... Frančesko, baš lepo što si ove devetnaestovekovne snimke podelio sa nama :) ... ali nama nikad dosta 8) ... ako može još malko, a naročito u što boljoj rezoluciji kafana Hamburg u Miloševoj, to je ova dole levo ...
... da ne mislite da sam nešto ljut, uredno sam sabajle zaseo i uz jutarnju dozu nesice sit se ispričao sa vama, pritisnuo na snimi, i javilo mi se ono famozno Internal Server Error :ghost: , samo pošto se žurilo, nisam proveravao, nije mi ni palo napamet da baš nije otišlo, i da mi je džaba što sam se ja raspis`o ... kad malo pre otvorim :O i grrr |( ... znači sad, ako ne želite slična neprijatna iznenađenja, pogotovo za duže postove i više fotki, prvo sejvovanje, pa onda puštanje u promet ... ko mi je kriv kad sam se poželeo kobaje :~ ...
... da, i nešto sam odgovarao Gavri, pa je i to otišlo u bunar ... ajde, toga bar mogu da se setim, pretražio sam po svojim fondovima fotku sa Sajma, ali je nisam našao ... komšija, a šta je tačno bilo na fotki, možda sam je prekrstio, pa tako uz pomoć skretnice zalutala na pogrešno mesto ... a ponoviću jutrošnje fotke, doduše bez tog teksta, možda sutra, kad me malo prođe ...
Милован Костић (са сабљом), шеф станице Београд, са гостима поводом 10. годишњице СДЖ.
S.D.Ž.
Odlukom Berlinskog kongresa Srbija je 1878. godine postala nezavisna država, a Berlinskom i Bečkom železničkom konvencijom iz 1878. i 1880. Srbija se obaveza da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Niša i dva kraka, prvi od Niša do Pirota, i drugi od Niša do Vranja, i da ih spoji sa postojećim prugama, čime bi se u potpunosti umrežile sve evropske pruge. Posle dužeg nesuglasica i uobičajenih teškoća Srbija je izgradila savremenu i po oceni stručnjaka, izuzetno kvalitetnu prugu, koja je svečano puštena 3. septembra 1884. godine. Staranje nad prugom posle petogodišnje eksploatacije od strane francuskog koncesionara koji je izgradio prugu preuzela je Država i u sledećim decenijama izgradila je 1.100 kilometara lokalnih pruga koje će povezati sve krajeve srbije. Rad na izgradnji složene železničke i drumske putne mreže bio je važan za Srbiju jer je tada "stvoren kadar mladih, kvalifikovanih i sposobnih inženjera".
Srpske državne železnice su u prvoj deceniji XX veka imale u svom voznom parku 78 lokomotiva, specijalno konstruisanih za srpske železnice, nazvane hiljadarke, 2.558 putničkih i 1.976 teretnih vagona.
U Majdanpeku su 1892. konstruisane dve lokomotive, nazvane Milan i Natalija, po srpskom Kralju i Kraljici, a u periodu 1910-13 napravljena je i to, po konstrukciji srpskih inženjera, i serija "lakih teretnih lokomotiva".
Za opravku i održavanje Lokomotiva i vagona u Nišu je izgrađena velika radionica "podešena i za samostalnu konstrukciju novih lokomotiva i vagona" iz koje će u XX veku iznići moćni holding MIN.
Da li je neko identifikovao ostale učesnike ovog događaja, posebo onog glavnog u sredini?
Посебно је занимљиво да је шеф станице носио сабљу.
Тај обичај је био и у сусједној Аустроугарској. Жељезничари и поштари су као и војници носили униформу а уз
униформу иде и сабља.
Мач железничких чиновника, ношен у свечаним приликама, произведен је у Немачкој, седамдесетих година 19. века.
Закономо уређењу Дирекције Српских државних железницаиз 1892. године биле су одређене плате и остале накнаде.
За сталне и привремене чиновнике:
1. директор годишње 8.000 динара,
2. главни инспектор 7.000 динара.
Остали чиновници од подинжењера 2 кл. до инспектора имали су плату од 1.500 до 6.000 динара годишње.
Шефови станица, магацина, чиновник Дирекције, радионице, магацина, ложионице, саобраћајни чиновник и рачуноиспитач били су разврстани од 9. до 1. класе, са годишњом платом од 1.200 до 3.720 динара.
Одређене су плате за сталне и привремене званичнике.
Шеф станице и постаје, званичник саобраћајни и административни, били су распоређени у осам класа са годишњом платом од 1.200 до 2.880 динара.
Пословођа радионице и надзорник машина - пет класа, од 1.920 до 2.880 динара.
Главни машиновођа 2.400 динара, а машиновође од 1.440 до 2.160 динара - четири класе.
Главни возовођа, главни прегледач кола и главни магационер - 1.920 динара.
Станични надзорник, телеграфиста и званичник станични и магацински - седам класа, од 1.200 до 1.920 динара.
Возовођа, манипулант воза, магационер, надзорници: пруге, мостова, тунела, телеграфа, електричних сигнала и гасне фабрике - шест класа, од 1.200 до 1.800 динара годишње.
Штампар билета, литограф, прегледач кола, чувар пулсометра и шеф лампистерије - пет класа, од 1.080 до 1.560 динара годишње.
Кондуктер, надзорник кола и магацина и шеф маневра - три класе од 960 до 1.200 динара годишње.
Закон је предвиђао и категорију сталних и привремених служитеља који су, такође, имали строго одређене плате.
Десетар, ложач, вратар и чувар телеграфа - четири класе од 840 до 1.200 динара.
Кочничар, скретничар, маневриста, чувари: пруге, станице, магацина, машина, кола, ложионице, радионице гасне фабрике, лампист, авизер, и надзорник пртљага - шест класа, од 720 до 1.080 динара годишње (60-90 динара месечно).
Канцеларијски послужитељ - пет класа, од 720 до 960 динара.
Помоћно особље плаћа се на дан, а дневница не може бити већа од 5 динара, и то за цртаче и преписиваче.
Слободан Јовановић је оставио праву ризницу врло интересантних података о концесијама и грађењу првих пруга.
Прве две локомотиве пристигле су у Србију 1882. године а биле су за колосек ширине 1.000 мм и превлачиле су земљу из Прокопа ради насипања „Циганске баре” (касније назване „Бара Венеција”) где су грађени колосеци за станицу Београд.
Посебно је занимљиво да је шеф станице носио сабљу. Тај обичај је био и у сусједној Аустроугарској. Жељезничари и поштари су као и војници носили униформу а уз униформу иде и сабља.
Чиновници су имали свакодневну и свечану, парадну униформу.
Сабља је била део свечане униформе. Није ношена сваког дана, већ само у свечаним приликама.
Акварел Павла Васића, Српски телеграфиста, крајем 19. века.
Како се некада звала кафана на чијем је месту данас "Заплет", у Кајмакчаланској улици?
У истој згради биле су две кафане, "Кајмакчалан", и, ова друга, чије име тражим...
S.D.Ž.
Odlukom Berlinskog kongresa Srbija je 1878. godine postala nezavisna država, a Berlinskom i Bečkom železničkom konvencijom iz 1878. i 1880. Srbija se obaveza da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Niša i dva kraka, prvi od Niša do Pirota, i drugi od Niša do Vranja, i da ih spoji sa postojećim prugama, čime bi se u potpunosti umrežile sve evropske pruge. Posle dužeg nesuglasica i uobičajenih teškoća Srbija je izgradila savremenu i po oceni stručnjaka, izuzetno kvalitetnu prugu, koja je svečano puštena 3. septembra 1884. godine. Staranje nad prugom posle petogodišnje eksploatacije od strane francuskog koncesionara koji je izgradio prugu preuzela je Država i u sledećim decenijama izgradila je 1.100 kilometara lokalnih pruga koje će povezati sve krajeve srbije. Rad na izgradnji složene železničke i drumske putne mreže bio je važan za Srbiju jer je tada "stvoren kadar mladih, kvalifikovanih i sposobnih inženjera".
Srpske državne železnice su u prvoj deceniji XX veka imale u svom voznom parku 78 lokomotiva, specijalno konstruisanih za srpske železnice, nazvane hiljadarke, 2.558 putničkih i 1.976 teretnih vagona.
U Majdanpeku su 1892. konstruisane dve lokomotive, nazvane Milan i Natalija, po srpskom Kralju i Kraljici, a u periodu 1910-13 napravljena je i to, po konstrukciji srpskih inženjera, i serija "lakih teretnih lokomotiva".
Za opravku i održavanje Lokomotiva i vagona u Nišu je izgrađena velika radionica "podešena i za samostalnu konstrukciju novih lokomotiva i vagona" iz koje će u XX veku iznići moćni holding MIN.
Da li je neko identifikovao ostale učesnike ovog događaja, posebo onog glavnog u sredini?
Тај обичај је био и у сусједној Аустроугарској. Жељезничари и поштари су као и војници носили униформу а уз
униформу иде и сабља.
Мач железничких чиновника, ношен у свечаним приликама, произведен је у Немачкој, седамдесетих година 19. века.
Законом о уређењу Дирекције Српских државних железница из 1892. године биле су одређене плате и остале накнаде.
За сталне и привремене чиновнике:
2. главни инспектор 7.000 динара.
Остали чиновници од подинжењера 2 кл. до инспектора имали су плату од 1.500 до 6.000 динара годишње.
Шефови станица, магацина, чиновник Дирекције, радионице, магацина, ложионице, саобраћајни чиновник и рачуноиспитач били су разврстани од 9. до 1. класе, са годишњом платом од 1.200 до 3.720 динара.
Одређене су плате за сталне и привремене званичнике.
Шеф станице и постаје, званичник саобраћајни и административни, били су распоређени у осам класа са годишњом платом од 1.200 до 2.880 динара.
Пословођа радионице и надзорник машина - пет класа, од 1.920 до 2.880 динара.
Главни машиновођа 2.400 динара, а машиновође од 1.440 до 2.160 динара - четири класе.
Главни возовођа, главни прегледач кола и главни магационер - 1.920 динара.
Станични надзорник, телеграфиста и званичник станични и магацински - седам класа, од 1.200 до 1.920 динара.
Возовођа, манипулант воза, магационер, надзорници: пруге, мостова, тунела, телеграфа, електричних сигнала и гасне фабрике - шест класа, од 1.200 до 1.800 динара годишње.
Штампар билета, литограф, прегледач кола, чувар пулсометра и шеф лампистерије - пет класа, од 1.080 до 1.560 динара годишње.
Кондуктер, надзорник кола и магацина и шеф маневра - три класе од 960 до 1.200 динара годишње.
Закон је предвиђао и категорију сталних и привремених служитеља који су, такође, имали строго одређене плате.
Десетар, ложач, вратар и чувар телеграфа - четири класе од 840 до 1.200 динара.
Кочничар, скретничар, маневриста, чувари: пруге, станице, магацина, машина, кола, ложионице, радионице гасне фабрике, лампист, авизер, и надзорник пртљага - шест класа, од 720 до 1.080 динара годишње (60-90 динара месечно).
Канцеларијски послужитељ - пет класа, од 720 до 960 динара.
Помоћно особље плаћа се на дан, а дневница не може бити већа од 5 динара, и то за цртаче и преписиваче.
Слободан Јовановић је оставио праву ризницу врло интересантних података о концесијама и грађењу првих пруга.
Прве две локомотиве пристигле су у Србију 1882. године а биле су за колосек ширине 1.000 мм и превлачиле су земљу из Прокопа ради насипања „Циганске баре” (касније назване „Бара Венеција”) где су грађени колосеци за станицу Београд.
Чиновници су имали свакодневну и свечану, парадну униформу.
Сабља је била део свечане униформе. Није ношена сваког дана, већ само у свечаним приликама.
Акварел Павла Васића, Српски телеграфиста, крајем 19. века.
Како се некада звала кафана на чијем је месту данас "Заплет", у Кајмакчаланској улици?
У истој згради биле су две кафане, "Кајмакчалан", и, ова друга, чије име тражим...