MZ, sjajan antikvitet. Kako to da dise, svi u zivom pokretu, k'o da ju je Runde (preteca Eterovica i familije) snimio? Iznenadno lepa fotka, pa to ti je! gradjank
Још две панораме Ташмајдана из средине шездесетих...
Evo, vidim.... zgradu "Avala filma" u Aberdarevoj [odatle smo krali celuloidne trake iz podruma], ....
gradjank
E moj GradjanK, krasti filmske trake iz podruma nije ti nikakvo umeće pa ni čast!
Ja sam prije tebe u šezdesetim sasvim skromno i klošarski navraćao na smetlište na uglu iliti rogalju zgrade u Aberdarevoj i sakupljao 16mm filmske trake.
To su bili otpaci iz montaže emisije dnevnika i nekih drugih emisija....Lepe trake crno-belog filma su imale za mene magičnu privlačnost...
I još imam nekoliko kolutova tih filmova....Ništa nisu izgubili od njihove magične snage!
Dobra ti kritika! Pazi, priznajem je, al’ ne prihvatam krivicu! Samo ½ (ko priznaje …)! Krađe filmova vršili smo od oko 1957. do oko 1960. Kasnije, svakako ne. Imao sam 8 – 10 godina. Nisu to bile nikakve velike i organizovane krađe već dečje, hirovite i na mah. Ja sam u Aberdarevoj samo tobože “čuvao stražu”. Nešto stariji su se uvlačili u podrum i iznosili bi 1-2 plehane kutije s rolnom snimljenog filma ili ‘goli’ crno-beli film (da, 16 mm). Uzimao sam učešće samo zato što mi je imponovalo poverenje malo starijih ( a i oni nisu imali > 14 godina ).
Bio je tu jedan portir-čuvar koji nas je stalno jurio ali “Avala film” je imala i vučjaka(!) čuvara u dvorištu. U to vreme Televizija je bila na Sajmu, tek osnovana. Tebi svaka čas, sve pošteno! E, da mi je to jedini greh! Naravno, kradja ostaje pa ostaje kradja. Ako ti je namera bila da me postidis pod stare dane, pa uspeo si. E, Buče, kako me izofira! Hvala ti Buče (a i zato što sam se javno ispovedio - obojici hvala)!
Mene fotografija niti, na žalost, bilo kakva oblast umetnosti nikada nisu ni najmanje interesovali, samo stare fotografije Beograda (što nije umetnost). Naravno, uživam u dobroj fotki ali samo ako na nju slučajno naletim ( i na tvoje sam morao da naletim na forumu ). Ne idem ti ja po izložbama, pozoristima, koncertima, k.…ma, itd. Al’ nisam imun na uzivanje!
Mene je nekada više od svega interesovao sladoled. Tada je kupovan uz veliku pompu ( za mene je bio i psihoaktivna supstanca ). I bitke indijanaca i kauboja ili ulica vs. ulice. Onda su došle (1960.) knjige a sve ostalo je polako počelo da bledi i gubi značaj… A sa knjigama i godinama stižu i ozbiljniji gresi. U zdravlju, g.
... ovo bi trebalo da je isti paviljon, na litografiji Valožiča s` kraja XIX veka ...
На овој разгледници у издању Књижаре Велимира Валожића приказан је павиљон у Топчидеру саграђен
1865. године приликом прославе педесетогодишњице Таковског устанка.
"...Светковина се одржала у Топчидеру, далеко од турских очију и топова који су у то време стајали
на градским бедемима и били уперени на варош. Ту је кнез Михаило раздавао старим ратницима
тада установљени Крст таковски..."
То је овај павиљон.
А постојао је и други павиљон...
Kasina је написао/ла:
...у вези кога само знам да је фотографија из 1909. године. Чини ми се да то нису два иста павиљона.
Jedno raskrinkavanje, pre svega sebe, malo isporvocirato !!
Kasina је написао/ла:
Путник је написао/ла:
mmilovan је написао/ла:
Kasina је написао/ла:
mz је написао/ла:
Ova zgrada bi trebalo da stoji i danas, samo je nadzidana naknadno (verovatno u međuratno doba)...
Мислиш на ову? Ух, да ли је могуће? Мада личе...
Бога ми, подрумски прозори потврђују Милованову тврдњу.
... pa nije valjda da si to tek sad utvrdio ?! ... pa da, ne sediš Ti u podrumu, pa ne baš ni u toj zgradi, al si više nego domaći 8) ...
“ON” I STARE FOTOGRAFIJE BEOGRADA
Stare fotke Beograda počeo sam da sakupljam od 1970g. Nije mi tada još bilo sasvim jasno zašto. Bićevitost njihova, kaleidoskopski metež davno nestalih ljudi i zgrada opčinjavali su me k’o tajna marabua. U to vreme polako su silazili sa scene, ha!, drugovi Đurica Jojkić i Danilo Kekić; povlačio se i Rato Dugonjić i Djuro Pucar – Stari a sa njima i Marko Orlandić, Mitar Bakić, Dr Dušan Kveder i France Klopčič. Cvetali su jastučni kombinati. Fasade Beograde bile su još u rupama od puščanih zrna sa “Min-net” legendom pri dnu. Al’ htelo mi se još starije što su pružale samo stare fotografije grada, filmovi i knjige.
I sada “ne znam da ne verujem” a te su me fotografije brzo uverile da, dok mislim, samo fiktivno svetlim – tada još student pelagićevac i paracelzijanac. Bio je to uvid, pružen isključivo starim fotosima Beograda, testamentalno jasan i verno tačan – k’o kad cilja precizni nišandzija, “neki Dajidžić”, iz Andrićevih Veletovaca. Na istoj skeli s ovim uvidom, u primraku uma osvetljenog kao gasnom lampom, vegetativne misli svetlucale su kao sečiva ložeći nam predstojeće namere na jedan poseban način - kao molitva na nekom starom dijalektu. U glavi, tamo gde se beskrajna tastatura mentalne konzole sužava, piruete relejnih primisli, i gustina koja ih goni, razjasniše na kraju zašto te voljene stare fotke ujedno i jako zamaraju i obremenjavaju. Na neki, težak, skoro kao pretnja, nepodnošljiv i otužno-okrutan način one su brzo i zamarale i iznurivale, “čupale dušu” – tobože dostojanstveni prigovori malograđanske savesti. Ispalo je, u stvari, da su nervi išli zavrtnjima opasnih sokačića ka glavnim centrima samosvesti – na kraju isponova sretajući sami sebe k’o vetar s plaštom od celofana i prizmi odrezanog stakla, k’o u ogledalima velegrada. Tada mi se razotkrilo i postalo jasno – naše “ja” je samo panoptikon kancelarije jednog nedoličnog luna–parka. Noći platonske ljubavi metaforičnog “ega” prema sebi samom bile su narušene, ugrožene, starim BG fotografijama. Misli kurtizanke, njihovi pridobijajući mavarski osmesi, kvislinški homonimi reči i ploveći ugrušci strepnje (svi promućurno ubacivani ‘sa strane’ od tajanstvenog “arhitekte”) i sami su imali izgled davnina. I “on” sâm, noseći već stolećima preživele izraze lica i bolujući od zastarelih strahova, pokušavajući da izbegne da bude (samo)sagledan elektrizmom introspekcije, a budući u osnovi neandrtalno animalan i neobrazovan, skurilno je ridao smejući se kuplerski izvitoperenim vapajima, utuljeno kao podvodni, zvučno gumirani, praporci – i likom sa slika Edgara Dega. I još te “on” retorički pita: “Ćao, majmune, kako si”? A mi pogrešno verujemo da smo to zapravo mi sâmi.
Davno je to bilo. Tifusarski ošišan, išao sam Despotovačkom – bio je avgust ’70-te, žega i ustajao šatorski vazduh. Gledao sam istovar hleba. Nit’ sam poznavao svoju podsvest, nit’ sam znao tuđu, nit’ je tuđa znala moju – pa ipak se moglo tugovati za mukama neznanih. Ali ne samo zbog njihovog teškog života već i zbog njihovog cirkuskog, tužnog, optimizma nametnutog njihovim prividnim “ja”. “On”, bio nam je svima zajednički. I pre nego bi se sreli već bi se svi dobro poznavali pa ipak ostajali skučeni, frustrirani, duboko podvojeni. Jer “on” ne voli relaksiranost i srdačnost pošto mu je strah jači od nade. “On” je bio taj koji se trudio da ide u korak s duhom vremena, prateći trenutnu modu, muziku, verujući da je taj duh od odeće i refrena. Mada naivan i paleolitski sirov, preduboko je ukorenjen i pretvarački sujetno smotren, i kune od čamotinje. A stare fotografije davno prohujalog, posebno Beograda (jer dosta starog još je postojalo i još dosta obstoji sa novim), razgolićivale su ga i demaskirale na jedan sasvim neočekivan način. “On” se branio stvarajući znani tegoban bol – bol razotkrivanja “njegove” iluzornosti – hinjeni weltschmertz koji u nadziranoj sigurnosti stereotipije života znamo kao stid.
Ovu tegobnu ambivalentnost izaziva i samo čitanje ovog teksta, jer mislimo da je jarosno-rubinski “on” realan, a taj vrtiverac nam već umeće odavno antedatirane pomisli, k’o katance iz sveta duhova, gradeći sintakse sanjarenja i memento-efekte. U kišnom mantilu atentatora, često se nekom profakturom češe za kragnom, čita “Rude pravo”, igra karte, duraka. Lako i vešto potura stereotipne prihvatnice, rukohvate, i oveštale savete “iskusnijih” kojima čvrsto drži svet a koji imaju efekat posmrtnih epigrama – proverenih antičkih sredstava da mislimo na klišee životnih “mudrosti” a ne na “njega”. Ne dopušta “on” svest o bestelesnoj sveobuhvatnosti entelehije, niti probuđen apeiron i aktivno te odbija od starih fotosa istanjujući nervnu užad izmoždavanjem od etičkog umora. Ne voli buđenja ni otkrića pravih stvari. Sebi samome nanovo sebe izmišlja, sastavljen od ređalica kratkih filmskih kadrova – a mi, jadni, gadimo se sebe samih. Posmatran naspram svetlosti, nevidljiv je. Ništa se ne zna o njegovoj prastaroj genezi. Kad mu je prpa, izigrava ogorčenog pravednika. Ne prihvata religiozne razlike. Moralne i etičke stavove prerušava u pneumatske servo-kočnice savesti tražeći ‘diskreciju’. Varljive bižuterijske metafore, uglađena politura, prazne plodove ovojnice bili su i jesu “njegova” ljuska, prazan ovitak. Može se poljuljati, donekle i razgraditi, cifrastom rečitošću varljivih metafora i forenzikom slika starog Beograda. “Ja sam od metafora a one su mi i otrov i smrt”, kaže! Ali efikasan protivotrov su TV serije i zaborav. Ima pogled cinika koji procenjuje svoj potencijalni plen. Zna da su mu ljubitelji fotografija na tragu. Kod čitaoca ovog teksta “on” će stvoriti kao neku prezasićenost, potištenost, utegobljenost, osećaj “bezdušnosti i lažnosti” metafora. Brani se željom za gađenjem, želi da se brzo zasitiš starih fotografija, da osetiš gađenje. Istog porekla je i ona “mučnina od starih fotografija”, plod “njegovog” predodvraćanja, predupređivanja, muka iza koje se skriva “on”, uvek spreman sa svojim šejkerom za koktele. Stare fotografije “ga” seku, idu do u zdravo, i egotomija podmuklo boli mada ga bitnije ne ugrožava. A, evo šta ga još izdaje (acidni test): stare fotografije Berlina, Njujorka, Pariza, Moskve, ne dotiču “ga” se, te fotografije ne izazivaju nikakvu unutrašnju opresiju pa gledali ih i ceo dan. Na ovima, mi ne znamo ni šta je bilo pa nestalo, niti u kojoj meri je ono što je snimljeno staro pa preostalo ili koliko je, pak, novo. Ne gledaj samo fotografije starog Beograda jer na njima možeš da spojiš i rekonstruišeš nestalo sa onim preostalim i novim i da tako posumnjaš [ jer ugrožen je već ako“ga” samo i izdaleka nazreš! ] da u tebi pozira lažni “gledalac”. Zato te i mučim, kaže, jer i ti mučiš “mene” strepnjom od demaskiranja! Znaju forenzičari za taj tanani dubinski bol! To se “on” čupa. Fotografije drugih starina gledaj do mile volje – tu nemaš mogućnost verne rekonstrukcije, ne možeš da “mi” naskodiš.
* * *
A sve je tako ushitno lepo bez “njegove” prohibicije ‘blistatelnih’ bljeskova poimanja vedre Realnosti – što za dedu imaju Dositeja – i opoja Mira. U baršunastoj tamnini uma, pod florom, svetle se gredoviti slojevi neurona s farovima prilagođenim tami. A gore – bilo je safirno nebo. Pod pritiskom nautičkih atmosfera, ono je sijalo duboko kao more. A u svemu tome, oni snolaki trenuti apoteoze jedne blistave zvezde, … Askalonski zamci,… visoke balustrade Miramara, ... setne pesme iz Koimbre – blagovest kosmorame. U pulsirajućem magnetnom vazduhu njišu se rododendroni i nadmorsko cveće od vinskih korala. Milost je ščepala Jad.
Krivudavim tokom priobalnog mlečnoplavog okeana, paralelni frontovi talasa penušave svesti metronomski se odbijaju o mermerne zidove mauzoleja sa ukroćenim i posthumno sabijenim vremenom – a vetar koji ih nadleće zviždi i hromatski svira, koristeći talase kao žice. Vreme, koje sve stavlja u prošlost, vrgnuto je k’o “ckvrnja” u svoju posmrtnu odaju. A protoci bujno struje iz stvari, prežitak starine iz koje mrmlja sjaj prvotne matice – i sve to u jednom stalnom Sad,u svetu bez mnoštva. Srž srži u svemu, arhajska nemota s prapočetkom slivena. I nizovi očiju plavih zvezda, i beli bokovi brodovlja vezanog kao psi.
* * *
“Ego” se fundirao kao središte ličnosti u vremenu i deklerativnom intencijom formirao pozadinu na kojoj njena (ličnosna) pojavna sadržina dobija stereoskopski kvalitet. Tako se nešto, sasvim imaginarno, gramatičkom silom vezalo za jezičke nazivnike i govor, postajući simfonični “nosač” pozadinske planimetrije stvarnosti, kubature prostora i omotača vremena. Reči su još bile nedovoljno precizne, kao kada bi se tvrdilo da jedna staza vodi “za” a ona druga “ka”. One su ličile na približne brojeve – osnova primalnog nesemantičkog opštenja. Bile su odjek kamenih pustoležina i vertepa, usklici zavetnog prizvuka iz dubokih šikara i klanaca koji su inicirali nastanak ponorne plastičnosti, ambijentacije, psihe. Tada su ja i bog bili jedna te ista reč, postojalo je mi koje je podrazumevalo i ti. Ukolosečavao se eholalično-fonetski čovek, jezički se ekranizujući stroboskopskim efektom iteracije zadovoljstva autopercepcije. Takav bi bio čovek da se nije dalje razvijao. On bi dovodio sve konvencije u dosluh s varljivim retušem još vrlo mlade i nežne duše. Tako i dan-danas žive beskorena nahočad gradska ulične pasmine sa pogledom zmijskim ~ možda mojim.
U davnom životu, u osvit osećanja vremena, počinju da se javljaju akustičke divergencije, klavijaturni krici, pa ose solmizacije, videogrami, mali idiomatski rimovani rečnici, meteorološke uspomene i grafemski istovrednici koji se “ustvaruju” gramatičkim opkoračenjima. Dolazi i vatra koja stimuliše socijalnost. Novonastala ličnost uočava neistovremene podudarnosti, nejednoznačnosti, otkrovenjem pronalazi otiske stopa drugih bića, obrasce psiholoških aliteracija, bočna značnja, talismansku moć i ukrasnu lepotu. Nastaju nerazvijeni oblici pravde. Rađa se i oformljuje se – a da se još nije ni najavilo junaštvo vernosti – transferna i referencijalna iluzija “ega”, administratora sopstvenih i kolektivnih inhibicija, pritvorno freskopisana sofisterijama, usled nedovoljne moći shvatanja, zato što je smisao iz prvotnih reči s vremena na vreme odsustvovao – najviše usled straha i nepreciznosti volje.
Dok se još stvarnost sadruživala i dogovarala sa snovima (ili autohipnozom), počelo je lažiranje realnog. “Ego” postaje ‘glas koji čuje’, fikcija, još jedan totem. Tako je, “pogrešno”, nastala i zavist. “Ego”, i danas primitivan, razume samo keltski i protoslovenski, zavisno od denominacije. Sa vremenom, “ego” će postati i sirovi komunista, ničeanac, čija etička strogost sledi život koji ne zna za moral – i koji za svakog živog strelja jednog od nas.
* * *
E, sad si izdenunciran, sopstvenim metaforama, pred svima! I to upravo na onom forumu od koga najviše i strepiš – koji rekonstruiše dekonstruisano i dekonstruiše konstruisano.
A pokloniću ti i jedno ogledalce – da vidiš da si to ti! gradjank
Још две панораме Ташмајдана из средине шездесетих...
Evo, vidim.... zgradu "Avala filma" u Aberdarevoj [odatle smo krali celuloidne trake iz podruma], ....
gradjank
E moj GradjanK, krasti filmske trake iz podruma nije ti nikakvo umeće pa ni čast!
Ja sam prije tebe u šezdesetim sasvim skromno i klošarski navraćao na smetlište na uglu iliti rogalju zgrade u Aberdarevoj i sakupljao 16mm filmske trake.
To su bili otpaci iz montaže emisije dnevnika i nekih drugih emisija....Lepe trake crno-belog filma su imale za mene magičnu privlačnost...
I još imam nekoliko kolutova tih filmova....Ništa nisu izgubili od njihove magične snage!
Dobra ti kritika! Pazi, priznajem je, al’ ne prihvatam krivicu! Samo ½ (ko priznaje …)! Krađe filmova vršili smo od oko 1957. do oko 1960. Kasnije, svakako ne. Imao sam 8 – 10 godina. Nisu to bile nikakve velike i organizovane krađe već dečje, hirovite i na mah. Ja sam u Aberdarevoj samo tobože “čuvao stražu”. Nešto stariji su se uvlačili u podrum i iznosili bi 1-2 plehane kutije s rolnom snimljenog filma ili ‘goli’ crno-beli film (da, 16 mm). Uzimao sam učešće samo zato što mi je imponovalo poverenje malo starijih ( a i oni nisu imali > 14 godina ).
Bio je tu jedan portir-čuvar koji nas je stalno jurio ali “Avala film” je imala i vučjaka(!) čuvara u dvorištu. U to vreme Televizija je bila na Sajmu, tek osnovana. Tebi svaka čas, sve pošteno! E, da mi je to jedini greh! Naravno, kradja ostaje pa ostaje kradja. Ako ti je namera bila da me postidis pod stare dane, pa uspeo si. E, Buče, kako me izofira! Hvala ti Buče (a i zato što sam se javno ispovedio - obojici hvala)!
Mene fotografija niti, na žalost, bilo kakva oblast umetnosti nikada nisu ni najmanje interesovali, samo stare fotografije Beograda (što nije umetnost). Naravno, uživam u dobroj fotki ali samo ako na nju slučajno naletim ( i na tvoje sam morao da naletim na forumu ). Ne idem ti ja po izložbama, pozoristima, koncertima, k.…ma, itd. Al’ nisam imun na uzivanje!
Mene je nekada više od svega interesovao sladoled. Tada je kupovan uz veliku pompu ( za mene je bio i psihoaktivna supstanca ). I bitke indijanaca i kauboja ili ulica vs. ulice. Onda su došle (1960.) knjige a sve ostalo je polako počelo da bledi i gubi značaj… A sa knjigama i godinama stižu i ozbiljniji gresi. U zdravlju, g.
...za ovu lepu ispovest kupiću ti sladoled, ali veeeelikiiii!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
MZ, sjajan antikvitet. Kako to da dise, svi u zivom pokretu, k'o da ju je Runde (preteca Eterovica i familije) snimio? Iznenadno lepa fotka, pa to ti je! gradjank
Још две панораме Ташмајдана из средине шездесетих...
Evo, vidim.... zgradu "Avala filma" u Aberdarevoj [odatle smo krali celuloidne trake iz podruma], ....
gradjank
E moj GradjanK, krasti filmske trake iz podruma nije ti nikakvo umeće pa ni čast!
Ja sam prije tebe u šezdesetim sasvim skromno i klošarski navraćao na smetlište na uglu iliti rogalju zgrade u Aberdarevoj i sakupljao 16mm filmske trake.
To su bili otpaci iz montaže emisije dnevnika i nekih drugih emisija....Lepe trake crno-belog filma su imale za mene magičnu privlačnost...
I još imam nekoliko kolutova tih filmova....Ništa nisu izgubili od njihove magične snage!
На овој разгледници у издању Књижаре Велимира Валожића приказан је павиљон у Топчидеру саграђен
1865. године приликом прославе педесетогодишњице Таковског устанка.
"...Светковина се одржала у Топчидеру, далеко од турских очију и топова који су у то време стајали
на градским бедемима и били уперени на варош. Ту је кнез Михаило раздавао старим ратницима
тада установљени Крст таковски..."
То је овај павиљон.
А постојао је и други павиљон...
...у вези кога само знам да је фотографија из 1909. године. Чини ми се да то нису два иста павиљона.
1928. година...пристаниште на Сави.
Ма, одговорили би ти ми да знамо! Није да те избегавамо...
Ova zgrada bi trebalo da stoji i danas, samo je nadzidana naknadno (verovatno u međuratno doba)...
Мислиш на ову? Ух, да ли је могуће? Мада личе...
Бога ми, подрумски прозори потврђују Милованову тврдњу.
... pa nije valjda da si to tek sad utvrdio ?! ... pa da, ne sediš Ti u podrumu, pa ne baš ni u toj zgradi, al si više nego domaći 8) ...
Још две панораме Ташмајдана из средине шездесетих...
Evo, vidim.... zgradu "Avala filma" u Aberdarevoj [odatle smo krali celuloidne trake iz podruma], ....
gradjank
E moj GradjanK, krasti filmske trake iz podruma nije ti nikakvo umeće pa ni čast!
Ja sam prije tebe u šezdesetim sasvim skromno i klošarski navraćao na smetlište na uglu iliti rogalju zgrade u Aberdarevoj i sakupljao 16mm filmske trake.
To su bili otpaci iz montaže emisije dnevnika i nekih drugih emisija....Lepe trake crno-belog filma su imale za mene magičnu privlačnost...
I još imam nekoliko kolutova tih filmova....Ništa nisu izgubili od njihove magične snage!
...za ovu lepu ispovest kupiću ti sladoled, ali veeeelikiiii!