Још једна са деда Савиног блога:
Требало би да је усликано негде на релацији Бањица - Раковица, али где?
Деда Сава се сликао као Црњански и Стојадиновић заједно. Када је од позирања стизао да вози мотор?
Вероватно ниси пажљиво прегледао блог, деда Сава је заљубљеник у мото спорт и он на блогу приказује фотографије и документе те тематике (што предратне, што послератне), њега понајмање има на сликама, човек је нешто старији од нас (мислим на нас просечно маторе)...
Још једна са деда Савиног блога:
Требало би да је усликано негде на релацији Бањица - Раковица, али где?
Деда Сава се сликао као Црњански и Стојадиновић заједно. Када је од позирања стизао да вози мотор?
Вероватно ниси пажљиво прегледао блог, деда Сава је заљубљеник у мото спорт и он на блогу приказује фотографије и документе те тематике (што предратне, што послератне), њега понајмање има на сликама, човек је нешто старији од нас (мислим на нас просечно маторе)...
Ух, пардонирам. Мислио сам да су његове личне слике...
Tri priče filma je snimao PETKO, (Aleksandar Petković), a epizodu KAPI je režirao Kokan Rakonjac, genijalac iz Kino Kluba Beograd (u prostorijama na samom vrhu Beogradske ulice).
Поштовани г. Рунде, кад поменусте Кино клуб Београда подсетисте ме на давне године кад сам и ја седео и углавном глуварио у тим просторијама „на самом врху Београдске улице“. Кажем глуварио, јер у то време нисмо имали такорећи ништа од потребне опреме, а још мање од материјала. Углавном смо дискутовали о неким филмовима, кад нам се указала прилика пројектовали смо неки стари филм, а врло ретко смо по нешто и снимили.
Просторије смо „наследили“ од чувеног Марсовца, који је у њима имао још чувенију старинарницу. Наравно, просторије су биле претходно реновиране и нешто преправљене, а од мобилијара преузели смо један астал и, можда, још пар столица. Осим тога преузели смо и салу некадашњег биоскопа „Рекс“ (мислим да се за време рата звао „Шумадинац“). Тај биоскоп је извесно време после рата био затворен и претворен у неко складиште. Упркос томе, колико се сећам, од опреме није ништа недостајало, сем што је пројектор 35 мм био однет у Пожарну команду (мислим да су га касније вратили).
Међу члановима клуба задесиле су се од пре рата само камере Pathé Baby (9,5 мм са перфорацијом у средини). Филмови нису могли да се купе. Решење смо нашли у томе што смо набављали отпатке позитив-филма 35 мм из лабораторије у Филмском граду. Тај такозвани позитив-филм се користио за црно беле копије за пројектовање у биоскопима, због чега је био јако контрастан и ситнозрн. Наш главни лаборант Доки је секао уздуж ту филмску траку на ширину од 9,5 мм, а онда је то стављао у неку примитивну машину за перфорирање (не знам одакле је искрсла та машина). Снимљени материјал смо у лабораторији одмах умкеровали (развијали у позитив). Настрану што смо били шепртље и неуки при снимању, што смо као и сви почетници „поливали“ и правили јако кратке сцене, него су слике, захваљујући непрецизном сечењу и перфорирању, помало и „пливале“ (мало више него у тадашњим совјетским филмовима).
Продор је направио Душко Макавејев набавком неке камере 16 мм и потребног материјала, са чим се, уз пратњу двојице асистената, упустио у снимање једног филма достојног пажње. То је био филм о људима који су свако јутро стизали у Београд возовима, радили у Београду и поподне се возовима враћали кући. Логично, морали су да се сниме многи кадрови на Железничкој станици, а та станица је била строга војна тајна. Макавејев је прибавио све потребне дозволе и снимање је почело. И док су снимали раднике како излазе из воза, улете у кадар и један официр. Направи се гужва због недозвољеног снимања војног лица и спроведоше филмску екипу у привремену ћорку. Од једног школског друга, члана ове екипе, чуо сам касније да ова шикана ипак није дуго трајала. Не знам шта се даље догађало у клубу јер сам се запослио, а студије и посао су већ довољно испуњавале целокупно време.
Интересује ме да ли је Александар Петковић онај Петко који је од оснивања Клуба био „девојка за све“ и без кога егзистенција Клуба није могла да се замисли. Од свих нас био је најбољи познавалац кинотехнике, радио је и као професионални кинооператер, а имао је и познанства на корисним местима. Једноставно кичма и душа Клуба.
Име Ракоњац ми звучи некако познато, али мислим да не могу да га сместим у време проведено у Кино клубу Београда.
Ваљда смо рекли, тамо где је данас Беогума, почетак Радничке пре Чукаричке падине, или се варам...
Требало би да је усликано негде на релацији Бањица - Раковица, али где?
Деда Сава се сликао као Црњански и Стојадиновић заједно. Када је од позирања стизао да вози мотор?
Радови су у току...
Снимљено данас пре подне.
Radujem se svakoj staroj zgradi na kojoj se radi kako bi se sačuvala.
Јесте кад' се ради. Али мислим да је Изногуд ставио ове слике да покаже да се овде слабо ради од јесенас.
Ваљда смо рекли, тамо где је данас Беогума, почетак Радничке пре Чукаричке падине, или се варам...
И ја бих то рекао, али нисам сигуран, па да не скитам...
Требало би да је усликано негде на релацији Бањица - Раковица, али где?
Деда Сава се сликао као Црњански и Стојадиновић заједно. Када је од позирања стизао да вози мотор?
Вероватно ниси пажљиво прегледао блог, деда Сава је заљубљеник у мото спорт и он на блогу приказује фотографије и документе те тематике (што предратне, што послератне), њега понајмање има на сликама, човек је нешто старији од нас (мислим на нас просечно маторе)...
http://foto.mij.rs/galerija/index.php/
Има их још доста са његових гостовања по земљином шару.
Требало би да је усликано негде на релацији Бањица - Раковица, али где?
Деда Сава се сликао као Црњански и Стојадиновић заједно. Када је од позирања стизао да вози мотор?
Вероватно ниси пажљиво прегледао блог, деда Сава је заљубљеник у мото спорт и он на блогу приказује фотографије и документе те тематике (што предратне, што послератне), њега понајмање има на сликама, човек је нешто старији од нас (мислим на нас просечно маторе)...
Ух, пардонирам. Мислио сам да су његове личне слике...
Tri priče filma je snimao PETKO, (Aleksandar Petković), a epizodu KAPI je režirao Kokan Rakonjac, genijalac iz Kino Kluba Beograd (u prostorijama na samom vrhu Beogradske ulice).
Поштовани г. Рунде, кад поменусте Кино клуб Београда подсетисте ме на давне године кад сам и ја седео и углавном глуварио у тим просторијама „на самом врху Београдске улице“. Кажем глуварио, јер у то време нисмо имали такорећи ништа од потребне опреме, а још мање од материјала. Углавном смо дискутовали о неким филмовима, кад нам се указала прилика пројектовали смо неки стари филм, а врло ретко смо по нешто и снимили.
Просторије смо „наследили“ од чувеног Марсовца, који је у њима имао још чувенију старинарницу. Наравно, просторије су биле претходно реновиране и нешто преправљене, а од мобилијара преузели смо један астал и, можда, још пар столица. Осим тога преузели смо и салу некадашњег биоскопа „Рекс“ (мислим да се за време рата звао „Шумадинац“). Тај биоскоп је извесно време после рата био затворен и претворен у неко складиште. Упркос томе, колико се сећам, од опреме није ништа недостајало, сем што је пројектор 35 мм био однет у Пожарну команду (мислим да су га касније вратили).
Међу члановима клуба задесиле су се од пре рата само камере Pathé Baby (9,5 мм са перфорацијом у средини). Филмови нису могли да се купе. Решење смо нашли у томе што смо набављали отпатке позитив-филма 35 мм из лабораторије у Филмском граду. Тај такозвани позитив-филм се користио за црно беле копије за пројектовање у биоскопима, због чега је био јако контрастан и ситнозрн. Наш главни лаборант Доки је секао уздуж ту филмску траку на ширину од 9,5 мм, а онда је то стављао у неку примитивну машину за перфорирање (не знам одакле је искрсла та машина). Снимљени материјал смо у лабораторији одмах умкеровали (развијали у позитив). Настрану што смо били шепртље и неуки при снимању, што смо као и сви почетници „поливали“ и правили јако кратке сцене, него су слике, захваљујући непрецизном сечењу и перфорирању, помало и „пливале“ (мало више него у тадашњим совјетским филмовима).
Продор је направио Душко Макавејев набавком неке камере 16 мм и потребног материјала, са чим се, уз пратњу двојице асистената, упустио у снимање једног филма достојног пажње. То је био филм о људима који су свако јутро стизали у Београд возовима, радили у Београду и поподне се возовима враћали кући. Логично, морали су да се сниме многи кадрови на Железничкој станици, а та станица је била строга војна тајна. Макавејев је прибавио све потребне дозволе и снимање је почело. И док су снимали раднике како излазе из воза, улете у кадар и један официр. Направи се гужва због недозвољеног снимања војног лица и спроведоше филмску екипу у привремену ћорку. Од једног школског друга, члана ове екипе, чуо сам касније да ова шикана ипак није дуго трајала. Не знам шта се даље догађало у клубу јер сам се запослио, а студије и посао су већ довољно испуњавале целокупно време.
Интересује ме да ли је Александар Петковић онај Петко који је од оснивања Клуба био „девојка за све“ и без кога егзистенција Клуба није могла да се замисли. Од свих нас био је најбољи познавалац кинотехнике, радио је и као професионални кинооператер, а имао је и познанства на корисним местима. Једноставно кичма и душа Клуба.
Име Ракоњац ми звучи некако познато, али мислим да не могу да га сместим у време проведено у Кино клубу Београда.
Требало би да је усликано негде на релацији Бањица - Раковица, али где?
Деда Сава се сликао као Црњански и Стојадиновић заједно. Када је од позирања стизао да вози мотор?
Рекао бих да први мотоциклиста носи немачки шлем. То неће бити Деда Сава.