Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била постављена на Студентском тргу, испред зграде Београдског универзитета. Освештао ју је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године. С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима. По завршетку рата 1877. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. Шатор цркве је продат на лицитацији 1877. године, а црквене ствари су у већем делу пренете у Саборну цркву. Нешто касније, након изградње цркве Александра Невског на Дорћолу, премештене су у њу. По благослову Митрополита Михаила 1877. године започета је изградња, од чврстог материјала, цркве Св. Александра Невског на Дорћолу, смештене између улица Цара Душана, Добровољачке и Скендербегове. Политичка превирања у земљи, тачније аустрофилска политика династије Обреновић, највероватније су утицала на то да храм посвећен руском светитељу буде срушен, наводно због урбанизације и регулације улица, уз обећање да ће се градити нови. Занимљиво је да се то десило баш на дан освећења цркве 1. октобра 1891. године и да је том приликом погинуо један од радника. На месту где је била црква изграђена је Основна школа „Јанко Веселиновић“ у којој је импровизована капела Св. Александра Невског. Касније је премештена у Дом Светог Саве (данас факултет за физику). После три године, 1894. на углу улица Добрачине и Цара Душана постављени су темељи новог храма, које је осветио Митрополит београдски Михаило. Градња је, међутим, обустављена у периоду од годину дана, јер су се темељи показали нестабилним због подземних вода. По обављеној санацији, Митрополит Михаило поново освећује темеље, посвећујући цркву Св. Симеону (Немањи). Споменицу коју је том приликом прочитао окупљеном народу, потписао је Краљ Александар Обреновић. Видљиво је то да су Обреновићи преименовали име патрона! Ипак, због клизишта, црква никад није подигнута на овим темељима. Зидање данашњег храма посвећеног Св. Александру Невском отпочиње после династичких промена у земљи. Наиме, руско-српски односи јачају доласком на власт династије Карађорђевић која се ородила са Романовима удајом српске принцезе Јелене за руског великог кнеза Јована Константиновича. Црква је подигнута на месту које је данас ограђено улицама Цара Душана, Француском, Скендербеговом и Доситејевом. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића који је положио камен темељац нове цркве на Дорћолу. У летопису пише да је у току градње пронађена римска калдрма на дубини од пет метара у иловачи. Црква је грађена у српско-византијским стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић. Начићева је била прва жена која је у Србији дипломирала на тек отвореном архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а касније 1900. године била је цртач Министарства грађевине, вршилац дужности главног архитекте за град Београд. Аутор је пројекта јавних зграда као што је на пример: школа код Саборне цркве Краљ Петар Први , Калемегданско степениште и др. Предузимач радова био је Ото Голднер, тада већ познат као аутор српско-византијске фасаде преузете из средњовековне моравске архитектуре. Храм је до краја 1912. године озидан у висину сокла од 1,5 метара, а затим због Балканских ратова и Првог светског рата обустављена је његова градња. Тек 1927. године, настављена је градња по прерађеном пројекту Начићеве. Прерадили су га Пера Ј. Поповић и Василије Андросов. Освећење новоподигнутог храма извршио је Патријарх српски Варнава 23. новембра 1930. године, (по старом календару на дан представљења св. Александра Невског) уз саслужење већег броја свештенства и у присуству Краља Александра I Карађорђевићa.
Od ovog trenutka nisam više moderator ovog foruma.
Kasina
PS Molim administratora da postupi u skladu sa mojom odlukom
Путник је написао/ла:
И ја се одричем части и сласти модератора на овом форуму. Неприхватљиво ми је онакво насилно брисање Рундеовог поста од стране Вукомана, иако смо Касина и ја тражили разговор и са Рундеом и са Французом. Неприхватљиво ми је и Вукоманово ноћашње брисање поста МЗ-а, који јесте (умерено) увредљив и имбецилан, али ја такве постове не бришем (МЗ-у сам одмах одговорио зезањем). Дакле, Забавник има права да одлучује о свом сајту, али без мене као модератора. Не прихватам да се ја бавим уклањањем глупих реклама, а да Вукоман сам и у моје име одлучује о важним спорним стварима.
Да би сви били бар елементарно упућени, епизода са сликама које је Рунде поставио се може ишчитати на странама 106-112, на теми Азбука...
Не знам шта је био садржај поста који је поставио мз.
Оријентације ради, тема Београд кога више нема, заједно са две притоке, да не кажем одтока, чини 98% садржаја на читавом Забавниковом форуму. Једина друга тема која показаје знаке активности су Стрипови, иако тамо прође по 5-6 дана између постова. Није претерано рећи да без Београда форум Политикиног забавника не постоји на хоризонту.
Однос Политикиног забавника према форуму се најбоље може видети из потпуног одсуства промоције форума. У последњих 6 месеци промоција не постоји, а раније је била спорадична и случајна. Има и других аргумената који воде закључку да Забавнику није стало до форума. Одакле онда изненадна брига за интегритет форума, где се успут вуку за нос два, да не претерујем, најлојалнија ветерана (Касина и Путник)?
Претпостављам да ће реакција Забавника на читав овај догађај опет, као и много пута раније, бити аутистична. Без објашњења, без комуникације, без поштовања, и најважније, без одговорности према члановима форума, свим члановима. Још да додам и без страха од последица.
Зграда је припадала Железничкој задрузи од завршетка I светског рата. Читав плац био је власништво краља Милана, који је он 1887. изнајмио Друштву за закуп монопола дувана у Србији, где су никли објекти чувеног Монопола дувана, када се и раскрсница код Мостара звала код Монопола. Читав комплекс срушен је током рата.
Зграда Железничке задруге је 1922. године изгледала овако.
Лево крило зграде било је 1922. године уступљено Државној саобраћајној железничкој школи. Пошто се од самог оснивања школе говорило о трошности зграде у којој се налази, вероватно је Железничка задруга никла на преправљеним рушевинама Дуванског монопола.
Ова Касинина слика показује исту зграду после адаптације 1935. са погледом ка Булевару војводе Мишића.
И још једна слика коју је такође постовао Касина.
Железничка школа је на овој локацији остала до II светског рата.
Храм Светог Александра Невског
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била постављена на Студентском тргу, испред зграде Београдског универзитета. Освештао ју је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године. С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима. По завршетку рата 1877. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. Шатор цркве је продат на лицитацији 1877. године, а црквене ствари су у већем делу пренете у Саборну цркву. Нешто касније, након изградње цркве Александра Невског на Дорћолу, премештене су у њу. По благослову Митрополита Михаила 1877. године започета је изградња, од чврстог материјала, цркве Св. Александра Невског на Дорћолу, смештене између улица Цара Душана, Добровољачке и Скендербегове. Политичка превирања у земљи, тачније аустрофилска политика династије Обреновић, највероватније су утицала на то да храм посвећен руском светитељу буде срушен, наводно због урбанизације и регулације улица, уз обећање да ће се градити нови. Занимљиво је да се то десило баш на дан освећења цркве 1. октобра 1891. године и да је том приликом погинуо један од радника. На месту где је била црква изграђена је Основна школа „Јанко Веселиновић“ у којој је импровизована капела Св. Александра Невског. Касније је премештена у Дом Светог Саве (данас факултет за физику). После три године, 1894. на углу улица Добрачине и Цара Душана постављени су темељи новог храма, које је осветио Митрополит београдски Михаило. Градња је, међутим, обустављена у периоду од годину дана, јер су се темељи показали нестабилним због подземних вода. По обављеној санацији, Митрополит Михаило поново освећује темеље, посвећујући цркву Св. Симеону (Немањи). Споменицу коју је том приликом прочитао окупљеном народу, потписао је Краљ Александар Обреновић. Видљиво је то да су Обреновићи преименовали име патрона! Ипак, због клизишта, црква никад није подигнута на овим темељима. Зидање данашњег храма посвећеног Св. Александру Невском отпочиње после династичких промена у земљи. Наиме, руско-српски односи јачају доласком на власт династије Карађорђевић која се ородила са Романовима удајом српске принцезе Јелене за руског великог кнеза Јована Константиновича. Црква је подигнута на месту које је данас ограђено улицама Цара Душана, Француском, Скендербеговом и Доситејевом. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића који је положио камен темељац нове цркве на Дорћолу. У летопису пише да је у току градње пронађена римска калдрма на дубини од пет метара у иловачи. Црква је грађена у српско-византијским стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић. Начићева је била прва жена која је у Србији дипломирала на тек отвореном архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а касније 1900. године била је цртач Министарства грађевине, вршилац дужности главног архитекте за град Београд. Аутор је пројекта јавних зграда као што је на пример: школа код Саборне цркве Краљ Петар Први , Калемегданско степениште и др. Предузимач радова био је Ото Голднер, тада већ познат као аутор српско-византијске фасаде преузете из средњовековне моравске архитектуре. Храм је до краја 1912. године озидан у висину сокла од 1,5 метара, а затим због Балканских ратова и Првог светског рата обустављена је његова градња. Тек 1927. године, настављена је градња по прерађеном пројекту Начићеве. Прерадили су га Пера Ј. Поповић и Василије Андросов. Освећење новоподигнутог храма извршио је Патријарх српски Варнава 23. новембра 1930. године, (по старом календару на дан представљења св. Александра Невског) уз саслужење већег броја свештенства и у присуству Краља Александра I Карађорђевићa.
Касина је фаца! Постоји поштанска марка која приказује зграду у његовом комшилуку!
... nisam baš sve pregledao, ali dosta toga jesam, ali narečenog spomenika - nigde ...
postovao DrVu
... ili ja to ne vidim dobro, ali ja čak i ne nazirem nešto ...
И ја сам морао да појачам радар за облине да бих нешто приметио. Ово је увеличана верзија коју је Милован поставио.
То је сигурно Коруновић. Десно од њега би могао бити.....Таназовић, а још десније....можда Миливоје Тричковић.
Касина је фаца! Постоји поштанска марка која приказује зграду у његовом комшилуку!
Лепе марке Гаврило.
Искључиво за браћу слободне зидаре.
Od ovog trenutka nisam više moderator ovog foruma.
Kasina
PS Molim administratora da postupi u skladu sa mojom odlukom
И ја се одричем части и сласти модератора на овом форуму. Неприхватљиво ми је онакво насилно брисање Рундеовог поста од стране Вукомана, иако смо Касина и ја тражили разговор и са Рундеом и са Французом. Неприхватљиво ми је и Вукоманово ноћашње брисање поста МЗ-а, који јесте (умерено) увредљив и имбецилан, али ја такве постове не бришем (МЗ-у сам одмах одговорио зезањем). Дакле, Забавник има права да одлучује о свом сајту, али без мене као модератора. Не прихватам да се ја бавим уклањањем глупих реклама, а да Вукоман сам и у моје име одлучује о важним спорним стварима.
Да би сви били бар елементарно упућени, епизода са сликама које је Рунде поставио се може ишчитати на странама 106-112, на теми Азбука...
Не знам шта је био садржај поста који је поставио мз.
Оријентације ради, тема Београд кога више нема, заједно са две притоке, да не кажем одтока, чини 98% садржаја на читавом Забавниковом форуму. Једина друга тема која показаје знаке активности су Стрипови, иако тамо прође по 5-6 дана између постова. Није претерано рећи да без Београда форум Политикиног забавника не постоји на хоризонту.
Однос Политикиног забавника према форуму се најбоље може видети из потпуног одсуства промоције форума. У последњих 6 месеци промоција не постоји, а раније је била спорадична и случајна. Има и других аргумената који воде закључку да Забавнику није стало до форума. Одакле онда изненадна брига за интегритет форума, где се успут вуку за нос два, да не претерујем, најлојалнија ветерана (Касина и Путник)?
Претпостављам да ће реакција Забавника на читав овај догађај опет, као и много пута раније, бити аутистична. Без објашњења, без комуникације, без поштовања, и најважније, без одговорности према члановима форума, свим члановима. Још да додам и без страха од последица.
Да се вратим на ову панораму из 1938.
У централном делу је ова зграда.
Зграда је припадала Железничкој задрузи од завршетка I светског рата. Читав плац био је власништво краља Милана, који је он 1887. изнајмио Друштву за закуп монопола дувана у Србији, где су никли објекти чувеног Монопола дувана, када се и раскрсница код Мостара звала код Монопола. Читав комплекс срушен је током рата.
Зграда Железничке задруге је 1922. године изгледала овако.
Лево крило зграде било је 1922. године уступљено Државној саобраћајној железничкој школи. Пошто се од самог оснивања школе говорило о трошности зграде у којој се налази, вероватно је Железничка задруга никла на преправљеним рушевинама Дуванског монопола.
Ова Касинина слика показује исту зграду после адаптације 1935. са погледом ка Булевару војводе Мишића.
И још једна слика коју је такође постовао Касина.
Железничка школа је на овој локацији остала до II светског рата.