1927. до фебруара 1928. године.
У пролеће 2011. године обновљена је фасада зграде.
... Bonđorno :)...
Kad bih reagovao na svaki ovakav prilog imao bih vise postova od Kasine ..... grk
Francais - impoderabilite de ... ovaj, kako se ono kaze ...
Dugo gledam Francuzove snimke na Rundeovom vademekumu i ...
Imponderbilite maguique ( jel' se tako pise?.. ).... kuku majko, ne znam kako dalje ....
Magična imponderabilnost Francuzove fotografije
Prećutna preambula: Eteričnost linija i uklapanje perspektiva kvazi-triangulacionim uritmljavanjem paralaksi tajna su kanoničnog sklada i diferenciranog ukusa Francuzovih fotografija. Na pojedinim snimcima one su dovedene do opijajuće apstrakcije, savršenstva oku. One sâme sebe osmišljavaju nekim potajnim jezikom koji zanosi. Forma, boja, saglasni prostori i svetlost međusobno se “dogovaraju” u čežnji sebesaznanja – kao u zaveri, ili savezu lepota. Zato ih je nemoguće analitički ‘objasniti’ pretenzijama uobičajenog jezika estetike (a i nemam tu stručnost). U stvari, Francuz i nema mnogo posla ( jer ima darovitosti ) oko ovih fotografija, kvintesencija sklada, koji kao da je samo čekao da bude “prekomponovan” iz mimo u među. To je proklamacija mističkog platonizma čiste, nemehaničke, forme u revizionom svetlu duhovnog kompleksa njegove neideologizovane estetske kulture. Na žalost, Francuz je još jedan primer izvoza našeg talenta (Teslinog izuma).
Govoreći o lepom često postajemo robovi balsamovanih misli i simbolike. Njima nisu robovali ni živoga govora Mračajski proto’ ni Simeun đak. Oboma je na prag dostavljen ovaj tekst. A pod pragom – nešto je kapalo.
* * *
Prozirna okna Francuzovih zgrada gledaju očima vode, začetcima svetlosnih bazena. Zaslepljujuća belina njihovih fasadnih površina, kao zavejanih plaža, violiniranih linija i sa obrvnim pervazima uzdaha tih očiju, nadilaze moć konvencionalnih formulacija. Odsjaji susnežice svetla, koje on hvata u pravom trenutku, pretvaraju se u zercalce gorskih biljura jezerštica.
Poletna svetlost je osnovni fon, raspoređen kao protivtežna sreća agresivnosti odbrane same forme. Generičko svetlo praskozorja (kome je baba bila i majka i ljubavnica), u uterinski hidrotermalnom jutru, otvara kapije ritualu povratka. Duge ravni peščanih trgova ležećih pokrajina prostora obuhvataju, kao slojevite brazletne, meko zasvedenu kubičnost krovova i zgrada uz lažni plač okana jednog fatalnog sklapanja očiju. Ipak, dugi fasadni ispusti, sulundari za neverodostojne sêni i blagi dah tih vanfokalnih senki, i kupole napuštene kao kosmonauti, udovoljavaju diferencijalnom razmeđivanju grube optičke percepcije. Crep i cigla uklapaju se oštro, kao ukrivljeni rogljevi kuća na zavijutku, anabiozom svojih ligatura i odišući životom pôra betona, načelno negiranim mrtvim stvarima. Dar prozračnosti lisnate forme, kao ogledalski let albatrosa i mreže prostornih otkucaja homolognih preseka, uz apotekarski pedantan odnos prozorskog i tavanskog neba, stvaraju odskočnu dasku ka raju imperijalne estetike. U njoj, glavno služenje perspektive predstavlja – slušanje, pogađanjem opšte slušne tačke. To služenje je i zahvalnost i sâma želja za zahvalnošću kojom se oprisutnjuju viši stupnjevi duhovnog uvida. Smisao forme i draž ukusa, prečišćeni ili meblirani, nalaze sebe onakve kakvi jesu ili, preciznije, kakvi bi autor želeo da oni budu. Kao utuk tome, ortogonalni nebeski obronci, cepelini ambrozijalnog svetla, pompezna su gozba jedne biserne pobune pene Antila i Martinika – ili nadmenog plavetnila pirinejskog neba. Francuz nam nameće živi osećaj lične prosvetljenosti jer zaboravljamo da je gledao kroz objektiv – kao na holografskim vodenim mlazevima razglednica Nijagarinih vodopada i zooloških jezera.
Krajem dana, višestruki zastakljeni kućni ulazi, nalik sistemima pokrivenih pasaža, odaju odbleske karminskih zalazaka javanskog svetla Sumatre poleglog po lakiranim vodama arhipelaga. Stvari, refleksijama umnožene u njima, izgledaju svojim neprijateljima kao da ih ima daleko više. A tim refleksijama izazvane emanacije kao nekakvog vođstva, kalibrisane na žarkom odstojanju – znaci li su? Zbog strašne pompe fantomske vizuelnosti polusenki to ni stvarna istina ne uspeva da shvati!
* * *
Večernje fotografije trgova i avenija, njihovi amforični ehoi i prostor time reponiran, rundele nečuvene podbulosti (možda vimena suza?) osvetljene fosfatnim svetlom kao bačenim iz aviona, frakcionisano se rekristališu u pritvorne obrise jednog neopažljivog, nesagledivog gradskog osvetljenja. Je li to oprezno signaliziranje defakturisanim mrakom, voltažom daha boja, kao u neobojenoj tami levka, u maticama žeđi? Prestanak rata?! Nad krovnim terasama, ohridski biseri pariskog neba ili nekog gigantskog planetarijuma blistaju garavim sjajem k’o morske zvezde iz tamnog vala. Ma šta biolozi tvrdili, počinje noć strasti sa geometrijom stvari.
Vlada demagoška tišina jer smo u šablonu Pariza ili Beograda. Platna zidova su živa (tj. živa su na fotografijama), samo su im očni kapci zatvoreni – ironična sigurnost da neće umreti. Tu su i pritvoreni prozori, komotna ergonomska svetla stanova, pramenje nevidljivo zadignutih zavesa sa socijalnim mirisima boravaka i dimom koga je skupio slučaj; i tihi nerazgovetni glasovi ozakonjeni istom slučajnošću. Bez zlatnog centroida, ni u ocilima krošnji visokih platana odavno nema minucioznih sunašaca. Veče je. Skoro će noć. Odbljesci mnogih stakala dublji su nego što ih daje voda. Zakučasti sumrak postaje nesvesni potkazivač oštrine, izrazitelj zonalnosti nejasnih formi poput sećanja na teatralne noći sa filma. Kao poluozarene planete, sferične strukture fasada sliče kamenim loptama s Povlena. Žonglerski podsmeh skandiranih reklama, orbite i spinovi senzornih i ambulatornih svetala, ne remete polaznu snagu staleškog sklada i bridi obrisa velegrada. U kotlu zapada nešto se zgušnjava. Mlečnobeli stubovi palata, kao erotski plen naslade, naziru se opovršinjeni u poluvatnom svetlu – elegantni kao vitki prsti kontese Šaban de Palis.
* * *
Francuz dohvata vradžbinsku moć prosvetnog trena, koji je već živeo vekovima, soničnom muzikom strpljenja i kodom čoveštva koje on ima za astronomske korelate lepote arhitektonske simetrije, za trigonometrijske dijagrame sklada – eterične kao kad magla lako prignječena promajom napušta ogledalo. A ove kriptične “šifre” čuvaju dvoglave zmije i moguće ih je razotkriti samo agoničnim domasima proračunskog alata autorovog poslanstva. Njegova stoička inteligencija, u protokolarnom mačevanju sa Suncem, savršeno balansira svetlosne transakcije u samom gledencu, zeničnoj tački, objektiva. Svetlost obleće oko njega, kao žrtvena ‘osveta’ načelno lepog a ne kao prosta kazna. Sija u umu nebesa Bog! Ne znam da li Ga Francuz oseća u predočenjima svojih fotki, u “grifovima” teribilizma njihove simetrične lepote, jedne apokaliptičke pretnje devičanstva. Svejedno, umetnici su često politeisti (subvencionisani sopstvenom a priželjkujući i natprirodne Muze). A postoje i pikselna božanstva u sračunatoj, alibičnoj vezi s transcendentnim ‘utočištima’.
Autor, kao maglina, svima šalje telepatsku poruku: ”Prođite kroz materiju”! Drzak je i darovito skeptičan kao umetnik – što ukazuje da je pravi. Učtiv kad treba, ali i političan. Nije nemoguće da nosi i nož! Ambicije je sopstveničke ali ne vlasničke, ne sticalačke. Na žalost, dočekuje ga samotnička ćutnja nautičke muzike izolovanih (jer iza njega ne stoji nijedan klan). Ta nepravda dosledno je očekivana jer da pravdu Francuz zna, ona bi mu teže pala od svake nepravde. Zveku smeha u lancima, lukavost genskih interkonverzija morfoprostora i kolektivne bihejviorističke kletve predaka, hereditarni med tajne postojanja, doznaće i Francuz uskoro jer je još mlad ‘ajduk. Za sada, samo je zabludni slušalac Onog nadpokolenjskog (sinodskog Hrista) koji se ne javlja; naviknut je da rutinski psuje a ne da moli Boga (što je jednostavnije).
* * *
U prostoru napetom kao od pokliča, ovaploćuje se osmotska večnost puna slojevitih ehoa (ako je vremešnost eho) i neslučajnih, valentnih, senki i mreža od tih valenci koje sistematizuju pozituru i razumevanje. Hipnotiše nas laserski jasno ‘gledanje’ forme, njena obnova kao radosno buđenje pre-adolescenta, koja se produbljuje uzvišenom nesamerljivošću žive realnosti. Dijalekti forme premošćavaju se međusobnom prisnošću, sopstvenim ažuriranjem sklada, a ne premošćivanjem prostora. Pacifistički heliocentrizam tornjeva, stilističkih kesona dubokih klerikalnih visina, deluje kao ustavni udar osunčan vazduhom livadskih planina. Novoarhaične palate, zidane kao sukcione turbine bistrog svetla, nose vehementnost kraja neke epohe – obložene zlatom kao da su maharadža one su pretnja fantaziji providnosti. A one sanatorijalno bele kao mlekarski brodovi, konusnih kubeta poput varaklaisanog marcipana, kao da su često upadale u krečane iako nisu bile nestašne. Oteta od obala, i podvrgnuta ostrvskom snu sanjalačke klime, one su staništa za Petra Pana i Jana Bibijana. Obrušeni prostori tavana, tamnica kobnih po vetrove, pod obalnim padom brojnih tjudorskih krovova periferijskih industrijskih uličica i dobrotvoračkih parkića sugerišu čelične spone, drevne transfere metala – huk zlog oka jednog sujetnog arhivarstva. Forma daje kristalno čvrstu formulu svetlu! Pojedini Francuzovi snimci dočaravaju stakleno more sna od koncilijantnih skupina glaziranih prozorčića, blistavih kao embrionalna svetla vrela Bune. Noć je boje crnog vina iz Bradine koje se leska – kao kad talas dobije oči.
Mirisi dovabljeni iz davnina, olfaktivni paravani srpstva koji se upiru o nepca, osećaju se kao kalendarski identiteti. Gestualno viteštvo suprotstavljenih prisutnosti u asimptotskom doticaju, radoznalih na poređenja i u fotomuskularnoj korelaciji, izvija se do maksimuma – a svetlost, njihov je vlastelin. Gorka istina i skrušenost opskurnih srca osuđenih na nemoć, tajinstveno se sjedinjuju u fotosima likova rubnih ljudi, gde ponositosti nema, za koje Sena teče dvosmerno ako “reke izviru i u morima” (Hölderlin).
* * *
Da je Francuz neki grad, ma bio i opsađen (ali da je armija uz njega), građanstvu se ne bi baš ponajbolje pisalo. Zato bi zidari, sibaritskim (hedonističkim) lobiranjem za masonski apsolutizam (naravno, ne šperovskog tipa) dosegli večnost velevaroške arhitekture. Ne bi se čuo bastardni mjauk odrona prostranstva, reprezent hibridnosti ustegljivog otadžbinskog prostora, odraz samovlašća jednog socijalnog sistema rampi. Svetlost bi blistala sedefnim srebrenjem reke Drcke, pritoke Tare, atomski razbijena na stotine caklenjaka. Takva i jeste nostalgična baština suprematije sjaja Romejskih vasileusa i naprezanja Tribalskih velikih čelnika nemanjićske Srbije. Taj tanani madrigalizam filogeneze i danas živi u fonetskom predukusu naziva Mileševa, Koceljeva, Kičeva (kod Bijelog Polja), Deževa, Joševa (kod Loznice). A i u mazohizmu borbe našeg naroda za opstanak.
Verižni oklopi starih balkona, njihova brutalna izuvijanost, izopačena u apsolutnoj simetriji, stvara lažno tiransko predosećanje. Svetlost i mrlje editori su tog čvrstog kova. Njegova sumorna panoplija, u poluprovidnom svetlu jazova svog lokalnog vremena, ima uzdržan sjaj vode za piće u tamnicama ili žara cigarete osuđenih.
Dok smo mi ginuli u ustancima, … svet zapadnjačke potpunosti je shvatio isključivost potpunosti sveta kao što i sistem aksioma ne može biti totalan, samoobuhvatan (K. Göddel). Drugim rečima, Zapad je ispravno shvatio da za život nije neophodna sreća. To je očigledno i u nervaturi Francuzovih snimaka. Konsekventno, i savršenstvo arhitekturnih sklopova nužno žigoše nacionalno. Francuz ne ruši već niveliše relativističku fluktuaciju formi, linearizujući je putem jednog univerzalnog aproksimatora širokog gesta. Upečatljiv je i pečat arhitektonske konfesije živog prostora i rasteretne deglacijacije svetla kojima on barata, deponujući u njima mir. Taj mir prelazi na posmatrača kao po valovima Mokranjčevog »Иже херувими« stvarajući doživljaj vantelesnog iskustva.
* * *
Činjenica je, utisci “energetskih potencijala vakuuma” sa Francuzovih fotografija su sređivali mene, a sad sam ja ‘sredio’ utiske. Sigurna neuhvatljivost lepote daleko je iznad pokušaja radikalnije sintagmatske reformulacije njene. Stohiometrijski sklad ostaje konzerviran u autorovim fotografijama, polarizovan u talasu zaustavljenog vremena. Tom skladu, osenjenom aforistično nabijenim proto-jezikom, tj. samo nagoveštajem jednog jezika bez akvizicija literarnih uslovljavanja – takoreći sine materia – nije ni malo nauđeno. U svetu u kome još samo gordost nije šminka, Francuzova kristalizovanja tonalnosti svetla ostaju netaknuta preverbalnim tretmanom ma kako aksiomatski on izgledao u svojoj devijantnosti. Upornošću, Francuz bi primenom kompozitne i vektorske svetlosti i njenim kremom kao i telemetrijskim “ustvarivanjem” njene simetričnosti u sklad, mogao da postigne trijumf kao što je Lobačevski trijumfovao u neeuklidskoj geometriji. grk
hi, Grk, ovaj izuzetni post bi trebalo da se kao kopija pojavi i na "Azbuzi", jer tamo i pripada...
Hvala!
Ma kakvi izuzetan, impulsi, samo impulsi ... ali ti si u pravu, potpuno! Ja sam , kao i uvek jurnuo da neke Fr. fotke turim na "Stari BG .. " gde one nisu poznate. Do pre 2 dana i nisam bio na tvojoj propedeutici pa nisam imao sav uvid u Francove fotke. Slobodan si da s ovim textom cinis po volji, kao i ostali. grk
Мени оно у средини слике личи на водоторањ.
Да није то скакаоница на Сајмишту?
На слици из око 1908. године, лево од палате Зора на углу Кнез Михајлове и Чика Љубине улице, види се у приземљу куће Јована Авакумовића првобитна локација књижаре Геце Кона.
Увеличани део горње слике.
Гледано са друге стрен књижара провирује скроз десно на слици из истог периода. На овој локацији је Геца Кон био од 1901. године. Књижара је касније пресељена на познатије локације у Кнез Михајловој 1 и 12.
Увеличани део.
Жене на пар претходних страна можда јесу фолксдојчерке које су се супериорно осећале 3 године а онда збрисале за Улм и околину, у прапостојбину. Међутим, нисам баш сигуран да се на оним другим девојкама које су се хватале под руку са немачким војницима нешто очитавало понижење рата. Оне то понижење нису (углавном) ни осећале већ су уживале у својој скоро исто таквој привременој надмоћи. И мени је пало на памет кад сам видео горње фотографије да те некадашње девојке сад и ако су којим случајем живе, имају све најмање око 90 година. У ери комуникација какве никад пре нису биле, како ли се осећају њихова деца или унуци кад виде овакве фотографије својих мајки и бака на Интернету? Један део њих које су остале и сачекале партизане биле су стрељане у првом таласу, остале су шишане до главе и пребијане. А то није био специјалитет само овде. Сећам се да сам неке филмске кадрове на ту тематику видео и по ослобођењу Париза. Заправо, можда овај пост нисам требао ни да пишем јер ме многи (нарочито млађи) можда неће ни разумети.
Ово са Паризом је тачно. Занимљиво, у групи за шишање (иако нису биле фолксдојчерке) биле су тада и Едит Пјаф и Коко Шанел, а ко зна колико их је погубљено.
Рат је чудна и ужасна ствар.
Slika je mutna. Stara Praktika u nevestim rukama. 1980g. :: grk
...ma treba je ostaviti preko noći da miruje, pa će sama od sebe da se odmuti....
Uzgred, lepo komponovana slika!
Ma Runde, cist moj patzerei !! Al' svejedno, hvala !!
[/quote]
Bio bi jedan bezobrazluk da se ne zahvalim Kasini i Buku na ovom prilogu u kome intenz. uzivam !! grk
На Јеремијиној слици види се нова вишеспратница у Карађорђевој 31 (прва већа зграда с леве стране). Подигла ју је Олга Михајловић, неко време се звала и Олга Крсмановић, по пројекту Јакоба Козинског. Изградња је трајала од јула 1927. до фебруара 1928. године.
У пролеће 2011. године обновљена је фасада зграде.
... Bonđorno :)...
Kad bih reagovao na svaki ovakav prilog imao bih vise postova od Kasine ..... grk
Dugo gledam Francuzove snimke na Rundeovom vademekumu i ...
Imponderbilite maguique ( jel' se tako pise?.. ).... kuku majko, ne znam kako dalje ....
Magična imponderabilnost Francuzove fotografije
GDE JE OVO .... PORED JE NEKO SETALISTE ....
Magična imponderabilnost Francuzove fotografije
hi, Grk, ovaj izuzetni post bi trebalo da se kao kopija pojavi i na "Azbuzi", jer tamo i pripada...
Hvala!
Magična imponderabilnost Francuzove fotografije
hi, Grk, ovaj izuzetni post bi trebalo da se kao kopija pojavi i na "Azbuzi", jer tamo i pripada...
Hvala!
Ma kakvi izuzetan, impulsi, samo impulsi ... ali ti si u pravu, potpuno! Ja sam , kao i uvek jurnuo da neke Fr. fotke turim na "Stari BG .. " gde one nisu poznate. Do pre 2 dana i nisam bio na tvojoj propedeutici pa nisam imao sav uvid u Francove fotke. Slobodan si da s ovim textom cinis po volji, kao i ostali. grk