U posedu sam ovakve razglednice (al' evo sad ne mogu da je nadjem!), valjda danasnja zgrada Urgentnog centra. Moze li neko da to potvrdi/opovrgne! Interesuje me jer radim u Klin. centru.Gradjank
Не знам да ли смо ово раније елаборирали, по мени ово је стари ВМА тако да би ова улица која се спушта низ брдо била Делиградска, а можда се грдно варам...
HVALA na sugestiji! (ranije dato ali ne i elaborirano!) Svakako to je stari VMA, vidi se i Sava, ali nije mi ovo bas Deligradska . Kao da se radi o ulici (bezimenoj) pred samim ulazom u Urg. Centar. A, opet, (ako bi tako i bilo?!) zasto se onda ne vidi levo od ove zgrade Kunibertova kula na "psihijatriji" na Guberevcu. Ni traga od Guberveca koji je postojao bar 30. godina pre ove zgrade! Prilicno me mistifikuje slika a radim u Klin. centru (stara VMA) [pisem veca slova jer slabo vidim ali svakako sam i gord i nadmen covek - kao i ceo srpski narod!]. Ovo treba proanalizovati! Gradjank
... što bi rekao Uličar, bogu fala, nisam baš neki poznavalac objekata ovakve namene ... ali ipak, da malo proširimo priču ...
... ista zgrada iz drugog ugla ...
... komentar za sledeće prepuštam poznavaocima ...
...postovao svojevremeno Putnik ...
.... fragment iste zgrade vidi se i na ovoj mojoj ...
... da pogledamo glavnu kapiju i upravnu zgradu sa čela ...
Nisam nikada video ovaj sjajan ulaz sa atlasima, zna li iko gde je to?
И шта велите, нико не зна где је ово? Да није неко друго место а не Београд?а
Има ко зна. Г. Милош каже:
...kako mi se čini da niko do sada nije odgovorio na ponovljeni post br.19692 gospodina Uličara, to ću Vas zamoliti da mu prenesete da se radi o fotografiji zgrade Radničke komore, snimljene u Beogradu, u Nemanjinoj ulici, kasnije preimenovane u Radnički univerzitet Đuro Salaj. Skulpture su se nalazile na glavnom ulazu iz Nemanjine dok je posle rata taj ulaz zazidan, možda je bila oštećena 1944, a možda iz drugih, funkcionalnih razloga.
Ту је и слика са фигурама:
Значи брате, није Мунзе, е сад ми је лакше :) испало би да ништа од Земуна не могу да познам :) а није баш тако, но се ја јављам само кад ми нешто није јасно. (добар изговор пара вреди)....
Изразито јако светло у овом прозору наводи на помисао да је зграда врло прозирна, тј. да се у ствари види зграда Трговачког фонда у позадини. А то би онда значило да је, после неког другосветског бомбардовања, остала само фасада на Миливојервићевој згради. Знамо ли нешто о њеном крају, тј. да ли је обнављана или дефинитивно срушена? На послератним фотографијама је не видим.
DIM I VODA - 1962 - 16mm kratki film Dragoslava Lazića - Kamera Branko Perak.
Dragoslav Lazić je prilikom pravljenja ovog kratkog filma verovatno bio nadahnut poznatim serijalom Moneovih slika stanice Sen-Lazar.
Dragoslav Lazić:
Nešto kasnije, kada sam već malo ušao u tajne filma, snimio sam film
Dim i voda, sa snimateljem Brankom Perakom. Mi smo dosta dugo snimali,
iako to ne izgleda tako. Prvo, što nismo imali dovoljno trake, pa smo morali da
se snalazimo; drugo, što smo čekali neke situacije, da bi to izgledalo što bolje
i što uverljivije....
M.B.P:
Po meni, Vaš najbolji amaterski film je Dim i voda. Imam
utisak da Vas je taj ambijent železničke stanice, iz doba parnih lokomotiva,
zainteresovao koliko zbog bizarnosti, toliko i zbog širokih mogućnosti likovnog
izražavanja. U tom filmu, praktično, svaki kadar ima neku svoju autonomnu
lepotu, a opet, u kontekstu ima svoje mesto i učestvuje u građenju jedne priče.
Naravno, tu je veliki doprinos dao i snimatelj Branko Perak. Zanima me kako
ste „klesali“ tu ideju; kako je taj film nastajao, od početne ideje do konačnog
oblika?
D.L:
Moja kuća u Jagodini nalazila se na pedeset metara od pruge, što znači
da sam detinjstvo proveo na pruzi. Vozovi su, dakle, od početka bili moja
opsesija. Sinoć sam, slučajno, video intervju sa Žikom Pavlovićem, koji takođe
ima lokomotivu kao opsesiju, i mnogo toga podudarnog sa mnom. Verovatno
smo zavoleli vozove, jer su bili deo našeg života. Sa njima sam spavao, budio
se, ustajao... To je verovatno neka početna inspiracija. Tražio sam neku ideju,
da snimam vozove. Sasvim slučajno, silazeći sa jednog voza, (a onda se u
Jagodinu išlo isključivo vozom), doživeo to da ti ljudi, perači vozova, odmah
počinju da ih peru. I kako sam ja ustajao sa sedišta, pored prozora, jedan je
pljusnuo vodu na zatvoren prozor. Taj šok koji sam doživeo bio je početna
inspiracija i ideja za likovnost tog filma. Naravno, posle se ta priča uobličavala.
Lepo ste rekli da svaki kadar ima svoju lepotu, ali po meni još je lepša dinamika
tog filma.Moram opet da se vratim na Kokana Rakonjca koji nas je učio tom
vizuelnom ritmu. Sećam se diskusija kada bi neko postavio pitanje dužine
kadra; koliko kadar treba da traje, koliko krupni plan, da li je ili nije po pravilu
ruskih knjiga koje smo čitali? Kokan bi sve to raspršio rekavši: „Kadar ima
svoju unutrašnju dinamiku i od toga zavisi koliko će da traje“.
Najlepša fotografija filma je istovremeno i najlošiji kadar! Perak ili ko je već snimao očigledno nije imao stativ i snimao je scenu sa teleobjektivom sa kamerom iz ruke ili se možda naslonio sa kamerom na nečije rame - ipak je kadar vrlo nemiran, drhtav....skoro neupotrebljiv! Ali...ima duše.
Bez ambicije da budem konkurencija Monetu...
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Фабрика угљене киселине "Адам Филиповић"...
Данас, надзидна...
... Bonđorno :)...
U posedu sam ovakve razglednice (al' evo sad ne mogu da je nadjem!), valjda danasnja zgrada Urgentnog centra. Moze li neko da to potvrdi/opovrgne! Interesuje me jer radim u Klin. centru.Gradjank
HVALA na sugestiji! (ranije dato ali ne i elaborirano!) Svakako to je stari VMA, vidi se i Sava, ali nije mi ovo bas Deligradska . Kao da se radi o ulici (bezimenoj) pred samim ulazom u Urg. Centar. A, opet, (ako bi tako i bilo?!) zasto se onda ne vidi levo od ove zgrade Kunibertova kula na "psihijatriji" na Guberevcu. Ni traga od Guberveca koji je postojao bar 30. godina pre ove zgrade! Prilicno me mistifikuje slika a radim u Klin. centru (stara VMA) [pisem veca slova jer slabo vidim ali svakako sam i gord i nadmen covek - kao i ceo srpski narod!]. Ovo treba proanalizovati! Gradjank
... što bi rekao Uličar, bogu fala, nisam baš neki poznavalac objekata ovakve namene ... ali ipak, da malo proširimo priču ...
... ista zgrada iz drugog ugla ...
... komentar za sledeće prepuštam poznavaocima ...
...postovao svojevremeno Putnik ...
.... fragment iste zgrade vidi se i na ovoj mojoj ...
... da pogledamo glavnu kapiju i upravnu zgradu sa čela ...
... kasnije ...
Upravna zgrada VMA 1975. godine
Spomen ploča lekarima, farmaceutima i studentima medicine i farmacije palim u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945.
... Tramvajske štale za vreme Prvog rata ...
А једине трам. штале су биле где је данашњи ТЦ "Депо"...
DIM I VODA - 1962 - 16mm kratki film Dragoslava Lazića - Kamera Branko Perak.
Dragoslav Lazić je prilikom pravljenja ovog kratkog filma verovatno bio nadahnut poznatim serijalom Moneovih slika stanice Sen-Lazar.
Nisam nikada video ovaj sjajan ulaz sa atlasima, zna li iko gde je to?
И шта велите, нико не зна где је ово? Да није неко друго место а не Београд?а
Има ко зна. Г. Милош каже:
...kako mi se čini da niko do sada nije odgovorio na ponovljeni post br.19692 gospodina Uličara, to ću Vas zamoliti da mu prenesete da se radi o fotografiji zgrade Radničke komore, snimljene u Beogradu, u Nemanjinoj ulici, kasnije preimenovane u Radnički univerzitet Đuro Salaj. Skulpture su se nalazile na glavnom ulazu iz Nemanjine dok je posle rata taj ulaz zazidan, možda je bila oštećena 1944, a možda iz drugih, funkcionalnih razloga.
Ту је и слика са фигурама:
Значи брате, није Мунзе, е сад ми је лакше :) испало би да ништа од Земуна не могу да познам :) а није баш тако, но се ја јављам само кад ми нешто није јасно. (добар изговор пара вреди)....
DIM I VODA - 1962 - 16mm kratki film Dragoslava Lazića - Kamera Branko Perak.
Dragoslav Lazić je prilikom pravljenja ovog kratkog filma verovatno bio nadahnut poznatim serijalom Moneovih slika stanice Sen-Lazar.
Dragoslav Lazić:
Nešto kasnije, kada sam već malo ušao u tajne filma, snimio sam film
Dim i voda, sa snimateljem Brankom Perakom. Mi smo dosta dugo snimali,
iako to ne izgleda tako. Prvo, što nismo imali dovoljno trake, pa smo morali da
se snalazimo; drugo, što smo čekali neke situacije, da bi to izgledalo što bolje
i što uverljivije....
M.B.P:
Po meni, Vaš najbolji amaterski film je Dim i voda. Imam
utisak da Vas je taj ambijent železničke stanice, iz doba parnih lokomotiva,
zainteresovao koliko zbog bizarnosti, toliko i zbog širokih mogućnosti likovnog
izražavanja. U tom filmu, praktično, svaki kadar ima neku svoju autonomnu
lepotu, a opet, u kontekstu ima svoje mesto i učestvuje u građenju jedne priče.
Naravno, tu je veliki doprinos dao i snimatelj Branko Perak. Zanima me kako
ste „klesali“ tu ideju; kako je taj film nastajao, od početne ideje do konačnog
oblika?
D.L:
Moja kuća u Jagodini nalazila se na pedeset metara od pruge, što znači
da sam detinjstvo proveo na pruzi. Vozovi su, dakle, od početka bili moja
opsesija. Sinoć sam, slučajno, video intervju sa Žikom Pavlovićem, koji takođe
ima lokomotivu kao opsesiju, i mnogo toga podudarnog sa mnom. Verovatno
smo zavoleli vozove, jer su bili deo našeg života. Sa njima sam spavao, budio
se, ustajao... To je verovatno neka početna inspiracija. Tražio sam neku ideju,
da snimam vozove. Sasvim slučajno, silazeći sa jednog voza, (a onda se u
Jagodinu išlo isključivo vozom), doživeo to da ti ljudi, perači vozova, odmah
počinju da ih peru. I kako sam ja ustajao sa sedišta, pored prozora, jedan je
pljusnuo vodu na zatvoren prozor. Taj šok koji sam doživeo bio je početna
inspiracija i ideja za likovnost tog filma. Naravno, posle se ta priča uobličavala.
Lepo ste rekli da svaki kadar ima svoju lepotu, ali po meni još je lepša dinamika
tog filma.Moram opet da se vratim na Kokana Rakonjca koji nas je učio tom
vizuelnom ritmu. Sećam se diskusija kada bi neko postavio pitanje dužine
kadra; koliko kadar treba da traje, koliko krupni plan, da li je ili nije po pravilu
ruskih knjiga koje smo čitali? Kokan bi sve to raspršio rekavši: „Kadar ima
svoju unutrašnju dinamiku i od toga zavisi koliko će da traje“.
Najlepša fotografija filma je istovremeno i najlošiji kadar! Perak ili ko je već snimao očigledno nije imao stativ i snimao je scenu sa teleobjektivom sa kamerom iz ruke ili se možda naslonio sa kamerom na nečije rame - ipak je kadar vrlo nemiran, drhtav....skoro neupotrebljiv! Ali...ima duše.Bez ambicije da budem konkurencija Monetu...