Боже, Путниче, нисам се надао овом питању од тебе!
Па свака кућа или стан се налазе на неком поштанском реону. И поштаревој жени неки поштар доноси писма. Даклем, све остаје у кући.
Ух, сад' ми је лакше кад' знам да није тачно оно што причају водоинсталатери...
Од кустоса крагујевачког музеја, Предрага Цилета Михајловића, добио сам књигу, албум, који је приредио заједно са Миломиром Минићем, а која се зове "Споменар 1904-1914, снимци крагујевачких фотоаматера". Да је реч о изванредној књизи, говори и то што су издавачи:
Центар за научна истраживања САНУ,
Универзитет у Крагујевцу и
Народни музеј Крагујевац
Одабрао сам фотографије Крагујевчанина Љубе Петковића, које је он снимио од 1908. до 1910. године у Београду, јер је то тема овог форума. Овај Крагујевчанин је Београд снимао из сасвим другачијих углова, него што смо навикли од фотографа из Београда, што уноси свежину у наше видике...
Eto, tuj, tuj, ću se zapeknem ( pa musaka, pa janija, pa crnjak ) kod “Gajgera”. Pa, ondak, kafa i, da provarim (pazim na puls creva!), na digestive, moliću lepo, kod “Milanovića”. Oboje su na Pozorišnom trgu – kockasti laneni stolnjaci. Pa posle otidnem kod “Difranka”, nasred Terazija. I tuj si sednem! Svoje pare si krcam!
Veoma mi je ženantno, jel’ te, da sada spomenem i “Zlatnu liru” u tadanjoj Dvorskoj ulici ( drž’o je neki beli Rus ). Tuj je svirao orkestar balalajki nekog “Žorža”. “Zlatna lira”, preko dana neugledna avlijska šupa, pretvarala se noću u otmeno mesto. Svakako da je nadmašivala “Kazbek”. Ekskluzivnost “Lire” donosila je gostima trenutni status (cene su bile paprene). Jeo se kavijar, rakovi u majonezu, ruska salata. Pio se šampanj i “bola”. Pevalo se, paz’te sad, “Horoš maljčik”, “Čupčik”, “Kupite bublički”, “Mi nje možem žić bez šampanjskava”, Oči čornjija” … Restoran je ubrzo zatvoren zbog preteranog uspeha.
Nekada se sedelo dugo. A sada vreme ne samo da se ubrzalo već i večeri izrazito brže padaju nego u mladosti. Kao da na njima vreme menja brzine. A nekada su večeri padale sporo. Padalo je dugo polumračno veče, tiho i elegantno.
Čudno! Nisam na forumu (bar za sada) našao ništa o ovim veoma poznatim restoranima iz najstrožeg dela Beograda. Svakako, članovi foruma, oni mladji, znaju dobro za njih. Hvala Gavrilu na ovom setu fotosa s Terazijama. gradjank
E, pa sada zaista očekujem detaljnije informacije o ovim kućercima od arhitekturiologoljubitelja.
Mada, ne znam zašto, i dalje više volim ove ljudiće, trajvančiće i konjiće.
Dušanova br. 7 - stovarište drva, tridesetih godina i sada.
Baš me zanima koji andrak prodaju. Ovo gde je devojčurak je verovatno kiosk, ali ovo drugo mi je enigma? Zašto je ovaj razastrti stonjak, i da li to ovaj čovek okrenut leđima ima belu kecelju?
Kao da prodaje neku slaninu?! A i vreme je izgleda neko oko 29. kada se kolje.
Крст који је подигао Лаза Урошевић 1863. године, је после вишедецениског ибегличког статуса враћен на своје првобитно место, али је сада тако стиснут измеђе кафића па изгледа као да га је неки новопечени власник ту поставио као украс. Руку на срце и Лаза Урошевић, познатији као Лаза Грба је био велики коцкар и боем, па је овај крст подигао да окаје свој начин живота, тако да можда и није лоше да буде на око појединим гостима....
Боже, Путниче, нисам се надао овом питању од тебе!
Па свака кућа или стан се налазе на неком поштанском реону.
И поштаревој жени неки поштар доноси писма. Даклем, све остаје у кући.
Ух, сад' ми је лакше кад' знам да није тачно оно што причају водоинсталатери...
Центар за научна истраживања САНУ,
Универзитет у Крагујевцу и
Народни музеј Крагујевац
Одабрао сам фотографије Крагујевчанина Љубе Петковића, које је он снимио од 1908. до 1910. године у Београду, јер је то тема овог форума. Овај Крагујевчанин је Београд снимао из сасвим другачијих углова, него што смо навикли од фотографа из Београда, што уноси свежину у наше видике...
E, pa sada zaista očekujem detaljnije informacije o ovim kućercima od arhitekturiologoljubitelja.
Mada, ne znam zašto, i dalje više volim ove ljudiće, trajvančiće i konjiće.
Dušanova br. 7 - stovarište drva, tridesetih godina i sada.
Baš me zanima koji andrak prodaju. Ovo gde je devojčurak je verovatno kiosk, ali ovo drugo mi je enigma? Zašto je ovaj razastrti stonjak, i da li to ovaj čovek okrenut leđima ima belu kecelju?
Kao da prodaje neku slaninu?! A i vreme je izgleda neko oko 29. kada se kolje.
Крст који је подигао Лаза Урошевић 1863. године, је после вишедецениског ибегличког статуса враћен на своје првобитно место, али је сада тако стиснут измеђе кафића па изгледа као да га је неки новопечени власник ту поставио као украс. Руку на срце и Лаза Урошевић, познатији као Лаза Грба је био велики коцкар и боем, па је овај крст подигао да окаје свој начин живота, тако да можда и није лоше да буде на око појединим гостима....
Neka ideja?