Два (простопроширена) кадра из филма, мерџовао сам пар кадрова да би се добио шири кадар на слици:
Поглед са "Инекса" ка Панчевцу:
Поглед ка парку испод "Москве", видимо и "Лејланда" како језди низ Балканску улицу (која ли је то линија била?), мислим да је камион Градске чистоће у кадру, ту су и они чистачи ципела које је и Рунде тих година овековечио:
Два (простопроширена) кадра из филма, мерџовао сам пар кадрова да би се добио шири кадар на слици:
Поглед са "Инекса" ка Панчевцу:
Поглед ка парку испод "Москве", видимо и "Лејланда" како језди низ Балканску улицу (која ли је то линија била?), мислим да је камион Градске чистоће у кадру, ту су и они чистачи ципела које је и Рунде тих година овековечио:
Jok! Moji su "stajali" desno sa Prizrenskom u pozadini!
Pošalji mi link za film preko privatne poruke, možda mi uspije nešto bolji tehnički kvalitet?.....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Врло је занимљив снимак који нам је Душан Напијало представио, а на коме се, како видимо, налази мађарски официр у Београду маја 1941. године.
Наша перцепција окупационих снага у Београду током Другог светског рата се своди искључиво на немачке нацисте па нам утолико овакви снимци дођу као својеврсно изненађење. Јер, на београдским улицама тада су шетали и многи други из земаља "Нове Европе" како су нацисти волели да зову свој пројекат окупације читавог европског континента, од којих највише они који су и двадесетак и нешто година раније у Београд улазили у саставу нападних снага Аустроугарске војске...
А колико је још "новоевропљана" под немачком командом било у Београду тих дана, најбоље сведоче снимци које нам је Булвита постовао са комеморације бугарском цару Борису из амбасаде Царевине Бугарске, снимљене 5. септембра 1943. године. На тој церемонији је настао један од, по мени, најимпресивнијих снимака страних официра и изасланика који су се у неком тренутку нашли на београдским улицама током окупације. То је ова фотографија на којој се осим највиших немачких и бугарских официра, види и једна особа у НДХ церемонијалној униформи. До сада није било фотографија које приказују било ког припадника Павелићеве Хрватске у Београду, односно на овој страни града која је у Др.св.рату остала под контролом српске квислиншке владе. Према неким мишљењима изнетим на војном сајту Палуба, претпоставка је да је на овој слици могуће снимљен министар спољних послова НДХ Младен Лојковић. Мени је још већа енигма ко је личност у цивилном оделу која је овде означена упитником. Да лои је реч о самом амбасадору НДХ у Недићевој Србији, или неком високом функционеру тадашњег окупационог апрата... тек, непознато је. За сада.
Фотографија љубазношћу Баук Баукампфа
На слици није НДХ министар Лорковић и никакава амбасада те државе није постојала у Недићевој Србији. Србија није у била у тзв. Новој Европи "међународно" призната држава, она је била једноставно речено немачка окупациона територија којој је временом дато нешто унутрашње смоуправе али под строгом контролом Немаца. За разлику од Србије НДХ је била међународно призната од следећих држава: Немачке, Италије, Јапана, Мађарске, Румуније, Бугарске, Шпаније, Финске, Словачке и једне егзотичне државе на далеком истоку царевине Манџурије (Манџукуо) под контролом Јапана. Занимљиво је да НДХ није признала неутрална Швајцарска него је и даље одржавала односе са избеглом краљевском југословенском владом у Лондону.
У Београду је током рата радио швајцарски конзулат а претпостављам да су сличне конзулате имале и Бугарска, Мађарска, Италија и Румунија док је НДХ је имала некакву канцеларијиу за заштиту интереса.
Све друге државе одржавале ду током рата дипломатске односе са краљевском југословенском владом у Лондону
Било би добро ако сте толико сигурни да на слици није Лорковић, да нам кажете шта мислите о коме је онда реч...
Што се Србије под окупацијом тиче, НДХ је имала дипломатске представнике у Београду до 1944. године: ја сам овде погрешно ставио титулу амбасадор, прави термин би био "конзул". Представници НДХ су у почетку радили у некој врсти канцеларије која је касније прерасла у конзулат.
Препоручио бих сваком заинтересованом за ову тему, нама данас релативно непознату, да прочита књигу загребачког аутора Александра Војиновића "НДХ у Београду", тамо је ова област добро објашњена.
Војиновић пише: "Први дипломатски представник НДХ, официр за везу са војним заповедником Србије, али и цивилни представник НДХ, био је извесни Јосип Лончаревић. Уз њега су деловала још два официра и један подофицир, а ускоро и једно цивилно лице, као секретар. Канцеларија официра за везу налазила се на Престолонаследниковом тргу број 2, у згради Главне поште, „улаз са северне стране”. Био је то у прво време „Хрватски клуб – Уред за путнице”, у коме је дневно било „1.000 до 1.500 странака по разним питањима”, а од августа 1941. конзулат. У њему су радили вицеконзул Тихомир Винцетић и још три чиновника.
Последње седиште конзулата НДХ у Београду налазило се у некадашњој згради у Добрачиној улици број 22."
На овој фотографији полагања заклетве владе НДХ коју је на сајту Палуба.инфо приложио један члан, заокружен црвеним је министар Лорковић. Мени се чини да би то лако могао да буде исти човек као са комеморације из бугарске амбасаде...?
Врло је занимљив снимак који нам је Душан Напијало представио, а на коме се, како видимо, налази мађарски официр у Београду маја 1941. године.
Наша перцепција окупационих снага у Београду током Другог светског рата се своди искључиво на немачке нацисте па нам утолико овакви снимци дођу као својеврсно изненађење. Јер, на београдским улицама тада су шетали и многи други из земаља "Нове Европе" како су нацисти волели да зову свој пројекат окупације читавог европског континента, од којих највише они који су и двадесетак и нешто година раније у Београд улазили у саставу нападних снага Аустроугарске војске...
А колико је још "новоевропљана" под немачком командом било у Београду тих дана, најбоље сведоче снимци које нам је Булвита постовао са комеморације бугарском цару Борису из амбасаде Царевине Бугарске, снимљене 5. септембра 1943. године. На тој церемонији је настао један од, по мени, најимпресивнијих снимака страних официра и изасланика који су се у неком тренутку нашли на београдским улицама током окупације. То је ова фотографија на којој се осим највиших немачких и бугарских официра, види и једна особа у НДХ церемонијалној униформи. До сада није било фотографија које приказују било ког припадника Павелићеве Хрватске у Београду, односно на овој страни града која је у Др.св.рату остала под контролом српске квислиншке владе. Према неким мишљењима изнетим на војном сајту Палуба, претпоставка је да је на овој слици могуће снимљен министар спољних послова НДХ Младен Лојковић. Мени је још већа енигма ко је личност у цивилном оделу која је овде означена упитником. Да лои је реч о самом амбасадору НДХ у Недићевој Србији, или неком високом функционеру тадашњег окупационог апрата... тек, непознато је. За сада.
Фотографија љубазношћу Баук Баукампфа
На слици није НДХ министар Лорковић и никакава амбасада те државе није постојала у Недићевој Србији. Србија није у била у тзв. Новој Европи "међународно" призната држава, она је била једноставно речено немачка окупациона територија којој је временом дато нешто унутрашње смоуправе али под строгом контролом Немаца. За разлику од Србије НДХ је била међународно призната од следећих држава: Немачке, Италије, Јапана, Мађарске, Румуније, Бугарске, Шпаније, Финске, Словачке и једне егзотичне државе на далеком истоку царевине Манџурије (Манџукуо) под контролом Јапана. Занимљиво је да НДХ није признала неутрална Швајцарска него је и даље одржавала односе са избеглом краљевском југословенском владом у Лондону.
У Београду је током рата радио швајцарски конзулат а претпостављам да су сличне конзулате имале и Бугарска, Мађарска, Италија и Румунија док је НДХ је имала некакву канцеларијиу за заштиту интереса.
Све друге државе одржавале ду током рата дипломатске односе са краљевском југословенском владом у Лондону
Било би добро ако сте толико сигурни да на слици није Лорковић, да нам кажете шта мислите о коме је онда реч...
Што се Србије под окупацијом тиче, НДХ је имала дипломатске представнике у Београду до 1944. године: ја сам овде погрешно ставио титулу амбасадор, прави термин би био "конзул". Представници НДХ су у почетку радили у некој врсти канцеларије која је касније прерасла у конзулат.
Препоручио бих сваком заинтересованом за ову тему, нама данас релативно непознату, да прочита књигу загребачког аутора Александра Војиновића "НДХ у Београду", тамо је ова област добро објашњена.
Војиновић пише: "Први дипломатски представник НДХ, официр за везу са војним заповедником Србије, али и цивилни представник НДХ, био је извесни Јосип Лончаревић. Уз њега су деловала још два официра и један подофицир, а ускоро и једно цивилно лице, као секретар. Канцеларија официра за везу налазила се на Престолонаследниковом тргу број 2, у згради Главне поште, „улаз са северне стране”. Био је то у прво време „Хрватски клуб – Уред за путнице”, у коме је дневно било „1.000 до 1.500 странака по разним питањима”, а од августа 1941. конзулат. У њему су радили вицеконзул Тихомир Винцетић и још три чиновника.
Последње седиште конзулата НДХ у Београду налазило се у некадашњој згради у Добрачиној улици број 22."
На овој фотографији полагања заклетве владе НДХ коју је на сајту Палуба.инфо приложио један члан, заокружен црвеним је министар Лорковић. Мени се чини да би то лако могао да буде исти човек као са комеморације из бугарске амбасаде...?
Možda ovi citati mogu pomoći da se ustanovi istina o karakteru te saradnje i diplomatije:
Olivera Milosavljević, Potisnuta istina, Kolaboracija u Srbiji 1941. - 1944.
Beograd 2006.
strana 53
"Sport. Sportske strane u novinama su tokom čitavog rata uređivane s
ciljem da potvrde sliku “normalnosti” u Nedićevom “posleratnom”
vremenu. Kao da se u “Poglavnikovoj” NDH ništa neuobičajeno nije
događalo, pratile su rezultate hrvatskog kupa, fudbaleri su sa javnošću
delili svoje dileme da li da idu u hrvatske ili italijanske klubove i redovno je
izveštavali o svojim pregovorima. Održavane su fudbalske utakmice sa
timovima nemačke vojske, hipodrom je radio kao i u svako “normalno”
vreme, dame koje su ga posećivale bile su elegantne, a u sveopštoj
izmišljenoj stvarnosti sa izmišljenom tradicijom, i sport je dobijao novu,
“autentično” nacionalnu terminologiju – “zgoditak”, “momčad”, “loptač”,
odnosno, “streljački red”, “vođa”"
strana 55
"Danas se mogu čuti tumačenja da je čitavu svoju aktivnost Milan
Nedić sprovodio kako bi zaštitio postradale Srbe iz ustaške NDH.
Međutim, tadašnja srpska javnost, slušajući Nedića i njegove
propagandiste, o tome nije mogla da sazna gotovo ništa. NDH se doduše u
Nedićevoj štampi pominjala, ali samo kada je srpska javnost obaveštavana
o uspostavljanju trgovinskih veza između Srbije i Hrvatske, o
mogućnostima putovanja u “Slobodnu Hrvatsku državu”, o proslavama
godišnjica njenog formiranja, o međunarodnim aktivnostima “Poglavnika”,
o njegovim uspešnim obračunima sa komunistima, o otvaranju
zagrebačkog sajma, o rezultatima utakmica fudbalskog kupa ili o transferu
fudbalera iz srpskih u hrvatske klubove"
Sa druge strane, knjiga Mihajlovićeve ne pominje slučajeve kada su na primer, obični putnici iz Srbije, skidani sa vozova i odvođeni u logore, gde su pogubljivani (slučaj profesora Zrnića, koji je tako završio - muža Maje Zrnić, koja je tokom okupacije živela u Dubrovnku - jedan je od onih najjezivijih i najstrašnijih).
Kako su srpski fudbaleri igrali u endehazijskim klubovima, nije mi baš najjasnije.
Поглед са "Инекса" ка Панчевцу:
Поглед ка парку испод "Москве", видимо и "Лејланда" како језди низ Балканску улицу (која ли је то линија била?), мислим да је камион Градске чистоће у кадру, ту су и они чистачи ципела које је и Рунде тих година овековечио:
Трг са Лејландом поново:
Иначе, Вишња нема много везе са Ташмајданом, живи на Косанчићевом венцу:
Те 1968 су радили неку реконструкцију данашњег трамвајског моста:
Поглед са "Инекса" ка Панчевцу:
Поглед ка парку испод "Москве", видимо и "Лејланда" како језди низ Балканску улицу (која ли је то линија била?), мислим да је камион Градске чистоће у кадру, ту су и они чистачи ципела које је и Рунде тих година овековечио:
Jok! Moji su "stajali" desno sa Prizrenskom u pozadini!
Pošalji mi link za film preko privatne poruke, možda mi uspije nešto bolji tehnički kvalitet?.....
Једна Двојка у Немањиној за г. Дунда:
Вишња са удварачем испред Шансе:
Скривена порука филма је да ко хоће Вишњу треба да купи бар овако нешто:
Прилаз Коџиној са Мостара:
Вишња је заправо обична домаћица са духовитом поруком на платну изнад Смедеревца:
и радиом на коме стоји цвеће:
...али која воли и да се забави на брду изнад Карабурме:
Наша перцепција окупационих снага у Београду током Другог светског рата се своди искључиво на немачке нацисте па нам утолико овакви снимци дођу као својеврсно изненађење. Јер, на београдским улицама тада су шетали и многи други из земаља "Нове Европе" како су нацисти волели да зову свој пројекат окупације читавог европског континента, од којих највише они који су и двадесетак и нешто година раније у Београд улазили у саставу нападних снага Аустроугарске војске...
А колико је још "новоевропљана" под немачком командом било у Београду тих дана, најбоље сведоче снимци које нам је Булвита постовао са комеморације бугарском цару Борису из амбасаде Царевине Бугарске, снимљене 5. септембра 1943. године. На тој церемонији је настао један од, по мени, најимпресивнијих снимака страних официра и изасланика који су се у неком тренутку нашли на београдским улицама током окупације. То је ова фотографија на којој се осим највиших немачких и бугарских официра, види и једна особа у НДХ церемонијалној униформи. До сада није било фотографија које приказују било ког припадника Павелићеве Хрватске у Београду, односно на овој страни града која је у Др.св.рату остала под контролом српске квислиншке владе. Према неким мишљењима изнетим на војном сајту Палуба, претпоставка је да је на овој слици могуће снимљен министар спољних послова НДХ Младен Лојковић. Мени је још већа енигма ко је личност у цивилном оделу која је овде означена упитником. Да лои је реч о самом амбасадору НДХ у Недићевој Србији, или неком високом функционеру тадашњег окупационог апрата... тек, непознато је. За сада.
Фотографија љубазношћу Баук Баукампфа
На слици није НДХ министар Лорковић и никакава амбасада те државе није постојала у Недићевој Србији. Србија није у била у тзв. Новој Европи "међународно" призната држава, она је била једноставно речено немачка окупациона територија којој је временом дато нешто унутрашње смоуправе али под строгом контролом Немаца. За разлику од Србије НДХ је била међународно призната од следећих држава: Немачке, Италије, Јапана, Мађарске, Румуније, Бугарске, Шпаније, Финске, Словачке и једне егзотичне државе на далеком истоку царевине Манџурије (Манџукуо) под контролом Јапана. Занимљиво је да НДХ није признала неутрална Швајцарска него је и даље одржавала односе са избеглом краљевском југословенском владом у Лондону.
У Београду је током рата радио швајцарски конзулат а претпостављам да су сличне конзулате имале и Бугарска, Мађарска, Италија и Румунија док је НДХ је имала некакву канцеларијиу за заштиту интереса.
Све друге државе одржавале ду током рата дипломатске односе са краљевском југословенском владом у Лондону
Било би добро ако сте толико сигурни да на слици није Лорковић, да нам кажете шта мислите о коме је онда реч...
Што се Србије под окупацијом тиче, НДХ је имала дипломатске представнике у Београду до 1944. године: ја сам овде погрешно ставио титулу амбасадор, прави термин би био "конзул". Представници НДХ су у почетку радили у некој врсти канцеларије која је касније прерасла у конзулат.
Препоручио бих сваком заинтересованом за ову тему, нама данас релативно непознату, да прочита књигу загребачког аутора Александра Војиновића "НДХ у Београду", тамо је ова област добро објашњена.
Војиновић пише: "Први дипломатски представник НДХ, официр за везу са војним заповедником Србије, али и цивилни представник НДХ, био је извесни Јосип Лончаревић. Уз њега су деловала још два официра и један подофицир, а ускоро и једно цивилно лице, као секретар. Канцеларија официра за везу налазила се на Престолонаследниковом тргу број 2, у згради Главне поште, „улаз са северне стране”. Био је то у прво време „Хрватски клуб – Уред за путнице”, у коме је дневно било „1.000 до 1.500 странака по разним питањима”, а од августа 1941. конзулат. У њему су радили вицеконзул Тихомир Винцетић и још три чиновника.
Последње седиште конзулата НДХ у Београду налазило се у некадашњој згради у Добрачиној улици број 22."
На овој фотографији полагања заклетве владе НДХ коју је на сајту Палуба.инфо приложио један члан, заокружен црвеним је министар Лорковић. Мени се чини да би то лако могао да буде исти човек као са комеморације из бугарске амбасаде...?
Оркестар у коме пева Жарко Данчуо:
Паркинг испред Инекса:
Вишњино двориште с погледом на Нови Београд:
Шмекер Арсен поред тога што је режисер, вози Рекорда:
Наша перцепција окупационих снага у Београду током Другог светског рата се своди искључиво на немачке нацисте па нам утолико овакви снимци дођу као својеврсно изненађење. Јер, на београдским улицама тада су шетали и многи други из земаља "Нове Европе" како су нацисти волели да зову свој пројекат окупације читавог европског континента, од којих највише они који су и двадесетак и нешто година раније у Београд улазили у саставу нападних снага Аустроугарске војске...
А колико је још "новоевропљана" под немачком командом било у Београду тих дана, најбоље сведоче снимци које нам је Булвита постовао са комеморације бугарском цару Борису из амбасаде Царевине Бугарске, снимљене 5. септембра 1943. године. На тој церемонији је настао један од, по мени, најимпресивнијих снимака страних официра и изасланика који су се у неком тренутку нашли на београдским улицама током окупације. То је ова фотографија на којој се осим највиших немачких и бугарских официра, види и једна особа у НДХ церемонијалној униформи. До сада није било фотографија које приказују било ког припадника Павелићеве Хрватске у Београду, односно на овој страни града која је у Др.св.рату остала под контролом српске квислиншке владе. Према неким мишљењима изнетим на војном сајту Палуба, претпоставка је да је на овој слици могуће снимљен министар спољних послова НДХ Младен Лојковић. Мени је још већа енигма ко је личност у цивилном оделу која је овде означена упитником. Да лои је реч о самом амбасадору НДХ у Недићевој Србији, или неком високом функционеру тадашњег окупационог апрата... тек, непознато је. За сада.
Фотографија љубазношћу Баук Баукампфа
На слици није НДХ министар Лорковић и никакава амбасада те државе није постојала у Недићевој Србији. Србија није у била у тзв. Новој Европи "међународно" призната држава, она је била једноставно речено немачка окупациона територија којој је временом дато нешто унутрашње смоуправе али под строгом контролом Немаца. За разлику од Србије НДХ је била међународно призната од следећих држава: Немачке, Италије, Јапана, Мађарске, Румуније, Бугарске, Шпаније, Финске, Словачке и једне егзотичне државе на далеком истоку царевине Манџурије (Манџукуо) под контролом Јапана. Занимљиво је да НДХ није признала неутрална Швајцарска него је и даље одржавала односе са избеглом краљевском југословенском владом у Лондону.
У Београду је током рата радио швајцарски конзулат а претпостављам да су сличне конзулате имале и Бугарска, Мађарска, Италија и Румунија док је НДХ је имала некакву канцеларијиу за заштиту интереса.
Све друге државе одржавале ду током рата дипломатске односе са краљевском југословенском владом у Лондону
Било би добро ако сте толико сигурни да на слици није Лорковић, да нам кажете шта мислите о коме је онда реч...
Што се Србије под окупацијом тиче, НДХ је имала дипломатске представнике у Београду до 1944. године: ја сам овде погрешно ставио титулу амбасадор, прави термин би био "конзул". Представници НДХ су у почетку радили у некој врсти канцеларије која је касније прерасла у конзулат.
Препоручио бих сваком заинтересованом за ову тему, нама данас релативно непознату, да прочита књигу загребачког аутора Александра Војиновића "НДХ у Београду", тамо је ова област добро објашњена.
Војиновић пише: "Први дипломатски представник НДХ, официр за везу са војним заповедником Србије, али и цивилни представник НДХ, био је извесни Јосип Лончаревић. Уз њега су деловала још два официра и један подофицир, а ускоро и једно цивилно лице, као секретар. Канцеларија официра за везу налазила се на Престолонаследниковом тргу број 2, у згради Главне поште, „улаз са северне стране”. Био је то у прво време „Хрватски клуб – Уред за путнице”, у коме је дневно било „1.000 до 1.500 странака по разним питањима”, а од августа 1941. конзулат. У њему су радили вицеконзул Тихомир Винцетић и још три чиновника.
Последње седиште конзулата НДХ у Београду налазило се у некадашњој згради у Добрачиној улици број 22."
На овој фотографији полагања заклетве владе НДХ коју је на сајту Палуба.инфо приложио један члан, заокружен црвеним је министар Лорковић. Мени се чини да би то лако могао да буде исти човек као са комеморације из бугарске амбасаде...?
Možda ovi citati mogu pomoći da se ustanovi istina o karakteru te saradnje i diplomatije:
Olivera Milosavljević, Potisnuta istina, Kolaboracija u Srbiji 1941. - 1944.
Beograd 2006.
strana 53
"Sport. Sportske strane u novinama su tokom čitavog rata uređivane s
ciljem da potvrde sliku “normalnosti” u Nedićevom “posleratnom”
vremenu. Kao da se u “Poglavnikovoj” NDH ništa neuobičajeno nije
događalo, pratile su rezultate hrvatskog kupa, fudbaleri su sa javnošću
delili svoje dileme da li da idu u hrvatske ili italijanske klubove i redovno je
izveštavali o svojim pregovorima. Održavane su fudbalske utakmice sa
timovima nemačke vojske, hipodrom je radio kao i u svako “normalno”
vreme, dame koje su ga posećivale bile su elegantne, a u sveopštoj
izmišljenoj stvarnosti sa izmišljenom tradicijom, i sport je dobijao novu,
“autentično” nacionalnu terminologiju – “zgoditak”, “momčad”, “loptač”,
odnosno, “streljački red”, “vođa”"
strana 55
"Danas se mogu čuti tumačenja da je čitavu svoju aktivnost Milan
Nedić sprovodio kako bi zaštitio postradale Srbe iz ustaške NDH.
Međutim, tadašnja srpska javnost, slušajući Nedića i njegove
propagandiste, o tome nije mogla da sazna gotovo ništa. NDH se doduše u
Nedićevoj štampi pominjala, ali samo kada je srpska javnost obaveštavana
o uspostavljanju trgovinskih veza između Srbije i Hrvatske, o
mogućnostima putovanja u “Slobodnu Hrvatsku državu”, o proslavama
godišnjica njenog formiranja, o međunarodnim aktivnostima “Poglavnika”,
o njegovim uspešnim obračunima sa komunistima, o otvaranju
zagrebačkog sajma, o rezultatima utakmica fudbalskog kupa ili o transferu
fudbalera iz srpskih u hrvatske klubove"
Sa druge strane, knjiga Mihajlovićeve ne pominje slučajeve kada su na primer, obični putnici iz Srbije, skidani sa vozova i odvođeni u logore, gde su pogubljivani (slučaj profesora Zrnića, koji je tako završio - muža Maje Zrnić, koja je tokom okupacije živela u Dubrovnku - jedan je od onih najjezivijih i najstrašnijih).
Kako su srpski fudbaleri igrali u endehazijskim klubovima, nije mi baš najjasnije.