... što ti je sugestija - sad i meni liči na žapca :glasses: ... ma to su samo njihovi južni saveznici maskirani pod šlemom 8) ...
...jok, princ pretvoren u žabu!
:lol:
Да, али сада стварно... када занемаримо предрасуде, заједљивост и разноразне трауме ово заиста личи на шлем неког гладијатора (нешто између мурмила и сектора).
Рунде, свака част на перцепцији, то може само врло маштовита особа да примети! :smile:
А онда је дошла нека нова "естетика" карактеристична за Чукарицу тих година.
Медиокритети су остваривали свој сан, 90% њихових (изведених!) објеката подсећало је на завичај из кога су дошли и на играчке које нису имали.
Тржни центри, пословни објекти, стамбени блокови, надградње, све у истом маниру, дуго ће бити знак распознавања овог дела града, на жалост.
Завршни ударац представља индивидуална градња која се касније испрофилисала као "жарковачка" уз пратећи "урбанизам" са "булеварима" ширине чак и до два и по метра.
Кровови који у себи крију и по три етаже, обавезно поклапање грађевинске и регулационе линије уз фасаду боје "кајсије" у комбинацији са белом силикатном фасадном опеком, претворило је нека чукаричка насеља у оазе неукуса.
Драгољуб Раша Тодосијевић (1945), уметник који ће нас ове године, од 1. јуна, у Венецији представљати у националном павиљону на 54. бијеналу савремене уметности.
Родио сам се у веома сиромашној породици и одрастао у Шајкашкој улици број 17 у Београду, у дивној згради чији је власник била удовица бившег краљевог министра. Та кућа која више не постоји имала је велику башту са ружама и орахом, а изнад нас су становале две породице избегле из Трста, Гопчевићи и Ковачевићи (и данас постоји вила Гопчевић у Трсту), и извесни Миша Робија са Голог отока.
Госпођа удовица звала се Бојка Ђуришић. Имала је гомилу књига, говорила је разне светске језике и споразумевала се на тим језицима са овима горе из Трста, тако да ми, обична раја, не бисмо разумели. Често ми је давала књиге, а ја сам био једино мушко дете у целој згради...
Раша Тодосијевић... je rастао са мајком која је радила као шеф ресторана „Два рибара”, „Блед”, „Морнар”...
Детињство Раше Тодосијевића одвијало се на релацији Ботаничка башта – Дунав – биоскопи. Ботаничку башту тада су звали „ботишка” и она је за Рашу било мало царство где је често одлазио да црта. Дунав је био дестинација на чију је другу обалуодлaзио такo што би га некоод одраслих превео преко моста. Тамо је цртао и учиоаласки речник. Трећа тачка око које се завртео Рашин живот били су биоскопи: Дрина, НУ Браћа Стаменковић и Балкан.
– Дрина ми је био одмах ту у комшилуку, сав минијатуран као нека играчка. Браћа Стаменковић је имао и летњу терасу. Целом улицом 29. новембра ишао је трамвај и код Скадарлије је била скретница. На том потесу било је пуно дрвећа и кад бисте ишли увече између две сијалице владао је потпуни мрак због толиких крошњи.
....
– Онда сам од једног човека дознао да постоји уметничка школа у Шуматовачкој. Примљен сам одмах. Први кога сам тамо срео био је један мали у сивом оделу са наочарима дебелих оквира. То је био Гергељ Урком. Иако је би Мађар, говорио је одлично српски. Здружили смо се и почели заједно да цртамо. И он и његов брат су са задивљујућом дисциплином научили српски језик да уопште нисте могли да помислите да су Мађари. У Шуматовачкој сам упознао и Зорана Поповића и Нешу Париповића, а Еру Миливојевића и Марину Абрамовић на Академији.
Окупљања и разговори које су Зоран Поповић, Неша Приповић, Раша, Марина, Ера водили, били су, иако младалачки са више идеализма, а мање знања, драгоцени за сваког понаособ. Они нису били група са неким заједничким програмом, али су били чврсто убеђени да стварају нову уметност која ће тек касније ретроспективно бити препозната.
„Гергељ Гера Урком је увек био наклоњен филозофском погледу на свет, а чини ми се да је најинтровертнији био Неша Париповић”, каже Раша Тодосијевић и додаје:
– Кад смо завршили Академију, били смо срећни као кучићи. Али, на брисаном простору. Ако си хтео да излажеш, морао си да подносиш неке молбе, па кад ти дају термин...
Марина Абрамовић је онда рекла да зна Дуњу Блажевић – а то је из партијског братства, јер Дуњин отац Јаков Блажевић је био политичар, а Маринина мајка Даница је била нешто у рангу министра за културу.
Убрзо је уследила чувена изложба Дрангуларијум (1971). Тада су око СКЦ-а били окупљени Бојан Бем и Душан Оташевић, Бора Иљовски, покојни Стеван Кнежевић, Гранде, Евгенија Демнијевска... Евгенија је предложила да изложбу назовемо „Ствари које сам највише волела”. Ја сам рекао „Дрангуларијум”, па тако на моју срећу и остаде.
... Мада се друштво осипа – интерес губе Бојан Бем, Евгенија Демнијевска, Стеван Кнежевић, Гранде... остаје „уже језгро” које у СКЦ-у прави нешто што се називало догађај. Биљана Томић долази на идеју да се у Музеју савремене уметности у Београду направи изложба која би се звала „Млади 70”, а убрзо сазрева и идеја о Априлским сусретима...
Уследио је 1973. године изненадни позив на Единбуршки фестивал. Позвани су Раша, Марина, Зоран, Гера, Неша, ишао је и Радомир Дамњан...
...mališan u prednjem planu se više zanima za kameru nego za dešavanje na oltaru (koga ionako ne vidi). Sjajna slika! Izvorni materijal digitaliziranog filma je na žalost samo 240x164 piksela.
Zar nikoga nema u Beogradu osim Kinoteke, koji bi kopije needitiranog filmskog materijala Beograd 1945 kupio kod Spielberga? Moglo bi se napraviti nekoliko foto-knjiga!
Znaaaam, da se neeeema para, ali znam da para ima i na pretek! MZ, sada se ne možeš više oglušiti, šta je sa RTS-om kao mogućim kupcem? Vukomane, zar "Politika" nema neki mali "crni fond"?
Gde su mecene? Da sam ja neki bogatun, ja bih filmove kupio! A možda kopije već leže zaboravljene u podrumima Kinoteke?
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Јуче сам послао слику која је заправо кадар из филма Живојина Павловића Кад будем мртав и бео, ево још једног кадра, по мом мишљењу требало би да је реч о пумпи код уласка на Аду, 1967:
П.С. Ако неко није гледао филм а хтео би, нека се јави ПП.
Све се може кад се хоће!
...jok, princ pretvoren u žabu!
...jok, princ pretvoren u žabu!
:lol:
Да, али сада стварно... када занемаримо предрасуде, заједљивост и разноразне трауме ово заиста личи на шлем неког гладијатора (нешто између мурмила и сектора).
Рунде, свака част на перцепцији, то може само врло маштовита особа да примети! :smile:
А онда је дошла нека нова "естетика" карактеристична за Чукарицу тих година.
Медиокритети су остваривали свој сан, 90% њихових (изведених!) објеката подсећало је на завичај из кога су дошли и на играчке које нису имали.
Тржни центри, пословни објекти, стамбени блокови, надградње, све у истом маниру, дуго ће бити знак распознавања овог дела града, на жалост.
Завршни ударац представља индивидуална градња која се касније испрофилисала као "жарковачка" уз пратећи "урбанизам" са "булеварима" ширине чак и до два и по метра.
Кровови који у себи крију и по три етаже, обавезно поклапање грађевинске и регулационе линије уз фасаду боје "кајсије" у комбинацији са белом силикатном фасадном опеком, претворило је нека чукаричка насеља у оазе неукуса.
Родио сам се у веома сиромашној породици и одрастао у Шајкашкој улици број 17 у Београду, у дивној згради чији је власник била удовица бившег краљевог министра. Та кућа која више не постоји имала је велику башту са ружама и орахом, а изнад нас су становале две породице избегле из Трста, Гопчевићи и Ковачевићи (и данас постоји вила Гопчевић у Трсту), и извесни Миша Робија са Голог отока.
Госпођа удовица звала се Бојка Ђуришић. Имала је гомилу књига, говорила је разне светске језике и споразумевала се на тим језицима са овима горе из Трста, тако да ми, обична раја, не бисмо разумели. Често ми је давала књиге, а ја сам био једино мушко дете у целој згради...
Раша Тодосијевић... je rастао са мајком која је радила као шеф ресторана „Два рибара”, „Блед”, „Морнар”...
Детињство Раше Тодосијевића одвијало се на релацији Ботаничка башта – Дунав – биоскопи. Ботаничку башту тада су звали „ботишка” и она је за Рашу било мало царство где је често одлазио да црта. Дунав је био дестинација на чију је другу обалу одлaзио такo што би га неко од одраслих превео преко моста. Тамо је цртао и учио аласки речник. Трећа тачка око које се завртео Рашин живот били су биоскопи: Дрина, НУ Браћа Стаменковић и Балкан.
– Дрина ми је био одмах ту у комшилуку, сав минијатуран као нека играчка. Браћа Стаменковић је имао и летњу терасу. Целом улицом 29. новембра ишао је трамвај и код Скадарлије је била скретница. На том потесу било је пуно дрвећа и кад бисте ишли увече између две сијалице владао је потпуни мрак због толиких крошњи.
....
– Онда сам од једног човека дознао да постоји уметничка школа у Шуматовачкој. Примљен сам одмах. Први кога сам тамо срео био је један мали у сивом оделу са наочарима дебелих оквира. То је био Гергељ Урком. Иако је би Мађар, говорио је одлично српски. Здружили смо се и почели заједно да цртамо. И он и његов брат су са задивљујућом дисциплином научили српски језик да уопште нисте могли да помислите да су Мађари. У Шуматовачкој сам упознао и Зорана Поповића и Нешу Париповића, а Еру Миливојевића и Марину Абрамовић на Академији.
Окупљања и разговори које су Зоран Поповић, Неша Приповић, Раша, Марина, Ера водили, били су, иако младалачки са више идеализма, а мање знања, драгоцени за сваког понаособ. Они нису били група са неким заједничким програмом, али су били чврсто убеђени да стварају нову уметност која ће тек касније ретроспективно бити препозната.
„Гергељ Гера Урком је увек био наклоњен филозофском погледу на свет, а чини ми се да је најинтровертнији био Неша Париповић”, каже Раша Тодосијевић и додаје:
– Кад смо завршили Академију, били смо срећни као кучићи. Али, на брисаном простору. Ако си хтео да излажеш, морао си да подносиш неке молбе, па кад ти дају термин...
Марина Абрамовић је онда рекла да зна Дуњу Блажевић – а то је из партијског братства, јер Дуњин отац Јаков Блажевић је био политичар, а Маринина мајка Даница је била нешто у рангу министра за културу.
Убрзо је уследила чувена изложба Дрангуларијум (1971). Тада су око СКЦ-а били окупљени Бојан Бем и Душан Оташевић, Бора Иљовски, покојни Стеван Кнежевић, Гранде, Евгенија Демнијевска... Евгенија је предложила да изложбу назовемо „Ствари које сам највише волела”. Ја сам рекао „Дрангуларијум”, па тако на моју срећу и остаде.
... Мада се друштво осипа – интерес губе Бојан Бем, Евгенија Демнијевска, Стеван Кнежевић, Гранде... остаје „уже језгро” које у СКЦ-у прави нешто што се називало догађај. Биљана Томић долази на идеју да се у Музеју савремене уметности у Београду направи изложба која би се звала „Млади 70”, а убрзо сазрева и идеја о Априлским сусретима...
Уследио је 1973. године изненадни позив на Единбуршки фестивал. Позвани су Раша, Марина, Зоран, Гера, Неша, ишао је и Радомир Дамњан...
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Odlucio-sam-Izlozicu-Marinelu.sr.html#
Video arhiva Stevena Spielberga.
...mališan u prednjem planu se više zanima za kameru nego za dešavanje na oltaru (koga ionako ne vidi). Sjajna slika! Izvorni materijal digitaliziranog filma je na žalost samo 240x164 piksela.
Zar nikoga nema u Beogradu osim Kinoteke, koji bi kopije needitiranog filmskog materijala Beograd 1945 kupio kod Spielberga? Moglo bi se napraviti nekoliko foto-knjiga!
Znaaaam, da se neeeema para, ali znam da para ima i na pretek! MZ, sada se ne možeš više oglušiti, šta je sa RTS-om kao mogućim kupcem? Vukomane, zar "Politika" nema neki mali "crni fond"?
Gde su mecene? Da sam ja neki bogatun, ja bih filmove kupio! A možda kopije već leže zaboravljene u podrumima Kinoteke?
П.С. Ако неко није гледао филм а хтео би, нека се јави ПП.