Било је доста слика Славије, мислим да је ово премијера. Књижара је Синдикална књижара Димитрије Туцовић.
"Раднички дом на Славији купљен је 1910. године за 75.000 тадашњих динара добровољним прилозима чланова и симпатизера Српске социјалдемократске странке. (...) У грунтовници се Дом водио на име Павла Павловића, већ тада угледног и популарног партијског и синдикалног функционера.
У Дому је, осим велике сале, било још неколико собичака у којима су били смјештени Секретаријат Партије и централа Савеза металаца. У малом дворишту Дома био је магацин за књиге и експедиција за књиге и „Радничке новине“, а у једном крилу зграде, лицем према тргу, налазила се Социјалистичка књижара. Тијесна и за услове докумановске Србије, та зграда на Славији била је поготову тијесна кад је Београд постао центар радничког покрета Југославије, и кад је овај као снажна матица повукао десетине хиљада нових присталица. У прољеће 1920. године Партија је саградила прекопута Карађорђевог парка, тамо гдје су данас клинике, велику бараку, тзв. Дом-бараку, у којој су смјештени Синдикати. У Дом-бараки налазила се огромна сала, тада највећа у Београду, у коју је могло стати око три хиљаде људи. Ту су одржавани партијски зборови и конференције, док је у Дом на Славији смјештена партијска штампарија."
Из "Казивања о једном покољењу" Родољуба Чолаковића, Сарајево 1966, стр. 127-128
Било је доста слика Славије, мислим да је ово премијера. Књижара је Синдикална књижара Димитрије Туцовић.
"Раднички дом на Славији купљен је 1910. године за 75.000 тадашњих динара добровољним прилозима чланова и симпатизера Српске социјалдемократске странке. (...) У грунтовници се Дом водио на име Павла Павловића, већ тада угледног и популарног партијског и синдикалног функционера.
У Дому је, осим велике сале, било још неколико собичака у којима су били смјештени Секретаријат Партије и централа Савеза металаца. У малом дворишту Дома био је магацин за књиге и експедиција за књиге и „Радничке новине“, а у једном крилу зграде, лицем према тргу, налазила се Социјалистичка књижара. Тијесна и за услове докумановске Србије, та зграда на Славији била је поготову тијесна кад је Београд постао центар радничког покрета Југославије, и кад је овај као снажна матица повукао десетине хиљада нових присталица. У прољеће 1920. године Партија је саградила прекопута Карађорђевог парка, тамо гдје су данас клинике, велику бараку, тзв. Дом-бараку, у којој су смјештени Синдикати. У Дом-бараки налазила се огромна сала, тада највећа у Београду, у коју је могло стати око три хиљаде људи. Ту су одржавани партијски зборови и конференције, док је у Дом на Славији смјештена партијска штампарија."
Из "Казивања о једном покољењу" Родољуба Чолаковића, Сарајево 1966, стр. 127-128