Naš prvi stadion je bio na lokaciji gde je sad univerzitetska biblioteka i arhiv Srbije.
Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju - na Carevu ćupriju.
1925. godine teren je rotiran za 90 stepeni, tako da su golovi bili jedan prema biblioteci, a drugi suprotno.
...nase prvo igraliste (nije stadion). U pozadini biblioteka Karnegija i tenhnicki fakultet u izgradnji.
Godine 1929. BSK se seli zbog gradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije a 5 i 6. maja otvara se stadion drvene građe sa atletskom stazom i kapacitetom za preko 25.000 gledalaca na Topcideru. Stadion BSK-a na Topčidrskom brdu imao je velelepnu kapiju od drveta na jugu. Na zapadu je bila mala kuća čuvara stadiona. Tu su bile i 2 svlačionice I tuš-kabinevi. Levo je bio mini restoran. Ograda stadiona je bila kamena sa bodljikavom žicom. Teren je bio travnat I dreniran. Drvo za tribine za 3.000 mesta je dobijeno od Ministarstva Šuma. Stadion jer otvoren 5.maja 1929 turnirom 4 ekipe BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) I Slavija (Sofija). 1934 tribine su proširene za 4.500 mesta sa krovom a stajanje je betonirano. Po uglovima stadiona su postavljena 4 stuba za osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24.jula 1934. Posle rata igraliste je, kako piše zvanično, bilo upropašćeno bombama. Na tom mestu je sada stadion Partizana.
Na slici su predsednik BSK-a Dr S.Živković, u sredini iza deteta, do njega dr. Andrejevic, sa ostalim članovima uprave ispred novog stadiona. Sasvim desno Vujadinović.
Iz arhiva Miše Krstića, džez-muzičara i zaljubljenika u crno-bele.
Klavirista Miloš Miša Krstić (1947) bio je u osnovi samouk na instrumentu, mada je uzimao privatne časove klavira. Sa svojih jedanaest godina života počeo je da skuplja i "apsorbuje" isključivo džez ploče, a sa šesnaest je svirao sa starijima u "Euridici" i "Z. Vračaru". Svoj prvi plaćeni nastup imao je kao student u džez klubu u Roliju (S. Karolina) 1967. godine. Po povratku iz SAD odbijao je s gnušanjem ponude estradnih sastava i stoga bio obeležen kao "sobni klavirista". Diplomirao je najpre agronomiju, potom kompoziciju na beogradskoj Muzičkoj akademiji, a na kraju magistrirao džez klavir na Southern Illinois University, gde je radio i kao asistent za kombo sastave i istoriju. Krstić insistira na čistoti džez jezika i eksplicitnom poznavanju istorijske literature. Osim što je često vodio trio i radio bukvalno sa svim aktivnim jugoslovenskim džezistima, svirao je na koncertima i festivalima "vani", često na pozive preko Zagreba: u kvintetu Bil Hardman-Džunior Kuk, kvartetu Tedija Edvardsa, sa Liom Rajtom, tenor-saksofonistom Bilom Sakstonom (Bill Saxton, 1946), na turneji po Belgiji u organizaciji kanadske vlade sa pevačem "Big" Milerom; u Americi na koncertima sa kombom i big bendom SIUE i gostima tenoristima Edijem Denielsom (Eddie Daniels, 1941), Bilijem Pirsom (Billy Pierce, 1948), Vilijem Ejkinsom (Willie Akins); u Havani sa džez trubačem Bobijem Karkasesom (Boby Carcasses) itd. Godine 1991. objavljen je prvi srpski džez CD Bebop Piano of Mike Krstic (Ram Records), a pored dva samostalna CD-a Krstić je sarađivao i na više od trideset džez ploča i CD-a sa domaćim i stranim muzičarima. Pored izvođačko-kompozitorskog rada, Krstić je uređivao džez emisije "Stereorame" Radio Beograda i Koncerta Studija B, a bio je autor TV serije "Spomenici džez tradicije".
а ко је пројектовао прву следећу кућу, у Влајковићевој 9 или 11? Она је и данас тако отмена, има огромне станове (један спрат- један стан). У њој је на првом спрату становао са породицом велики господин Зденко Рајх, у младости пријатељ Салвадора Далија, а после уважени истраживач у Институту за међународну политику и привреду.
Све три куће: угаону, прву и другу следећу у Влајковићевој пројектовао је Ђура Борошић (према подацима из архива) (од 1931 - 33). У случају ове "прве следеће" коју помињете, инвеститор је тражио да се архитектура што више приближи архитектури Скупштине.
Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju - na Carevu ćupriju.
Izvini, Dorćolac, nije vezano za temu i nije ni mnogo bitno, ali da se ne bi ponavljalo, jer ljudi uglavnom danas koriste internet kao izvor podataka...
Na takozvanom "Trkalištu" (na prostoru današnjih tehničkih fakulteta, Univerzitetske biblioteke, itd.) trke održavane od 1863. do 1866. Međutim, posle ubistva Kneza Mihajla zanimanje za konjički sport opada. Ja nemam podataka da su između 1866. i 1890. trke uopšte održavane u Beogradu.
Dunavsko kolo Jahača osnovano je u Beogradu 1890. godine. „Već na prvom svom zboru Dunavsko kolo jahača u Beogradu 1890 rešilo je da se redovno priređuju izlasci na konjima, lovna i daljna jahanja. Iste godine Društvo je priredilo i svoje prve trke "u poljani Bara Venecija kod Beograda, 17 juna". Međutim, već sledeće godine je "Bara Venecija" zbog poplave napuštena i trkalište je premešteno na Banjicu.
[V. Kosanović: Stotinu godina konjarstva u Srbiji, str. 102.]
Ja nisam uspeo da nađem izvor za ove navode o trkama na "Bara Veneciji", ali Kosanović je uglavnom u pravu.
Hipodromom na Banjici malo ko je bio zadovoljan. Evo šta navodi Kosanović za trke u 1898. godini: "Ovogodišnja trka u našoj prestonici, koja je bila zakazana za 6. pa zbog rđavog vremena obavljena 7 t. m, na Banjičkom brdu, ne dolazi u red onih s kojima bi se mogli da podičimo. I gostiju i utakmičara bilo je i suviše malo. Sem toga Banjičko brdo i nije za trkalište - daleko je. Pešice se ne može a zadovoljstvo voziti se na fijakeru moralo bi se platiti najmanje 12 dinara pa se nema računa uživati ga. Upravi kola jahača trebalo bi ili država ili opština da ustupi drugo, bliže, pogodnije zemljište za taj cilj."
[Stotinu godina konjarstva u Srbiji, str. 121]
Atmosferu sa trka na Banjici možete videti u Botorićevom filmu: „Trke na Banjici“ iz 1911. godine (ako nekako uspete da ga se dočepate, iz poznatih razloga).
Na Banjici trke se održavaju do 1912. godine, a već pre toga je doneta odluka da se hipodrom preseli na Carevu Ćupriju, tako da u izveštaju sa poslednjeg trkačkog dana u 1912. godini u Politici stoji: „Jučerašnji, poslednji trkački sastanak, koji je u isto vreme i poslednji sastanak uopšte na Banjici, pošto će se do godine trčati na novom trkalištu u Topčideru, stradao je mnogo zbog kiše.“
Međutim, 1913. godine nije bilo trka (ratovi), a hipodrom na Carevoj Ćupriji otvoren je 27. maja 1914. godine.
Evo izveštaja iz Politike:
ПОЛИТИКА 28.05.1914. Среда
„СПОРТ
Резултат јучерашње трке.
Најзад је, после толиког одлагања, Дунавско Коло Јахача успело да уграби један леп дан за отварање свог новог тркалишта у Топчидеру.
У 2 часа по подне свештеник топчидерски г. Стојаковић осветио је све нове зграде и држао том приликом кратак, леп говор о раду и напретку Кола Јахача. И сам г. Стојаковић познат је већ одавно као велики љубитељ и одгајивач коња. Његове речи биле су због тога у толико пријатније члановима управе Дунав. Кола Јахача, који су присуствовали освећењу.
И ако су трке биле заказане у 3 часа по подне, свет је почео да долази много раније. У вароши је око трамваја била права гужва. Кад буде направљен дупли трамвајски колосек тога неће бити.“
Naš prvi stadion je bio na lokaciji gde je sad univerzitetska biblioteka i arhiv Srbije.
Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju - na Carevu ćupriju.
1925. godine teren je rotiran za 90 stepeni, tako da su golovi bili jedan prema biblioteci, a drugi suprotno.
...nase prvo igraliste (nije stadion). U pozadini biblioteka Karnegija i tenhnicki fakultet u izgradnji.
Godine 1929. BSK se seli zbog gradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije a 5 i 6. maja otvara se stadion drvene građe sa atletskom stazom i kapacitetom za preko 25.000 gledalaca na Topcideru. Stadion BSK-a na Topčidrskom brdu imao je velelepnu kapiju od drveta na jugu. Na zapadu je bila mala kuća čuvara stadiona. Tu su bile i 2 svlačionice I tuš-kabinevi. Levo je bio mini restoran. Ograda stadiona je bila kamena sa bodljikavom žicom. Teren je bio travnat I dreniran. Drvo za tribine za 3.000 mesta je dobijeno od Ministarstva Šuma. Stadion jer otvoren 5.maja 1929 turnirom 4 ekipe BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) I Slavija (Sofija). 1934 tribine su proširene za 4.500 mesta sa krovom a stajanje je betonirano. Po uglovima stadiona su postavljena 4 stuba za osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24.jula 1934. Posle rata igraliste je, kako piše zvanično, bilo upropašćeno bombama. Na tom mestu je sada stadion Partizana.
Na slici su predsednik BSK-a Dr S.Živković, u sredini iza deteta, do njega dr. Andrejevic, sa ostalim članovima uprave ispred novog stadiona. Sasvim desno Vujadinović.
Iz Prvog jugoslovenskog sportskog almanaha (1930) - nažalost fotokopiranog.
Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju - na Carevu ćupriju.
Izvini, Dorćolac, nije vezano za temu i nije ni mnogo bitno, ali da se ne bi ponavljalo, jer ljudi uglavnom danas koriste internet kao izvor podataka...
Nemoj meni da se izvinjavaš, tonije moj tekst.
Lepo sam naveo izvor:
Iz arhiva Miše Krstića, džez-muzičara i zaljubljenika u crno-bele.
Moja greška je što sam Mišu proglasio Partizanovcem, a on je ustvari zaljubljenik u plavo-bele, pa me stoga i čudi da je napravio grešku.
Кад је периферија старога Београда била код „Малог Балкана“ и кафане „Гргеча“, онда је Београдска улица имала, наравно, само једну страну. На тој, јужној страни наше престонице, од речених кафана протезала се дугачка пољана све до трамвајског депоа, у близини Студентског дома, која је добила назив Тркалиште. А тим именом прозвана је зато што су на тој пољани, за владе кнеза Михаила, шездесетих година прошлога века, приређиване коњске трке. Уочи прве трке, приликом тренаже преко једне препоне, погинуо је генералштабни капетан Владимир Николић, чим се био вратио у Београд из Сен-Сира код Париза, где је свршио војну школу с одличним успехом. Због тог несрећног случаја, кнез Михаило је наредио да се заказана трка одложи у знак жалости.
Седамдесетих година, мало даље од овога места где се налазе павиљони Материнског удружења, био је ископан велики грудобран за вежбу пионера из Палилулске касарне. А даље од тог места покаткад се вежбала и коњица и пешадија и жандармерија.
Почетком осамдесетих година ту су се вежбали и добровољни пожарници београдске општине, све млади и интелигентни људи, грађани и занатлије. У то време, то се сматрало више као спорт, и млади пожарници, са прописним шлемовима и опасани конопцима као пењачи, који су добровољно вршили дужност оних племенитих људи који спасавају имовину свога ближњега кад му кров гори над главом, - једва су чекали да се нешто запали, те да се виде и на делу.
На тркалишти су доцније вршили своје вежбе и „Душан Силни“, и учитељ Таса са својим ђацима, а ту је некада било и ратно поприште дечурлије из Палилуле, Врачара, Дорћола и других крајева престонице, када су се деца тукла каменицама и једно другом разбијала главе. Љуте битке скоро увек су се свршавале интервенцијом жандармерије.
Онде где је данас парк испред Студентског дома, маса Београђана и све војне јединице београдског гарнизона дочекивале су 1878. године кнеза Милана, када се из Ниша враћао у Београд, после ослобођења Ниша и нових крајева.
Старо тркалиште сведок је и развитка наших првих спортова и витешких утакмица. Ту су игране разне дечије игре онога доба, јаниџајес, труле кобиле, мете и шоркапе. У шоркапама су се нарочито одликовали Палилулци, и та њихова игра била је претеча данашњег фудбала. Разлика је била само у томе што су онда уместо лопте шутирали какву црну шубару или капу, у присуству многих навијача.
Као што је познато, и млађим нараштајима, на Тркалишту је на оној пољани испред данашње нове пожарничке касарне [Ташмајдана], продавано сено, а ближе „Гргечу“ и до саме улице краља Александра, била је велика пијаца на којој су се продавали коњи, волови, а нарочито прасад и јагњад пред Божић и Ускрс. Пред те светле празнике прасци су толико цичали, а јагањци толико блејали, да човеку уши заглухну, та се њихова жалба на људску прождрљивост могла чути до Бога.
Ту одмах, до многобројних малих обора од дасака, за овце и свиње, сељаци из околних села продавали су дрва, дугачка по 2 ½ метра, натоварена на воловским колима. А кад дође подне, онда се сви сељаци, који дотле нису продали дрва, размиле по београдским улицама од куће до куће да нуде своја дрва на продају. Од тога није била поштеђена ни Улица кнеза Михаила, где су сељаци застајкивали испред дућана и нудили дрва трговцима. А за то време, док се не погоде, њихови вочићи су мирно преживали насред турске калдрме, у оквиру данашњег корзоа.
Познато је и то да су на овом месту приређивани многобројни вашари, изложбе, разне продукције, свесоколски слетови, политички зборови, и ко ће све побројати шта се ту некад догађало. Па, ако хоћете, некада су ту биле приређиване и изложбе, вежбања и дресуре и продукције доцније чувених полицијских паса.
ali, takođe sjajan sken, Newman zasigurno zna koji je ovo brod u prvom planu:
a ono što blješti u Zemunu bi trebalo da je železnička stanica...
Мали је то захтев за Newmana. Од њега се очекује да бар да још имена капетана и кормилара који су службовали на овом броду, којој класи припада брод, кратак историјат брода са именима бродоградилишта где је брод саграђен и пројектанта брода. Фотографије чланова посаде обезбеђује Путник, фотографије најчувенијих путника на овом броду и њихови дочеци у Београду постоваће Касина, а фотографије осталих путника повремено ће без коментара убацивати МЗ. Остали ће повремено давати фотографије овог брода из осталих лука на Дунаву (евентуално Сави) као и на овим рекама.
Пријатно сам изненађен и захваљујем на високом мишљењу о мојој стручности по питању бродова.
Поштовани г. Newman, свако овде има неку своју дисциплину и бар једну специјалност, било као аматер или професионалац. До сада смо од Вас добијали исцрпне и (за нас можда тешко доступне) информације о бродовљу па је логично да сте постали наш стручњак овде за пловне објекте. Иако је у мени још увек остало нешто дечје жари за бродовима, бродицама и иним пловилима, за мене је то потпуно неоткривена област коју Ви откривате део по део. И управо је драж овог форума у мултидициплинарности њених учесника и разноврсности интересовања која се сва фокусирају на једном заједничком именитељу - некадашњем Београду. И да не понављам даље, само да нагласим д ами је жао сваког ко се из било којих разлога овде не појави дуже од 7-10 дана. Мислим ту и на г. Дунда, и на Градјанк и на све оне којих већ подуже нема на форуму. Прелистајте од почетка, пребројте колико људи фали у задње време.
kapija starog stadiona pre rotiranja terena...
Naš prvi stadion je bio na lokaciji gde je sad univerzitetska biblioteka i arhiv Srbije.
Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju - na Carevu ćupriju.
1925. godine teren je rotiran za 90 stepeni, tako da su golovi bili jedan prema biblioteci, a drugi suprotno.
...nase prvo igraliste (nije stadion). U pozadini biblioteka Karnegija i tenhnicki fakultet u izgradnji.
Godine 1929. BSK se seli zbog gradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije a 5 i 6. maja otvara se stadion drvene građe sa atletskom stazom i kapacitetom za preko 25.000 gledalaca na Topcideru. Stadion BSK-a na Topčidrskom brdu imao je velelepnu kapiju od drveta na jugu. Na zapadu je bila mala kuća čuvara stadiona. Tu su bile i 2 svlačionice I tuš-kabinevi. Levo je bio mini restoran. Ograda stadiona je bila kamena sa bodljikavom žicom. Teren je bio travnat I dreniran. Drvo za tribine za 3.000 mesta je dobijeno od Ministarstva Šuma. Stadion jer otvoren 5.maja 1929 turnirom 4 ekipe BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) I Slavija (Sofija). 1934 tribine su proširene za 4.500 mesta sa krovom a stajanje je betonirano. Po uglovima stadiona su postavljena 4 stuba za osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24.jula 1934. Posle rata igraliste je, kako piše zvanično, bilo upropašćeno bombama. Na tom mestu je sada stadion Partizana.
Na slici su predsednik BSK-a Dr S.Živković, u sredini iza deteta, do njega dr. Andrejevic, sa ostalim članovima uprave ispred novog stadiona. Sasvim desno Vujadinović.
Iz arhiva Miše Krstića, džez-muzičara i zaljubljenika u crno-bele.
Klavirista Miloš Miša Krstić (1947) bio je u osnovi samouk na instrumentu, mada je uzimao privatne časove klavira. Sa svojih jedanaest godina života počeo je da skuplja i "apsorbuje" isključivo džez ploče, a sa šesnaest je svirao sa starijima u "Euridici" i "Z. Vračaru". Svoj prvi plaćeni nastup imao je kao student u džez klubu u Roliju (S. Karolina) 1967. godine. Po povratku iz SAD odbijao je s gnušanjem ponude estradnih sastava i stoga bio obeležen kao "sobni klavirista". Diplomirao je najpre agronomiju, potom kompoziciju na beogradskoj Muzičkoj akademiji, a na kraju magistrirao džez klavir na Southern Illinois University, gde je radio i kao asistent za kombo sastave i istoriju. Krstić insistira na čistoti džez jezika i eksplicitnom poznavanju istorijske literature. Osim što je često vodio trio i radio bukvalno sa svim aktivnim jugoslovenskim džezistima, svirao je na koncertima i festivalima "vani", često na pozive preko Zagreba: u kvintetu Bil Hardman-Džunior Kuk, kvartetu Tedija Edvardsa, sa Liom Rajtom, tenor-saksofonistom Bilom Sakstonom (Bill Saxton, 1946), na turneji po Belgiji u organizaciji kanadske vlade sa pevačem "Big" Milerom; u Americi na koncertima sa kombom i big bendom SIUE i gostima tenoristima Edijem Denielsom (Eddie Daniels, 1941), Bilijem Pirsom (Billy Pierce, 1948), Vilijem Ejkinsom (Willie Akins); u Havani sa džez trubačem Bobijem Karkasesom (Boby Carcasses) itd. Godine 1991. objavljen je prvi srpski džez CD Bebop Piano of Mike Krstic (Ram Records), a pored dva samostalna CD-a Krstić je sarađivao i na više od trideset džez ploča i CD-a sa domaćim i stranim muzičarima. Pored izvođačko-kompozitorskog rada, Krstić je uređivao džez emisije "Stereorame" Radio Beograda i Koncerta Studija B, a bio je autor TV serije "Spomenici džez tradicije".
а ко је пројектовао прву следећу кућу, у Влајковићевој 9 или 11? Она је и данас тако отмена, има огромне станове (један спрат- један стан). У њој је на првом спрату становао са породицом велики господин Зденко Рајх, у младости пријатељ Салвадора Далија, а после уважени истраживач у Институту за међународну политику и привреду.
Све три куће: угаону, прву и другу следећу у Влајковићевој пројектовао је Ђура Борошић (према подацима из архива) (од 1931 - 33). У случају ове "прве следеће" коју помињете, инвеститор је тражио да се архитектура што више приближи архитектури Скупштине.
Касније, после рата, све куће су надзидане.
Izvini, Dorćolac, nije vezano za temu i nije ni mnogo bitno, ali da se ne bi ponavljalo, jer ljudi uglavnom danas koriste internet kao izvor podataka...
Na takozvanom "Trkalištu" (na prostoru današnjih tehničkih fakulteta, Univerzitetske biblioteke, itd.) trke održavane od 1863. do 1866. Međutim, posle ubistva Kneza Mihajla zanimanje za konjički sport opada. Ja nemam podataka da su između 1866. i 1890. trke uopšte održavane u Beogradu.
Dunavsko kolo Jahača osnovano je u Beogradu 1890. godine. „Već na prvom svom zboru Dunavsko kolo jahača u Beogradu 1890 rešilo je da se redovno priređuju izlasci na konjima, lovna i daljna jahanja. Iste godine Društvo je priredilo i svoje prve trke "u poljani Bara Venecija kod Beograda, 17 juna". Međutim, već sledeće godine je "Bara Venecija" zbog poplave napuštena i trkalište je premešteno na Banjicu.
[V. Kosanović: Stotinu godina konjarstva u Srbiji, str. 102.]
Ja nisam uspeo da nađem izvor za ove navode o trkama na "Bara Veneciji", ali Kosanović je uglavnom u pravu.
Hipodromom na Banjici malo ko je bio zadovoljan. Evo šta navodi Kosanović za trke u 1898. godini: "Ovogodišnja trka u našoj prestonici, koja je bila zakazana za 6. pa zbog rđavog vremena obavljena 7 t. m, na Banjičkom brdu, ne dolazi u red onih s kojima bi se mogli da podičimo. I gostiju i utakmičara bilo je i suviše malo. Sem toga Banjičko brdo i nije za trkalište - daleko je. Pešice se ne može a zadovoljstvo voziti se na fijakeru moralo bi se platiti najmanje 12 dinara pa se nema računa uživati ga. Upravi kola jahača trebalo bi ili država ili opština da ustupi drugo, bliže, pogodnije zemljište za taj cilj."
[Stotinu godina konjarstva u Srbiji, str. 121]
Atmosferu sa trka na Banjici možete videti u Botorićevom filmu: „Trke na Banjici“ iz 1911. godine (ako nekako uspete da ga se dočepate, iz poznatih razloga).
Na Banjici trke se održavaju do 1912. godine, a već pre toga je doneta odluka da se hipodrom preseli na Carevu Ćupriju, tako da u izveštaju sa poslednjeg trkačkog dana u 1912. godini u Politici stoji: „Jučerašnji, poslednji trkački sastanak, koji je u isto vreme i poslednji sastanak uopšte na Banjici, pošto će se do godine trčati na novom trkalištu u Topčideru, stradao je mnogo zbog kiše.“
Međutim, 1913. godine nije bilo trka (ratovi), a hipodrom na Carevoj Ćupriji otvoren je 27. maja 1914. godine.
Evo izveštaja iz Politike:
ПОЛИТИКА 28.05.1914. Среда
„СПОРТ
Резултат јучерашње трке.
Најзад је, после толиког одлагања, Дунавско Коло Јахача успело да уграби један леп дан за отварање свог новог тркалишта у Топчидеру.
У 2 часа по подне свештеник топчидерски г. Стојаковић осветио је све нове зграде и држао том приликом кратак, леп говор о раду и напретку Кола Јахача. И сам г. Стојаковић познат је већ одавно као велики љубитељ и одгајивач коња. Његове речи биле су због тога у толико пријатније члановима управе Дунав. Кола Јахача, који су присуствовали освећењу.
И ако су трке биле заказане у 3 часа по подне, свет је почео да долази много раније. У вароши је око трамваја била права гужва. Кад буде направљен дупли трамвајски колосек тога неће бити.“
Od tada se trke održavaju na Carevoj Ćupriji...
kapija starog stadiona pre rotiranja terena...
Naš prvi stadion je bio na lokaciji gde je sad univerzitetska biblioteka i arhiv Srbije.
Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju - na Carevu ćupriju.
1925. godine teren je rotiran za 90 stepeni, tako da su golovi bili jedan prema biblioteci, a drugi suprotno.
...nase prvo igraliste (nije stadion). U pozadini biblioteka Karnegija i tenhnicki fakultet u izgradnji.
Godine 1929. BSK se seli zbog gradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije a 5 i 6. maja otvara se stadion drvene građe sa atletskom stazom i kapacitetom za preko 25.000 gledalaca na Topcideru. Stadion BSK-a na Topčidrskom brdu imao je velelepnu kapiju od drveta na jugu. Na zapadu je bila mala kuća čuvara stadiona. Tu su bile i 2 svlačionice I tuš-kabinevi. Levo je bio mini restoran. Ograda stadiona je bila kamena sa bodljikavom žicom. Teren je bio travnat I dreniran. Drvo za tribine za 3.000 mesta je dobijeno od Ministarstva Šuma. Stadion jer otvoren 5.maja 1929 turnirom 4 ekipe BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) I Slavija (Sofija). 1934 tribine su proširene za 4.500 mesta sa krovom a stajanje je betonirano. Po uglovima stadiona su postavljena 4 stuba za osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24.jula 1934. Posle rata igraliste je, kako piše zvanično, bilo upropašćeno bombama. Na tom mestu je sada stadion Partizana.
Na slici su predsednik BSK-a Dr S.Živković, u sredini iza deteta, do njega dr. Andrejevic, sa ostalim članovima uprave ispred novog stadiona. Sasvim desno Vujadinović.
Iz Prvog jugoslovenskog sportskog almanaha (1930) - nažalost fotokopiranog.
Izvini, Dorćolac, nije vezano za temu i nije ni mnogo bitno, ali da se ne bi ponavljalo, jer ljudi uglavnom danas koriste internet kao izvor podataka...
Lepo sam naveo izvor:
Iz arhiva Miše Krstića, džez-muzičara i zaljubljenika u crno-bele.
Moja greška je što sam Mišu proglasio Partizanovcem, a on je ustvari zaljubljenik u plavo-bele, pa me stoga i čudi da je napravio grešku.
http://www.ofkbeograd.net/index.php?id=185
Кад је периферија старога Београда била код „Малог Балкана“ и кафане „Гргеча“, онда је Београдска улица имала, наравно, само једну страну. На тој, јужној страни наше престонице, од речених кафана протезала се дугачка пољана све до трамвајског депоа, у близини Студентског дома, која је добила назив Тркалиште. А тим именом прозвана је зато што су на тој пољани, за владе кнеза Михаила, шездесетих година прошлога века, приређиване коњске трке. Уочи прве трке, приликом тренаже преко једне препоне, погинуо је генералштабни капетан Владимир Николић, чим се био вратио у Београд из Сен-Сира код Париза, где је свршио војну школу с одличним успехом. Због тог несрећног случаја, кнез Михаило је наредио да се заказана трка одложи у знак жалости.
Седамдесетих година, мало даље од овога места где се налазе павиљони Материнског удружења, био је ископан велики грудобран за вежбу пионера из Палилулске касарне. А даље од тог места покаткад се вежбала и коњица и пешадија и жандармерија.
Почетком осамдесетих година ту су се вежбали и добровољни пожарници београдске општине, све млади и интелигентни људи, грађани и занатлије. У то време, то се сматрало више као спорт, и млади пожарници, са прописним шлемовима и опасани конопцима као пењачи, који су добровољно вршили дужност оних племенитих људи који спасавају имовину свога ближњега кад му кров гори над главом, - једва су чекали да се нешто запали, те да се виде и на делу.
На тркалишти су доцније вршили своје вежбе и „Душан Силни“, и учитељ Таса са својим ђацима, а ту је некада било и ратно поприште дечурлије из Палилуле, Врачара, Дорћола и других крајева престонице, када су се деца тукла каменицама и једно другом разбијала главе. Љуте битке скоро увек су се свршавале интервенцијом жандармерије.
Онде где је данас парк испред Студентског дома, маса Београђана и све војне јединице београдског гарнизона дочекивале су 1878. године кнеза Милана, када се из Ниша враћао у Београд, после ослобођења Ниша и нових крајева.
Старо тркалиште сведок је и развитка наших првих спортова и витешких утакмица. Ту су игране разне дечије игре онога доба, јаниџајес, труле кобиле, мете и шоркапе. У шоркапама су се нарочито одликовали Палилулци, и та њихова игра била је претеча данашњег фудбала. Разлика је била само у томе што су онда уместо лопте шутирали какву црну шубару или капу, у присуству многих навијача.
Као што је познато, и млађим нараштајима, на Тркалишту је на оној пољани испред данашње нове пожарничке касарне [Ташмајдана], продавано сено, а ближе „Гргечу“ и до саме улице краља Александра, била је велика пијаца на којој су се продавали коњи, волови, а нарочито прасад и јагњад пред Божић и Ускрс. Пред те светле празнике прасци су толико цичали, а јагањци толико блејали, да човеку уши заглухну, та се њихова жалба на људску прождрљивост могла чути до Бога.
Ту одмах, до многобројних малих обора од дасака, за овце и свиње, сељаци из околних села продавали су дрва, дугачка по 2 ½ метра, натоварена на воловским колима. А кад дође подне, онда се сви сељаци, који дотле нису продали дрва, размиле по београдским улицама од куће до куће да нуде своја дрва на продају. Од тога није била поштеђена ни Улица кнеза Михаила, где су сељаци застајкивали испред дућана и нудили дрва трговцима. А за то време, док се не погоде, њихови вочићи су мирно преживали насред турске калдрме, у оквиру данашњег корзоа.
Познато је и то да су на овом месту приређивани многобројни вашари, изложбе, разне продукције, свесоколски слетови, политички зборови, и ко ће све побројати шта се ту некад догађало. Па, ако хоћете, некада су ту биле приређиване и изложбе, вежбања и дресуре и продукције доцније чувених полицијских паса.Сергей Михайлович Эйзенштейн bi bio sa ovim kadrovima zadovoljan!
Kakav ćaća, taki i sin, ali i jedan i drugi na svoj način! Lepo, inteligentno i nesvakodnevno! Bravo GradjanK-ovići!
иста је ствар и са посетом Кнеза Павла Берлину (Краљ Петар Други није ишао тамо, како Вам се омакло),
Sorry, istorija nije nikada bila moja dobra strana - Knez Pavle je 1939. bio u Berlinu.
a ono što blješti u Zemunu bi trebalo da je železnička stanica...
Мали је то захтев за Newmana. Од њега се очекује да бар да још имена капетана и кормилара који су службовали на овом броду, којој класи припада брод, кратак историјат брода са именима бродоградилишта где је брод саграђен и пројектанта брода. Фотографије чланова посаде обезбеђује Путник, фотографије најчувенијих путника на овом броду и њихови дочеци у Београду постоваће Касина, а фотографије осталих путника повремено ће без коментара убацивати МЗ. Остали ће повремено давати фотографије овог брода из осталих лука на Дунаву (евентуално Сави) као и на овим рекама.
Пријатно сам изненађен и захваљујем на високом мишљењу о мојој стручности по питању бродова.
Поштовани г. Newman, свако овде има неку своју дисциплину и бар једну специјалност, било као аматер или професионалац. До сада смо од Вас добијали исцрпне и (за нас можда тешко доступне) информације о бродовљу па је логично да сте постали наш стручњак овде за пловне објекте. Иако је у мени још увек остало нешто дечје жари за бродовима, бродицама и иним пловилима, за мене је то потпуно неоткривена област коју Ви откривате део по део. И управо је драж овог форума у мултидициплинарности њених учесника и разноврсности интересовања која се сва фокусирају на једном заједничком именитељу - некадашњем Београду. И да не понављам даље, само да нагласим д ами је жао сваког ко се из било којих разлога овде не појави дуже од 7-10 дана. Мислим ту и на г. Дунда, и на Градјанк и на све оне којих већ подуже нема на форуму. Прелистајте од почетка, пребројте колико људи фали у задње време.