Više ste dojadili sa Dedinjem... Ovako je izgledao kraj 12-ice:
(preuzeto sa Railserbije)
Vidi se da pruga nije "dostigla" plato ispred današnje Ambasade Pakistana.
Ako je pruga i produžena neposredno pred rat (bilo je planova da se spoji sa voždovačkom prugom preko trase današnje ulice Neznanoga junaka), pravac arhivi i stari brojevi "Politike", pa pronaći neke podatke o tome. A ne lupati glavom "u prazno"...
Istina - liči na skver kod "Pinka". No samo liči i ništa više...
@B. Gajić: ne verujem da ćete išta uspeti da prepoznate, svaki dan idem tuda (studiram na Saobraćajnom faksu) - svuda su okolo višespratnice. Ima jedna mala zgradica, u kojoj je nekada daaavno bio "C market", no ne liči mi na zgradu sa sporne slike. Svakako pokušjte nešto da pronađete (ako Vas već ne mrzi), no biće mrka kapa...
Извињавам се ако пореметим нечији ток размишљања, нисам сигуран да сам подробно пратио целу истрагу поводом горње фотографије, али само да приупитам како се елиминисао Мостар из листе потенцијалних локација:
Ako se gleda sa mesta gde se vidi samo "stražnjica" kamiona onda se vidi na prvoj slici željezni stub na uglu ulice i malo levo onaj drugi preko ulice (bulevara) i sasvim desno možda deo "kružnog ostrva iliti otoka"
Rešetke prozora donje slike odgovaraju stilski rešetkama kućerka na prvoj slici...Obe kuće na uglu imaju dva sprata...Daklem?
Није да сам "антипротиван", али има и ствари које се не уклапају, па не бих волео да их тек тако прескачемо. "Ако се гледа са места где се види само "стражњица" камиона онда се види" прави део пруге и одговарајући сегмент контактне мреже, док је девијација за мало "побегла" у десно. На енигматичној фотографији контактна мрежа прави лук и то већи од једне девијације, рекао бих лук достојан једног окретишта. Осим тога, на енигматичној фотографији не видим други колосек ни контактну мрежу другог колосека. Треће, углови раскрснице су "засечени" па ивица тротоара где би требала да је танкета "не гађа" уз ивицу острва већ много више лево. Ако се засек не види на енигматичној фотографији, онда је "жица" сувише близу. Четврто, без обзира на све оптичке варке, спуст којим се завршава Милоша Великог довољно је наглашен да би се то могло "осетити" на енигматичној фотографији као завршетак падине с лева на десно док ми на фотографији са танкетом чак имамо утисак благе контра падине (ако је бандера вертикална, а нема разлога да не верујемо у то, наспрамни тротоар је под одређеним углом на бандеру а који није нормалан). Пето, зграде на супртоном углу које видимо "с леђа" изгледа да су много ближе тротоару него на енигматичној слици где од ограде постоји одређени простор до зграда па још и дрвеће. Можда има још који контра аргумент али не морам баш ја да будем увек контраш, бар не до краја Елем ...
Не волим кад се одлуке доносе на брзину а то подразумева жмурење на аргументе супротног карактера или њиховог олаког "побијања". Ја сам лично за оно решење које аргументовано доказује неку локацију али исто тако снажно елеминише недоумице и примедбе. Ипак је овде реч о материјалним стварима а не теоретским или догматским поставкама научних расправа.
Хвала Французу и Уличару на комплиментима (надам се никога нисам прекочио, опростите ако јесам), драго ми је да им се причица допала. Сматрао сам да не би било лоше да се она негде забележи, ма коило «обична» била.
Једна грешка се ипак уметнула: «манекени» нису били (још) матуранти, већ 7. разред гимназије.
@Касина: ја се извињавам што нисам био пажљивији раније и приметио да сте већ поставили те фотографије. Раније сам имао лошу везу на интернет, те се многе фотке нису ни приказивале, а странице су се прилично дуго отварале, толико да често нисам имао стрпљења да сачекам да се цела отвори, него бих прешао на следећу страницу. И да, одећа је сигурно била херцеговачка (не личка, мада личе). И да, тата никакве везе нема са Херцеговином, ако читалаштво интересује јесу ли костими били дељени према националности «манекеа/ки».
Занимљива је следећа сличица:
Погледајте ципеле: колико видим, у питању је исти модел као и оне џиновске макете на једној од првомајских парада на Теразијама. Тата ми је причао да «дотични младић» није могао да обује понуђене опанке, те је морао да буде фотографисан у «модерним» ципелама.
«Дотични младић» се звао Ђока Јовановић. Нажалост, када га је тата пре пар година питао за то «Лајфово» снимање, није се сећао тога.
Друго «нажалост» јесте да је г. Јовановић преминуо скоро.
Те тата пита Рундеа да ли сме да иштампа његове ретушеве, како би фотографије могао показати Јовановићевој удовици? «Лајф» ћемо да прескочимо за дозволу...
Те тата пита Рундеа да ли сме да иштампа његове ретушеве, како би фотографије могао показати Јовановићевој удовици? «Лајф» ћемо да прескочимо за дозволу...
...sve šta je na forumu, to je i slobodno! (bar za mene)
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
За Гавру, који ће да проследи већ некоме, а и за све оне које интересује судбина пруге на Чукарици (вероватно је ЧКД тамо присутан у неком облику), овај сајт је препорука:
Упркос томе што је у три мандата биран за декана, два пута је избациван са факултета. Први пут 1941. због одбијања сарадње са окупаторским властима, а други (и коначни) пут 1952. од стране тадашње комунистичке управе на факултету, када му се забрањује и опроштајни скуп са студентима. На свечаној седници Научно-наставног већа Медицинског факултета Универзитета у Београду, 2001. године је донета одлука да се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе које се односе на проф. Костића и његову жену.
У Београду данас постоји његова улица, која је паралелна са Сарајевском улицом.
Деловање у фотографији
Проф. Костић се пасионирано бавио фотографијом од 1911. године. Био је пионир медицинске фотографије код Срба, и фотограф аматер. Иницијатор је и оснивач фотографске лабораторије при Хистолошком институту (1922) и покретач Београдског фото клуба (БФК) (1928). Са широком радозналошћу и акрибијом научника прилазио је различитим фотографским темама, не само медицини као свом основном опредељењу, него и археологији, фото-документовању старих простора Београда и портретима, претежно личности из света науке. Изложба "Проф. др Александар Костић, Фотографија 1911-1978", приказана је у Салону Музеја савремене уметности у Београду, 1978. Такође је и сакупљао фотографије старог Београда, снимљене од других аутора. Између два светска рата знатно је подстакао београдску фотоаматерску сцену, не само својим преданим организационим радом, већ и стваралачки. Његовим залагањем је у фотолабораторију Медицинског факултета запослен руски емигрант Александар Шафрански, који је између два светска рата, уз подршку проф. Костића, постао најплоднији фотографски писац на српском језику, са неколико објављених књига.
(preuzeto sa Railserbije)
Vidi se da pruga nije "dostigla" plato ispred današnje Ambasade Pakistana.
Ako je pruga i produžena neposredno pred rat (bilo je planova da se spoji sa voždovačkom prugom preko trase današnje ulice Neznanoga junaka), pravac arhivi i stari brojevi "Politike", pa pronaći neke podatke o tome. A ne lupati glavom "u prazno"...
Istina - liči na skver kod "Pinka". No samo liči i ništa više...
@B. Gajić: ne verujem da ćete išta uspeti da prepoznate, svaki dan idem tuda (studiram na Saobraćajnom faksu) - svuda su okolo višespratnice. Ima jedna mala zgradica, u kojoj je nekada daaavno bio "C market", no ne liči mi na zgradu sa sporne slike. Svakako pokušjte nešto da pronađete (ako Vas već ne mrzi), no biće mrka kapa...
Tamo postoji pad terena, sad da li baš kao na slici, ne znam...
Извињавам се ако пореметим нечији ток размишљања, нисам сигуран да сам подробно пратио целу истрагу поводом горње фотографије, али само да приупитам како се елиминисао Мостар из листе потенцијалних локација:
Ako se gleda sa mesta gde se vidi samo "stražnjica" kamiona onda se vidi na prvoj slici željezni stub na uglu ulice i malo levo onaj drugi preko ulice (bulevara) i sasvim desno možda deo "kružnog ostrva iliti otoka"
Rešetke prozora donje slike odgovaraju stilski rešetkama kućerka na prvoj slici...Obe kuće na uglu imaju dva sprata...Daklem?
Није да сам "антипротиван", али има и ствари које се не уклапају, па не бих волео да их тек тако прескачемо. "Ако се гледа са места где се види само "стражњица" камиона онда се види" прави део пруге и одговарајући сегмент контактне мреже, док је девијација за мало "побегла" у десно. На енигматичној фотографији контактна мрежа прави лук и то већи од једне девијације, рекао бих лук достојан једног окретишта. Осим тога, на енигматичној фотографији не видим други колосек ни контактну мрежу другог колосека. Треће, углови раскрснице су "засечени" па ивица тротоара где би требала да је танкета "не гађа" уз ивицу острва већ много више лево. Ако се засек не види на енигматичној фотографији, онда је "жица" сувише близу. Четврто, без обзира на све оптичке варке, спуст којим се завршава Милоша Великог довољно је наглашен да би се то могло "осетити" на енигматичној фотографији као завршетак падине с лева на десно док ми на фотографији са танкетом чак имамо утисак благе контра падине (ако је бандера вертикална, а нема разлога да не верујемо у то, наспрамни тротоар је под одређеним углом на бандеру а који није нормалан). Пето, зграде на супртоном углу које видимо "с леђа" изгледа да су много ближе тротоару него на енигматичној слици где од ограде постоји одређени простор до зграда па још и дрвеће. Можда има још који контра аргумент али не морам баш ја да будем увек контраш, бар не до краја
Не волим кад се одлуке доносе на брзину а то подразумева жмурење на аргументе супротног карактера или њиховог олаког "побијања". Ја сам лично за оно решење које аргументовано доказује неку локацију али исто тако снажно елеминише недоумице и примедбе. Ипак је овде реч о материјалним стварима а не теоретским или догматским поставкама научних расправа.
http://anonymous-generaltopics.blogspot.com/2010/06/carro-armato-m1542-tank.html
Jedna slika sa istog:
Kod stanice, 1945.
...sve šta je na forumu, to je i slobodno! (bar za mene)
www.zovspozega.co.rs/forum/viewtopic.php
Доста кадрова реконструкције путање пруге, старих фотографија попут ове горње...
Интересантан кадар преласка пруге преко Радничке:
Pošta u Katićevoj ulici - 1966.
(Kolegica je u međuvremenu starija gospođa iliti babuška.... )...i danas via google...sat je skoro na istom mestu, a i stolovi su ostali zbog muzejske vrednosti....
Александар Ђ. Костић (19. март 1893 (други податак 6. марта) - † 19. јануар 1983) је био један од првих професора Медицинског факултета у Београду и оснивач Института за хистологију и ембриологију. Био је у браку са Смиљом Костић-Јоксић, професорком педијатрије са којој ме добио сина Војислава Костића, познатог композитора. Француски председник га је 1940. године одликовао Легијом части, а 12 година касније и његову жену због залагања у примени БЦГ вакцине.
Упркос томе што је у три мандата биран за декана, два пута је избациван са факултета. Први пут 1941. због одбијања сарадње са окупаторским властима, а други (и коначни) пут 1952. од стране тадашње комунистичке управе на факултету, када му се забрањује и опроштајни скуп са студентима. На свечаној седници Научно-наставног већа Медицинског факултета Универзитета у Београду, 2001. године је донета одлука да се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе које се односе на проф. Костића и његову жену.
У Београду данас постоји његова улица, која је паралелна са Сарајевском улицом.
Деловање у фотографији
Проф. Костић се пасионирано бавио фотографијом од 1911. године. Био је пионир медицинске фотографије код Срба, и фотограф аматер. Иницијатор је и оснивач фотографске лабораторије при Хистолошком институту (1922) и покретач Београдског фото клуба (БФК) (1928). Са широком радозналошћу и акрибијом научника прилазио је различитим фотографским темама, не само медицини као свом основном опредељењу, него и археологији, фото-документовању старих простора Београда и портретима, претежно личности из света науке. Изложба "Проф. др Александар Костић, Фотографија 1911-1978", приказана је у Салону Музеја савремене уметности у Београду, 1978. Такође је и сакупљао фотографије старог Београда, снимљене од других аутора. Између два светска рата знатно је подстакао београдску фотоаматерску сцену, не само својим преданим организационим радом, већ и стваралачки. Његовим залагањем је у фотолабораторију Медицинског факултета запослен руски емигрант Александар Шафрански, који је између два светска рата, уз подршку проф. Костића, постао најплоднији фотографски писац на српском језику, са неколико објављених књига.