Него, ја пре неког времена поставих питања у вези сдекапитираним Дон Кихотом на(сада, на жалост, такође обезглављеном) Ташмајдану , али не добих никакв одговор
Зар је могуће да нико о томе овде, међу ваљда највећим зналцима историје београдских мотива,ама баш ништа не зна? :) Где другде да добијем одговоре на та питања? Да ли бар о томе неко има идеју?
А ево, одавно је он произведени званично у Витеза од Последње Шансе:
Линк, не знам зашто, не ради, (бар мени не), али то је био пост број 22423, на страни 2243
Zvezdarka, da li si ti sigurna da je taj Don Kihot ikada i imao glavu? Ima i mnogo čudnijih skulptura od bezglavog Don Kihota!
Врло добро питање. Да, има и много чуднијих. Али, овај јесте имао главу. :)
И доиста ме занима читава та историја ове скулптуре, а нигде је не нађох, сем штурог податка да је вајар Јован Солдатовић.
Drage Kosovka i Zvezdarka, ribice još nismo imali!
Nadam se da ćete biti prisutne u crnini, kada budem sutra u zoru izveden na streljanje - zbog kršenja forumskih zakona.....
Мени је, уствари, најзанимљивија фасцинација неких форумџија овим човеком. Кад бих то могла да разумем!
Avgust 1964, vrelo beogradsko leto. U rano popodne našao sam se na obali Save, odmah desno pored Brankovog mosta, unaokolo na podnevnoj žegi nije bilo ni žive duše. I odjednom kao duh, neočekivano se pojavi ispod mosta jedna sivo-bela jahta, koja je polagano plovila prema ušću. Bio sam začuđen i istovremeno osetih strepnju, jer nisam video ni jednog mornara - pomislih na ukletu lađu bez posade. I u istom trenutku prepoznah dve osobe u beloj safari odeći, sa belim šeširima i tamnim naočarima za sunce, koje su sedele na jahti u foteljama: Tito i "Jugo-osmeh". Više impulzivno nego sa željom mahnuo sam u pozdrav. Ugledali su me - bio sam jedini čovek na obali - i oboje podigoše ruke; mahali su desnom rukom sa onom istom automatskom elegancijom kao da se nalaze pred hiljadama ljudi u stadionu na Danu mladosti. A onda je Tito rukom pokazao u pravcu Kalemegdana i nešto objašnjavao gospođi Drugarici. Ne mogu da poreknem, osećao sam se počašćen. Istovremeno sam dobio izvesni osećaj tuge: video sam zapravo dvoje usamljenika u zlatnom kavezu na ukletoj lađi.
Ponovo sam imao taj osećaj, kada sam na forumu video fotografije Tita kao fotografa na Brionima. Slikao je sobarice pri poslu i čišćenju prozora i jednu radnicu sa grabljama u ruci, koja je sakupljala opalo lišće u vrtu. Koga bi i šta inače slikao? Tito u zlatnom kavezu. I u seriji moga favorita fotografa Johna Phillipsa pozira Tito, igrajući važnog državnika, malo za stolom, malo na stepeništu i razmišlja: Bogamu, kada će se ovo škljocanje završiti...nema veze, ako fotograf dođe i sutra, obući ću svetliju uniformu, bolje mi stoji.....
Moja fascinacija sa Titom kao fotografskim objektom se u ničemu ne razlikuje od fascinacije koju sam imao za moje bake i dede na Novom groblju, za moje usamljenike u ekspres restoranu "Zagreb", čistače cipela ili dvoje nasmejane dece na pragu oronule kuće u Jevrejskoj ulici... Ako se neko ne nasmeši, kada vidi uznevereni izraz na Titovom licu, kada je uspeo da ulovi ribicu, onda nema humora. John Phillips je uspeo u deliću sekunde da ovekoveči Tita - kao čoveka. Većina Titovih slika su inače odigrane za kamere. Tito je bio usamljenik - kao i svi vlastodržci. I upravo ta njegova ljudska usamljenost me fascinira. Njegove zasluge i ne-zasluge me ne zanimaju, o tome ionako vode brigu politički mudrije glave nego šta je moja i ....profesionalni diskutanti. Moram ipak da pomenem jednu činjenicu: Kada sam 1971 napustio zemlju "trbuhom za hlebom", niko me nije pitao kuda ću i zašto. Da sam živeo u Istočnoj Nemačkoj, to bi bilo izgledalo sasvim drugačije.
Sorry Zvezdarka, Tito jeste deo vremena i Beograda, koga više nema!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Него, зимус је неко помињао једну истраживачку акцију у Доњем граду тврђаве са све бусолама и детекторима за метал. Сад, кад је време лепо, земља сува а дан дугачак, нико ни да помене тако нешто...
Хе. Сећам се како смо се пре пар година на ССЦ-у договарали да фотографишемо цео данашњи Београд, а све с јасном културном мисијом и да остане потомству. Као Јеремија Станојевић. Ништа лакше: сви имамо дигиталце, сваки узме пар блокова и шкљоца, а онда разменимо и дамо у музеј. И, како је договор напредовао у детаљима, тако се све мање учесника јављало, док ствар није замрла. Отада сам нешто скептичан према колективним акцијама. Наравно, волео бих да ме ентузијазам новијих чланова демантује, али до тада ћу чекати иницијативе других.
A šta ne pozovete mene?...Znam ja, plašite se da i forumaše ne poškljocam! ...Mogu da vas razumem!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Можда је ово све са моје стране БПЈК (беспослен поп јариће крсти), али зар вам се не чини да је овде нешто лоше укомпоновано. Само то пристаниште захватало је малу површину па се питам какве су то ратне лађе налазиле уточиште у њему. Прво, о њиховој величини можемо судити на основу излазног канала и висини полузатрпане водене капије. Друго, позиција капије цара Карла и мостић који излази из њега "без педља суве земље" у најмању руку је необична. Да ли је горња површина зида у којој је капија цара Карла служила као газиште на које се излазило са бродова (боље речено већих чамаца)?
Позиција мостића практично дели пристаниште на два несиметрична дела. Да ли је мањи део служио као навеза за мале чамце? Нисам никакав стручњак, нарочито не по питању пристаништа и марина али сам дубоко убеђен да је мостић био препрека маневрисању у самом пристаништу. Не знам на основу чега су исцртане контурне линије пристаништа али мислим да би то могло бити иновирано новим методима попут геомагнетског и геоелектричног снимања као и снимања методом радио сенке ("гео радар"). Ако су ово стварне контуре пристаништа, онда је у њему било јако тесно, вероватно без разлога. Претпостављам да се због ондашњих јаких зима, вода у пристаништу (чија маса ипак није била велика у постављеним контурама) замрзавала и пре него што се појављивао лед на Сави и Дунаву, па су бродићи и чамци вероватно извожени на суво у том делу Доњег Града преко зиме.
Зашто све ово пишем? У контексту горе наведеног, онако како су представљене контуре пристаништа, све делује по мало бесмислено. Да ли је капија цара Карла требала да буде 20 или 50 метара даље ка југу па да ни мостић не буде потребан, или је жртвован маневарски простор у пристаништу ради неке естетике позиционирања капије? И да ли је мостић био преко пристаништа или преко канала чија се вода сливала у пристаниште?
А све то можда није ни битно већ истеривање мојих "бесних глиста" и "мака на конац"
Бре, Бађуноив, па нису те турске "ратне лађе" били бојни бродови класе "Њу Џерси".
Постоји запис да се у другој половини 18. века, када су Турци добрано прерадили пристаниште што се могло видети на мом посту који је нетрагом нестао, могло сместити и до 50 ратних бродова. Реч је о турским шајкама, малим "бродовима" или боље рећи мало већим али врло брзим чамцима који су примали 20 до 30 војника, на прамцу су имали топче а зависно од величине могли су да имају и јарбол са једром. Када би таква шајка дошла пред улаз у пристаниште, морнари би скупили једро и склопили јарбол а потом војницима на обали добацили конопац. Онда би ови са обале вукли шајку кроз канал и капију све до пристанишног дела где су се шајке паковале као сардине у конзерви.
Него, зимус је неко помињао једну истраживачку акцију у Доњем граду тврђаве са све бусолама и детекторима за метал. Сад, кад је време лепо, земља сува а дан дугачак, нико ни да помене тако нешто...
Као лаику једино ми логика може помоћи да замислим неки процес. Тако је са упловљавањем, маневрисањем и испловљавањем пловила из београдског средњевековног пристаништа. Прихватам помен бојних бродова класе "Њу Џерси" као карикатуру која је одраз симпатичног смисла за хумор. Шајка "као мало већи чамац" је примала 20-30 војника, односно имала је око 10 веслача са сваке стране. Морала је да има и крманоша, а вероватно и заповедника (ако то није крманош) плус бар двојицу на прамцу који су опслуживали топ. Колико је дугачак и широк чамац који има 10 пари веслача и све поменуто? Сигурно није аласки чамац. Али да не причам напамет, ево нешто "мазнуто" са једног форума а тамо су то "мазнули" ко зна одакле са Нета:
Није баш неки квалитет али боље нисам нашао. Није ни турска, кажу да је из доба деспотовине у Мађарској (прва половина 16. века) али сумњам. Мислим да је аустријска из нешто каснијег доба. Нема разлога да не верујем да су турске биле исте или сличне. Кажу за троугласто једро које подсећа јако на арапске чамце да је заправо изум старих Латина. Овакво једро тражи маневарски простор (и као што се на слици види) бар још једног а вероватно два или три човека. узимајући у обзир оне послужиоце топа на прамцу, овог што млати једром иза веслача, плус кормилара, чамац је бар 25% дужи од потребног простора за десет редова клупа. Е сад, не знам колика је то дужина (неко ко би желео да се позабави ергономијом могао би лако да израчуна) али знам да је овакав чамац већи и од неких јадранских рибарица. Овакав чамац тражи маневарски простор у луци и у пристаништу се не може њиме маневрисати потезањем конопаца као лутке на концу. Овде озбиљан окрет може само да уради увежбана посада веслача. А број од 50 оваквих или сличних чамаца (бродића) у београдском средњевековном пристаништу не спорим, ту је сигурно зарачунат и онај простор за извлачење на суво. Па требало је те бродиће и одржавати, морали су и ван воде, зар не? Зими обавезно.
Него, зимус је неко помињао једну истраживачку акцију у Доњем граду тврђаве са све бусолама и детекторима за метал. Сад, кад је време лепо, земља сува а дан дугачак, нико ни да помене тако нешто...
Хе. Сећам се како смо се пре пар година на ССЦ-у договарали да фотографишемо цео данашњи Београд, а све с јасном културном мисијом и да остане потомству. Као Јеремија Станојевић. Ништа лакше: сви имамо дигиталце, сваки узме пар блокова и шкљоца, а онда разменимо и дамо у музеј. И, како је договор напредовао у детаљима, тако се све мање учесника јављало, док ствар није замрла. Отада сам нешто скептичан према колективним акцијама. Наравно, волео бих да ме ентузијазам новијих чланова демантује, али до тада ћу чекати иницијативе других.
Ja sam i dalje za tako nešto. Mislim da je tema odlična. Toliko malo zgrada će imati možda i jedinu svoju fotografiju, tako će se malo uskoro znati kako je šta izgledalo...
Је л' ово у Београду?
Него, ја пре неког времена поставих питања у вези с декапитираним Дон Кихотом на (сада, на жалост, такође обезглављеном) Ташмајдану , али не добих никакв одговор
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=2242#comment-24648
Зар је могуће да нико о томе овде, међу ваљда највећим зналцима историје београдских мотива, ама баш ништа не зна? :) Где другде да добијем одговоре на та питања? Да ли бар о томе неко има идеју?
А ево, одавно је он произведен и званично у Витеза од Последње Шансе:
Линк, не знам зашто, не ради, (бар мени не), али то је био пост број 22423, на страни 2243Zvezdarka, da li si ti sigurna da je taj Don Kihot ikada i imao glavu? Ima i mnogo čudnijih skulptura od bezglavog Don Kihota!
Врло добро питање. Да, има и много чуднијих. Али, овај јесте имао главу. :)
И доиста ме занима читава та историја ове скулптуре, а нигде је не нађох, сем штурог податка да је вајар Јован Солдатовић.
Да, Дон Кихот је имао главу све до пре две године
Свака част на прецизности сећања! :)
Drage Kosovka i Zvezdarka, ribice još nismo imali!
Nadam se da ćete biti prisutne u crnini, kada budem sutra u zoru izveden na streljanje - zbog kršenja forumskih zakona.....
Мени је, уствари, најзанимљивија фасцинација неких форумџија овим човеком. Кад бих то могла да разумем!
Avgust 1964, vrelo beogradsko leto. U rano popodne našao sam se na obali Save, odmah desno pored Brankovog mosta, unaokolo na podnevnoj žegi nije bilo ni žive duše. I odjednom kao duh, neočekivano se pojavi ispod mosta jedna sivo-bela jahta, koja je polagano plovila prema ušću. Bio sam začuđen i istovremeno osetih strepnju, jer nisam video ni jednog mornara - pomislih na ukletu lađu bez posade. I u istom trenutku prepoznah dve osobe u beloj safari odeći, sa belim šeširima i tamnim naočarima za sunce, koje su sedele na jahti u foteljama: Tito i "Jugo-osmeh". Više impulzivno nego sa željom mahnuo sam u pozdrav. Ugledali su me - bio sam jedini čovek na obali - i oboje podigoše ruke; mahali su desnom rukom sa onom istom automatskom elegancijom kao da se nalaze pred hiljadama ljudi u stadionu na Danu mladosti. A onda je Tito rukom pokazao u pravcu Kalemegdana i nešto objašnjavao gospođi Drugarici.
Ne mogu da poreknem, osećao sam se počašćen. Istovremeno sam dobio izvesni osećaj tuge: video sam zapravo dvoje usamljenika u zlatnom kavezu na ukletoj lađi.
Ponovo sam imao taj osećaj, kada sam na forumu video fotografije Tita kao fotografa na Brionima. Slikao je sobarice pri poslu i čišćenju prozora i jednu radnicu sa grabljama u ruci, koja je sakupljala opalo lišće u vrtu. Koga bi i šta inače slikao? Tito u zlatnom kavezu. I u seriji moga favorita fotografa Johna Phillipsa pozira Tito, igrajući važnog državnika, malo za stolom, malo na stepeništu i razmišlja: Bogamu, kada će se ovo škljocanje završiti...nema veze, ako fotograf dođe i sutra, obući ću svetliju uniformu, bolje mi stoji.....
Moja fascinacija sa Titom kao fotografskim objektom se u ničemu ne razlikuje od fascinacije koju sam imao za moje bake i dede na Novom groblju, za moje usamljenike u ekspres restoranu "Zagreb", čistače cipela ili dvoje nasmejane dece na pragu oronule kuće u Jevrejskoj ulici...
Sorry Zvezdarka, Tito jeste deo vremena i Beograda, koga više nema!Ako se neko ne nasmeši, kada vidi uznevereni izraz na Titovom licu, kada je uspeo da ulovi ribicu, onda nema humora. John Phillips je uspeo u deliću sekunde da ovekoveči Tita - kao čoveka. Većina Titovih slika su inače odigrane za kamere.
Tito je bio usamljenik - kao i svi vlastodržci. I upravo ta njegova ljudska usamljenost me fascinira. Njegove zasluge i ne-zasluge me ne zanimaju, o tome ionako vode brigu politički mudrije glave nego šta je moja i ....profesionalni diskutanti.
Moram ipak da pomenem jednu činjenicu: Kada sam 1971 napustio zemlju "trbuhom za hlebom", niko me nije pitao kuda ću i zašto. Da sam živeo u Istočnoj Nemačkoj, to bi bilo izgledalo sasvim drugačije.
Него, зимус је неко помињао једну истраживачку акцију у Доњем граду тврђаве са све бусолама и детекторима за метал. Сад, кад је време лепо, земља сува а дан дугачак, нико ни да помене тако нешто...
Хе. Сећам се како смо се пре пар година на ССЦ-у договарали да фотографишемо цео данашњи Београд, а све с јасном културном мисијом и да остане потомству. Као Јеремија Станојевић. Ништа лакше: сви имамо дигиталце, сваки узме пар блокова и шкљоца, а онда разменимо и дамо у музеј. И, како је договор напредовао у детаљима, тако се све мање учесника јављало, док ствар није замрла. Отада сам нешто скептичан према колективним акцијама. Наравно, волео бих да ме ентузијазам новијих чланова демантује, али до тада ћу чекати иницијативе других.
A šta ne pozovete mene?...Znam ja, plašite se da i forumaše ne poškljocam! ...Mogu da vas razumem!
Можда је ово све са моје стране БПЈК (беспослен поп јариће крсти), али зар вам се не чини да је овде нешто лоше укомпоновано. Само то пристаниште захватало је малу површину па се питам какве су то ратне лађе налазиле уточиште у њему. Прво, о њиховој величини можемо судити на основу излазног канала и висини полузатрпане водене капије. Друго, позиција капије цара Карла и мостић који излази из њега "без педља суве земље" у најмању руку је необична. Да ли је горња површина зида у којој је капија цара Карла служила као газиште на које се излазило са бродова (боље речено већих чамаца)?
Позиција мостића практично дели пристаниште на два несиметрична дела. Да ли је мањи део служио као навеза за мале чамце? Нисам никакав стручњак, нарочито не по питању пристаништа и марина али сам дубоко убеђен да је мостић био препрека маневрисању у самом пристаништу. Не знам на основу чега су исцртане контурне линије пристаништа али мислим да би то могло бити иновирано новим методима попут геомагнетског и геоелектричног снимања као и снимања методом радио сенке ("гео радар"). Ако су ово стварне контуре пристаништа, онда је у њему било јако тесно, вероватно без разлога. Претпостављам да се због ондашњих јаких зима, вода у пристаништу (чија маса ипак није била велика у постављеним контурама) замрзавала и пре него што се појављивао лед на Сави и Дунаву, па су бродићи и чамци вероватно извожени на суво у том делу Доњег Града преко зиме.
Зашто све ово пишем? У контексту горе наведеног, онако како су представљене контуре пристаништа, све делује по мало бесмислено. Да ли је капија цара Карла требала да буде 20 или 50 метара даље ка југу па да ни мостић не буде потребан, или је жртвован маневарски простор у пристаништу ради неке естетике позиционирања капије? И да ли је мостић био преко пристаништа или преко канала чија се вода сливала у пристаниште?
А све то можда није ни битно већ истеривање мојих "бесних глиста" и "мака на конац"
Бре, Бађуноив, па нису те турске "ратне лађе" били бојни бродови класе "Њу Џерси".
Постоји запис да се у другој половини 18. века, када су Турци добрано прерадили пристаниште што се могло видети на мом посту који је нетрагом нестао, могло сместити и до 50 ратних бродова. Реч је о турским шајкама, малим "бродовима" или боље рећи мало већим али врло брзим чамцима који су примали 20 до 30 војника, на прамцу су имали топче а зависно од величине могли су да имају и јарбол са једром. Када би таква шајка дошла пред улаз у пристаниште, морнари би скупили једро и склопили јарбол а потом војницима на обали добацили конопац. Онда би ови са обале вукли шајку кроз канал и капију све до пристанишног дела где су се шајке паковале као сардине у конзерви.
Него, зимус је неко помињао једну истраживачку акцију у Доњем граду тврђаве са све бусолама и детекторима за метал. Сад, кад је време лепо, земља сува а дан дугачак, нико ни да помене тако нешто...
Као лаику једино ми логика може помоћи да замислим неки процес. Тако је са упловљавањем, маневрисањем и испловљавањем пловила из београдског средњевековног пристаништа. Прихватам помен бојних бродова класе "Њу Џерси" као карикатуру која је одраз симпатичног смисла за хумор. Шајка "као мало већи чамац" је примала 20-30 војника, односно имала је око 10 веслача са сваке стране. Морала је да има и крманоша, а вероватно и заповедника (ако то није крманош) плус бар двојицу на прамцу који су опслуживали топ. Колико је дугачак и широк чамац који има 10 пари веслача и све поменуто? Сигурно није аласки чамац. Али да не причам напамет, ево нешто "мазнуто" са једног форума а тамо су то "мазнули" ко зна одакле са Нета:
Није баш неки квалитет али боље нисам нашао. Није ни турска, кажу да је из доба деспотовине у Мађарској (прва половина 16. века) али сумњам. Мислим да је аустријска из нешто каснијег доба. Нема разлога да не верујем да су турске биле исте или сличне. Кажу за троугласто једро које подсећа јако на арапске чамце да је заправо изум старих Латина. Овакво једро тражи маневарски простор (и као што се на слици види) бар још једног а вероватно два или три човека. узимајући у обзир оне послужиоце топа на прамцу, овог што млати једром иза веслача, плус кормилара, чамац је бар 25% дужи од потребног простора за десет редова клупа. Е сад, не знам колика је то дужина (неко ко би желео да се позабави ергономијом могао би лако да израчуна) али знам да је овакав чамац већи и од неких јадранских рибарица. Овакав чамац тражи маневарски простор у луци и у пристаништу се не може њиме маневрисати потезањем конопаца као лутке на концу. Овде озбиљан окрет може само да уради увежбана посада веслача. А број од 50 оваквих или сличних чамаца (бродића) у београдском средњевековном пристаништу не спорим, ту је сигурно зарачунат и онај простор за извлачење на суво. Па требало је те бродиће и одржавати, морали су и ван воде, зар не? Зими обавезно.
Него, зимус је неко помињао једну истраживачку акцију у Доњем граду тврђаве са све бусолама и детекторима за метал. Сад, кад је време лепо, земља сува а дан дугачак, нико ни да помене тако нешто...
Хе. Сећам се како смо се пре пар година на ССЦ-у договарали да фотографишемо цео данашњи Београд, а све с јасном културном мисијом и да остане потомству. Као Јеремија Станојевић. Ништа лакше: сви имамо дигиталце, сваки узме пар блокова и шкљоца, а онда разменимо и дамо у музеј. И, како је договор напредовао у детаљима, тако се све мање учесника јављало, док ствар није замрла. Отада сам нешто скептичан према колективним акцијама. Наравно, волео бих да ме ентузијазам новијих чланова демантује, али до тада ћу чекати иницијативе других.
Ja sam i dalje za tako nešto. Mislim da je tema odlična. Toliko malo zgrada će imati možda i jedinu svoju fotografiju, tako će se malo uskoro znati kako je šta izgledalo...
... na putu za Breslau u tadašnjoj Nemačkoj, danas Vroclav u Poljskoj ...