До првог сукоба између трговца Илије Милосављевића, који је свом имену додао модификовани назив свог села Коларе, да би га по томе одмах препознавали у трговачким чаршијама на Дунаву, и кнеза Милоша Обреновића дошло је због – облачења. Кицошког.
Коларац је у Београд дошао као виспрени дечак без иметка.
„Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, причао је касније.
Осим што је био радохолик, Коларац је умео и да буде разуман у љубави – радећи код чувеног београдског трговца Милутина Радовановића, „завео” је његову кћер Синђелију, и убрзо се с њом венчао.
Oбогатио се као у бајци. Волео је да показује своје богатство: на једној слици је приказан у бунди од самуровине, која је тада вредела 500 дуката. Шепурио се кроз београдску варош у оделу везеном срмом, а носио је и фес са златном кићанком. Када је кнез Милош видео конкурента трговца, толико моћног и нагло богатог, забранио му је да се „шепури”. Коларац схвата поруку и бежи у Аустро-Угарску. Постаје велики житни трговац у Панчеву. http://www.politika.rs/rubrike/Moja-kuca/Kicos-i-narodni-dobrotvor.sr.html
Ово је, како пише, вила Милана Стојадиновића у Београду. То је онда требало да буде Милована Глишића 3,
Да ли је то ова иста, кажу исто Стојадиновићева? Не би се рекло.
Милан је у другом делу међуратног периода сазидао нову кућу, изгледа врло луксузну, пошто му је то касније пребацивано... Хоћу рећи, постоји компликација са две куће, па која је која, да ли су на истом месту итд. Да ли неко зна?
Тачно тако. Обе куће у Милована Глишића (плац излази и на Војводе Мишића) које су данас познате као "задужбине" манастира Хиландар (мада ми није баш најјасније како неко може поклоњену кућу да прозове задужбином и да се води као да ју је оставио овом народу) су Стојадиновићеве, изграђене око 1937. у истом стилу. Обе је пројектовао славни Александар Ђорђевић. Једна, мања је служила за послугу, док је друга била главна кућа. Обе стоје и данас. На другој слици коју си окачио управо се види та "главна" кућа.
Оно што се види на првој слици мислим да није кућа у Милована Глишића, али ко зна - можда је то иста кућа фотографисана од спреда или из неког другог угла. Димњаци не подсећају, кров није исти, али ето нама енигме која може да се решава :)
До првог сукоба између трговца Илије Милосављевића, који је свом имену додао модификовани назив свог села Коларе, да би га по томе одмах препознавали у трговачким чаршијама на Дунаву, и кнеза Милоша Обреновића дошло је због – облачења. Кицошког.
Коларац је у Београд дошао као виспрени дечак без иметка.
„Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, причао је касније.
Осим што је био радохолик, Коларац је умео и да буде разуман у љубави – радећи код чувеног београдског трговца Милутина Радовановића, „завео” је његову кћер Синђелију, и убрзо се с њом венчао.
Oбогатио се као у бајци. Волео је да показује своје богатство: на једној слици је приказан у бунди од самуровине, која је тада вредела 500 дуката. Шепурио се кроз београдску варош у оделу везеном срмом, а носио је и фес са златном кићанком. Када је кнез Милош видео конкурента трговца, толико моћног и нагло богатог, забранио му је да се „шепури”. Коларац схвата поруку и бежи у Аустро-Угарску. Постаје велики житни трговац у Панчеву. http://www.politika.rs/rubrike/Moja-kuca/Kicos-i-narodni-dobrotvor.sr.html
Београдски сајам, 2. август 1960. год. Судећи по ознакама на оградним елементима, ово је штанд "Ђуре Ђаковића" из Славонског Брода. О каквој гарнитури, односно моделу се ради, можда ће више знати да кажу позванији од мене. Мени се намеће још једно питање: какав је ово сајам у сред лета?
Коларац је у Београд дошао као виспрени дечак без иметка.
„Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, причао је касније.
Осим што је био радохолик, Коларац је умео и да буде разуман у љубави – радећи код чувеног београдског трговца Милутина Радовановића, „завео” је његову кћер Синђелију, и убрзо се с њом венчао.
Oбогатио се као у бајци. Волео је да показује своје богатство: на једној слици је приказан у бунди од самуровине, која је тада вредела 500 дуката. Шепурио се кроз београдску варош у оделу везеном срмом, а носио је и фес са златном кићанком. Када је кнез Милош видео конкурента трговца, толико моћног и нагло богатог, забранио му је да се „шепури”. Коларац схвата поруку и бежи у Аустро-Угарску. Постаје велики житни трговац у Панчеву.
http://www.politika.rs/rubrike/Moja-kuca/Kicos-i-narodni-dobrotvor.sr.html
Да ли је то ова иста, кажу исто Стојадиновићева? Не би се рекло.
Милан је у другом делу међуратног периода сазидао нову кућу, изгледа врло луксузну, пошто му је то касније пребацивано... Хоћу рећи, постоји компликација са две куће, па која је која, да ли су на истом месту итд. Да ли неко зна?
Тачно тако. Обе куће у Милована Глишића (плац излази и на Војводе Мишића) које су данас познате као "задужбине" манастира Хиландар (мада ми није баш најјасније како неко може поклоњену кућу да прозове задужбином и да се води као да ју је оставио овом народу) су Стојадиновићеве, изграђене око 1937. у истом стилу. Обе је пројектовао славни Александар Ђорђевић. Једна, мања је служила за послугу, док је друга била главна кућа. Обе стоје и данас. На другој слици коју си окачио управо се види та "главна" кућа.
Оно што се види на првој слици мислим да није кућа у Милована Глишића, али ко зна - можда је то иста кућа фотографисана од спреда или из неког другог угла. Димњаци не подсећају, кров није исти, али ето нама енигме која може да се решава :)
Коларац је у Београд дошао као виспрени дечак без иметка.
„Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, причао је касније.
Осим што је био радохолик, Коларац је умео и да буде разуман у љубави – радећи код чувеног београдског трговца Милутина Радовановића, „завео” је његову кћер Синђелију, и убрзо се с њом венчао.
Oбогатио се као у бајци. Волео је да показује своје богатство: на једној слици је приказан у бунди од самуровине, која је тада вредела 500 дуката. Шепурио се кроз београдску варош у оделу везеном срмом, а носио је и фес са златном кићанком. Када је кнез Милош видео конкурента трговца, толико моћног и нагло богатог, забранио му је да се „шепури”. Коларац схвата поруку и бежи у Аустро-Угарску. Постаје велики житни трговац у Панчеву.
http://www.politika.rs/rubrike/Moja-kuca/Kicos-i-narodni-dobrotvor.sr.html
Коларчева кућа у Панчеву између два рата:
и јесенас:
Београдски сајам, 2. август 1960. год. Судећи по ознакама на оградним елементима, ово је штанд "Ђуре Ђаковића" из Славонског Брода. О каквој гарнитури, односно моделу се ради, можда ће више знати да кажу позванији од мене. Мени се намеће још једно питање: какав је ово сајам у сред лета?
... za širu sliku se obratiti Milančetu :)...
Ispiranje zlata u Majdanpeku