Мало ме буни ова тврдња филмских историчара.




 

  Некако, на биоскоп Унион нисам наилазио у то време, мада то свакако не значи да није постојао макар краће време. Но, ево једног демантија: у Политици  од 9.9.1912. опет се помиње сала Касина, а не Униона:



Оставио сам и текст изнад, о канализацији, јер је информативан.

Ево и Касине као биоскопоа, из 1913:



  Е, када би ових филмских слика из ратова и око њих било! 

Где су сада филмски историчари!? 

DIM I VODA - 1962 - 16mm kratki film Dragoslava Lazića - Kamera Branko Perak.

 Е баш се потрефило...  За једнога члана што у овој улици станује а за једног што у том крају шета кера...

Ономад сам тврдио да је на првој слици Старине Новака , у ствари је Карнегијева...





 

Поштовани господине Рунде, захваљујем Вам на горњем врло интересантном цитату Петковог описа почетка рада Кино клуба Београд.

 

Читајући Петково излагање о старинарници Марсовца, коју је он унапредио у „комисион“, сетио сам се једног прилога о Марсовцу за један мали приватни форум љубитеља Београда. Тај форум не егзистира већ 6 година, али имао сам срећу да нађем текст. Слободан сам да га пренесем у целини и без измена.

 

 

 

ТРГОВИНА КОД  МАРСОВЦА

 

Одавно сам хтео да напишем неколико речи о једном београдском раритету, али кад сам пронашао већ готов текст у књизи Димитрија Кнежева Београд наше младости 1918 – 1941  увидео сам да би боље било да њега преузмем. Никад не бих успео да тако лепо и са толико детаља пишем о трговцу, који је био познат под надимком Марсовац.

 

У поглављу о београдским трговинама Кнежев пише следеће:

 

Од свих ових старинара најчувенији, заправо некрунисани кpaљ старинара, био јe Влајко Игњачевић звани Марсовац, кога већ укратко поменусмо говорећи о Тину Ујевићу. Између стари­нара и боема постојао јe чврсти, мада неписани савез, yтвpђeн занавек пактом Марсовац-Тин. Влајко јe продавао и куповао та­кoђe и књиге, и њeгoвa антикварница јe била једна од најснабдевенијих, али јe трговао и свим другим антиквитетима и половном робом. Тако се код Влајка могла наћи не само кpaјњe ретка књига Бој жаба и  мишева,  кoјy јe написао главом Хомер, а превео на српски Д. Папакостопулос, већ и змијурина, дуга не­колико метара, а "убијена на Звездари". Испуњена змијурина била јe изложена испред саме paдњe, "на страх врагам". За вре­ме окупације београдски ташнери нудили су Влајку велике па­ре, не би ли од змијурине направили ташне од змијске коже, кoјe више није било ни за лек, али Влајко јe одбио, знајући вредност успешне рекламе и пропаганде.

 

Влајко, који јe до кpaјa живота носио типичан лалински шешир са уским ободом, био јe родом из Новог Кнежевца у Ба­нату, а одлично јe говорио немачки и мађарски. Држао јe сијасет калфи и шегрта. Био јe увек добро расположен, волео јe љyдe и био предусретљив. Тина Ујевића и друге боеме помагао јe из чистог пијетета према књижевницима и уметницима; Тину јe често давао дувана, а не ретко и хране.

 

Говорило се да јe после 1947. године Влајку национализова­на paдњa. Комисије су провеле четири месеца пописујући садржај три огромна одeљeњa старина. Влајко, међутим, за то ни мало није xaјao. Давно пре национализације он јe склонио драгоцено џакче брилијаната, ставио на страну доста злата, а у један повећи руксак стрпао неколико албума скупоцених поштанских марака, мeђy којима комплетну збирку марака кнеза Михаила, какву није имао ни Поштански музеј у Београду, и два примерка нaјpeђe марке на свету, штампане у Британској Гија­ни. Звиждећи и са песмицом на уснама, Влајко јe оставио коми­сији за национализацију велике количине безвредних старети­на, прашине и паучине, и тиме још једном доказао да ум царује, а снага кладе вaљa.

 

Како су године пролазиле, Влајко јe коначно постао скитни­ца са дугом брадом, без сталног стана, са једном торбом и јед­ним руксаком на леђима, из кога јe полако крчмио поштанске марке сакупљачима и од тога живео. У pacтypaњу ретких марака помагао му јe Сигмунд Коморник. Родољуб и прави Србин Moј­сијеве вере, Сигмунд Коморник јe после априлског слома 1941. године поделио са cвoјом браћом Србима добро и зло и отишао са њима у заробљеништво. Било јe веома забавно, на пример, гледати и слушати Сигмунда, Марсовца и израелског посланика др арија Левавија где седе у башти испред хотела Москва, би­стре политику и разгледају кpaјњe ретке марке Краљевине Сардиније или Аустроугарске, давно непостојећих држава, прохујалих са вихором, што у кpaјњoј линији постаје судбина многих трулих држава и ненародних режима.

 

Тамо негде 1956. године, шетајући по Новом Гробљу, запа­зио сам у 77. парцели и гроб чика-Влајка Игњачевића са малим спомеником. Нажалост, после неког времена и гроб јe нестао, вероватно прекопан од лакомих гробара, који једва чекају да изумру и последњи рођаци кадри да плате гробарину. Тако oвaј знаменити Београђанин остаде и без гроба - али остала јe њeгo­ва успомена, чијем одржању овим редовима дајем скроман до­принос.

 

 

А ево шта пише у поглављу о београдским уметницима и у редовима о Тину Ујевићу:

 

Taј и такав Тин јe двадесетих година становао једно време у прашњавој старинарници Влајка Игњачевића-Марсовца у ули­ци Кpaљa Александра, на углу Београдске, недалеко од рестора­на Мадера с друге стране улице. Чика-Влајко јe надимак Марсовац добио јep јe уредно платио београдском Главном те­леграфу да пошаље поздравни бежични телеграм - на Марс! Управа телеграфа чупала јe косу, али Влајков захтев није могла одбити, пошто се није могао наћи параграф који то забрањује. Како су страни новинари одмах зграбили ову сензацију да о њoј обавесте свет, Влајко се прославио за мале паре, а посао му се разрадио. Код тог и таквог мецене Влајка Тин јe имао беспла­тан стан и лежиште на каквом старом стилском каучу, а понекад и храну, кoјa се спремала у довољној количини за Влајкове по­моћнике. Jош јe уз то Тин могао и читати шта јe хтео из Влајковог богатог стоваришта, јep јe Влајко куповао и продавао све - "од игле до локомотиве" - па и књиге. Имао јe тако Влајко најстарији кувар мeђy Србима, штампан у неком сремском манастиру, чија јe збирка рецепата почињала речима "узети 24 препелице", имао јe и књиге из библиотеке последњих Обреновића, кoјe јe неко расту­-

рио после 1903. године, имао јe целокупна дела маркиза де Сада на француском језику, повезана у црну кожу; био јe то дакле за Тина прави земaљски paј. Ту јe Тин пребивао, на удобном лежају, опко­љeн књишким раритетима, свакојаким антиквитетима и испуње­ном кожом змијског цара, о кога јe била окачена табла са крупним натписом "Убијен на Звездари".

 

 

Нисам знао све ове детаље, али познавао сам Марсовца и још боље његову радњу, која  се налазила у Београдској улици, одмах до биоскопа «Rex» (заборавио сам како се овај биоскоп звао касније). Та радња је била синоним за гомилу неупотребљивих и бачених ствари, покривених прашином и паучином, или страховит неред. Чак и за време окупације, кад је старинарницама скочио углед, нисам познавао никог, ко је код Марсовца успео нешто да нађе. Често сам се питао, да ли тај човек стварно живи од оног отпада. Можда се радило само о површним утисцима.

 

По речима мог оца, «афера» са телеграмом на Марс није била само јевтина реклама. У то време се слање телеграма плаћало према удаљености примаоца. Проблем поште је био, што службеници нису знали колико треба да наплате. Њима су прискочили у помоћ астрономи, који су израчунали удаљење Марса од Земље у тренутку слања телеграма. Ја само преносим оно што сам чуо.

 

Сећам се и оне змије «убијене на Звездари». Није само она доприносила утиску, да ни радњу ни њеног  власника не треба узимати озбиљно. Ипак, понеко се и питао, шта се иза овога крије. Можда с правом.

 

Кад су комунисти национализовали све трговине у Београду, чак и оне најмање на периферији у којима се продавао само квасац, Београђани су и у тој мрачној ситуацији нашли светлу тачку: наслађивали су се при помисли, шта су држава и партија добили тиме, што су отели «имовину» Марсовца. Злурадо су замишљали и препричавали сцене при попису «робе» - ако је ико икад успео то да попише. Прошло је неколико година док су се просторије испразниле – добио их је београдски Киноклуб, који је од Марсовца чак наследио пар делова намештаја. У тим истим просторијама започела је каријера славног Душка Макавејева.

 

Неизмерно сам захвалан на овим фотографијама. Све су феноменалне али ове две су ми посебно интересантне, горња је препостављам снимљена на месту где  пруга из лаудановог шанца излази на Тошин бунар,
Ова доња ме мало збуњује тј. збуњују ме ови стубови од контакт мреже који се виде и са леве и са десне стране слике, све у свему никако да препознам нешто на левој половини слике. Вероватно превиђам нешто очигледно.. 

[quote=Француз]


 Е баш се потрефило...  За једнога члана што у овој улици станује а за једног што у том крају шета кера...

Ономад сам тврдио да је на првој слици Старине Новака , у ствари је Карнегијева...

Njaljubaznije se zahvaljujem ako ste mislili na moji sicusnost . Karnegijeva mi je draga (u br. 7. zivim).  Inace, nisam uspeo da procitam vasu danasnju  e-mail poruku (samo neke brojke, tarabe i sl., mozda je neki numericki "francuski"?). javite se ponovo na e-mail = gradjank@EUnet.rs. Pozdrav,  Gradjank