Žao mi je što je slika buđava (ekranska rezolucija), ali je text fenomenalan.
Drvena tabla sa golovima obeležena je kao fudbalski teren. Fudbalere jednog tima sačinjavaju velika dugmad - golman i 10 igrača. Naizmenično odapinjanje fudbalera dva tima vše dva protivnika tehnikom prsta ili pomagala. Lopta, malo sočivastodugme, se pomera putem pogotka odapetog fudbalera u nju.
Ideja stonog fudbala sa dugmetima treba da rekreira uzbuđenja realnog fudbala gde se čovek-igrač indentifikuje sa svojim timom. Pravila su fudbalska i jasna da se ne bi viteštvo i vedar duh doveli u opasnosti. Nastanak igre u Beogradu vezuje se za 1920. godinu i učenike ruske gimnazije „Car Nikolaj” koja se nalazila u zgradi Treće Muške Gimnazije. Fudbaleri su bili konusno obrađeni turpijom od podloge kovanice sa kartonskom nadgradnjom na kojoj je bio dres i slika fudbalera. Poteze su izvodili špicom držalje za pero. Učenik ove gimnazije Knez Grigorij Gagarin osnovao je prvu ligu među Srbima sa desetak takmičara u dvorištima Stojana Čuturila i Nikole Petrovića u Niškoj ul. Na isti način igrali su u ul. Jaše Prodanovića sinovi profesora geodezije Sviščova. Tridesetih godine se zapaža raznovrstan nastavak igre. Milan Marković „Dolfus” kod „Kamenovića” prelazi na dugmad, a Dr Nešković kod Londona prelazi na poteze prstom. Dušan Savković je upamćen jer je odsekao dugmad sa šlica očevih pantalona za državne prijeme.
Nametljivost ratobornih muškaraca 1941. donosi kao reakciju ekspanziju dugmića u kulturnoj sredini Beograda. Igra se definitivno prenela u vreme policijskog časa iz dvorišta u kuhinje i trpezarije gde nema opasnosti da lopta ili igrač upadnu u pomijaru. Odsecanje dugmeta sa tuđe odeće postaje praksa jer život ima smisla jedino kada se traže pojačanja za tim. U Braničevskoj ul. perjanice dveju zasebnih liga bili su Mića Dojčinović i Voja Borovac. Nikolica i Dobrica Vasić predvodili su ligu u ul. Maksima Gorkog , dok je Joca Minić na Čuburi bio inicijator Kupa sa 50 učesnika. Na Senjaku je Časlav Damjanović uveo u ligu takmičenje sa igračima oblika kocke šećera gde su slučajnosti permanentne. U ul. Đ. Đakovića pominje se liga koja je češljem pritiskivala obrađenu dugmad. U istoj ulici Rus Alja održao je izvornu rusku varijantu koju je posle rata nastavio u ul. Komnen Barjaktara njegov sledbenik Dr Predrag Živanović. Nastavljač iste tradicije, Stevan Živanović, bio je lider u Profesorskoj Koloniji. U Zorinoj br.76 Duško Vidak osnovao je „Kvrc” ligu sa kovanicama koja je imala pet stalnih članova a šesti se menjao i služio je za „punjenje”. Nokat na odapinjućem prstu naročito su podrezivali, a Dragan Vidak je preuzeo primat sa motom „kvrc se pamti, on se ne nasleđuje”. Aca i Zoran Đorđevićpo dolasku na studije u Beograd preneli su sav pribor iz Niša. Nažalost, svih 140 dugmadi pohranjivanih pola veka izgubio je u selidbi nastavljač njihove tradicije Oliver Tomić.
Nakon 1945. godine nastavlja se frakcionaštvo liga sa pravilima koja su obavezno drugačija jer je svaki lider želeo da bude „Svetski šampion”. Iako evidencija rezultata zvanično nije vođena ipak su neka drugarstva pokvarena u borbi za prestižom, a mnogi istorijski susreti se nisu odigrali iz straha od rušenja stečenog ugleda. Učenici Prve Muške Radoslav Sofrenović kod Kalemegdana koji je obrađivao dugmad, i Petar Bogićević kod Skadarlije koji nije obrađivao dugmad, predvodili su lokalne lige.
U dvorištu Karađorđeve ul.71, gde su komšije posmatrale utakmice sa prozora, Srba Petrović i komšije igrali su po pravilu „najbliži igrač lopti je na potezu”, a na Zelenom Vencu je Miodrag Milojković rezao fudbalere od šper-ploče. Andrej Tarasjev predvodio je ligu sa potomcima carskih Rusa u Ivankovačkoj ul. gde se igralo sa kovanicama i prstom. Časlav Krasnić iz Bukureštanske ul. predvodio je ligu u kojoj je bio književnik Aleksandar Petrov. Aleksandar Banićević iz Kn.Danilove ulice igrao je sa kovanicama, Dr Stanoje Stanojević iz Svetogorske ul. sa obrađenim dugmetima, Milan Tošić i Branko Stefanović iz ul. 27 marta sa dugmetima na dodavanje, a Vladimir Dimitrijević i Darko Giler iz ul. Majke Jevrosime, kao i Dr Kokan Dimitrijević iz ul. S.Glavaša sa kartonskim igračima. Na na podnim pločicama kod Vlade Vitasa u ul. K.Jovanovića nije bilo izrazitog šampiona, ali je u sledećoj generaciji došlo do raskola kada su Srđan i Zvezdan Čebinac odbili da se uzdignu na astal sa Bekom Prodanovićem i Rokom Radojevićem. Mića Pavlović je definitivno usvojio astal za teren gde je primat uzeo Draško Ćosić. Zabeležen je na Voždovcu i Aca Štulhofer koji je dugmad pritiskivao četkicom za zube. Na terasi Brzakove br. 2 na Senjaku igrali su na pola ping-pong stola kovanicama Milan Mataušek i Vid Todorović, dok je na istom imanju Miloš Čanak imao za golmana ogromnu medalju koja bi zapušila gol. Na Senjaku su igrali dugmadima Dragan Jovanović – Paskuči i društvo. Na Vračaru se igralo najmasovnije. Dr Kokan Totić bio je lider na Čuburi, a Dragan Savović na Neimaru, gde su usled novonastale teskobe zajedničkih stanova ligaši bili izbačeni na strmu ulicu. Zoran Vukićević iz Podgoričke ul. igrao je sa kovanicama, a Dima Stojanović je uneo dugmiće u ul. Prote Mateje 13kod Rajka Maksimovića. Pedesetak igrača delovalo je po dvorištima i placevima od Beogradske ulice do Cvetnog Trga među kojima su se isticali Dr Boda i Buši Jakulić, Siniša Joksić i Miša „Francuz”. Slavko Marić iz ul. M.Gorkog igrao je dugmiće na španovanom kartonu, a Ing Dragan Petrović iz ul. Sv.Markovića i dugmiće i pariće na politiranom pisaćem stolu. Milutin Mrkonjić je imao blagu nadmoć u ul. Prote Mateje, a Vlada Kusovac u Kumanovskoj ul. Žika Radovanović koji je bio prvak OŠ „Filip Višnjić” nije se nikad ogledao sa Mrkonjićem u dugmićima jer nije hteo da stavlja ugled na kocku, mada su često igrali manje prestižni ping-pong. Dr Mika Bešlin je u finalu „Svetskog prvenstva” na Čuburi sa 60 učesnika dobio protiv Slobodana Novakovića kontumacijom jer se ovaj nije pojavio u dogovoreno vreme. Kasnije je Novakovićeva mati je vaspitno bacila ceo tim dugmeta u klozet. Epohu je obeležio i politički skandal kada je u gimnaziji na Lekinom Brdu učenik Lalović odsekao dugmad sa kaputa ćerke sekretarice Moše Pijade.
Igra počinje da jenjava šezdesetih godina ali ne umire zahvaljujući Vuletu Veljkoviću sa Obilićevog Venca, Mirku i Draganu Lisavcu iz Radničke ul., Zvonimiru Gajtanoviću iz Cvijićeve ul., Volođi u ul. Koče Kapetana, Negoslavu Đaji iz Dalmatinske ul. koji je sačuvao džinovsku dedinu dugmad, kao i sa pigmejskim fudbalerima Voji Milosavljeviću i Draganu Popoviću sa Novog Beograda, te Ivici Rakiću i Boci Jovanoviću sa Starog Sajmišta,. Pod pretnjom odumiranja ove otmene igre nastaje vizionarska reforma Miše Krstića u Kumanovskoj ul., koji je uočio imperativ okupljanja beogradskih šampiona pod istu kapu. U poslednjih 40 godina došlo je do redovnih prvenstava i kupova sa ukupno četrdesetak vrhunskih takmičara svih uzrasta koji su se pojavljivali sa svim mogućim tehnikama i tipovima igrača. Urađen je sajti ostvarena razmena modernih namenski proizvedenih „fudbalera” sa igračima iz Brazila, Španije, Mađarske i Češke, a prvak Mađarske je već dva puta gostovao. Igranja će tako biti dogod ima kreativnih ljudi. Nažalost, neki „šampioni” apstiniraju držeći se gesla „bolje mrtav nego poražen”.
Miloš Miša Krstić za „Beograd 011“, besplatnu reviju koja, nažalost više ne izlazi
... Bondjorno :)...
... reversna strana ...
Главна чаршија је била у Краља Петра, између Узун Миркове и Душанове.
Paaa, normalno!
Drvena tabla sa golovima obeležena je kao fudbalski teren. Fudbalere jednog tima sačinjavaju velika dugmad - golman i 10 igrača. Naizmenično odapinjanje fudbalera dva tima vše dva protivnika tehnikom prsta ili pomagala. Lopta, malo sočivasto dugme, se pomera putem pogotka odapetog fudbalera u nju.
Ideja stonog fudbala sa dugmetima treba da rekreira uzbuđenja realnog fudbala gde se čovek-igrač indentifikuje sa svojim timom. Pravila su fudbalska i jasna da se ne bi viteštvo i vedar duh doveli u opasnosti. Nastanak igre u Beogradu vezuje se za 1920. godinu i učenike ruske gimnazije „Car Nikolaj” koja se nalazila u zgradi Treće Muške Gimnazije. Fudbaleri su bili konusno obrađeni turpijom od podloge kovanice sa kartonskom nadgradnjom na kojoj je bio dres i slika fudbalera. Poteze su izvodili špicom držalje za pero. Učenik ove gimnazije Knez Grigorij Gagarin osnovao je prvu ligu među Srbima sa desetak takmičara u dvorištima Stojana Čuturila i Nikole Petrovića u Niškoj ul. Na isti način igrali su u ul. Jaše Prodanovića sinovi profesora geodezije Sviščova. Tridesetih godine se zapaža raznovrstan nastavak igre. Milan Marković „Dolfus” kod „Kamenovića” prelazi na dugmad, a Dr Nešković kod Londona prelazi na poteze prstom. Dušan Savković je upamćen jer je odsekao dugmad sa šlica očevih pantalona za državne prijeme.
Nametljivost ratobornih muškaraca 1941. donosi kao reakciju ekspanziju dugmića u kulturnoj sredini Beograda. Igra se definitivno prenela u vreme policijskog časa iz dvorišta u kuhinje i trpezarije gde nema opasnosti da lopta ili igrač upadnu u pomijaru. Odsecanje dugmeta sa tuđe odeće postaje praksa jer život ima smisla jedino kada se traže pojačanja za tim. U Braničevskoj ul. perjanice dveju zasebnih liga bili su Mića Dojčinović i Voja Borovac. Nikolica i Dobrica Vasić predvodili su ligu u ul. Maksima Gorkog , dok je Joca Minić na Čuburi bio inicijator Kupa sa 50 učesnika. Na Senjaku je Časlav Damjanović uveo u ligu takmičenje sa igračima oblika kocke šećera gde su slučajnosti permanentne. U ul. Đ. Đakovića pominje se liga koja je češljem pritiskivala obrađenu dugmad. U istoj ulici Rus Alja održao je izvornu rusku varijantu koju je posle rata nastavio u ul. Komnen Barjaktara njegov sledbenik Dr Predrag Živanović. Nastavljač iste tradicije, Stevan Živanović, bio je lider u Profesorskoj Koloniji. U Zorinoj br.76 Duško Vidak osnovao je „Kvrc” ligu sa kovanicama koja je imala pet stalnih članova a šesti se menjao i služio je za „punjenje”. Nokat na odapinjućem prstu naročito su podrezivali, a Dragan Vidak je preuzeo primat sa motom „kvrc se pamti, on se ne nasleđuje”. Aca i Zoran Đorđević po dolasku na studije u Beograd preneli su sav pribor iz Niša. Nažalost, svih 140 dugmadi pohranjivanih pola veka izgubio je u selidbi nastavljač njihove tradicije Oliver Tomić.
Nakon 1945. godine nastavlja se frakcionaštvo liga sa pravilima koja su obavezno drugačija jer je svaki lider želeo da bude „Svetski šampion”. Iako evidencija rezultata zvanično nije vođena ipak su neka drugarstva pokvarena u borbi za prestižom, a mnogi istorijski susreti se nisu odigrali iz straha od rušenja stečenog ugleda. Učenici Prve Muške Radoslav Sofrenović kod Kalemegdana koji je obrađivao dugmad, i Petar Bogićević kod Skadarlije koji nije obrađivao dugmad, predvodili su lokalne lige.
U dvorištu Karađorđeve ul.71, gde su komšije posmatrale utakmice sa prozora, Srba Petrović i komšije igrali su po pravilu „najbliži igrač lopti je na potezu”, a na Zelenom Vencu je Miodrag Milojković rezao fudbalere od šper-ploče. Andrej Tarasjev predvodio je ligu sa potomcima carskih Rusa u Ivankovačkoj ul. gde se igralo sa kovanicama i prstom. Časlav Krasnić iz Bukureštanske ul. predvodio je ligu u kojoj je bio književnik Aleksandar Petrov. Aleksandar Banićević iz Kn.Danilove ulice igrao je sa kovanicama, Dr Stanoje Stanojević iz Svetogorske ul. sa obrađenim dugmetima, Milan Tošić i Branko Stefanović iz ul. 27 marta sa dugmetima na dodavanje, a Vladimir Dimitrijević i Darko Giler iz ul. Majke Jevrosime, kao i Dr Kokan Dimitrijević iz ul. S.Glavaša sa kartonskim igračima. Na na podnim pločicama kod Vlade Vitasa u ul. K.Jovanovića nije bilo izrazitog šampiona, ali je u sledećoj generaciji došlo do raskola kada su Srđan i Zvezdan Čebinac odbili da se uzdignu na astal sa Bekom Prodanovićem i Rokom Radojevićem. Mića Pavlović je definitivno usvojio astal za teren gde je primat uzeo Draško Ćosić. Zabeležen je na Voždovcu i Aca Štulhofer koji je dugmad pritiskivao četkicom za zube. Na terasi Brzakove br. 2 na Senjaku igrali su na pola ping-pong stola kovanicama Milan Mataušek i Vid Todorović, dok je na istom imanju Miloš Čanak imao za golmana ogromnu medalju koja bi zapušila gol. Na Senjaku su igrali dugmadima Dragan Jovanović – Paskuči i društvo. Na Vračaru se igralo najmasovnije. Dr Kokan Totić bio je lider na Čuburi, a Dragan Savović na Neimaru, gde su usled novonastale teskobe zajedničkih stanova ligaši bili izbačeni na strmu ulicu. Zoran Vukićević iz Podgoričke ul. igrao je sa kovanicama, a Dima Stojanović je uneo dugmiće u ul. Prote Mateje 13 kod Rajka Maksimovića. Pedesetak igrača delovalo je po dvorištima i placevima od Beogradske ulice do Cvetnog Trga među kojima su se isticali Dr Boda i Buši Jakulić, Siniša Joksić i Miša „Francuz”. Slavko Marić iz ul. M.Gorkog igrao je dugmiće na španovanom kartonu, a Ing Dragan Petrović iz ul. Sv.Markovića i dugmiće i pariće na politiranom pisaćem stolu. Milutin Mrkonjić je imao blagu nadmoć u ul. Prote Mateje, a Vlada Kusovac u Kumanovskoj ul. Žika Radovanović koji je bio prvak OŠ „Filip Višnjić” nije se nikad ogledao sa Mrkonjićem u dugmićima jer nije hteo da stavlja ugled na kocku, mada su često igrali manje prestižni ping-pong. Dr Mika Bešlin je u finalu „Svetskog prvenstva” na Čuburi sa 60 učesnika dobio protiv Slobodana Novakovića kontumacijom jer se ovaj nije pojavio u dogovoreno vreme. Kasnije je Novakovićeva mati je vaspitno bacila ceo tim dugmeta u klozet. Epohu je obeležio i politički skandal kada je u gimnaziji na Lekinom Brdu učenik Lalović odsekao dugmad sa kaputa ćerke sekretarice Moše Pijade.
Igra počinje da jenjava šezdesetih godina ali ne umire zahvaljujući Vuletu Veljkoviću sa Obilićevog Venca, Mirku i Draganu Lisavcu iz Radničke ul., Zvonimiru Gajtanoviću iz Cvijićeve ul., Volođi u ul. Koče Kapetana, Negoslavu Đaji iz Dalmatinske ul. koji je sačuvao džinovsku dedinu dugmad, kao i sa pigmejskim fudbalerima Voji Milosavljeviću i Draganu Popoviću sa Novog Beograda, te Ivici Rakiću i Boci Jovanoviću sa Starog Sajmišta,. Pod pretnjom odumiranja ove otmene igre nastaje vizionarska reforma Miše Krstića u Kumanovskoj ul., koji je uočio imperativ okupljanja beogradskih šampiona pod istu kapu. U poslednjih 40 godina došlo je do redovnih prvenstava i kupova sa ukupno četrdesetak vrhunskih takmičara svih uzrasta koji su se pojavljivali sa svim mogućim tehnikama i tipovima igrača. Urađen je sajt i ostvarena razmena modernih namenski proizvedenih „fudbalera” sa igračima iz Brazila, Španije, Mađarske i Češke, a prvak Mađarske je već dva puta gostovao. Igranja će tako biti dogod ima kreativnih ljudi. Nažalost, neki „šampioni” apstiniraju držeći se gesla „bolje mrtav nego poražen”.
Miloš Miša Krstić za „Beograd 011“, besplatnu reviju koja, nažalost više ne izlazi