http://www.republika.co.rs/500-503/20.html


Interesantan članak

Utamničenja kroz istoriju Srbije

Glavnjača, Tamnjača i Ćorka

Ivan Janković

Mesta terora

U Konaku Crnjanskog, sceni smeštenoj u 1901. godinu, kralj Aleksandar opetovano preti neposlušnim političarima »ćorkom«. »Pazite da ne zagatite u Upravi varoši ‘ćorku’!«, i: »u ‘ćorku’, iza katanca« – kaže on Milovanu Milovanoviću. A na Mišu Vujića viče: »Ili u kraljevu partiju, doktor Mišo, ili u Upravu varošku, u ‘ćorku’!«. Isto Stojanu Ribarcu: »U kraljevu partiju ili u upravnikovu ‘ćorku’«.1
Reč ćorka se danas koristi u opštem značenju zatvor. Ali Aleksandar ovde ne misli na zatvor in abstracto nego ima na umu jedno sasvim određeno mesto u »Upravi varoši«, mesto koje se zaključava katancem i čiji sâm pomen treba da izazove strah. U istoj sceni i istom kontekstu, Aleksandar pominje još dva mesta kao simbole represije: Karaburmu2 i Gurgusovačku kulu.3 Na beogradskoj Karaburmi (odnosno Kajaburni)4 su se do 1903. godine vršila pogubljenja, i ona je postala kao neka šifra za smrtnu kaznu. U polemičkom tekstu iz 1906. Stevan Sremac kaže za jednog abolicionistu: »čitao taj filantropa Vik. Higa, zapamtio nešto o Žanu Valžanu – pa ajd’ da i on rekne koju; da propagira malo čovekoljubljem! Žali lopove i ubice, a ne žali one jadne žrtve! Po njemu gotovo izgleda da ovu našu Karaburmu treba proglasiti za Panteon velikih Srba!«5 Uspomena na tu Karaburmu zadržala se u svakodnevnom govoru vrlo dugo – moja baba je još početkom 1960-ih znala da kaže povodom nekog dečjeg nestašluka: »Završićeš ti na Karaburmi«, a nije isključeno da se slična upotreba, mada ređe, čuje i danas.
Što se Gurgusovačke kule tiče, njen pomen je 1901. godine već bio anahron, a danas ga valjda razumeju samo istoričari. Ta građevina od tvrdog materijala je sredinom XIX veka služila za zatočenje političkih krivaca; u njoj su, na primer, boravili osuđeni za učešće u Katanskoj buni (1844) i Tenkinoj zaveri (1857). Postupanje prema zatočenicima ušlo je u legendu po surovosti: Tenki su oduzeli zavoje kojima je potpasivao stomačnu kilu,6 a govorilo se da je slavni Jovan Mićić, pre nego što će u kuli umreti, nudio »sve svoje imanje, samo za jednu kiselu papriku iz turšije, pa mu je ipak dali nisu«.7 Kula je bila na tako zlu glasu da je knjaz Miloš, po povratku u zemlju 1858. godine, naredio da se spali, a varoš Gurgusovac preimenuje u Knjaževac.8 Kao simboličko mesto terora, Gurgusovačka kula pripada jednom ranijem, od Karaburme i Ćorke starijem krugu, zajedno s Vračarskom rupom i Šabačkim oborom. Ova poslednja dva mesta zaslužuju da se pomenu kako ne bi pala u potpun zaborav, ali i zato što svedoče o odnosu prema ustavu i političkom neprijatelju u Srbiji XIX veka.
Kada je, 1842. godine, proteran knez Mihailo, Toma Vučić Perišić se ulogorio na Vračaru i tu saslušavao i kažnjavao obrenovićevce. Prvih dana, najsumnjivije je držao u jami, iskopanoj pored kuće Isidora Stojanovića, profesora beogradskog Liceja. Rupa je bila »četvorougolna, za jedno tri fata [5,7 m] dugačka, a duboka oko 10 stopa [3,1 m]«, i predstavljala je »vrlo zgodno mesto«, jer »duvarovi njeni gotovo u otvjenom položeniju stoje, pa iz tog uzroka lako se apsenici sačuvati mogu. I ovo je Pravedna stvar, kad toliki narod u logoru pod vedrim nebom biti može, mogu i apsenici za njihova bezčinija pod vedrim nebom uhapšeni biti«.9 Po svom prvom stanovniku, šabačkom građaninu Jovanu Trkiću, vračarska jama je zapamćena i kao »Trkićeva rupa«.10 U njoj je nekoliko sati boravio i Cvetko Rajović, dotadašnji ministar unutrašnjih dela; njega i još četvoricu činovnika Vučić je izveo iz rupe, smestio u kuću i svakome dao u ruke po jedan Ustav, da čitajući ga uvide svoje greške. 11 Međutim, kada je neki uhapšenik protestovao što ga biju i vikao kako to nije po ustavu, Vučić je »naredio da mu se na debelo meso metne ustav«, uz reči: »Mi ćemo te biti po ustavu, pa nek te on čuva«.12
Šabački obor služio je kao zatvor za okrivljene učesnike Katanske bune 1844. godine. Dok čekaju presude prekog suda, njih »trpaju u jedan veliki obor, gde ih naizmenice peče sunce i bije kiša, i gde leže u kalu kao svinje«;13 u svakom trenutku u oboru ih je oko dve stotine. 14 Zatvorenici su iz obora dovođeni pred Vučića, koji je boravio u zasebnom šatoru sa »dva momka sa kratkim cerićima [...] koji su na Vučićev mig žrtvu polagali na zemlju i tukli je do iznemoglosti«.15 Legendarno svirepi Vučić naredio je da se jedan osuđenik na smrt pre pogubljenja u oboru bije »topuzom u leđa i u prsa«, a pričalo se da je »jednog slepca koji je pevao pesme o glavnoj ličnosti Katanske bune Stojanu Jankoviću Cukiću streljao zajedno s jednim desetogodišnjim detetom, koje mu je bilo vođ«.16

Uprava grada Beograda

U vreme o kojem piše Crnjanski, u zgradi Uprave bila su smeštena dva odeljenja prestoničke policije – administrativno i krivično, a ovom drugom pripadao je zatvor za policijske pritvorenike i kažnjenike, kao i za sudske pritvorenike. U podrumu su se nalazile ćelije (»apsane«), koje su sve imale svoja imena. Najpoznatije su bile: »Glavnjača« i »Ćorka«. »Glavnjača« je tako nazvana zato što je bila najveća, glavna ćelija. Prema jednom opisu iz 1896: »[‘Glavnjača’] je ona velika apsana, baš na sredini, ispod glavne
		Zgrada srpske i turske policije za vreme bombardovanja, fotografija iz juna 1862. godine

»Ćorka« i »Glavnjača« kao eponimi

	Kralj me baci na dno u tavnicu, Ja tavnovah za sedam godina, Nit’ ja znadoh, kad mi ljeto dođe, Nit’ ja znadoh, kad mi zima dođe, Osim jedno, moja stara majko: Zimi bi se grudale đevojke, Probace mi po grudu snijega, Po tom znadem, da je došla zima; Ljeti bace stručak bosioka, Po tom znadem, da je ljeto, majko.35

Glavnjača u pet faza

Polazna stanica na putu za Karaburmu: 1863–1903.

U prvim decenijama svog postojanja, Glavnjača nije bila tako strašna kao kasnije, jedno zato što je zgrada još bila u dobrom stanju, a drugo zato što je Beograd imao mnogo manje stanovnika i apsenika, pa ćelije nisu uvek bile pretrpane.38 Ni krupniji politički krivci nisu u to vreme duže ležali u njoj, tako da veza između Glavnjače i političkog terora još nije bila uspostavljena. Na primer, atentatori na kneza Mihajla (1868) boravili su u njoj veoma kratko, a osuđeni za učešće u Topolskoj (1877) i Timočkoj buni (1883) su posle suđenja prebačeni direktno u kazamate beogradske tvrđave. Tek od poslednje decenije XIX veka politički krivci, naročito novinari ali i političari, počinju češće da borave u Upravi.
U početku je Glavnjača percipirana kao jedna ne baš udobna i prijatna, ali u osnovi benigna patrijarhalna ustanova, u kojoj borave marginalne i socijalno devijantne ličnosti. Stvarnost je, naravno, bila drukčija – recimo, apsenici su rutinski podvrgavani telesnim kaznama, a u apsandžijinoj sobi je na vidnom mestu visila volovska žila.39 »U tim policijskim podrumima sleglo se zlo, nevolja i porok. [...] Tu kamdžija narednikova mora da zamenjuje zakon«.40 Ipak, za Glavnjaču se vezivao niz stvarnih i apokrifnih, ali uglavnom dobroćudno-šaljivih anegdota, od kojih su mnoge vezane za legendarnog apsandžiju Uprave, Čiča-Dojčina.41
Javnost je imala uvida u svakodnevicu Glavnjače i pratila zbivanja u njoj. Apsenici su preko dana često boravili u dvorištu, koje je od Velike pijace bilo odvojeno samo jednim, ne mnogo visokim zidom, tako da su se prolaznici mogli dovikivati s apsenicima, pa i dobacivati im cigarete i druge sitnice. Pored toga, policijski kažnjenici su skoro svakodnevno izlazili na rad – da čiste ulice, pomažu u opštinskim javnim radovima i slično – pa su se tako sretali s varošanima i mogli s njima da razgovaraju.
Ono čime je Glavnjača, u prvoj fazi svog postojanja, najviše mogla da uliva strah bila je njena uloga u postupku izvršenja smrtnih kazni. Međutim, kao što ćemo videti, najširi slojevi nisu doživljavali smrtnu kaznu kao oličenje terora nego više kao neku opštenarodnu zabavu, jer su se, zbog česte primene, na nju bili svikli. U Srbiji XIX veka smrtna kazna je propisivana široko, čak i za imovinska krivična dela (npr. krađa u trostrukom povratu), nasuprot tada dominantnim evropskim trendovima.42 Izvršavana je javno, streljanjem. Osuđenik je vezivan za kolac poboden u ranije iskopanu raku, stavljan mu je povez preko očiju (ne uvek), a onda su četiri »za to određena policajna služitelja«, na komandu policijskog pisara, pucali u osuđenog »iz četiri puške ujedanput«. Po smrti osuđenog, skidani su konopci kojima je bio vezan i vađen je kolac, pa je leš zatrpavan na licu mesta. U unutrašnjosti, za izvršenje smrtnih kazni bili su nadležni okružni načelnici, a u beogradskom okrugu upravnik varoši (grada) Beograda. Presude beogradskih sudova (za varoš i okrug) izvršavane su na Karaburmi, blizu današnjeg Pančevačkog mosta.
Osuđeni je na putovanje do Karaburme kretao iz Glavnjače. Čiča-Dojčin je za svog službovanja, i to samo do 1899. godine, »ispratio na Karaburmu« više od 50 osuđenika na smrt.43 Tu, u Glavnjači, osuđenoga bi pregledao lekar (u slučaju bolesti, izvršenje smrtne kazne se odlagalo), a ispovedio i pričestio sveštenik. Tu su osuđenoga uoči pogubljenja mogli da posete rođaci i prijatelji, ali i svi radoznalci – prosto da vide nekoga ko će uskoro umreti, da čuju šta taj govori i da to posle prepričavaju po varoši.44 Posetioci su donosili ponude – hranu i piće, a i uprava mu je obezbeđivala bolju i obilniju hranu, ponekad i po njegovom izboru. Otuda potiče izraz »na belom hlebu« – za onoga ko iščekuje neki sudbonosan a neizvestan (u slučaju smrtne kazne, neizvestan zbog mogućnosti pomilovanja) događaj. Kakvu god hranu da je dobio, osuđenik je sa sigurnošću mogao računati da će dobiti da pije, manje-više šta god i koliko god hoće. Konzumiranje alkohola odobravale su i podsticale policijske vlasti, računajući da će alkoholom omamljeni osuđenik biti kooperativniji i podložniji manipulaciji, pa dželatima olakšati posao. Zato su se posete osuđenicima na belom hlebu ponekad pretvarale u prave veselice, uz pesmu i svirku.
Pogubljenja su izazivala velik interes javnosti i, u jedno doba kada nije bilo fudbala i drugih masovnih sportskih priredbi, predstavljala su redak javni spektakl. U Beogradu im je prisustvovalo po nekoliko hiljada ljudi, žena i dece. Kada je (1875) streljan kasapin Kuzman Kostić, zbog silovanja i ubistva devojčice sa Terazija, »sveta je bilo valjda preko tri hiljade, koji su prisustvovali ovom izvršenju«,45 a u naročitim prilikama, kao što je bilo streljanje atentatora na kneza Mihajla, posmatrača je bilo još više, i po deset hiljada. Uzbuđenje je raslo od trenutka kada bi se objavilo vreme i mesto pogubljenja. Svetina se delila na one koji su još u zoru odlazili do gubilišta da zauzmu što bolje mesto, i one koji su pratili osuđenika na putu do gubilišta. Pred zatvorom je obično stajala gomila sveta. Dok su jednog osuđenika pripremali u dvorištu Glavnjače 1874. godine, »ozgo s velike pijace začu se vika svetine, koja je došla da gleda pogubljenje. [...] Još i svetina napolju jače zalarma. Čujahu se jasno i glasovi: dokle ćemo čekati...«46
Do Karaburme se išlo peške ili, kasnije, kolima, u povorci koju su sačinjavali osuđenik, žandarmi, dva kmeta (kao zakonski svedoci), policijski pisar, lekar i sveštenik, uz pratnju svetine koja je opsedala zgradu Glavnjače i kojoj su se putem priključivali besposličari. Usput se osuđenik pozdravljao s prolaznicima, dobacivao im, a oni mu uzvraćali, kao i on njima. »Kad smo odavde pošli, isti je osuđenik pevao i vikao da bog živi Knjaza Mijaila, u putu opraštao se je s ljudima koje je poznavao«.47 A žandarm koji je pratio jednog drugog osuđenika raportira: »Tri puta smo do Karaburme morali zastajati... Molio je, da se vidi s narodom... Lepo je govorio: Kako treba Boga i crkvu poštovati, moliti se; kako treba paziti roditelje i slušati ih. Uz ovo je sve molio, da mu oproste«.48 Sprovod bi često zastajao pred kojom kafanom, odakle su osuđenome iznosili da nešto popije. Jedan (atipično) trezni osuđenik je »putem bio miran i takođe nije hteo ništa piti, osim što je pred jednom mehanom popio čašu vina«.49
Najave pogubljenja izazivale su u varoši veliko, a u Glavnjači još veće uzbuđenje. Zatvorenim džeparošima je najteže padalo »kada koga osude na smrt, pa oni ne mogu da idu da gledaju pogubljenje. [...] Kada su vođeni osuđenici na Karaburmu, kesaroši su klečeći i sa sklopljenim rukama molili da ih povedemo. Nudili su se da što ponesu, ili ma kakvu uslugu učine, samo da se nađu na mestu pogubljenja«. Ponekad bi policija zaista i vodila apsenike da kopaju rake za streljanje.50 A njihov motiv da se nađu blizu gubilišta bila je nada da će se domoći konopaca kojima je osuđeni bio vezan ili podmetača ispod okova koje je nosio, jer je tim predmetima pripisivana velika magijska moć. Gledaoci su uskakali u raku, ponekad dok se streljani još borio s dušom, i grabili se za takve amajlije. Lopovi su verovali da onaj ko ima podmetač može da otvori svaku bravu, a žene da je konopac s koca najjača ljubavna vradžbina. »Žene opet grabe se na gubilištu za parčad od onih užeta, kojima je vezivan osuđenik. Hoće da polome vratove oko toga. Vele, da koja žena nosi uza se ma jedno vlakno od te vrednije, za njom trči muž ili ljubavnik – kao lud. Veže ga ta manđija za nju, kao ono što je to uže vezivalo osuđenika za kolac«.51
Reputacija Glavnjače kao zatvora za političke protivnike i mesta njihovog stradanja neopozivo je ustanovljena tek u poslednjoj deceniji obrenovićevskog režima, a naročito posle Ivandanjskog atentata (1899), kada su se u njenim ćelijama našli skoro svi vodeći radikalski političari, na čelu s Nikolom Pašićem.

Pogibija u Glavnjači: 1903–1915.

Državni i dinastijski prevrat 1903. godine otvorio je mogućnost velikih političkih i društvenih reformi. U oblasti krivičnog prava i penitencijarnog sistema, te reforme su najavljivali i započinjali mlađi stručnjaci, okupljeni oko časopisa Policijski glasnik sredinom 1890-ih. Skoro svi oni su se posle 1903. našli na uticajnim mestima u državnom aparatu. Na čelo beogradske policije došao je Žika Lazić, onaj isti koji je kasnije izašao na zao glas kao dugogodišnji šef srpske i jugoslovenske službe javne bezbednosti. Još kao student prava, Lazić je ozbiljno izučavao kriminologiju,52 a kao policajac je predlagao brojna unapređenja i reforme u svojoj struci. On je bio potpuno svestan očajnog stanja u apsanama Uprave grada i vodio je kampanju da se podigne nova zgrada. Upravo je on, kao šef kriminalne policije, dovodio novinare da vide Glavnjaču i pišu o užasnim uslovima u njoj, a i sâm je objavljivao oštre kritike postojećeg stanja.53 Nažalost, Lazićevi napori nisu urodili plodom. Naprotiv, i pored nesumnjivog demokratizovanja srpskog društva i pravosuđa – bar u poređenju s obrenovićevskim režimom – žalosna slava Glavnjače kao mučilišta je do Prvog svetskog rata značajno porasla i učvrstila se.
Toj rđavoj reputaciji naročito je doprinela smrt Milana i Maksima Novakovića u Glavnjači, 16. septembra 1907. godine.54 Milan Novaković, ražalovani đeneralštabni kapetan i vlasnik opozicionih novina, bio je osnivač Društva za legalno rešenje zavereničkog pitanja. Njegov politički program bio je jednostavan: zalagao se za suđenje oficirima umešanim u ubistvo Aleksandra i Drage i njihovo uklanjanje iz vojske. To ga je činilo neprijateljem novog režima, koji je svoj nastanak, a delom i opstanak, dugovao upravo zaverenicima. Uhapšen je 26. avgusta, pod isfabrikovanom optužbom da je ukrao neke štamparske matrice. Maksim Novaković (nije bio u srodstvu s Milanom), ražalovani žandarmerijski poručnik – ličnost psihički labilna, a možda i duševno bolesna – uhapšen je nešto kasnije, zbog pokušaja ubistva supruge.55
U zatvoru Uprave grada Novakovići su, kao »otmeniji« apsenici, uživali stanovite povlastice. Prvo, nisu bili smešteni u »Glavnjaču« nego u »Gospodsku« sobu (onu s prozorom), a s njima je bio još samo jedan zatvorenik (drogerijski pomoćnik, osuđen zbog krijumčarenja). Drugo, oni su, »kao i drugi otmeni osuđenici«, svakog jutra pili kafu u apsandžijinoj sobi, u kojoj su apsandžija i njegov pomoćnik držali oružje i municiju. Soba je bila na uglu zgrade prema Kalemegdanu i imala je veliki prozor s rešetkama, koji je gledao »pravo u tursku ‘Tekiju’«.56 Kritičnog dana, apsandžija je otišao na sprat, ostavljajući sobu nezaključanu, što su Novakovići iskoristili da se u njoj zabarikadiraju. Tu su našli »dve brzometne puške i dva Naganova revolvera«, kao i 45 puščanih i 30 revolverskih metaka. Tražili su da razgovaraju s upravnikom grada Cerovićem, ali je odmah, pre Cerovićevog dolaska, počela opšta pucnjava. Neki žandari su iz podrumskog hodnika ispaljivali plotune u vrata apsandžijine sobe, a drugi, zaklonjeni iza zida Tekije, pucali su u prozor. Novakovići su uzvraćali vatru na obe strane. Operacija se odvijala u prisustvu pristiglog upravnika Cerovića, ali i sâmog ministra policije Nastasa Petrovića, koji se takođe pojavio na licu mesta. U jednom trenutku se pokušalo i s upotrebom hemijskih sredstava, tako što je iz obližnje apoteke doneta flaša amonijaka i bačena na prozor, ali se razbila o rešetke i nije nikome naškodila.57 Posle otprilike jednog sata, žandarski plotuni su izvalili vrata i ubili oba zatvorenika. U borbi su povređena tri žandara.
Ceo događaj se zbio pred masom sveta koji se zatekao na Velikoj pijaci u to nedeljno prepodne i koji je stalno pridolazio na vest o puškaranju. Masa je bila neprijateljski nastrojena i njeno nezadovoljstvo je eksplodiralo kada se saznalo da su zatvorenici mrtvi. Žandari su s mukom održavali red i štitili zgradu Uprave. Neposredan povod nezadovoljstvu bila je očigledna okolnost da zatvorenici nisu morali biti ubijeni i da se, opsadom i pregovorima, tragedija mogla izbeći. Dublji uzroci su bili politički, jer je za Milana Novakovića navijalo sve što je u »novoj Srbiji« bilo obrenovićevsko. Kroz masu se pronela vest da policija nije dozvolila Milanovom bratu Ljubi (inače, ministru narodne privrede u poslednjoj vladi pod Obrenovićima) da vidi mrtvo bratovljevo telo. Predveče su u gradu izbile demonstracije. Na Terazijama je masa vikala »Dole sa zaverenicima!« i »Slava Milanu Novakoviću!« i sukobljavala se s žandarmerijom, a gradom su krstarila dva eskadrona konjice. Međunarodno javno mnenje, nesklono novom režimu kao »kraljeubilačkom«, pratilo je razvoj događaja, a vest o ubistvu u Glavnjači osvanula je na naslovnoj strani Njujork tajmsa.58 Vlada je izašla s ciničnim saopštenjem da su Novakovići izvršili samoubistvo, zbog čega je opozicija godinama tražila, bezuspešno, ostavku i krivičnu odgovornost ministra Petrovića. U svakom slučaju, Glavnjača je u političkom i, uopšte, javnom diskursu postala šifra za bezobzirnu političku represiju.
I dalje je, samo u izmenjenom obliku, postojala veza između smrtne kazne i Glavnjače, jer su osuđenici na smrt i dalje provodili svoje poslednje dane u njenom podrumu, u »Ćorci«. Grupa mlađih pravnika, sklonih reformama, radila je na ukidanju smrtne kazne u Srbiji i njena primena je posle 1903. zaista bila znatno sužena. U stručnim, a još manje u političkim krugovima nije bilo potpune saglasnosti o aboliciji, ali su skoro svi bili za to da se ukine javnost pogubljenja. U aprilu 1905, ministar unutrašnjih dela Stojan Protić izdao je raspis okružnim načelstvima kako da postupaju kod izvršenja smrtnih kazni. Sada se, piše tu ministar, presude izvršavaju na prometnim mestima (»pored puteva, zborišta i drugih svetu pristupačnih mesta«), a policijske vlasti se trude da pogubljenju prisustvuje što veći broj posmatrača, ali je i jedno i drugo pogrešno. Naime, »nesumnjivo je utvrđeno« da izvršenje smrtne kazne, »ostavljajući na stranu odvratnost posmatranja toga čina«, na gledaoce ne deluje »popravljajuće« nego »proizvodi sasvim suprotno dejstvo«. Zato se područnim vlastima nalaže da smrtne kazne izvršavaju »u najvećoj tišini [...] na mestima što zabačenijim i narodu što manje pristupačnim, a i u vreme, kad najmanje naroda može tome činu uopšte prisustvovati (npr. vrlo rano)« – ukratko: »sa što manje prisutnika ili u opšte u prisustvu lica samo za to zakonom određenih«.59
Ovaj raspis nikada nije primenjen u unutrašnjosti, ali jeste u Beogradu. Prvo pogubljenje po novim pravilima u Beogradu odigralo se 13. septembra 1912. godine, kada je streljan Dušan Lazić »Struja«, praktikant beogradskog prvostepenog suda, koji je na ulici ubio jednog svog kolegu. Novinari su dobili priliku da intervjuišu Lazića »na belom hlebu«, ali su vreme i mesto pogubljenja čuvani u strogoj tajnosti. Svetina se uzalud okupljala na Karaburmi i ispred Glavnjače. Pronosile su se glasine da će streljanje biti negde na Banovom brdu. Međutim, Lazić je u zoru krišom izveden iz zatvora u opštinskim bolničkim kolima i streljan na Topčiderskom groblju. Novinare je posebno iritiralo to što su se policajci »zavili u tajanstveno ćutanje i pobedonosno se smeše, što će streljati jednoga čoveka, a da niko ne vidi«. Reakcije javnosti bile su vrlo nepovoljne. »Opšte mišljenje« je bilo da je skandalozno to »što je državna vlast pokušala, protivno pozitivnim odredbama zakona, da ovo izvršenje jedne teške i egzemplarne kazne zavije u neku tajanstvenost«. Vlastima se priznavalo da su postupale u dobroj nameri, s ciljem da osavremene i uljude postupak izvršenja, ali »beogradsko stanovništvo to ne ume da razume i zato danas vlada u Beogradu opšte neraspoloženje«.60

Glavnjača kao sistem: 1918–1941.

Zlatno doba Glavnjače pada u vreme između dva svetska rata. Zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca bila je mnogo kompleksnija od slabo razvijene i u osnovi patrijarhalne Srbije, bremenita socijalnim i nacionalnim (etničkim) sukobima. Pre prvog rata, u Glavnjači su boravili protivnici režima i dinastije, ali su se režimi, pa i dinastije, dovoljno često menjali da je današnji zatvorenik sutra mogao postati ministar. Ta mogućnost je tamničarima nalagala kakav-takav oprez i sprečavala ili bar ublažavala najgore brutalnosti. Pored toga, svi politički zatvorenici (pa i socijalisti, koji se nisu mogli smatrati ozbiljnim kandidatima za vlast) bili su Srbi, pa je njihovim čuvarima bilo teže da u sebi uguše svaki osećaj empatije. Posle ujedinjenja, međutim, populacija Glavnjače postaje heterogenija u svakom pogledu i radikalnija u svojim političkim zahtevima. Na njihovoj meti nije više ovaj ili onaj političar ili dinastija: oni odbacuju monarhiju kao takvu, a bore se protiv dominacije Srba u zajedničkoj državi i za nacionalno i državnopravno osamostaljivanje pojedinih njenih delova. Takvi zatvorenici, bez obzira na svoj socijalni status, ne mogu da piju kafu s apsandžijom, kao što je to radio jedan Milan Novaković. Prema njima se postupa mnogo strože, pa i brutalnije.
Prekretnicu u pojačanju represije označili su Obznana (decembar 1920) i Zakon o zaštiti države (avgust 1921), što ne znači da hapšenja i batinanja u podrumima Uprave nije bilo i u prethodne dve godine. Ali 1921. godina označila je početak »belog terora«, koji je kulminirao 1928. (posle ubistva Stjepana Radića u Skupštini), a dobio nove oblike posle uvođenja šestojanuarske diktature 1929. godine. (Te, 1921. godine, neki apsandžija-šaljivdžija naredio je da se na vratima najveće ćelije u Upravi grada ispiše crnom bojom: »Hotel ‘Glavnjača’«.61) Prvi su se na udaru našli komunisti, koji su na izborima 1920. dobili 58 mandata i predstavljali treću po snazi parlamentarnu partiju. Pored komunista, proganjani su i gušeni svi nacionalni i separatistički pokreti – pre svega hrvatski, ali i makedonski, pa i crnogorski i albanski, sve u skladu s komunističkim geslom o Jugoslaviji kao »tamnici narodâ«.

Glavnjača, snimak iz 1927. godine

Univerzalni simbol te represije i metafora za nju postala je upravo Glavnjača. Brošura beogradskog advokata i komuniste Rajka Jovanovića »Glavnjača kao sistem« (1928) pokušala je da sistematizuje i kvantifikuje represivne mere koje je vlast preduzimala protiv političkih protivnika. Prema Jovanoviću, samo 1921. godine je kroz beogradsku Glavnjaču prošlo »oko 15.000 radnika«, a u prvih šest meseci 1928. godine u celoj Kraljevini je uhapšeno 1.477 političkih krivaca. Jovanović je naveo primere pojedinih tehnika zlostavljanja i mučenja koje su već bile postale opšta mesta, toposi Glavnjače. Tu spadaju: razne vrste batinanja, uključujući po tabanima (»falaka«); zatvaranje uhapšenih u betonske ćelije polivene vodom i u odžake; seksualno zlostavljanje pritvorenica i maloletnika i druge strahote. Pomenuo je i slučajeve zadesnih i namernih ubistava uhapšenika od kojih je iznuđivano priznanje. Najzad, ukazao je na nekažnjivost policijskih agenata i apsandžija i na upotrebu istih metoda u zatvorima širom Jugoslavije – beogradska Uprava je »glavnjača – matica«, a posvuda su njene filijale.62 (I zaista su policijske zatvore u mnogim jugoslovenskim gradovima zvali »glavnjačama«.63)
Sve ovo je sočno rezimirao Miroslav Krleža u svom predgovoru Jovanovićevoj brošuri:
Pred našim očima ubijaju se politički uhapšenici i nestaju netragom iz zatvora; tuberkulozni ljudi zatvaraju se u betonske samice pune vode, vlasti se groze Dunavom, ljudi se dave, biju batinama, vrećama punim pijeska, žilama, kundacima i bokserima, ljudi se vežu naglavce i zatvaraju u dimnjak, po četiri čovjeka žive na prostoru od jednog kvadratnog metra, i sve to traje već punih deset godina. [...] Kada se batinaju politički kažnjenici u masama, kad se siluju uhapšene žene, a nepopustljive kad se proglašuju službeno »prostitutkama«, kada se djeca zatvaraju s provalnicima, i kada se iskazi pišu krvavim zubalom, onda se to sve zove – Objavljenje Naše Rasne Svječovječanstvenosti: Gesta Dei per Jugoslavennos!64
Glavnjača je bila predmet skupštinskih debata, koje su ponekad završavale opštom poslaničkom tučom i potezanjem oružja – tako je, na primer, bilo 1927.65 i 1928.66 godine. U tim debatama čuli su se porazni podaci, i to ne samo od opozicije nego i od predstavnika vlade. Sava Kosanović je govorio o sudbini maloletnika u skupnoj ćeliji: »Najgori beogradski ološ bez hrane i svačega, ološ jedva čeka da padne noć, svuče decu od 12 do 13 godina i siluje ih! [...] Deca vrište, deru se, a redar koji pazi na sobu čuva stražu, bije decu što se deru!«67 Ni sâm ministar policije, Korošec, nije poricao neke od najgorih zloupotreba i obećavao je temeljnu istragu (koja nikad nije sprovedena). On je potvrdio da se pritvorenici drže u »nezdravim i nehigijenskim prostorijama« u podrumu, kao i da u njima ima mesta za 60–70 pritvorenika, ali da ih svakog dana bude oko 350, a kada su racije bude ih i 400–500. 68Ministar bez portfelja, Velja Popović, izgovarao je vladu time što nije u lošem stanju samo zgrada policije nego su takve i bolnice, a one su svakako preče od zatvora.69 A najvatreniji radikali su negirali sve, smejali se i uzvikivali: »Živela Glavnjača!«70
Od velikih planova za izgradnju policijske »palate« i modernog zatvora uz nju, koji su neprestano najavljivani, nije bilo ništa.71 Imajući na umu da su ćelije u Glavnjači »u takvom bednom i nehigijenskom stanju, a i u pogledu prostornosti tako nedovoljne«, beogradski opštinski sud je 1927. godine »načelno odlučio da podigne još jednu novu zgradu, koja bi poslužila za te svrhe ma i provizorno, dok se ne odluči da se uz novu nameravanu policijsku palatu sazidaju i odgovarajući zatvori«.72 Umesto toga, uz Glavnjaču je sazidana posebna zgrada za Odeljenje tehničke policije, u koju su smeštene kriminalistička oprema i policijska kartoteka. Tako je Glavnjača dobila dva dvorišta – jedno za kriminalce, a drugo za političke uhapšenike.73 Druga nova zgrada, na Obilićevom vencu broj 4 (stoji i danas), služila je kao sedište Upravnika grada i nekolikih organizacionih jedinica, a pre svega Opšteg odeljenja (kako se tada zvala politička policija).74 Na njenoj mansardi nalazio se poseban zatvor, samo za političke krivce.75
Glavnjača je izašla na zao glas i u međunarodnoj javnosti. Tome je osobito doprineo francuski pisac s levice Anri Barbis svojom knjigom o belom teroru u balkanskim državama (Rumuniji, Bugarskoj i Jugoslaviji).76 Pod njegovim uredništvom, čitaoci Imanitea su naučili šta je i kakva je la Glavniatcha de Belgrade.77 Uzalud su ministri u Skupštini upozoravali da »strana štampa eksploatiše debatu o Glavnjači na štetu naše zemlje«,78 kao što im je slaba uteha bila činjenica, koju su naglašavali, da je po Barbisovom sudu situacija u Bugarskoj bila još gora nego u Jugoslaviji.
Vlada je povremeno pribegavala, doduše slabašnoj, kontrapropagandi. Uprava grada je znala da javno polemiše s opozicionim političarima koji su iznosili optužbe protiv nje,79 a pojedini novinari su i sudski kažnjavani zbog, navodno klevetničkog, pisanja o Glavnjači. 80 Ponekad su novine prikazivale stanje u Glavnjači na šaljiv,81 pa i idiličan način.82 Ali ništa više nije moglo da izmeni već duboko ukorenjenu predstavu o Glavnjači kao mučilištu. Ona je kao takva ostala stožer komunističke propagande, a ušla je i u levičarsku literaturu.83 Nijedan književnik koji je boravio u Glavnjači nije za nju imao lepu reč.84
Za zlu slavu Glavnjače kao mučilišta naročito su zaslužni njeni glavni protagonisti – mučitelji: viši i niži policijski službenici koji su se isticali surovošću i sadizmom. Na najgorem glasu bili su Dragomir-Dragi Jovanović (šef »opšte«, zapravo političke, policije 1936–1938), Milan Aćimović (posle dugogodišnjeg službovanja u policiji, ministar unutrašnjih dela u Stojadinovićevoj vladi), Svetozar Vujković (služio u Beogradu 1924–1940, postavljen za šefa odseka u političkoj policiji 1934), Božidar Bećarević (došao na Vujkovićevo mesto 1940) i Đorđe Kosmajac (Vujkovićev pomoćnik).
Potpunosti radi, treba pomenuti da je i u ovom periodu nastavljena veza između Glavnjače i smrtne kazne, doduše od 1930. godine u nešto izmenjenom obliku. Jedinstven Krivični zakonik koji je tada stupio na snagu ograničio je javnost izvršenja smrtne kazne i propisao da se ona ima izvršavati intra muros (u praksi: u zatvorskom dvorištu), i to vešanjem. U Beogradu se u početku za tu svrhu koristilo dvorište Uprave grada: u njemu je prvi, juna 1931. godine, obešen Svetomir Novaković, vojni činovnik osuđen zbog špijunaže.85 Iako su pogubljenja vršena u zoru, lokacija je bila vrlo nepogodna, s obzirom na to da se Glavnjača nalazila u strogom centru grada i da je bila ograđena ne preterano visokim zidom, preko kojeg se iz okolnih zgrada moglo videti šta se u dvorištu događa, a svaki jači zvuk se mogao čuti na trgu. Zbog toga je od 1935. za izvršenje smrtnih kazni određen zatvor Suda za zaštitu države na Adi Ciganliji, iako ni on nije bio nimalo podesan.86

 

Virtuelna Glavnjača: 1941–1944.

Glavnjača – Feniks: 1944–1953.

Što se ležećeg spomenika tiče, Koljanin pretpostavlja da je podignut 1974. godine, na godišnjicu oslobođenja Beograda; njegov autor je Milorad Tepavac, a autor teksta Svetozar Trebješanin.98 Komisija je zaključila da spomenik »ima svoje mesto u istoriji Beograda«, pa ga kao takvog treba sačuvati, s tim da se pored njega postavi »tabla sa natpisom u kojem bi bili izneti osnovni podaci o objektu sve do njegovog rušenja 1955. godine«.99 Do danas nikakva tabla nije postavljena.
		Ležeći spomenik ispred Hemijskog fakulteta