Ja bih ovako od oka rekao da je reč o Jevrejskoj, s obzirom na to kako savija. Ove kuće mi nisu poznate, ali bi mogle biti negde prekoputa današnjeg Reksa. A možda i još niže... I da se ispravim: dimnjak koji se vidi na slici očigledno nije od nekog postrojenja već od neke od kuća koje su izgorele.
Имали смо слику Јеврејске из 1915, избомбардовану. Требало би их упоредити, а ја немам...
Ako dozvoljavate, moje misljenje je da to sigirno nije Dusanova ali da nije ni Jevrejska ulica. Ona uopste ne krivuda, bar ne danas. A sa sigurnoscu mogu da kazemda nije donji deo Jevrejske, jer je taj deo skoro ravan.
Po razrusenosti pripada ovom delu Dorcola, a po krivini bi mozda mogla da bude danasnja ulica Brace Baruh i to negde preko osnovne skole, na uglu sa ulicom Visokog stevana. Zaista sem ovog fasadnog zida nema puno elemenata za prepoznavanje.
Ovaj avio snimak iz 41 moze da nas uveri koliko je Jevrejska prava.
A sto se tice slovnih gresaka, he, he, pa videli ste moju bracu graficare u Dragstoru.
A kad smo kod arh. D. Leka, u literaturi ima neverovatnih opisa njgevog stila. Evo za početak izvoda iz dve kritike. Nestorovićeve i Manevićeve.
Lekov arhitektonski opus se kretao u rasponu od "umerene eksplikacije romantičnog shvatanja građevine sa stepenovanjem masa i naglašenim dekorativni motivima zasnovan na elementima rane renesanse", kakav imamo na ranom Lekovom radu, naMeteorološkoj opservatoriji na Vračaru, preko bogatije oblikovane zgrada Vojne akademije iz 1898, u čijimgornjim zonama su "prisutni burni lomovi krovnog venca i kapriciozno postavljane osnove ugaone kule, do palate Atina na Terazijama iz 1902. koja svojom čipkastom fasadnom strukturom asocira na daleku toskansku renesansu".
U srpskoj arhitekturi Leko je uneo, kako piše Z. Manević, "severnjački smisla za slobodnu interpretaciju klasičnih predložaka", što je, gledajući njegov celokupni opus bilo najznačajnije.
Miane da li imaš još neku sažetu opasku o radu DT Leka
Dakle, u Ulici Cara Dusana nema ovakvih krivina i uspona.
Po meni, da se ogradim, ne zeleci da budem pretenciozan, jedine dve ulice koje bi u ovom delu Dorcola imale ovakvu poziciju bile bi,
kao sto sam vec rekao - sadasnja ulica Braca Baruh, ali mi je jos verovatnije da je to bila Cara Urosa!
Tim pre, sto je vrlo moguce, da je fotograf ili graficar, u brzini zamenio careve.
I danas ljudi trazeci npr. Optiku koja je u Cara Urosa, cesto stanu ispred Cara Dusana 10 i pitaju gde je, a neretko i postanske posiljke zalutaju.
Na slici levo je Cara Urosa (donji deo, ispod Cara Dusana) a na slici desno Braca Baruh. Obe se seku sa ulicom Visokog Stevana i samo one u tom delu savijaju poludesno.
Jevrejska ima malo savijanje u delu ispod danasnjeg Rexa, ali je tu nema uspona, ili bolje reci tu je uspon izrazen u promilima.
Zelim lep odmor svima koji ga sada koriste i da se manu lap-topova i uzivaju u prirodi.
Пре неки дан налетим на један занимљив рад Комнена Пијеваца о томе како је југословенска влада у избеглиштву реаговала на савезничка бомбардовања за Васкрс 1944. године.
Први део је мало тежи за варење ("није проблем што сте бомбардовали, Срби ће да вам опросте што сте их помлатили, ал’ да сте на време рекли да долазите они би вам и кафу скували..."), али други део је интересантан јер даје преглед разрушених делова града "из првих руку":
Амбасадор Александар Авакумовић је из Стокхолма 16. маја 1944. пренео детаљну информацију председнику Владе Божидару Пурићу (на основу „информатора” из Београда) о последицама савезничког бомбардовања Београда. Авакумовић, односно „информатор”, наводи да су приликом бомбардовања првог дана Ускрса оштећени ови делови града:
2. Затим, Краља Милана од Славије па Делиградском – Вишеградском – Франкопанском до угла Краља Милана код Мањежа;
3. Комплекс Опште државне болнице, затим од угла Проте Матеје – Његошевом на Невесињску – Крушедолска – Небојшина – Приштинска – од угла Приштинске и Престолонаследника Петра на угао Војводинске и Краља Александра – затим Краља Александра улицом, до улице Проте Матеје;
4. Страдали су и булевар Кнеза Александра и неке куће на булевару Војводе Путника више Вајфертове пиваре, затим су срушени углови Гетеове и Краљице Марије и Гетеове и Краља Александра. Поједине бомбе пале су у Румунску улицу у близини виле Перовића, која је срушена, и у близини виле Ике Новаковића. Много је страдао крај око Кнежева споменика и срушена је кућа Суботића на углу Позоришне и Симине, као и више кућа у Позоришној улици. Било је штете и у близини нове електричне централе на Дунаву у правцу Капетан-Мишине улице. Бајлонова пијаца је потпуно срушена. Страдале су и куће у Милоша Великог до куће Зајс. Г-ђа Зајс и њена ћерка погинуле су, а њихови лешеви ископани су после десет дана. У Београду је потпуно разрушен уређај за електрично осветљење и водовод. Електрична централа је већ оправљена, али водовод није функционисао још 7. маја. Велике су тешкоће да се грађанство снабде водом; пије се махом вода из Саве и Дунава, тако да у Београду расте број оболења од тифуса. Много су страдале болнице и било је немогуће данима извршити нити једну операцију јер је уништена маса апарата потребних болницама.
„Информатор” даље наводи да је приликом првог бомбардовања у Београду, како се цени, било 3.800 мртвих грађана. У Земуну је страдала улица која води од жељезничке станице у варош и улица Краља Петра. Цени се да је у Земуну погинуло 1.200 грађана. У горње бројеве није урачунат врло велики број убијених партизана из Босне који су се налазили у концентрационом логору на Сајмишту. Оно је највише страдало, јер се налазило у непосредној близини савског моста.
Приликом другог бомбардовања град је мало страдао, али су потпуно порушене железничка станица Београд-Сава, Вапина фабрика, оштећени су мостови преко Саве и Дунава, земунска жељезничка станица, земунски аеродром, и зграде, махом фабрике, које су се налазиле у близини железничке станице и аеродрома. Тешко је утврдити колико је на земљи полупано немачких авиона, јер Немци имају на аеродрому и лажних авиона (од дрвета, без мотора) који треба да привуку савезничке бомбе. Погођена је и палата Албаније. Бомба великог калибра ударила је у зграду косо и погодила склониште у коме је било много света. Сви су изгинули. Губици Немаца, војника или немачких грађана, били су безначајни. Немци су очекивали напад и углавном су се из вароши иселили већ раније (на пример, Дирекција Гестапоа). У самом Београду има мало немачке војске, а баш тих дана један део Немаца био је заузет борбама са трупама ђенерала Михаиловића у Хомољу и у околини Ваљева. Осим тога су Немци прво обавестили своје сународнике о приближавању савезничких авиона и како су они располагали транспортним средствима омогућено им је да се благовремено удаље из Београда. За грађанство је дат знак за узбуну тек 15 минута пошто је телефоном дат аларм за Немце по немачким надлештвима и дато им време да се склоне пре него што избеглице закрче улице. Велики број становника Београда живи под шаторима у околини Београда. Шатори и земунице које насељавају сада Београђани налазе се између Авале и Торлака. На Ђурђевдан је сав народ изашао из Београда и то не ради уобичајеног уранка, већ стога што су Немци пустили гласове да ће савезници поновити напад на Београд на тај дан пошто је то „српски празник”.
Мада је било панике, почетак бомбардовања становништво није примило тако неповољно. Грађанство је мислило да је то знак за инвазију, а омладина је сместа напустила Београд и отишла у села да се јави на своју дужност организацији ђенерала Михаиловића. Одсуство те омладине онемогућило је да Немци изврше брзо раскрчење улица. Зато употребљавају талијанске заробљенике које су пре неке недеље заробили од партизана и сада Талијани чисте рушевине Београда. Међутим, када је становништво видело да од инвазије нема ништа, настала је реакција, појачана великим бројем жртава, штетом и чињеницом да се то десило на Ускрс. Пада у очи како то искоришћује немачка пропаганда. Прво су послали заробљенике да склањају рушевине и ископају жртве. Делили су бесплатну храну из војних кујни. Ископане лешеве поређали на Теразије са пропагандистичким натписима. Затим приредили свечан погреб да импресионирају становништво. Против савезника пропаганда се врши радијом, тј. покретним гласоговорницима (на камиону), листовима и лецима. Поред већ познатих аргумената, Немци сада употребљавају и ове: „Напад су извршили они који тврде да су пријатељи српског народа. Напад су извршили првога дана Ускрса, за време службе Божје. Погођени су невојнички циљеви; страдало је грађанство, а не немачка војска. Бомбардовање Београда тражио је Тито, који штеди хрватске, а руши српске вароши итд.” „Информатор” каже да би „било нетачно тврдити да ова пропаганда није имала ни најмањег успеха. Нарочито се често чује питање да ли није српски народ напуштен и да има сам, како уме и зна, да се постара за одбрану својих интереса”.
Другу „систематску” информацију доставио је Штабу Одељка Врховне команде генерални конзул из Цариграда, у јуну 1944. године. Реч је о изјави лица које је било „очевидац бомбардовања Београда”. Информација из Цариграда садржи и нове појединости: Београд је први пут био бомбардован 16. априла у подне. Како је раније било више узбуна, од којих ниједна није била праћена бомбардовањем, свет ни ове није узео озбиљно, те је услед тога било много жртава, по тврђењу оних који обавештавају, око две хиљаде мртвих, већином жена и деце. Највише је било жртава од првог бомбардовања иако је друго, 17. априла, било несразмерно јаче. Аеродром у Панчеву је слабије бомбардован. Само Панчево није претрпело никакве штете. Погођена је фабрика авиона у Земуну Икарус, док Рогожарски у Београду није (он, уосталом ради само намештај). Фабрика „Моравија” погођена је са два пројектила и уништена. Фабрика Шумадија у Милоша Великог улици оштећена је, фабрика хартије Милана Вапе исто тако. Фабрика Мачва, раније Прогрес, погођена је и уништена. Уништене су неке споредне зграде Пиваре Вајферт, те зграда малцераја, са много сировине, и остале пиваре Бајлони. Оштећен је предњи део Државне хипотекарне банке, али штета није велика. Много је оштећена зграда Савеза задруга државних службеника. Осигуравајуће друштво Југославија потпуно је изгорело... Такође су оштећени: Технички и Правни факултет (нова зграда), зграда Трговачке омладине у Кнез Михаиловој улици поред књижаре Геце Кона, зграда у Позоришној улици број 25, Краља Милана у улици број 6. Највише је страдала Бајлонова пијаца. У том је крају цела Дринчићева улица порушена. Око станице је много страдала улица Браће Крсмановића. Директне поготке добило је Министарство саобраћаја и Министарство шума и руда. За време прва два бомбардовања противавионска одбрана није била организована. Одмах после 17. априла доведени су противавионска одбрана и ловци. Београд је ушао у састав ваздушног простора бр. 15. Већ код трећег напада, против Панчевачког моста, противавионска одбрана је функционисала, али су ловци, погрешно обавештени, изашли у сусрет савезничким бомбардерима у погрешном правцу, тако да до већих ваздушних борби није ни дошло. Оборено је око 10 авиона. Посада се спасавала падобранима. Међу заробљеним авијатичарима налазила су се и три Црнца која су повређена и леже у болници у Панчеву. Један амерички пилот, на питање зашто су бомбардовали савезнички Београд, одговорио је да је то немачка варош. За време бомбардовања у три наврата погинула су 174 немачка официра и војника.
Пре неки дан налетим на један занимљив рад Комнена Пијеваца о томе како је југословенска влада у избеглиштву реаговала на савезничка бомбардовања за Васкрс 1944. године.
. . .
. . .
. . .
Врло интересантан текст. Имам утисак да су подаци поуздани јер се добро слажу пре свега са фотодокументацијом коју смо до сад видели (на пример ваздушни снимци). И што се тиче броја жртава, који је до сад увек прећуткиван или брутално фризиран.
Надам се да ово неће бити табу тема као што је био случај на претходном форуму.
◊ ◊ ◊ ◊ ◊
Већ сам писао о томе како смо 1944. године били у избеглиштву у крају иза Централног гробља. После бомбардовања Пашиног брда 18. маја 1944. неко од деце је приметио раке за масовне гробове на гробљу. Из радозналости смо се провукли кроз ограду и дошли до тих рака. Били смо потресени призором који смо видели. Већи број масовних гробова је већ био уређен и покривен цвећем, а било је још и неколико ископаних рака за нове жртве. На једној гомили земље седело је неколико уморних радника који су се одмарали од рада. Упитали смо их колико је било жртава. одговорили су нам: око 4000 смо ми овде сахранили, што у посебне, што у заједничке гробове; не знамо како је на другим местима. И данас се потресем кад се сетим тог разговора.
Хиљаде жртава су прерано и заувек припале Београду којег више нема.
Миловане, дај нам поброј локације свих тих гаража, сад си ме заинтригирао!
Не знам конкретне адресе, али су веома једноставне за лоцирање:
почетком тридесетих:
1) Мајке Јевросиме
2) Рузвелтова, код подвожњака (порушена пре пар година - за изградњу тржног центра)
3) Краљице Марије, преко пута угла са Мајора Илића (порушена пре пар година, бивши паркинг сервис)
крајем тридесетих (у двориштима стамбених зграда)
4) Светогорска
5) Гарашанинова (преко пута "Таша", гаража је дуго година коришћена као магацин и продавница резервних делова)
Od ovih ne znam samo koja je to u Garašaninovoj. Preko puta kog Taša? Ulaza na stadion?
Преко пута од базена. Данас је ту у приземљу неки ...комерц и продаје Опелове аутомобиле. А не знам ко користи гаражу, да ли ...комерц или неко други.
WEST INVEST мислим да се зове,скоро сам улазио у гаражу.Одмах се види да није ововременска,већ предратна.Са улаза лево доле се иде у подземни део гараже где је севис и продајни салон,
а право је неки бутик са ексклузивном робом.Не знам ко је власник гараже,да ли та фирма или станари,можда је у најму.Мада ми је глупо да станари плаћају паркинг,а имају гаражу под носом...
Ево пар дорћолских сличица, својевремено их је Голдштајн (где је тај човек, нема га месецима ?) публиковао:
Цара Душана:
Цaра Уроша (Синагога) (мени личи на ону за коју Уличар претпоставља да је можда Јеврејска):
А за оне који воле скенове са очуваних позитива (или чак фотоплоча), да понудимо исту ову фотографију (једну од мојих најомиљенијих, препуну нестварне атмосфере Београда кога заиста више нема) без растера и осталих сметњи насталих репродукцијом у штампи:
Наравно, ово јесте синагога у Цара Уроша. Стајала је до 1944., а онда је или запаљена или погођена бомбама, или се догодило нешто сасвим треће. Ипак већина зидова је остала.
На том месту саграђена је Галерија фресака. Није ми познато колико су коришћени оригинални темељи и приземни зидови.
WEST INVEST мислим да се зове,скоро сам улазио у гаражу.Одмах се види да није ововременска,већ предратна.Са улаза лево доле се иде у подземни део гараже где је севис и продајни салон,
а право је неки бутик са ексклузивном робом.Не знам ко је власник гараже,да ли та фирма или станари,можда је у најму.Мада ми је глупо да станари плаћају паркинг,а имају гаражу под носом...
Да напоменем да је као и у случају Белобркове стамбене зграде са гаражом у Светогорској (надзидана је после рата за једну етажу косим кровом, иначе је била прекривена кровном терасом и за један спрат нижа) и у случају гараже у Гарашаниновој реч о истовременом подизању стамбене зграде са већим гаражним простором. Колико сам прибележио, гаража у Светогорској није била само за станаре, већ су Миладиновићи исту изградили да би им доносила приход.
И зграда и гаража у Гарашаниновој биле су у својини једног лица. Пројектант зграде био је архитекта Фрањо Јенч, син познатог земунског предузимача истог имена и презимена. Јенч је градио у препознатљивом стилу и на овој згради појављују се сви детаљи какве је најчешће користио, ипак у једном богатом облику, са каменим оплатама и фасадом у белом цементу (тада луксуз). Нажалост, зграде нема у прегледима развоја наше модерне архитектуре, а тамо би се сигурно требала налазити.
Осим ових гаража, Влада Митић је за своју велику робну кућу на Славији (1940-41) предвиђао посебан тракт са вишеспратницом у Краља Милутина и гаражним местима за посетиоце и купце.
Ja bih ovako od oka rekao da je reč o Jevrejskoj, s obzirom na to kako savija. Ove kuće mi nisu poznate, ali bi mogle biti negde prekoputa današnjeg Reksa. A možda i još niže... I da se ispravim: dimnjak koji se vidi na slici očigledno nije od nekog postrojenja već od neke od kuća koje su izgorele.
Имали смо слику Јеврејске из 1915, избомбардовану. Требало би их упоредити, а ја немам...
Имам мобилни интернет, који ништа не ваља...
Po razrusenosti pripada ovom delu Dorcola, a po krivini bi mozda mogla da bude danasnja ulica Brace Baruh i to negde preko osnovne skole, na uglu sa ulicom Visokog stevana. Zaista sem ovog fasadnog zida nema puno elemenata za prepoznavanje.
Ovaj avio snimak iz 41 moze da nas uveri koliko je Jevrejska prava.
A sto se tice slovnih gresaka, he, he, pa videli ste moju bracu graficare u Dragstoru.
jel ovo ta zgrada opservatorije?
... jeste, to je ta ...
... i jedna iz moje zbirke s kraja XIX veka ...
... e) ...
A kad smo kod arh. D. Leka, u literaturi ima neverovatnih opisa njgevog stila. Evo za početak izvoda iz dve kritike. Nestorovićeve i Manevićeve.
Lekov arhitektonski opus se kretao u rasponu od "umerene eksplikacije romantičnog shvatanja građevine sa stepenovanjem masa i naglašenim dekorativni motivima zasnovan na elementima rane renesanse", kakav imamo na ranom Lekovom radu, na Meteorološkoj opservatoriji na Vračaru, preko bogatije oblikovane zgrada Vojne akademije iz 1898, u čijim gornjim zonama su "prisutni burni lomovi krovnog venca i kapriciozno postavljane osnove ugaone kule, do palate Atina na Terazijama iz 1902. koja svojom čipkastom fasadnom strukturom asocira na daleku toskansku renesansu".
U srpskoj arhitekturi Leko je uneo, kako piše Z. Manević, "severnjački smisla za slobodnu interpretaciju klasičnih predložaka", što je, gledajući njegov celokupni opus bilo najznačajnije.
Miane da li imaš još neku sažetu opasku o radu DT Leka
Цара Душана:
Цaра Уроша (Синагога) (мени личи на ону за коју Уличар претпоставља да је можда Јеврејска):
Јеврејска:
П.С. Позив Младену да се јави и прокоментарише фотографије...
Po meni, da se ogradim, ne zeleci da budem pretenciozan, jedine dve ulice koje bi u ovom delu Dorcola imale ovakvu poziciju bile bi,
kao sto sam vec rekao - sadasnja ulica Braca Baruh, ali mi je jos verovatnije da je to bila Cara Urosa!
Tim pre, sto je vrlo moguce, da je fotograf ili graficar, u brzini zamenio careve.
I danas ljudi trazeci npr. Optiku koja je u Cara Urosa, cesto stanu ispred Cara Dusana 10 i pitaju gde je, a neretko i postanske posiljke zalutaju.
Na slici levo je Cara Urosa (donji deo, ispod Cara Dusana) a na slici desno Braca Baruh. Obe se seku sa ulicom Visokog Stevana i samo one u tom delu savijaju poludesno.
Jevrejska ima malo savijanje u delu ispod danasnjeg Rexa, ali je tu nema uspona, ili bolje reci tu je uspon izrazen u promilima.
Zelim lep odmor svima koji ga sada koriste i da se manu lap-topova i uzivaju u prirodi.
Пре неки дан налетим на један занимљив рад Комнена Пијеваца о томе како је југословенска влада у избеглиштву реаговала на савезничка бомбардовања за Васкрс 1944. године.
Први део је мало тежи за варење ("није проблем што сте бомбардовали, Срби ће да вам опросте што сте их помлатили, ал’ да сте на време рекли да долазите они би вам и кафу скували..."), али други део је интересантан јер даје преглед разрушених делова града "из првих руку":
Амбасадор Александар Авакумовић је из Стокхолма 16. маја 1944. пренео детаљну информацију председнику Владе Божидару Пурићу (на основу „информатора” из Београда) о последицама савезничког бомбардовања Београда. Авакумовић, односно „информатор”, наводи да су приликом бомбардовања првог дана Ускрса оштећени ови делови града:
1. Крај обухваћен цртом: Добрачина улица – Сењанина Ива – Гундулићев венац – Цариградска – Дринчићева – Вашингтонова – Скадарска – Дечанска – до Привилеговане аграрне банке – Бријанова – Косовке девојке – Краљице Наталије – Царице Милице – Књегиње Љубице;
2. Затим, Краља Милана од Славије па Делиградском – Вишеградском – Франкопанском до угла Краља Милана код Мањежа;
3. Комплекс Опште државне болнице, затим од угла Проте Матеје – Његошевом на Невесињску – Крушедолска – Небојшина – Приштинска – од угла Приштинске и Престолонаследника Петра на угао Војводинске и Краља Александра – затим Краља Александра улицом, до улице Проте Матеје;
4. Страдали су и булевар Кнеза Александра и неке куће на булевару Војводе Путника више Вајфертове пиваре, затим су срушени углови Гетеове и Краљице Марије и Гетеове и Краља Александра. Поједине бомбе пале су у Румунску улицу у близини виле Перовића, која је срушена, и у близини виле Ике Новаковића. Много је страдао крај око Кнежева споменика и срушена је кућа Суботића на углу Позоришне и Симине, као и више кућа у Позоришној улици. Било је штете и у близини нове електричне централе на Дунаву у правцу Капетан-Мишине улице. Бајлонова пијаца је потпуно срушена. Страдале су и куће у Милоша Великог до куће Зајс. Г-ђа Зајс и њена ћерка погинуле су, а њихови лешеви ископани су после десет дана. У Београду је потпуно разрушен уређај за електрично осветљење и водовод. Електрична централа је већ оправљена, али водовод није функционисао још 7. маја. Велике су тешкоће да се грађанство снабде водом; пије се махом вода из Саве и Дунава, тако да у Београду расте број оболења од тифуса. Много су страдале болнице и било је немогуће данима извршити нити једну операцију јер је уништена маса апарата потребних болницама.
„Информатор” даље наводи да је приликом првог бомбардовања у Београду, како се цени, било 3.800 мртвих грађана. У Земуну је страдала улица која води од жељезничке станице у варош и улица Краља Петра. Цени се да је у Земуну погинуло 1.200 грађана. У горње бројеве није урачунат врло велики број убијених партизана из Босне који су се налазили у концентрационом логору на Сајмишту. Оно је највише страдало, јер се налазило у непосредној близини савског моста.
Приликом другог бомбардовања град је мало страдао, али су потпуно порушене железничка станица Београд-Сава, Вапина фабрика, оштећени су мостови преко Саве и Дунава, земунска жељезничка станица, земунски аеродром, и зграде, махом фабрике, које су се налазиле у близини железничке станице и аеродрома. Тешко је утврдити колико је на земљи полупано немачких авиона, јер Немци имају на аеродрому и лажних авиона (од дрвета, без мотора) који треба да привуку савезничке бомбе. Погођена је и палата Албаније. Бомба великог калибра ударила је у зграду косо и погодила склониште у коме је било много света. Сви су изгинули. Губици Немаца, војника или немачких грађана, били су безначајни. Немци су очекивали напад и углавном су се из вароши иселили већ раније (на пример, Дирекција Гестапоа). У самом Београду има мало немачке војске, а баш тих дана један део Немаца био је заузет борбама са трупама ђенерала Михаиловића у Хомољу и у околини Ваљева. Осим тога су Немци прво обавестили своје сународнике о приближавању савезничких авиона и како су они располагали транспортним средствима омогућено им је да се благовремено удаље из Београда. За грађанство је дат знак за узбуну тек 15 минута пошто је телефоном дат аларм за Немце по немачким надлештвима и дато им време да се склоне пре него што избеглице закрче улице. Велики број становника Београда живи под шаторима у околини Београда. Шатори и земунице које насељавају сада Београђани налазе се између Авале и Торлака. На Ђурђевдан је сав народ изашао из Београда и то не ради уобичајеног уранка, већ стога што су Немци пустили гласове да ће савезници поновити напад на Београд на тај дан пошто је то „српски празник”.
Мада је било панике, почетак бомбардовања становништво није примило тако неповољно. Грађанство је мислило да је то знак за инвазију, а омладина је сместа напустила Београд и отишла у села да се јави на своју дужност организацији ђенерала Михаиловића. Одсуство те омладине онемогућило је да Немци изврше брзо раскрчење улица. Зато употребљавају талијанске заробљенике које су пре неке недеље заробили од партизана и сада Талијани чисте рушевине Београда. Међутим, када је становништво видело да од инвазије нема ништа, настала је реакција, појачана великим бројем жртава, штетом и чињеницом да се то десило на Ускрс. Пада у очи како то искоришћује немачка пропаганда. Прво су послали заробљенике да склањају рушевине и ископају жртве. Делили су бесплатну храну из војних кујни. Ископане лешеве поређали на Теразије са пропагандистичким натписима. Затим приредили свечан погреб да импресионирају становништво. Против савезника пропаганда се врши радијом, тј. покретним гласоговорницима (на камиону), листовима и лецима. Поред већ познатих аргумената, Немци сада употребљавају и ове: „Напад су извршили они који тврде да су пријатељи српског народа. Напад су извршили првога дана Ускрса, за време службе Божје. Погођени су невојнички циљеви; страдало је грађанство, а не немачка војска. Бомбардовање Београда тражио је Тито, који штеди хрватске, а руши српске вароши итд.” „Информатор” каже да би „било нетачно тврдити да ова пропаганда није имала ни најмањег успеха. Нарочито се често чује питање да ли није српски народ напуштен и да има сам, како уме и зна, да се постара за одбрану својих интереса”.
Другу „систематску” информацију доставио је Штабу Одељка Врховне команде генерални конзул из Цариграда, у јуну 1944. године. Реч је о изјави лица које је било „очевидац бомбардовања Београда”. Информација из Цариграда садржи и нове појединости: Београд је први пут био бомбардован 16. априла у подне. Како је раније било више узбуна, од којих ниједна није била праћена бомбардовањем, свет ни ове није узео озбиљно, те је услед тога било много жртава, по тврђењу оних који обавештавају, око две хиљаде мртвих, већином жена и деце. Највише је било жртава од првог бомбардовања иако је друго, 17. априла, било несразмерно јаче. Аеродром у Панчеву је слабије бомбардован. Само Панчево није претрпело никакве штете. Погођена је фабрика авиона у Земуну Икарус, док Рогожарски у Београду није (он, уосталом ради само намештај). Фабрика „Моравија” погођена је са два пројектила и уништена. Фабрика Шумадија у Милоша Великог улици оштећена је, фабрика хартије Милана Вапе исто тако. Фабрика Мачва, раније Прогрес, погођена је и уништена. Уништене су неке споредне зграде Пиваре Вајферт, те зграда малцераја, са много сировине, и остале пиваре Бајлони. Оштећен је предњи део Државне хипотекарне банке, али штета није велика. Много је оштећена зграда Савеза задруга државних службеника. Осигуравајуће друштво Југославија потпуно је изгорело... Такође су оштећени: Технички и Правни факултет (нова зграда), зграда Трговачке омладине у Кнез Михаиловој улици поред књижаре Геце Кона, зграда у Позоришној улици број 25, Краља Милана у улици број 6. Највише је страдала Бајлонова пијаца. У том је крају цела Дринчићева улица порушена. Око станице је много страдала улица Браће Крсмановића. Директне поготке добило је Министарство саобраћаја и Министарство шума и руда. За време прва два бомбардовања противавионска одбрана није била организована. Одмах после 17. априла доведени су противавионска одбрана и ловци. Београд је ушао у састав ваздушног простора бр. 15. Већ код трећег напада, против Панчевачког моста, противавионска одбрана је функционисала, али су ловци, погрешно обавештени, изашли у сусрет савезничким бомбардерима у погрешном правцу, тако да до већих ваздушних борби није ни дошло. Оборено је око 10 авиона. Посада се спасавала падобранима. Међу заробљеним авијатичарима налазила су се и три Црнца која су повређена и леже у болници у Панчеву. Један амерички пилот, на питање зашто су бомбардовали савезнички Београд, одговорио је да је то немачка варош. За време бомбардовања у три наврата погинула су 174 немачка официра и војника.
Пре неки дан налетим на један занимљив рад Комнена Пијеваца о томе како је југословенска влада у избеглиштву реаговала на савезничка бомбардовања за Васкрс 1944. године.
. . .
. . .
Врло интересантан текст. Имам утисак да су подаци поуздани јер се добро слажу пре свега са фотодокументацијом коју смо до сад видели (на пример ваздушни снимци). И што се тиче броја жртава, који је до сад увек прећуткиван или брутално фризиран.
Надам се да ово неће бити табу тема као што је био случај на претходном форуму.
◊ ◊ ◊ ◊ ◊
Већ сам писао о томе како смо 1944. године били у избеглиштву у крају иза Централног гробља. После бомбардовања Пашиног брда 18. маја 1944. неко од деце је приметио раке за масовне гробове на гробљу. Из радозналости смо се провукли кроз ограду и дошли до тих рака. Били смо потресени призором који смо видели. Већи број масовних гробова је већ био уређен и покривен цвећем, а било је још и неколико ископаних рака за нове жртве. На једној гомили земље седело је неколико уморних радника који су се одмарали од рада. Упитали смо их колико је било жртава. одговорили су нам: око 4000 смо ми овде сахранили, што у посебне, што у заједничке гробове; не знамо како је на другим местима. И данас се потресем кад се сетим тог разговора.
Хиљаде жртава су прерано и заувек припале Београду којег више нема.
Миловане, дај нам поброј локације свих тих гаража, сад си ме заинтригирао!
Не знам конкретне адресе, али су веома једноставне за лоцирање:
почетком тридесетих:
1) Мајке Јевросиме
2) Рузвелтова, код подвожњака (порушена пре пар година - за изградњу тржног центра)
3) Краљице Марије, преко пута угла са Мајора Илића (порушена пре пар година, бивши паркинг сервис)
крајем тридесетих (у двориштима стамбених зграда)
4) Светогорска
5) Гарашанинова (преко пута "Таша", гаража је дуго година коришћена као магацин и продавница резервних делова)
Od ovih ne znam samo koja je to u Garašaninovoj. Preko puta kog Taša? Ulaza na stadion?
Преко пута од базена. Данас је ту у приземљу неки ...комерц и продаје Опелове аутомобиле. А не знам ко користи гаражу, да ли ...комерц или неко други.
а право је неки бутик са ексклузивном робом.Не знам ко је власник гараже,да ли та фирма или станари,можда је у најму.Мада ми је глупо да станари плаћају паркинг,а имају гаражу под носом...
Цара Душана:
Цaра Уроша (Синагога) (мени личи на ону за коју Уличар претпоставља да је можда Јеврејска):
А за оне који воле скенове са очуваних позитива (или чак фотоплоча), да понудимо исту ову фотографију (једну од мојих најомиљенијих, препуну нестварне атмосфере Београда кога заиста више нема) без растера и осталих сметњи насталих репродукцијом у штампи:
Наравно, ово јесте синагога у Цара Уроша. Стајала је до 1944., а онда је или запаљена или погођена бомбама, или се догодило нешто сасвим треће. Ипак већина зидова је остала.
На том месту саграђена је Галерија фресака. Није ми познато колико су коришћени оригинални темељи и приземни зидови.
WEST INVEST мислим да се зове,скоро сам улазио у гаражу.Одмах се види да није ововременска,већ предратна.Са улаза лево доле се иде у подземни део гараже где је севис и продајни салон,
а право је неки бутик са ексклузивном робом.Не знам ко је власник гараже,да ли та фирма или станари,можда је у најму.Мада ми је глупо да станари плаћају паркинг,а имају гаражу под носом...
Да напоменем да је као и у случају Белобркове стамбене зграде са гаражом у Светогорској (надзидана је после рата за једну етажу косим кровом, иначе је била прекривена кровном терасом и за један спрат нижа) и у случају гараже у Гарашаниновој реч о истовременом подизању стамбене зграде са већим гаражним простором. Колико сам прибележио, гаража у Светогорској није била само за станаре, већ су Миладиновићи исту изградили да би им доносила приход.
И зграда и гаража у Гарашаниновој биле су у својини једног лица. Пројектант зграде био је архитекта Фрањо Јенч, син познатог земунског предузимача истог имена и презимена. Јенч је градио у препознатљивом стилу и на овој згради појављују се сви детаљи какве је најчешће користио, ипак у једном богатом облику, са каменим оплатама и фасадом у белом цементу (тада луксуз). Нажалост, зграде нема у прегледима развоја наше модерне архитектуре, а тамо би се сигурно требала налазити.
Осим ових гаража, Влада Митић је за своју велику робну кућу на Славији (1940-41) предвиђао посебан тракт са вишеспратницом у Краља Милутина и гаражним местима за посетиоце и купце.