Ecce homo photospiritus! Rundeove esejomorfne kinematsko-psihotehničke, i obučavalačke, lekcije i praktikumi pružaju nam empirijsku srž i bivstvo “najizuzetnije stvarnosti”. U njima smo prisutni i mi u duplikatu kao često i autor sâm (direktno ili po intonaciji). Objektiv se nigde ne zadržava dugo ali vas ipak probada. Fotografije su mu i zvučni ekrani a mogu se anektirati i kao stanja svesti jednog poluprečno-fokalnog genija. Osnovu celini svih njegovih slika daje velocitet praznine, kao u prizmatičnim ogledalima u pokretu. Ona nam poručuje:” Ja sam blješteća i vedra praznina”! Fotke su i vremenski hologrami otisnuti hiperlucidnom oštrinom u bledoću optičke magle ili u crni ćilibar (uspešno se konjuguje sa “zvezdanim nebosvodom”). Realnost je munjevito fotektomirana. Kamera zmijski endoskopira. Medju zgradama i ljudima, u pravolinijski ustrojenom haosu kubizma, vodi se fotoelektrični rat raščišćavanja nedoumica o epitetskim odredjenjima detalja (neki se samo ejdetski naslućuju) nametanjem inverzivne particije fakture uz epiloško razjašnjenje korena motivišućih podsticaja.
Vivisekcijski alibi autora je nesumnjiv. Postoji, naravno, i eksponencijalna inflacija perspektive kao što se i prošlost (vreme) u kosmosu širi ali se, u stvari, tim razmicanjem omogućuje oblast budućeg – svakako u jednoj figuralnoj predstavi ekspanzije sumedje tmuše i svetla.
Budući fotografije iz doba poleta i doba sumnji, nameće se utisak komunalno napredne sredine BG i mirnog i sabranog gradjanstva koje mora da misli čulima a ne glavom. Mnogi su se pedagoški zaljubili u Rundea tj. na učenicki način, zbog njegovih snimaka kratke istorije ali s perspektivom duge proslosti (malog obima ali velikog formata) – upravo zbog fotohronoskopskih relacionih šifri punih značenja. Ispada da autor nije baš “na neviđeno” drag. Fotografija mu ne obmanjuje zbilju i dostavlja je živu. Čak je i prevršuje (ali pravovremeno). Mislim konkretno na dirljivu sliku s koleginicom i kolegom u poseti Šantićevoj (naslućuje se preskromni studentski smeštaj … ). Ili autor kao “polarni” istraživač podvižničkih zima BG šezdesetih (u sasvim tankom zimskom kaputu). Ili “fotografije” snimljene samo retinalnom anticipacijom uz represiju nemuštog grcanja s ironijom, ljubomornom gospodaricom. Uz sve to, i fešta britkih, biometrijski preciznih, fotosocioloških ekspertiza. Njihovo osvetljenje jedino bih mogao da nazovem aluzivnim. Po neka slika, gle! prikazuje, u vidjenom stanju, lađicu vašeg života.
Pošto slike vrede hiljadu reči njih je moguće i čuti i čitati. Jer one kod Rundea uzimaju otiske glasova, optičkih mirisa/zadaha stvari i švrljajućih pogleda i što su oni slučajniji – to su tačniji. Kakav je taj fonemski odzvuk u prostoru (tačnije, hiperprostoru) Rundeovih fotografija? On je arhaično i poetski naglašen. Kao kada bi ste umesto “nisam hteo” rekli “ne hteh”; kao kad snovi budnom govore. Jednom reči, visoko specijalizovana nutricija! Paleofonemsku taksonomiju slika, predznačenjsku nomenklaturu fotomimetskih primisli (pogodniju za komparacije nego za klasifikaciju), zasvođuju aurofilne asocijacije. Sledstveno, metafotički senzorijalni tropizmi relevantni su i za vanoptičke centre neurosfere.
Godine prolaze, smenilo se pokolenje! Neophodno je ne samo razumeti već i tačno znati “ono” što je iznad razumljivog u optofonemskoj toponomastici detalja s Rundeovih fotografija. A to je ono interpunkcijsko čuvstvo svetlosnog numena iza svega pojavnog, ona “svetlost smisla” – nerukotvorena i nadglotalna srčika svake vredne fotografije. Jer Bog je Reč a ta Reč je Smisao u svome najapstraktnijem vidu (po blaž. preosv. Danilu budimskom, Krstiću) – prvoobrazac slovesnosti pretvoren u svetlosni stenogram. Vi, recimo, razumete, uputstvo kako se stiže na neko odredište ali to ne znači da tačno znate kako se tamo stiže. Ako nekoga prepoznaš ne moraš tačno znati i ko je on (ona), ime, prezime …
***
Pogledate Rundeovu fotografiju. I … “the virginal flashbulb moment” – bljesne trenutak zaborava – davna 1966. i prepoznatljive a potisnute sinestezije koje niste osetili više od 40 godina. To rastenje u nazad, retrogradna repatrijacija srca, kriterijum je kreativne devstvenosti autora; i to što sliku dugo i pažljivo gledaš (što sledi iz već rečenog). Meštar, agitator neuralne eufonije emocija i duha (semene tečnosti svega), bez fotosintaksnih inhibicija, pohotljivi i sarkastični foto-Janus, nenametljivo nam otvara, beatifikujući efemerno – vratašca sudbe. Time se još više potencija Rundeov izazov.
Runde ostaje visok k’o slika na zidu, pa je i nadvisuje. …uz želje za još puno fotografija i sreću u budućim iskustvima. gradjank
нисам баш разумела, много је учено, али је сигурно дивно!
Баш ће се Рунде обрадовати, он се разуме у вивисекцију и ретиналну антиципацију
... samo za gosn. Putnikovića i druge zaljubljenike u arhitekturu 8) ...
Уколико се не вратимо архитектури, мораћу да, поради освете и одвраћања, посегнем за старим страховитим оружјем: фотографијама и биографијама српских економиста!
нисам баш разумела, много је учено, али је сигурно дивно!
Баш ће се Рунде обрадовати, он се разуме у вивисекцију и ретиналну антиципацију
Уколико се не вратимо архитектури, мораћу да, поради освете и одвраћања, посегнем за старим страховитим оружјем: фотографијама и биографијама српских економиста!
Ево радње "Васић и Јоцић" крајем прве деценије XX века...
Следећа слика је с краја двадесетих или самог почетка тридесетих, "Васић и Јоцић" у новом руху...
1932. године на месту данашње Просветине књижаре "Геца Кон" се усељава...............Геца Кон, скроз лево....
pise beograd, da li?