Да наставим одговор Дорћолцу. Ево фотографије са два тениска клуба:
Бр. 1 је Боб клуб, а бр. 2 Шумадија. На теренима Боб клуба је данас КК Ц. Звезда, а Шумадије ТК Партизан.
Preciznosti radi, ako se ne varam, teniski tereni Sumadije nisu sada TK Partizan, vec OK Partizan, Odbojkaski klub Partizan, a jedan od terena se po potrebi "pretvara" u odbojkaski.
Мени се чини да је право питање како си ти успела да отераш текст изван оквира. Јер, форматирање странице на овом сајту га обично држи унутар оквира. Можда си ти пренела кодове за форматирање са странице са које си скинула Исидорин текст...
Iz Word-a prvo uradi paste u Notepad, pa iz Notepad-a copy/paste u forum. Tako ce se skinuti svi stilovi koje Word nalepi.
Хе, ова Правда је рођена сестра Слободана Јовановића, а адреса је њихова породична, још од оца Владимира. Данас је ту дом здравља.
Кад спомену Слободана Јовановића, постоји мит да је то први Слободан, тј. да је то први пут да је неко крштен тим именом, колико је то истина?
П.С. Пошто му је сестра Правда, верујем да је и то преседан на овим просторима...
Здање у Узун Мирковој, где се усељава кућа филма, средином 19. века било је локал кнеза Александра Карађорђевића, којим је отео муштерије главном угоститељском конкуренту, тада бившем кнезу Михаилу Обреновићу
Фото Завичајно одељење Библиотеке града Београда
Здање у Узун Мирковој 1, које Кинотека већ годинама обнавља и адаптира, а на јесен ће га и званично отворити као свој нови дом, замало да је пре десетак година дочекало судбину сличну оној коју јој је њен први власник, кнез Александар Карађорђевић, наменио средином 19. века. Тадашњи владар Србије је, по повратку на престо 1842. године, од Државног савета измолио суму од 1.500 дуката, која му је додељена под условом да тај новац искористи да себи направи или купи кућу. Добијену своту је, мада нека истраживања побијају ту причу, употребио за подизање зграде у Узун Мирковој, коју је, уместо да се сам у њој скраси, опремио као хотел – гостионицу, дао му свој „бренд” именујући га „Српском круном” и издао га под закуп.
На почетку овог столећа, Радослав Зеленовић, директор Кинотеке, сазнао је од новинара да је то здање, пренето на коришћење његовој установи, изненада враћено у руке савезне Дирекције за имовину, где му је потом објашњено да би за државу било исплативије да се у Узун Миркову усели савремена мешавина гостионице и продавнице – тржни центар.
– И деведесетих година прошлог века, када смо почели да се боримо да добијемо здање, у то време празно и девастирано, било је много пословних људи који су се интересовали за њега. Зграда је 1995. године ипак дата Кинотеци на коришћење. За реконструкцију нам је обећано 15 милиона динара, а стигло је само шест милиона. Где је нестао остатак, не умем да кажем. Радили смо колико смо могли са расположивим новцем, а онда је Дирекција преузела зграду. Тражили су да зграду средимо за пола године или да заборавимо на њу. Огласили су да је продају, а почетну цену зацртали на 1,7 милиона немачких марака што је, према мишљењу неких људи, било премало за 4.500 квадрата, и то у споменику културе. После наше јавне кампање, одустали су од продаје и, напослетку, 2003. године здање нам је враћено – сећа се Зеленовић.
Александар Карађорђевић није над главом имао државног ревизора који би нам оставио извештај о томе колико се овајдио од „Српске круне”. Али, записи доступни у Заводу за заштиту споменика културе показују да су у његовој гостионици одседали искључиво странци и да је она у београдском угоститељству преузела примат од хотела „Јелен”, власништва главара бивше власти, збаченог кнеза Михаила Обреновића. Син господар-Милоша је на крају ипак уништио конкуренцију, али тек када од тога више није имао користи. На престо се поново попео 1860. године, а устрељен је 1866, после чега је, под оптужбама да је учествовао у смртоносној завери, Александру наложено да за три месеца прода сва добра у Србији или ће их намесничка влада изнети на лицитацију и послати му новац. Тако је „Српска круна” продата Општини београдској за 7.101 дукат и 10 гроша. Ако му је новац икада прослеђен, то је била последња Александрова зарада од здања за које је могуће да га је сазидао, формулисано данашњим терминима, злоупотребом државног буџета.
Општина београдска је зграду у Узун Мирковој 1928. године адаптирала и дозидала јој један спрат. Тада је вероватно и „запечаћен” сто метара дубок бунар унутар здања, некада једна од туристичких атракција Београда, на коју су водичис краја 19. века скретали пажњу страним путницима. Општина је ту остала до 1961. године, када је зграду преузео Завод за продуктивност рада, а потом Завод за патенте. Данас, у њу улази архивско благо једног од патената који су највише утицали на човечанство у последњих стотинак година – филма. Између осталог, ту ће бити и камера браће Лимијер, очева филма, из 1896. године, штап Чарлија Чаплина и око 600 предмета из историје филма, 25.000 књига, стотине хиљада новинских исечака и разна архивска грађа.
– И да се Кинотека није уселила, од нас би било довољно већ и то што смо спречили намеру да се здање које је споменик културе претвори у тржни центар. Прикладно је да такав објекат припадне установи попут наше, која је једна од пет светских кинотека са највреднијом колекцијом. Напокон имамо простор где ћемо благо које чувамо моћи да изложимо јавности – каже Зеленовић.
Када је Кинотека пре петнаестак година почела да улази у Узун Миркову, у згради није остало ништа од претходних станара. Све је, чак и цилиндри из брава, било очерупано.
– Здање је било у катастрофалном стању. Почело је да тоне, ни кров се није држао, већ се једном покренуо на кошави и ватрогасци су нам рекли да га хитно учврстимо или ће одлетети и направити страшну несрећу – наводи Зеленовић.
Идеја Кинотеке је да задржи и садашњи простор свог музеја у Косовској улици, који би био заштићен као споменик културе, а у њему би се и даље приказивали филмови.
И док се још налазила усред турске касабе, „Српска круна” је држала ниво. Забележено је како је шездесетих година 19. столећа, док је закупац хотела био извесни Стева Марковић, групи гостију из Енглеске пало на памет да, пошто је дан био врео, на ручак у гостионицу сиђу у доњем вешу. Кад их је такве видео, Марковић је заповедио келнерима да и они скину одела и полуголи послуже госте. Енглези нису завршили ни супу, већ су одмах устали од стола, спаковали се и напустили „Српску круну”.
„Српска круна” била је и једно од средишта културног живота Београда и Србије оног доба. У њеној сали су одржаване позоришне представе, концерти озбиљне музике и балови. Сачувана „сет-листа” из 1857. године открива да су се наизменично свирали оро, кадрил, „Капетан Ђорђе”, полка, „Нишевљанка”, валцер и „Пљескавица”. У гостионици су наступали мађионичари, међу којима чак и „дворски вештак персијског шаха”, чешки харфисти, трбухозборци и „накинђурене циганке са својим често ласцивним играма”. На таквим представама се, како наводе стари извори пренесени у књизи др Дивне Ђурић-Замоло под називом „Хотели и кафане 19. века у Београду”, „ретко виђају бољи домаћи трговци, а српске жене никако”.
Бр. 1 је Боб клуб, а бр. 2 Шумадија. На теренима Боб клуба је данас КК Ц. Звезда, а Шумадије ТК Партизан.
Preciznosti radi, ako se ne varam, teniski tereni Sumadije nisu sada TK Partizan, vec OK Partizan, Odbojkaski klub Partizan, a jedan od terena se po potrebi "pretvara" u odbojkaski.
Мени се чини да је право питање како си ти успела да отераш текст изван оквира. Јер, форматирање странице на овом сајту га обично држи унутар оквира. Можда си ти пренела кодове за форматирање са странице са које си скинула Исидорин текст...
Iz Word-a prvo uradi paste u Notepad, pa iz Notepad-a copy/paste u forum. Tako ce se skinuti svi stilovi koje Word nalepi.
Хе, ова Правда је рођена сестра Слободана Јовановића, а адреса је њихова породична, још од оца Владимира. Данас је ту дом здравља.
Хе, ова Правда је рођена сестра Слободана Јовановића, а адреса је њихова породична, још од оца Владимира. Данас је ту дом здравља.
Кад спомену Слободана Јовановића, постоји мит да је то први Слободан, тј. да је то први пут да је неко крштен тим именом, колико је то истина?
П.С. Пошто му је сестра Правда, верујем да је и то преседан на овим просторима...
Здање у Узун Мирковој 1, које Кинотека већ годинама обнавља и адаптира, а на јесен ће га и званично отворити као свој нови дом, замало да је пре десетак година дочекало судбину сличну оној коју јој је њен први власник, кнез Александар Карађорђевић, наменио средином 19. века. Тадашњи владар Србије је, по повратку на престо 1842. године, од Државног савета измолио суму од 1.500 дуката, која му је додељена под условом да тај новац искористи да себи направи или купи кућу. Добијену своту је, мада нека истраживања побијају ту причу, употребио за подизање зграде у Узун Мирковој, коју је, уместо да се сам у њој скраси, опремио као хотел – гостионицу, дао му свој „бренд” именујући га „Српском круном” и издао га под закуп.
На почетку овог столећа, Радослав Зеленовић, директор Кинотеке, сазнао је од новинара да је то здање, пренето на коришћење његовој установи, изненада враћено у руке савезне Дирекције за имовину, где му је потом објашњено да би за државу било исплативије да се у Узун Миркову усели савремена мешавина гостионице и продавнице – тржни центар.
– И деведесетих година прошлог века, када смо почели да се боримо да добијемо здање, у то време празно и девастирано, било је много пословних људи који су се интересовали за њега. Зграда је 1995. године ипак дата Кинотеци на коришћење. За реконструкцију нам је обећано 15 милиона динара, а стигло је само шест милиона. Где је нестао остатак, не умем да кажем. Радили смо колико смо могли са расположивим новцем, а онда је Дирекција преузела зграду. Тражили су да зграду средимо за пола године или да заборавимо на њу. Огласили су да је продају, а почетну цену зацртали на 1,7 милиона немачких марака што је, према мишљењу неких људи, било премало за 4.500 квадрата, и то у споменику културе. После наше јавне кампање, одустали су од продаје и, напослетку, 2003. године здање нам је враћено – сећа се Зеленовић.
Александар Карађорђевић није над главом имао државног ревизора који би нам оставио извештај о томе колико се овајдио од „Српске круне”. Али, записи доступни у Заводу за заштиту споменика културе показују да су у његовој гостионици одседали искључиво странци и да је она у београдском угоститељству преузела примат од хотела „Јелен”, власништва главара бивше власти, збаченог кнеза Михаила Обреновића. Син господар-Милоша је на крају ипак уништио конкуренцију, али тек када од тога више није имао користи. На престо се поново попео 1860. године, а устрељен је 1866, после чега је, под оптужбама да је учествовао у смртоносној завери, Александру наложено да за три месеца прода сва добра у Србији или ће их намесничка влада изнети на лицитацију и послати му новац. Тако је „Српска круна” продата Општини београдској за 7.101 дукат и 10 гроша. Ако му је новац икада прослеђен, то је била последња Александрова зарада од здања за које је могуће да га је сазидао, формулисано данашњим терминима, злоупотребом државног буџета.
Општина београдска је зграду у Узун Мирковој 1928. године адаптирала и дозидала јој један спрат. Тада је вероватно и „запечаћен” сто метара дубок бунар унутар здања, некада једна од туристичких атракција Београда, на коју су водичис краја 19. века скретали пажњу страним путницима. Општина је ту остала до 1961. године, када је зграду преузео Завод за продуктивност рада, а потом Завод за патенте. Данас, у њу улази архивско благо једног од патената који су највише утицали на човечанство у последњих стотинак година – филма. Између осталог, ту ће бити и камера браће Лимијер, очева филма, из 1896. године, штап Чарлија Чаплина и око 600 предмета из историје филма, 25.000 књига, стотине хиљада новинских исечака и разна архивска грађа.
– И да се Кинотека није уселила, од нас би било довољно већ и то што смо спречили намеру да се здање које је споменик културе претвори у тржни центар. Прикладно је да такав објекат припадне установи попут наше, која је једна од пет светских кинотека са највреднијом колекцијом. Напокон имамо простор где ћемо благо које чувамо моћи да изложимо јавности – каже Зеленовић.
Када је Кинотека пре петнаестак година почела да улази у Узун Миркову, у згради није остало ништа од претходних станара. Све је, чак и цилиндри из брава, било очерупано.
– Здање је било у катастрофалном стању. Почело је да тоне, ни кров се није држао, већ се једном покренуо на кошави и ватрогасци су нам рекли да га хитно учврстимо или ће одлетети и направити страшну несрећу – наводи Зеленовић.
Идеја Кинотеке је да задржи и садашњи простор свог музеја у Косовској улици, који би био заштићен као споменик културе, а у њему би се и даље приказивали филмови.
Владимир Вукасовић
-----------------------------------------------------------
Голи ручак у „Српској круни”
И док се још налазила усред турске касабе, „Српска круна” је држала ниво. Забележено је како је шездесетих година 19. столећа, док је закупац хотела био извесни Стева Марковић, групи гостију из Енглеске пало на памет да, пошто је дан био врео, на ручак у гостионицу сиђу у доњем вешу. Кад их је такве видео, Марковић је заповедио келнерима да и они скину одела и полуголи послуже госте. Енглези нису завршили ни супу, већ су одмах устали од стола, спаковали се и напустили „Српску круну”.
-----------------------------------------------------------
Бал уз звуке валцера и „Пљескавице”
„Српска круна” била је и једно од средишта културног живота Београда и Србије оног доба. У њеној сали су одржаване позоришне представе, концерти озбиљне музике и балови. Сачувана „сет-листа” из 1857. године открива да су се наизменично свирали оро, кадрил, „Капетан Ђорђе”, полка, „Нишевљанка”, валцер и „Пљескавица”. У гостионици су наступали мађионичари, међу којима чак и „дворски вештак персијског шаха”, чешки харфисти, трбухозборци и „накинђурене циганке са својим често ласцивним играма”. На таквим представама се, како наводе стари извори пренесени у књизи др Дивне Ђурић-Замоло под називом „Хотели и кафане 19. века у Београду”, „ретко виђају бољи домаћи трговци, а српске жене никако”.