Zašto ne verovati Jeremiji, ove prastare fotografije su bez potpisa kao pivo bez kragne.
Hvala ti!

Наравно, Слободан је био највећи и сви га користимо... Хајд' још мало, много личи на данашње стање, иако је из 1880. године:

Политичка борба

             Прву фазу жестоке борбе између радикала и напредњака, дотадашњих савезника, донео је железнички уговор са Генералном унијом. "Радикали су распирили негодовање до највеће мере" (Јаша Продановић) и отпочели "безобзирну борбу против овог зајма и оваквог грађења и начина експлоатације железнице" (Раша Милошевић). Заиста, требало је да Бонту укупно заради, према сопственим речима, око 30 милиона франака. Али, ни влади није било лако: морала је брзо направити пругу (међународна обавеза била је првобитно три године); како Србија није имала кредитног угледа на страни, морала је тражити посредника и за то добро платити; на крају, железница је требало да буде тако добар подухват, да ће се сама исплатити.

            Критика уговора од стране радикала била је оштра - уговор је "штетан" по интересе Србије, што "ће неправедно, незаслужено испашати кукаван народ" - а једнако су одговарали напредњаци. Развила се вишемесечна полемика, у којој партијски органи, Самоуправа и Видело, више нису бирали речи. Тако Самоуправа назива Чедомиља Мијатовића "жалосним финансистом" и "пацовом". Радикали престају да бирају средства партијске пропаганде, а напредњаци средства борбе са све популарнијом радикалном странком. "Настала је најогорченија партијска борба, која је пропустила најдрагоценије време, скрхала најбоље људе и упропастила најлепше наде" (Коста Христић). Био је то крај времена у коме владалац, влада, политичке странке и народ "хармонично дејствују у једном и истом правцу" (Живан Живановић). 

Скупштинска дебата била је необично бурна. Опозиција није имала лепу реч ни за један елемент уговора српске владе са Генералном унијом. Служила се како стручним аргументима, тако и демагогијом. Замерено је, између осталог, што се влада није послужила јавним конкурсом, како то закон о јавним грађевинама налаже, што нису обезбеђена никаква јемства од Генералне уније док је Србија дала све могуће гаранције Бонтуу, што је цена градње по километру превисока (могла би бити за 20% нижа), што је курс зајма низак, што је Генералној унији обезбеђен висок профит од експлоатације пруге без обзира каква ће бити њена стварна рентабилност, што Србија ипак долази под аустроугарски утицај јер је Бонту "тајни представник" бечке Лендербанке (ово последње је делимично тачно јер је сам Бонту основао Лендербанку са француским капиталом, што у Србији још није било познато), износили су неверицу да ће веза са турским и бугарским железницама бити обезбеђена и тако даље. Поред ових, било је приговора политичке врсте. Рајко Тајсић је увијено поменуо мито, говорећи надугачко о подмићивању не у Србији већ у Висконсину, а погледујући у чланове владе. А Светомир Николајевић оптужио је владу за одуство патриотизма и служење Аустрији. Милан Ђурић је у свом патетичном стилу тврдио да ће железница донети како економски, тако и потенцијално војни продор Аустрије у Србију, што није у складу са "аманетом прађедова". Уговори су, генерално, од стране радикала и либерала оглашени крајње штетнима, а Генерална унија као несолидно друштво које само гледа како да израби Србију.

            Владини посланици, а посебно министар Чедомиљ Мијатовић, трудили су се да оборе опозиционе тврдње. Мијатовић је подсећао да је Ристић покушао са конкурсом и да му се јавило само једно друштво, као и да се такав посао не може препустити конкурсом, јер би онда уговор могло добити друштво које понуди само за 1/2% нижу цену, али које има задње намере према Србији. За цену се тврдило да је међу најнижима у Европи, док се за курс зајма тврдило да није превише неповољан уколико се узме да је Србија кредитно неугледна, да је Румунија узимала далеко неповољније зајмове и да је Угарска узела један под сличним условима. Мијатовић је тврдио да се са изградњом железнице мора журити, јер Аустрија планира да изгради заобилазну везу за Косовску Митровицу кроз Санџак, чиме би Србија била заобиђена, а српска железница остала локална.

            Уопште, код готово сваког зајма који је Србија закључила током следећих пар деценија српска публика, а посебно опозиција, била је крајње незадовољна условима: тврдило се да је курс пренизак а камата превисока за дате гаранције државним приходима и да би више труда и способности дало боље резултате. У таквој критици је, наравно, увек предњачила опозиција не би ли сакупила неки политички поен против владе. Сличног неповољног мишљења је и главни ауторитет за спољне дугове Србије пре I светског рата, професор Милорад Недељковић.



Подсећа ли на Телеком?

            

Pa ovo je već bilo. Poslastičarnica kod Bioskopa Odeon i snimak iz nje ka Admirala Geprata. Raskrsnicu nismo ustanovili, a ovo dole se više ne sećam.
Uostalom eto jednog primera. Kako odgovoriti nekome kada na jednom postu ima nekoliko fotografija? Pa moraš da ih ponoviš da bi se znalo našta se odnosi.
Tačno je da je malo dosadno gledati ponovo sve ali ko neće da gleda neka izrola miša. Pa setite se koliko je puta su ponavljane slike iz raznih uglova, sa crvenim i žutim okvirima da bi se nešto utanačilo.
I na kraju smo svi bili presrećni kada ga neko overi.

Meni jedan od najlepših avio-snimaka. Nažalost desno nema više. Eto Putnik je pomogao sa jednim delom Kosovske.

Скупили смо ми током ових година нешто аеро снимака. Можда изгледа да цицијашимо, али су стављени углавном на ССЦ, па их сада постујемо само када имамо неку причу... Ево једног из 1926:

Само се однегде створи, седе у ћошак, и поче отуд да добацује. Подсећа помало на Фантазију из Ивкове славе. Сви се чуде одакле је, ал много не смиће, па гу трпев. Али и он има своје тренутке инспирације. Поета по вокацији, артиста по егзекуцији, на моменте бљесне занимљивим закључцима. Очигледно поткован историјом, нарочито што се тиче женског санитетског особља, у право време уме да пласира прави аргуменат. Поуздан је саговорник што се тиче локација (овде узети у обзир мој краћи "есеј" о локацији/локативу/локању) а професионално деформисан по питању биохемијске анализе свих текућина које се ординирају на поменутим локацијама, у стању је да процени где је најлепша Смедеревка, а где је густо Књажевачко.
Помало застрањује по питању латинскомедицинских термина, нарочито кад их изнагомила преко сваке мере. Одма морам да узимам моје старе резултате и отпусне листе, да бих по систему успоредбе могао да закључим шта је песник тео да рекне. Али и то је боље него да, као Ружичић, крене у старо/руско/словенски са аустроугарским примесама. Тек онда га ич нећемо разумети.
Шта рећи:бенигна појава, није опасна по опстанак форума, штавише, повремено је освежава својим луцидним коментарима.
Мада, и бенигно може да засмета, нарочито ако никне на стражњици!
Дакле, ако они имају Јозефа К. што ми да немамо Градјан К.
Мада, ово може да буде и маска неке Грађанке, неке бабице од 150 кг, која може да нас разбуца док си реко "пост".
Најбоље би било да окачи повремено по неку слику из своје каријере, која је, очигледно, почела негде на Косовском боју, ампутацијом руке једног од браће Југовића (морало је, претила је сепса). После су му руку уграбила два врана гаврана.
Али ако, брате, застрани: следује му катил ферман у облику ПМСа. Па нек види!

 

Ko ne veruje u čuda, nije realista! Bravo Gavrilo...moram priznati da nisam upravo od tebe očekivao ovako lep tekst! Ja te poznajem samo kao autora koji postavlja solidne fotografije bez ukrasnih verbalnih ekskapada.
HVALA! - reći će GradjanK - i pri tome će mu proraditi leva glandula lacrimalis, ona do srca....ili ipak desna u slučaju da kod njega postoji situs inversus, što je sudeći po svemu vrlo verovatno....

Kad smo već na času Latinskog, evo jednog primera sa jutrošnje ozonske šetnje. (Naravno sa Opasnim Flavijanskim goničem)!
Na stepenicama kojima gazimo kada se spuštamo sa Kalemegdana ka barutani postoji jedan uzidan kamen na kojem se jasno vidi deo neke latinske reči.


Kada bude Noć muzeja moći ću da proverim da se to parče nije „otkačilo” od nekog eksponata koji krase neku od prostorija barutnog magacina.