Зграда данашњег Југословенског драмског позоришта подигнута је око 1865. године као Школа јахања - Мањеж,
у склопу Коњичке касарне, а на плацу оивиченим улицама Краља Милана, Ресавском, Немањином и Светозара
Марковића. Прва мапа је Шкаламерин план, направљен знатно касније, али показује објекте у том делу града
изграђене до 1862. године.
На Зарићевој мапи из 1878. године појављује се зграда Мањежа. Крагујевачка улица на мапи је Краља Милана.
А на мапи из 1884. године зграда се већ зове Манеж, или у свакодневном говору, Мањеж.
Још пре I светског рата дошло се на идеју да се у зграду усели позориште, али рат је то спречио. Крајем 1919. године,
"...за непуна три месеца...у четири напуштена зида празне сале за јахање, конструисана је једна позоришна сала,
акустична и ретко интимна." У зграду се усељава трупа Народног позоришта, које због ратних разарања није радило.
Наредне две године Мањеж ће бити једино позориште у граду.
Фотографија зграде из тог периода и цртеж Ирене Сретеновић даје бар неку слику како је зграда тада изгледала.
После обнове зграде Нардоног позоришта, Мањеж постаје његова друга сцена, названа Сала у Манежу. Тако је
било све до 11. септембра 1927. године када је дрвени Мањеж изгорео после представе Девојачка клетва.
По пројекту Николаја Краснова, после две године, подићи ће се нови Мањеж.
На главном прочељу је у природној величини стајало једанаест скулптура, а према Официрском дому још једна.
Рад вајара Војислава Ритомировића Шикопарије, фигуре су представљале поједине врсте уметности.
Две панораме са почетка тридесетих година приказују Мањеж и околне касарне Гардијског коњичког пука...
...и једна фотографија из велике великомокролушке Касинине колекције, поглед низ Светозара Марковића, ка Немањиној.
Позориште Мањеж прекида са радом 27. септембра 1931. године после одлуке да се зграда преуреди за потребе
Народне скупштине. Следећа слика је беседа Краља Александра Карађорђевића 1932. године у делимично
преуређеној сали Мањежа. На слици се виде и производи фирме "Пиротски ћилими, домаћа индустрија браће Гаротић".
Друга слика је заседање скупштине 1934. године.
Рад Народне скупштине довео је до хитног уређења околних површина. Већ 1931. године нестали су објекти касарне,
а подигнуте су још две зграде поред Мањежа, прва у којој се данас налази Факултет музичких уметности и друга
за потребе скупштинске жандармерије, касније мала сцена "Бојан Ступица".
Радови на парку, по пројекту инжењера Александра Крстића и архитекте А. Челпамбајева, завршени су 1934. године.
После више од шест година у неудобној дворани биоскопа Луксор (20. октобар), друга сцена Народног позоришта
се 1937. године вратила у Мањеж, јер се скупштина уселила у ново здање које се и данас користи. Ту ће се задржати
до почетка II светског рата.
Бедни сајт Југословенског драмског позоришта о свему овоме не нуди ништа, али преноси копију блога архитекте
Ђорђа Бобића.
Стицајем врло чудних околности могу да се похвалим да сам ишао у "исту" школу као и г. Јовичић, дакако да је реч углавном о имену саме школе, моја је та из новобеоградских блокова, али су и неки наставници прешли са именом школе у нову зграду у Блок 45. Ево заборављеног поста форумаша Кока С који нам је даровао ове 4 фотографије из маја 1966 (целих 8 година пре песељења школе на Нови Београд), на другој фотографији сам препознао мог професора ликовног, коме нажалост заборавих име...
Koka S је написао/ла:
С обзиром на велико интересовање које је овде измамила ред је да кажемо коју и о даљој судбини ове школе која је остала на Сењаку уместо пресељене "Бранко Радичевић", а која је поново имала једног Бранка у имену: овог пута уместо (одесељеног) романтичарског песника Радичевића, школа добија ново име занатског шегрта из краја, комунисте Бранка Параћа, који је погинуо у грађанском рату у Србији 1942. године у обрачуну са четницима негде у близини Ваљева...
С обзиром да се у оближњој улици Василије Гаћеше (данас Љубе Јовановића) још 1961. године наменски изградила нова школска зграда, која иницијално носи име "Бранко Параћ", обе зграде се након одсељења "Радичевића" деле на "Горњу школу Бранко Параћ" (то је ова госн Дундова, на овим сликама) и "Доњу школу Бранко Параћ" у В.Гаћеше, тик уз манастир Ваведење.
За разлику од госн Дунда, ја сам ишао у доњи Параћ. Школу су похађали у то време и унук Јосипа Броза-Тита, као и деца многих народних хероја и највиших политичара те епохе (О.Карабега, Цвијетина Мијатовића...). Приликом великих празника, углавном 25. маја, имали смо као деца прилику да из прве руке слушамо ратне приче високих гостију који су долазили да нам увеличају догађај.
Мој друг С. Ристић, син чувеног београдског архитекте, и унук предратног професора који је саградио кућу на Сењаку још 1935. године, често нам је говорио да његови код куће и даље "одбијају да прихвате" да он иде у школу која носи име Бранка Параћа, сењачког мангупа који је његовом деди пре рата "украо мотор испред куће и слупао га у Васе Пелагића"...
Ево, например, призора једне типичне прославе у тој епохи у "Основној школи Народни херој Бранко Параћ":
Или, рецимо, један снимак из дворишта горње школе, 1982-83...
Ovo bi mozda mogla da bude Sokolska ulica ili jedna paralelna, Mutapova ili slicno. Tako mi lici. Ako neko stanuje u blizini moze da proveri. Moze i preko binga...
[quote=Гаврило]Сабор светог архангела Гаврила слави се 26. јула.
У 19. веку слављен је дан раније, 25. јула по грегоријанском календару.
Сабор светог архангела Гаврила је слава Манастира свети Архангели код Призрена, задужбине и првог гробног места српског Цара Душана. Да ли ће ове године сви Срби моћи да обиђу ову светињу?
По пројекту Љиљане и Драгољуба Бакића 1977. године ниче на Палилули Ледена дворана Пионир.
У позадини се види још стојећа зграда Соко Штарка, некадашња Парна пекара Соко, подигнута
1900. године.
Рушење се десило 2008. године.
Да би кренула градња стамбене зграде, данас још незавршене. Преузето са Беобилда.
Захваљујући великодушности Душана Напијала који нам је несебично даровао следеће фотографије, у прилици смо да видимо како су 1941. године, током нацистике окупације Србије, изгледале две, данас веома познате, београдске грађевине.
Следеће фотографије приказују немачке војнике на локацији која се налази у данашњој Хумској улици на Малешком брду, прекопута стадиона Партизана, односно, тачније, наспрам улаза у тамошњи Тениски клуб. На оба места на којима су те 1941. стајали Вермахтовци данас се налазе зграде "павиљонке" сазидане убрзо по окончању Другог светског рата, док се иза њих врло добро виде данашња Клиника за пластичну хирургију и опекотине у Звечанској улици, односно Дом за смештај деце без родитеља, такође у Звечанској.
Не знам пуно детаља о овим грађевинама у епохи у којој су настале, па би било добро да чујемо од неког од наших врсних познаваоца београдске предратне архитектуре нешто више о ове две врло занимљиве грађевине, као и о самој улици која данас изгледа другачије...
Данашња Клиника за пластичну хирургију и опекитуне у позадини:
у склопу Коњичке касарне, а на плацу оивиченим улицама Краља Милана, Ресавском, Немањином и Светозара
Марковића. Прва мапа је Шкаламерин план, направљен знатно касније, али показује објекте у том делу града
изграђене до 1862. године.
На Зарићевој мапи из 1878. године појављује се зграда Мањежа. Крагујевачка улица на мапи је Краља Милана.
А на мапи из 1884. године зграда се већ зове Манеж, или у свакодневном говору, Мањеж.
Још пре I светског рата дошло се на идеју да се у зграду усели позориште, али рат је то спречио. Крајем 1919. године,
"...за непуна три месеца...у четири напуштена зида празне сале за јахање, конструисана је једна позоришна сала,
акустична и ретко интимна." У зграду се усељава трупа Народног позоришта, које због ратних разарања није радило.
Наредне две године Мањеж ће бити једино позориште у граду.
Фотографија зграде из тог периода и цртеж Ирене Сретеновић даје бар неку слику како је зграда тада изгледала.
После обнове зграде Нардоног позоришта, Мањеж постаје његова друга сцена, названа Сала у Манежу. Тако је
било све до 11. септембра 1927. године када је дрвени Мањеж изгорео после представе Девојачка клетва.
По пројекту Николаја Краснова, после две године, подићи ће се нови Мањеж.
На главном прочељу је у природној величини стајало једанаест скулптура, а према Официрском дому још једна.
Рад вајара Војислава Ритомировића Шикопарије, фигуре су представљале поједине врсте уметности.
Две панораме са почетка тридесетих година приказују Мањеж и околне касарне Гардијског коњичког пука...
...и једна фотографија из велике великомокролушке Касинине колекције, поглед низ Светозара Марковића, ка Немањиној.
Позориште Мањеж прекида са радом 27. септембра 1931. године после одлуке да се зграда преуреди за потребе
Народне скупштине. Следећа слика је беседа Краља Александра Карађорђевића 1932. године у делимично
преуређеној сали Мањежа. На слици се виде и производи фирме "Пиротски ћилими, домаћа индустрија браће Гаротић".
Друга слика је заседање скупштине 1934. године.
Рад Народне скупштине довео је до хитног уређења околних површина. Већ 1931. године нестали су објекти касарне,
а подигнуте су још две зграде поред Мањежа, прва у којој се данас налази Факултет музичких уметности и друга
за потребе скупштинске жандармерије, касније мала сцена "Бојан Ступица".
Радови на парку, по пројекту инжењера Александра Крстића и архитекте А. Челпамбајева, завршени су 1934. године.
После више од шест година у неудобној дворани биоскопа Луксор (20. октобар), друга сцена Народног позоришта
се 1937. године вратила у Мањеж, јер се скупштина уселила у ново здање које се и данас користи. Ту ће се задржати
до почетка II светског рата.
Бедни сајт Југословенског драмског позоришта о свему овоме не нуди ништа, али преноси копију блога архитекте
Ђорђа Бобића.
С обзиром на велико интересовање које је овде измамила
С обзиром да се у оближњој улици Василије Гаћеше (данас Љубе Јовановића) још 1961. године наменски изградила нова школска зграда, која иницијално носи име "Бранко Параћ", обе зграде се након одсељења "Радичевића" деле на "Горњу школу Бранко Параћ" (то је ова госн Дундова, на овим сликама) и "Доњу школу Бранко Параћ" у В.Гаћеше, тик уз манастир Ваведење.
За разлику од госн Дунда, ја сам ишао у доњи Параћ. Школу су похађали у то време и унук Јосипа Броза-Тита, као и деца многих народних хероја и највиших политичара те епохе (О.Карабега, Цвијетина Мијатовића...). Приликом великих празника, углавном 25. маја, имали смо као деца прилику да из прве руке слушамо ратне приче високих гостију који су долазили да нам увеличају догађај.
Мој друг С. Ристић, син чувеног београдског архитекте, и унук предратног професора који је саградио кућу на Сењаку још 1935. године, често нам је говорио да његови код куће и даље "одбијају да прихвате" да он иде у школу која носи име Бранка Параћа, сењачког мангупа који је његовом деди пре рата "украо мотор испред куће и слупао га у Васе Пелагића"...
Ево, например, призора једне типичне прославе у тој епохи у "Основној школи Народни херој Бранко Параћ":
Или, рецимо, један снимак из дворишта горње школе, 1982-83...
Ovo bi mozda mogla da bude Sokolska ulica ili jedna paralelna, Mutapova ili slicno. Tako mi lici. Ako neko stanuje u blizini moze da proveri. Moze i preko binga...
Ovo je Vrnjacka banja, objekat izgleda danas ovako:
Inace, svi kic tanjiri, serpe i lonci imaju ga kao svoj centralni motiv sa onim obaveznim "Pozdrav iz Vrnjacke banje".
Objekat je prepravljen oko 1947., atelje "Srbija projekt". Najverovatnije rad jednog ruskog emigranta.
У 19. веку слављен је дан раније, 25. јула по грегоријанском календару.
Сабор светог архангела Гаврила је слава Манастира свети Архангели код Призрена, задужбине и првог гробног места српског Цара Душана.
Да ли ће ове године сви Срби моћи да обиђу ову светињу?
Да ли ово беше Алфонс Муха?
У позадини се види још стојећа зграда Соко Штарка, некадашња Парна пекара Соко, подигнута
1900. године.
Рушење се десило 2008. године.
Да би кренула градња стамбене зграде, данас још незавршене. Преузето са Беобилда.
Да ли ово беше Алфонс Муха?
Јесте, Муха.
Да ли ово беше Алфонс Муха?
Да, "Крунисање Цара Душана". Једна од серије великих слика посвећених словенским народима (The Slav Epic).
Ево Мухе како слика Крунисање:
Можете проценити формат слика. Чеси су један цео замак (Моравски Крумлов) одвојили да би сместили све слике из ове серије.
Још две слике:
Следеће фотографије приказују немачке војнике на локацији која се налази у данашњој Хумској улици на Малешком брду, прекопута стадиона Партизана, односно, тачније, наспрам улаза у тамошњи Тениски клуб. На оба места на којима су те 1941. стајали Вермахтовци данас се налазе зграде "павиљонке" сазидане убрзо по окончању Другог светског рата, док се иза њих врло добро виде данашња Клиника за пластичну хирургију и опекотине у Звечанској улици, односно Дом за смештај деце без родитеља, такође у Звечанској.
Не знам пуно детаља о овим грађевинама у епохи у којој су настале, па би било добро да чујемо од неког од наших врсних познаваоца београдске предратне архитектуре нешто више о ове две врло занимљиве грађевине, као и о самој улици која данас изгледа другачије...
Данашња Клиника за пластичну хирургију и опекитуне у позадини:
и Дом за децу без родитеља у Звечанској: