Официрска школа у Београду, 15. март 1945. (да ли су ово полазници, војно особље при школи или и једни и други):
Господине Бађунов, заинтересован сам за ову фотографију и био бих Вам захвалан ако бисте знали више детаља о њој. Скоро сам убеђен да сам познавао трећег питомца с десне стране (стојећи). Он је био мој најомиљенији друг из детињства. Слика је доста мутна и зато имам малу дозу несигурности. Пишем у прошлом времену јер је он већ пре десетак година преминуо.
Иначе, Војна академија се у пролеће 1945. налазила у Топчидеру. У то време није се још знало колико ће да траје рат и, обзиром на велике жртве на Сремском фронту и у Босни, 17-огодишњи 16-огодишњи београдски младићи су се прибојавали да ће мобилизација захватити и њихова годишта. Војна академија их је примила и пружала сигурност. Убрзо су сви питомци те прве класе били пребачени у СССР где су наставили студије. Штавише имали су врло повољне услове живота и студија, а стекли су и добро знање. Проблем је био повратак после Резолуције, али и то се некако средило.
na ruskim parcelama smešteno 755 grobnica u kojima su posmrtni ostaci preko tri hiljade ljudi koji su dali veliki doprinos razvoju različitih sfera srpskog društvenog života – tu su vojna i duhovna lica, ugledni emigranti, državnici i veliki broj istaknutih imena ruske nauke i kulture: arhitekte akademici Nikolaj Krasnov, Viktor Lukomski, Petar Anagnosti, profesor Grigorije Samojlov, slavisti profesor Stepan Kulbakin, profesor Fjodor Taranovski, vizantista Georgije Ostrogorski, bogoslov profesor Sergej Trojicki, profesor mehanike Georgije Pio-Ulski i njegov učenik, profesor V. V. Farmakovski, profesor termodinamike Aleksandar Brandt, matematičar i akademik Nikolaj Saltikov, profesor Anton Bilimovič, balerine Nina Kirsanova, Tamara Polonska, Marina Olenina, glumica Natalija Erdeli, operska pevačica Sofija Drausal, pevačica ruskih romansi Olga Jančevecka, pisac i kritičar Jevgenije Aničkov, pisac i kinooperater Mihail Ivanikov, slikari Stepan Kolesnikov, Leonid Šejka...
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=981537
Hvala Vlado na ovom isečku.
Nešto pre ovog pasusa, piše u istom članku i ovo:
Na sajtu ambasade Ruske Federacije, na primer, ukazuje se na to da se u saradnji sa Skupštinom Beograda radi na očuvanju i obnovi Ruskog nekropolja na beogradskom Novom groblju. Postoji realna opasnost od gubitka ovog unikatnog objekta koji predstavlja ponos ruske istorije i kulture. Kaže se da su mnoge ruske grobnice tokom godina postale oronule i da im je potrebna hitna rekonstrukcija i traže se sponzori za njihovo očuvanje. Delu grobnica preti likvidacija zbog neplaćanja grobnih mesta, a više nema ko da preuzme brigu o njima.
Mislim da je jedino moguće rešenje vrlo jednostavno: zaustaviti dalje prekopavanje grobova na ruskoj parceli, proglasiti ga spomen memorijalnim grobljem i gotovo. To je minimum što možemo da učinimo za ove gorostase srpske kulture, nauke, umetnosti...
Sve drugo parcijalno bilo bi veoma bedno. Ukoliko to ovaj grad ili država nije spremna da učini za njih, ponovo bi se pokazalo da su veoma jadni u svojim pokušajima da sačuvaju za pokoljenja ono što jedino ostaje iu posle svih nas: sećanje...
Официрска школа у Београду, 15. март 1945. (да ли су ово полазници, војно особље при школи или и једни и други):
Господине Бађунов, заинтересован сам за ову фотографију и био бих Вам захвалан ако бисте знали више детаља о њој. Скоро сам убеђен да сам познавао трећег питомца с десне стране (стојећи). Он је био мој најомиљенији друг из детињства. Слика је доста мутна и зато имам малу дозу несигурности. Пишем у прошлом времену јер је он већ пре десетак година преминуо.
Иначе, Војна академија се у пролеће 1945. налазила у Топчидеру. У то време није се још знало колико ће да траје рат и, обзиром на велике жртве на Сремском фронту и у Босни, 17-огодишњи 16-огодишњи београдски младићи су се прибојавали да ће мобилизација захватити и њихова годишта. Војна академија их је примила и пружала сигурност. Убрзо су сви питомци те прве класе били пребачени у СССР где су наставили студије. Штавише имали су врло повољне услове живота и студија, а стекли су и добро знање. Проблем је био повратак после Резолуције, али и то се некако средило.
Поштовани господине Дундо, драго ми је ако могу да помогнем на било који начин. Ових дана сам приступио једном обимном (и за мене болном) послу. Почео сам да скенирам старе фотографије у циљу да формирам дигиталну документацију. Успомене и сећања на давне догађаје навиру, многе појединости које раније нисам запажао сада су ми тако очите. И увек постоји нешто за чим жалим и изазива тугу. Има ту и фотографија које никад нисам видео. Управо је међу њима и ова, а налази се у групи војничких фотографија мога оца које је мој отац нерадо вадио. По речима моје супруге, чинио је то често тек пред крај свог живота и то кад мене није било у близини.
Да би дошао до ове фотографије, испричаћу понешто што и сами генерално знате. Можда то буде интересантно осталима на форуму. У принципу, избегавам да износим приватне приче осим ако нису илустрација неког општег стања или ситуације. Дакле, мој отац је по завршетку основне школе био берберски шегрт а догурао је и до калфе. У току рата радио је све и свашта да би се прехранио и он и породица. Две ствари су биле основне: кулучио је на пристаништу а кад не би тамо имао никаквог посла седео је у радњи једног берберина и шишао и бријао за бакшиш кад би у радњи било више муштерија. После ослобођења Београда, негде у новембру 1944. год. у радњу је дошао један официр и пошто је оценио да је калфа који га је обријао и ошишао јуноша и да зна посао, он му је рекао: "Слушај мали, следи мобилизација. А мени у јединици треба управо један брица. Па боље да ти дођеш код мене и шишаш војску него да те покупи неко други. Јави ми се, али што пре!". Тако је мој отац ступио као "добровољац" у Београдску бригаду КНОЈ-а са распоредом у штабу бригаде. Осим бријања и шишања, из приче знам да му је једна од дужности била и да спроводи заробљене Немце да чисте просторије у команди, да су му се углавном сами нудили увек исти заробљеници, да пази на њих док раде и да их спроведе назад у заробљенички логор по обављеном послу.
Међу очевим војничким фотографијама (неколико појединачних и неколико групних) издвајају се две. Ова (на којој чак и нема мог оца мада сам у једном моменту помислио да је особа која стоји крајње лево можда мој отац) и једна квалитетнија на којој јесте мој отац са двојицом исписника (на њима нема особе коју сте ви означили) а која је оштрија. Ова друга је снимљена очито на истом месту јер је позадина апсолутно иста. Обе су карактеристичне не само по овој згради у позадини, већ и по томе што на њиховим полеђинама стоји "За успомену из Официрске школе, 15-III-1945. год., Београд". Мени је то било чудно јер мој отац није био полазник официрске школе и демобилисан је априла 1948. (да није тада демобилисан вероватно би због Резолуције ИБ и Тршћанске кризе остао до 1952., мене онда не би ни било данас али то је друга прича). Међу фотографијама које сам затекао има неколико појединачних туђих студијских фотографија (популаран је био "ФОТО РЕКОРД" у Васиној улици, можда зато што је фотограф ретуширао фотографије и "улепшавао" муштерије). Сходно ондашњем обичају, војници су размењивали фотографије са обавезним текстом на полеђини "Добром другу за успомену и дуго сећање ...". Међу тим фотографијама такође нема Вашег друга. Моја претпоставка је да на овој групној фотографији има једна или више особа са којом/којима је мој отац био у добрим односима па су му поклонили ту фотографију. Зато сам и питао да ли су ту само полазници Официрске школе или има и особља. Откуд мој отац међу полазницима? Вероватно је Београдска бригада КНОЈ-а била задужена за обезбеђење Официрске школе и за (како се то данас модерно каже) "логистичку подршку.
Напомињем да су обе фотографије из Официрске школе добрано пожутеле (зашто су мајстори и калфе некада толико штедели фиксир све под изговором "да фотографије не прегоре"), да су на меком папиру, малог формата (8 х 5,5 см) и средње до меке градације. Покушао сам "Вашу" фотографију да поново скенирам и да јој дам мало више сенке:
На жалост, сама фотографија нема потребну оштрину а ја сам скенирао са 600 dpi.
На крају, ако Ви имате неке информације које ја не знам а везане су за ову фотографију, био бих Вам захвалан да поделите са мном. Ја на пр. нисам ни знао да је ово у Топчидеру. Колико ми је познато, штаб Београдске бригаде или чак целог КНОЈА је био у Браће Југовића. Бригада је имала велике губитке у борбама са "крсташима" ("крижарима") у Босни.
Извињавам се свима ако сам искочио из теме или општег разматрања и превише приватизовао овај виртуелни простор.
Господине Бађунов, заинтересован сам за ову фотографију и био бих Вам захвалан ако бисте знали више детаља о њој. Скоро сам убеђен да сам познавао трећег питомца с десне стране (стојећи). Он је био мој најомиљенији друг из детињства. Слика је доста мутна и зато имам малу дозу несигурности. Пишем у прошлом времену јер је он већ пре десетак година преминуо.
Иначе, Војна академија се у пролеће 1945. налазила у Топчидеру. У то време није се још знало колико ће да траје рат и, обзиром на велике жртве на Сремском фронту и у Босни, 17-огодишњи 16-огодишњи београдски младићи су се прибојавали да ће мобилизација захватити и њихова годишта. Војна академија их је примила и пружала сигурност. Убрзо су сви питомци те прве класе били пребачени у СССР где су наставили студије. Штавише имали су врло повољне услове живота и студија, а стекли су и добро знање. Проблем је био повратак после Резолуције, али и то се некако средило.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=981537
Hvala Vlado na ovom isečku.
Nešto pre ovog pasusa, piše u istom članku i ovo:
Na sajtu ambasade Ruske Federacije, na primer, ukazuje se na to da se u saradnji sa Skupštinom Beograda radi na očuvanju i obnovi Ruskog nekropolja na beogradskom Novom groblju. Postoji realna opasnost od gubitka ovog unikatnog objekta koji predstavlja ponos ruske istorije i kulture. Kaže se da su mnoge ruske grobnice tokom godina postale oronule i da im je potrebna hitna rekonstrukcija i traže se sponzori za njihovo očuvanje. Delu grobnica preti likvidacija zbog neplaćanja grobnih mesta, a više nema ko da preuzme brigu o njima.
Mislim da je jedino moguće rešenje vrlo jednostavno: zaustaviti dalje prekopavanje grobova na ruskoj parceli, proglasiti ga spomen memorijalnim grobljem i gotovo. To je minimum što možemo da učinimo za ove gorostase srpske kulture, nauke, umetnosti...
Sve drugo parcijalno bilo bi veoma bedno. Ukoliko to ovaj grad ili država nije spremna da učini za njih, ponovo bi se pokazalo da su veoma jadni u svojim pokušajima da sačuvaju za pokoljenja ono što jedino ostaje iu posle svih nas: sećanje...
Melonenpause на градилишту породичне куће (Баново Брдо).
Дечак десно је мој друг кога сам препознао на фотографији питомаца Војне академије.
Кућа је 60-их година експроприсана и порушена; на том месту стоји један од солитера.
Господине Бађунов, заинтересован сам за ову фотографију и био бих Вам захвалан ако бисте знали више детаља о њој. Скоро сам убеђен да сам познавао трећег питомца с десне стране (стојећи). Он је био мој најомиљенији друг из детињства. Слика је доста мутна и зато имам малу дозу несигурности. Пишем у прошлом времену јер је он већ пре десетак година преминуо.
Иначе, Војна академија се у пролеће 1945. налазила у Топчидеру. У то време није се још знало колико ће да траје рат и, обзиром на велике жртве на Сремском фронту и у Босни, 17-огодишњи 16-огодишњи београдски младићи су се прибојавали да ће мобилизација захватити и њихова годишта. Војна академија их је примила и пружала сигурност. Убрзо су сви питомци те прве класе били пребачени у СССР где су наставили студије. Штавише имали су врло повољне услове живота и студија, а стекли су и добро знање. Проблем је био повратак после Резолуције, али и то се некако средило.
Поштовани господине Дундо, драго ми је ако могу да помогнем на било који начин. Ових дана сам приступио једном обимном (и за мене болном) послу. Почео сам да скенирам старе фотографије у циљу да формирам дигиталну документацију. Успомене и сећања на давне догађаје навиру, многе појединости које раније нисам запажао сада су ми тако очите. И увек постоји нешто за чим жалим и изазива тугу. Има ту и фотографија које никад нисам видео. Управо је међу њима и ова, а налази се у групи војничких фотографија мога оца које је мој отац нерадо вадио. По речима моје супруге, чинио је то често тек пред крај свог живота и то кад мене није било у близини.
Да би дошао до ове фотографије, испричаћу понешто што и сами генерално знате. Можда то буде интересантно осталима на форуму. У принципу, избегавам да износим приватне приче осим ако нису илустрација неког општег стања или ситуације. Дакле, мој отац је по завршетку основне школе био берберски шегрт а догурао је и до калфе. У току рата радио је све и свашта да би се прехранио и он и породица. Две ствари су биле основне: кулучио је на пристаништу а кад не би тамо имао никаквог посла седео је у радњи једног берберина и шишао и бријао за бакшиш кад би у радњи било више муштерија. После ослобођења Београда, негде у новембру 1944. год. у радњу је дошао један официр и пошто је оценио да је калфа који га је обријао и ошишао јуноша и да зна посао, он му је рекао: "Слушај мали, следи мобилизација. А мени у јединици треба управо један брица. Па боље да ти дођеш код мене и шишаш војску него да те покупи неко други. Јави ми се, али што пре!". Тако је мој отац ступио као "добровољац" у Београдску бригаду КНОЈ-а са распоредом у штабу бригаде. Осим бријања и шишања, из приче знам да му је једна од дужности била и да спроводи заробљене Немце да чисте просторије у команди, да су му се углавном сами нудили увек исти заробљеници, да пази на њих док раде и да их спроведе назад у заробљенички логор по обављеном послу.
Међу очевим војничким фотографијама (неколико појединачних и неколико групних) издвајају се две. Ова (на којој чак и нема мог оца мада сам у једном моменту помислио да је особа која стоји крајње лево можда мој отац) и једна квалитетнија на којој јесте мој отац са двојицом исписника (на њима нема особе коју сте ви означили) а која је оштрија. Ова друга је снимљена очито на истом месту јер је позадина апсолутно иста. Обе су карактеристичне не само по овој згради у позадини, већ и по томе што на њиховим полеђинама стоји "За успомену из Официрске школе, 15-III-1945. год., Београд". Мени је то било чудно јер мој отац није био полазник официрске школе и демобилисан је априла 1948. (да није тада демобилисан вероватно би због Резолуције ИБ и Тршћанске кризе остао до 1952., мене онда не би ни било данас али то је друга прича). Међу фотографијама које сам затекао има неколико појединачних туђих студијских фотографија (популаран је био "ФОТО РЕКОРД" у Васиној улици, можда зато што је фотограф ретуширао фотографије и "улепшавао" муштерије). Сходно ондашњем обичају, војници су размењивали фотографије са обавезним текстом на полеђини "Добром другу за успомену и дуго сећање ...". Међу тим фотографијама такође нема Вашег друга. Моја претпоставка је да на овој групној фотографији има једна или више особа са којом/којима је мој отац био у добрим односима па су му поклонили ту фотографију. Зато сам и питао да ли су ту само полазници Официрске школе или има и особља. Откуд мој отац међу полазницима? Вероватно је Београдска бригада КНОЈ-а била задужена за обезбеђење Официрске школе и за (како се то данас модерно каже) "логистичку подршку.
Напомињем да су обе фотографије из Официрске школе добрано пожутеле (зашто су мајстори и калфе некада толико штедели фиксир све под изговором "да фотографије не прегоре"), да су на меком папиру, малог формата (8 х 5,5 см) и средње до меке градације. Покушао сам "Вашу" фотографију да поново скенирам и да јој дам мало више сенке:
На жалост, сама фотографија нема потребну оштрину а ја сам скенирао са 600 dpi.
На крају, ако Ви имате неке информације које ја не знам а везане су за ову фотографију, био бих Вам захвалан да поделите са мном. Ја на пр. нисам ни знао да је ово у Топчидеру. Колико ми је познато, штаб Београдске бригаде или чак целог КНОЈА је био у Браће Југовића. Бригада је имала велике губитке у борбама са "крсташима" ("крижарима") у Босни.
Извињавам се свима ако сам искочио из теме или општег разматрања и превише приватизовао овај виртуелни простор.