Jeste Skoplje, ovo je ona Zlokovićeva čuvena (pritom izvanredna) zgrada "Privrednog doma" (1933) (naziv zgrade prema Z. Maneviću).
Levo se vidi krajičak Narodne banke (Nestorović) koji je porušen u zemljotresu.
Zlokovićeva zgrada je preživela zemljotres, ali ne i potonje vlasnike koji su je potpuno prepravili oblagajući je bedno nekim sivim kamenjem. Tuga i jad.
... šteta što su neke od ovako lepih građevina zauvek nestale u katastrofalnom zemljotresu 1963. godine ... bio sam klinac, ali ipak dovoljno velik da ukapiram da je reč o užasnoj tragediji ...
... naravno, tada nisam mogao ni sanjati da ću tridesetak godina kasnije nekoliko godina živeti u tom gradu ... kada se sticajem okolnosti moralo otići, priznajem da sam se na put otisnuo pod bremenom stereotipa - što južnije to tužnije ... međutim, dogodilo se prijatno iznenađenje - ubrzo sam shvatio da je to grad sa veoma ozbiljnom urbanom, građansko-čaršijskom tradicijom, fantastičnih ljudi, dinamičnog života, posebno onog noćnog i kafanskog, tako da me očas osvojio ... o gostoprimljivosti i da ne pričam, to prosto izbija na svakom koraku, i nije ni u kakvoj vezi sa komercijalom, nego onako nepatvoreno i iskonski - što bi se reklo - nema laži nema prevare ... priznajem, na arhitekturu nisam obraćao posebnu pažnju, a još manje sam znao autore pojedinih građevina, i postojećih i bivših na slikama pre 63. , dakle to svakako nije bilo presudno, nego nešto što se zove duša grada, a to su zapravo Skopljaci, i naravno, Skopljanke ...ukratko, Skop(l)je je meni jedan od najmilijih gradova u bivšoj Jugi, naravno, reći ćete zbog uspomena koje vremenom postaju sve lepše, jeste, ima i toga, ali tako je bivalo od samog početka - dakle, ljubav na prvi pogled ! ... ko ima prilike, neka proveri i sam, budite sigurni, neće vas ostaviti ravnodušnim - Skopje ima mikro klima ! :)...
Beli ako ti treba pravni savet, svedok optužbe, dokazni mateijal, vezica na sudu, sve spremno! Ima da ga oderemo za gajbe mnogočega!
Наватаћемо још кога,па делимо 50-50%.Поштено,па на суд.Накнадно ћемо одредити који.
[/quote]
Čak i ako prepredeni karalisac predloži vanparnično poravnanje, će se dogovorimo i domunđamo, ne sme to tek tako naivno da prođe, tražimo i po petnaest sa lukom na kajmak, zna se gde i kod koga![/quote]
Минимум који ће ме задовољити
[/quote]
... e sad kad je konačno otišo onaj KaraMaZov, mogu u poverenju da vam kažem, a Belom javno da se izvinim :( - pogrešio sam ...ne znam zašto umesto plagijatora koji se zapravo predstavljao kao Lale, meni se od prvog momenta u glavu uvretelo - Beli, naravno, ne mislivši uopšte na našeg istoimenog uvaženog kolegu :hat: ... setiće se i Putnik da sam mu jednom u razgovoru pominjao Beli, na šta je on reagaovao, a ja mu rekao da to nije naš Beli već tamo neki brezobraznik ... da vas ne smaram sve od sabajle, ko zna - razumeće ...
... a da sam spreman da se iskupim, i to u najskorije vreme - to stoji ... samo bez ovih KaraAdvokata moliću fino 8) ...
... još jednom - izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo :X ...
– Prvi automobil u Srbiju je došao vozom 3. aprila 1903. godine. Na peronu beogradske železničke stanice u rano jutro dočekala ga je mala grupa ljudi uključujući i vlasnika vozila, Božu Radulovića, koji je poticao iz bogate porodice, bio je oficir i bogat trgovac – priča Bratislav Petković, osnivač i direktor Muzeja automobila.
Prvi automobil koji je stigao na beogradske ulice bio je marke „nesselsdorf“, a došao je iz fabrike koja se nalazila pored Beča u istoimenom mestu. Pošto nessels na nemačkom znači kopriva, a „nesselslsdorf“ znači koprivica, mesto je nazvano Češka Koprivica. Tako se i prvi automobil zvao po tom mestu, odnosno – onaj koji je iz Koprivice.
S ovom moćnom mašinom je došao i mehaničar iz fabrike i ostao ovde da obuči prvog srpskog šofera. Boža, iako je bio oficir, nije se osmelio da upravlja tim čudom tehnike, mada se nagledao automobila u Beču. Odlučio je da zaposli šofera, a za taj posao izabrao je Sretena Kostića, Beograđanina koji je bio fotocinkograf. Kako priča Bratislav Petković, u to vreme to je bio veoma cenjen zanat. Cinkane ploče koje su se koristile za štampu i za izradu slika u novinama bile su dosta slabog kvaliteta, pa je on kao fotocinkograf rukom na samim pločama docrtavao i ispravljao ploče. Nije slučajno što je Boža Radulović izabrao baš Sretu za šofera, jer je njegov zanat zahtevao mirnu i preciznu ruku i nikako nije išao s alkoholom, mada automobili i nisu bili nešto brzi i precizni u to vreme. Mehaničar koji je ostao u Beogradu mesec dana obučio je Sretu, koji se više nikada nije potpisivao kao fotoscinkograf, već samo kao šofer.
– To je datum od kada Beograd počinje da liči na svetske metropole. Vremena u kojima se čuo samo topot kopita su polako prolazila. Međutim, taj automobil nije bio dočekan s mnogo oduševljenja. Ljudi su ga gledali s velikim podozrenjem. To su bile bučne mašine s praskavim radom motora koji je zvučao kao mitraljez. Plašio je građane, konje, stoku. U Zlatnoj knjižici o automobilizmu iz tog vremena su ostale zabeležene Sretine ispovesti, a tu ima i nekih komičnih situacija. U jednoj od priča Sreta kaže da se narod plašio tog auta kao da je đavo, a svoje zanimljive uspomene sročio je pod naslovom „Robinzon na suvom“. Verovatno zato što je bio usamljen, jer kada god bi zaustavio automobil da pita za pravac, onaj ko ga vidi davao se u beg glavom bez obzira – priča Bratislav Petković.
Automobili stižu na domaće drumove
Posle dva meseca, izvesni Sreten Ljubinković nabavio je drugi automobil, potom je jedna banka nabavila treći, a zatim čuveni profesor doktor Nešić četvrti, tako da je do 1912. godine i Balkanskog rata, u Srbiji bilo stotinak automobila. Njih su najčešće nabavljale bogate porodice, a automobil je tada još bio igračka koja je služila za zabavu bogatim ljudima. Prvi vlasnik Boža Radulović je posle nekoliko godina bankrotirao, njegov automobil je prodat i, kako kažu, poslednji put je viđen 1912. godine u Skoplju.
– Sreta Kostić je kasnije postao šofer kralja Petra, ali ne zadugo. Prilikom povlačenja tokom Prvog svetskog rata zapalio se „kadilak“ u kojem je Sreta vozio kralja Petra koji se naljutio i otpustio ga iz službe. Potom je Sreta nekako stigao do Cetinja i tamo vozio sina kralja Nikole sve do kraja rata. Kada se vratio u Beograd, osnovao je udruženje beogradskih šofera, čak je otvorio prvu privatnu auto-školu, a borio se i za opštu bezbednost u saobraćaju, zalagao se za to da se vozači međusobno poštuju – priča Petković.
Benzin iz apoteke
Pošto nije bilo benzinskih pumpi, vozači su u drogerijama kupovali medicinski benzin koji se koristio za dezinfekciju rana. Kako priča naš sagovornik, automobili su zbog konstrukcije motora tada mogli na svašta da idu, čak i na petrolej. Ti prvi motori su do rata retko imali elektropokretače, uglavnom su se palili ručno, na takozvanu kurblu. Prve benzinske pumpe počinju da se pojavljuju posle Prvog svetskog rata, ali je benzin bio dosta skup jer je država uzimala velike takse, a ni carina nije bila ništa jeftinija, što je znatno usporilo razvoj automobilizma u Srbiji.
– Prvi automobil u Srbiji nije bio mnogo brz, išao je samo trideset na sat, a Sreta ga je sam popravljao, s njim se vozio, bio je prava maskota Beograda, kao i osnivač Udruženja beogradskih šofera, a kao odličan crtač sam je dizajnirao pano ovog društva. Prvi šoferi su bili veoma dobro bili plaćeni, a Sreta je lako mogao kuću da napravi za svoju zaradu, što je i uradio. Čak je i sam posedovao automobil. Ovaj talentovani vozač i crtač dvadesetih godina sagradio je kuću koja i danas postoji na Avalskom drumu kod čuvene kafane „Župa“ i u njoj je živeo do kraja života. Sreten Kostić je umro 1947. godine, a sahranjen je na groblju u Jajincima. Na njegovom spomeniku piše „Ovde počiva prvi srpski šofer – Sreten Kostić“.
Kraljica Marija strastveni vozač
Knez Pavle i kraljica Marija bili su pokrovitelji Udruženja beogradskih šofera. Kraljica je bila odličan vozač, umela je da vozi skoro sva kola, čak je sa svojom majkom pravila duže ture i dolazila iz Bukurešta u Beograd. Takođe je pravila ture do Švajcarske i Pariza. Godine 1921. venčala se s Aleksandrom, ali je ona, za razliku od njega, bila strastveni vozač, dok s njim za volanom skoro da nema nijedna slika. Čak i posle emigracije u Englesku, imala je automobil kabriolet. Kraljica Marija je toliko volela automobile da je vozila sve dok je mogla da hoda.
Miki Maus reguliše saobraćaj
Prve saobraćajne znakove koje je postavljalo Ministarstvo saobraćaja stalno su skidali seljaci kojima nije bila mila ova đavolska mašina. Sve to, na veliku Sretinu žalost, koji je živeo na Avalskom drumu blizu velike, nezgodne krivine gde su ljudi stalno izletali. Ali, kada je „Politika“ 1927. počela da objavljuje strip „Miki Maus“, Sreta je kao dobar crtač napravio figuru Mikija u veličini čoveka i u oblačić za reči stavio tekst: „Drži desno“. Domišljatom Sreti trik je uspeo, jer kada narod iznenada iz krivine vidi ogromnog Mikija, bez izuzetka svi uspore. Taj znak se zadržao najduže od svih, preživeo je čak do rata.
За следеће кадрове кажу да су снимљени у Скопљу:
Jeste Skoplje, ovo je ona Zlokovićeva čuvena (pritom izvanredna) zgrada "Privrednog doma" (1933) (naziv zgrade prema Z. Maneviću).
Levo se vidi krajičak Narodne banke (Nestorović) koji je porušen u zemljotresu.
Zlokovićeva zgrada je preživela zemljotres, ali ne i potonje vlasnike koji su je potpuno prepravili oblagajući je bedno nekim sivim kamenjem. Tuga i jad.
... šteta što su neke od ovako lepih građevina zauvek nestale u katastrofalnom zemljotresu 1963. godine ... bio sam klinac, ali ipak dovoljno velik da ukapiram da je reč o užasnoj tragediji ...
... naravno, tada nisam mogao ni sanjati da ću tridesetak godina kasnije nekoliko godina živeti u tom gradu ... kada se sticajem okolnosti moralo otići, priznajem da sam se na put otisnuo pod bremenom stereotipa - što južnije to tužnije ... međutim, dogodilo se prijatno iznenađenje - ubrzo sam shvatio da je to grad sa veoma ozbiljnom urbanom, građansko-čaršijskom tradicijom, fantastičnih ljudi, dinamičnog života, posebno onog noćnog i kafanskog, tako da me očas osvojio ... o gostoprimljivosti i da ne pričam, to prosto izbija na svakom koraku, i nije ni u kakvoj vezi sa komercijalom, nego onako nepatvoreno i iskonski - što bi se reklo - nema laži nema prevare ... priznajem, na arhitekturu nisam obraćao posebnu pažnju, a još manje sam znao autore pojedinih građevina, i postojećih i bivših na slikama pre 63. , dakle to svakako nije bilo presudno, nego nešto što se zove duša grada, a to su zapravo Skopljaci, i naravno, Skopljanke ...ukratko, Skop(l)je je meni jedan od najmilijih gradova u bivšoj Jugi, naravno, reći ćete zbog uspomena koje vremenom postaju sve lepše, jeste, ima i toga, ali tako je bivalo od samog početka - dakle, ljubav na prvi pogled ! ... ko ima prilike, neka proveri i sam, budite sigurni, neće vas ostaviti ravnodušnim - Skopje ima mikro klima ! :)...
... Bonđorno :)...
Сретен Костић, први српски шофер
Сретен Костић у дворском мерцедесу краља Петра
Возачка дозвола Сретена Костића
Beli ako ti treba pravni savet, svedok optužbe, dokazni mateijal, vezica na sudu, sve spremno! Ima da ga oderemo za gajbe mnogočega!
[/quote]
Čak i ako prepredeni karalisac predloži vanparnično poravnanje, će se dogovorimo i domunđamo, ne sme to tek tako naivno da prođe, tražimo i po petnaest sa lukom na kajmak, zna se gde i kod koga![/quote]
Минимум који ће ме задовољити
[/quote]
... e sad kad je konačno otišo onaj KaraMaZov, mogu u poverenju da vam kažem, a Belom javno da se izvinim :( - pogrešio sam ...ne znam zašto umesto plagijatora koji se zapravo predstavljao kao Lale, meni se od prvog momenta u glavu uvretelo - Beli, naravno, ne mislivši uopšte na našeg istoimenog uvaženog kolegu :hat: ... setiće se i Putnik da sam mu jednom u razgovoru pominjao Beli, na šta je on reagaovao, a ja mu rekao da to nije naš Beli već tamo neki brezobraznik ... da vas ne smaram sve od sabajle, ko zna - razumeće ...
... a da sam spreman da se iskupim, i to u najskorije vreme - to stoji ... samo bez ovih KaraAdvokata moliću fino 8) ...
... još jednom - izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo :X ...
– Prvi automobil u Srbiju je došao vozom 3. aprila 1903. godine. Na peronu beogradske železničke stanice u rano jutro dočekala ga je mala grupa ljudi uključujući i vlasnika vozila, Božu Radulovića, koji je poticao iz bogate porodice, bio je oficir i bogat trgovac – priča Bratislav Petković, osnivač i direktor Muzeja automobila.
Prvi automobil koji je stigao na beogradske ulice bio je marke „nesselsdorf“, a došao je iz fabrike koja se nalazila pored Beča u istoimenom mestu. Pošto nessels na nemačkom znači kopriva, a „nesselslsdorf“ znači koprivica, mesto je nazvano Češka Koprivica. Tako se i prvi automobil zvao po tom mestu, odnosno – onaj koji je iz Koprivice.
S ovom moćnom mašinom je došao i mehaničar iz fabrike i ostao ovde da obuči prvog srpskog šofera. Boža, iako je bio oficir, nije se osmelio da upravlja tim čudom tehnike, mada se nagledao automobila u Beču. Odlučio je da zaposli šofera, a za taj posao izabrao je Sretena Kostića, Beograđanina koji je bio fotocinkograf. Kako priča Bratislav Petković, u to vreme to je bio veoma cenjen zanat. Cinkane ploče koje su se koristile za štampu i za izradu slika u novinama bile su dosta slabog kvaliteta, pa je on kao fotocinkograf rukom na samim pločama docrtavao i ispravljao ploče. Nije slučajno što je Boža Radulović izabrao baš Sretu za šofera, jer je njegov zanat zahtevao mirnu i preciznu ruku i nikako nije išao s alkoholom, mada automobili i nisu bili nešto brzi i precizni u to vreme. Mehaničar koji je ostao u Beogradu mesec dana obučio je Sretu, koji se više nikada nije potpisivao kao fotoscinkograf, već samo kao šofer.
– To je datum od kada Beograd počinje da liči na svetske metropole. Vremena u kojima se čuo samo topot kopita su polako prolazila. Međutim, taj automobil nije bio dočekan s mnogo oduševljenja. Ljudi su ga gledali s velikim podozrenjem. To su bile bučne mašine s praskavim radom motora koji je zvučao kao mitraljez. Plašio je građane, konje, stoku. U Zlatnoj knjižici o automobilizmu iz tog vremena su ostale zabeležene Sretine ispovesti, a tu ima i nekih komičnih situacija. U jednoj od priča Sreta kaže da se narod plašio tog auta kao da je đavo, a svoje zanimljive uspomene sročio je pod naslovom „Robinzon na suvom“. Verovatno zato što je bio usamljen, jer kada god bi zaustavio automobil da pita za pravac, onaj ko ga vidi davao se u beg glavom bez obzira – priča Bratislav Petković.
Automobili stižu na domaće drumove
Posle dva meseca, izvesni Sreten Ljubinković nabavio je drugi automobil, potom je jedna banka nabavila treći, a zatim čuveni profesor doktor Nešić četvrti, tako da je do 1912. godine i Balkanskog rata, u Srbiji bilo stotinak automobila. Njih su najčešće nabavljale bogate porodice, a automobil je tada još bio igračka koja je služila za zabavu bogatim ljudima. Prvi vlasnik Boža Radulović je posle nekoliko godina bankrotirao, njegov automobil je prodat i, kako kažu, poslednji put je viđen 1912. godine u Skoplju.
– Sreta Kostić je kasnije postao šofer kralja Petra, ali ne zadugo. Prilikom povlačenja tokom Prvog svetskog rata zapalio se „kadilak“ u kojem je Sreta vozio kralja Petra koji se naljutio i otpustio ga iz službe. Potom je Sreta nekako stigao do Cetinja i tamo vozio sina kralja Nikole sve do kraja rata. Kada se vratio u Beograd, osnovao je udruženje beogradskih šofera, čak je otvorio prvu privatnu auto-školu, a borio se i za opštu bezbednost u saobraćaju, zalagao se za to da se vozači međusobno poštuju – priča Petković.
Benzin iz apoteke
Pošto nije bilo benzinskih pumpi, vozači su u drogerijama kupovali medicinski benzin koji se koristio za dezinfekciju rana. Kako priča naš sagovornik, automobili su zbog konstrukcije motora tada mogli na svašta da idu, čak i na petrolej. Ti prvi motori su do rata retko imali elektropokretače, uglavnom su se palili ručno, na takozvanu kurblu. Prve benzinske pumpe počinju da se pojavljuju posle Prvog svetskog rata, ali je benzin bio dosta skup jer je država uzimala velike takse, a ni carina nije bila ništa jeftinija, što je znatno usporilo razvoj automobilizma u Srbiji.
– Prvi automobil u Srbiji nije bio mnogo brz, išao je samo trideset na sat, a Sreta ga je sam popravljao, s njim se vozio, bio je prava maskota Beograda, kao i osnivač Udruženja beogradskih šofera, a kao odličan crtač sam je dizajnirao pano ovog društva. Prvi šoferi su bili veoma dobro bili plaćeni, a Sreta je lako mogao kuću da napravi za svoju zaradu, što je i uradio. Čak je i sam posedovao automobil. Ovaj talentovani vozač i crtač dvadesetih godina sagradio je kuću koja i danas postoji na Avalskom drumu kod čuvene kafane „Župa“ i u njoj je živeo do kraja života. Sreten Kostić je umro 1947. godine, a sahranjen je na groblju u Jajincima. Na njegovom spomeniku piše „Ovde počiva prvi srpski šofer – Sreten Kostić“.
Kraljica Marija strastveni vozač
Knez Pavle i kraljica Marija bili su pokrovitelji Udruženja beogradskih šofera. Kraljica je bila odličan vozač, umela je da vozi skoro sva kola, čak je sa svojom majkom pravila duže ture i dolazila iz Bukurešta u Beograd. Takođe je pravila ture do Švajcarske i Pariza. Godine 1921. venčala se s Aleksandrom, ali je ona, za razliku od njega, bila strastveni vozač, dok s njim za volanom skoro da nema nijedna slika. Čak i posle emigracije u Englesku, imala je automobil kabriolet. Kraljica Marija je toliko volela automobile da je vozila sve dok je mogla da hoda.
Miki Maus reguliše saobraćaj
Prve saobraćajne znakove koje je postavljalo Ministarstvo saobraćaja stalno su skidali seljaci kojima nije bila mila ova đavolska mašina. Sve to, na veliku Sretinu žalost, koji je živeo na Avalskom drumu blizu velike, nezgodne krivine gde su ljudi stalno izletali. Ali, kada je „Politika“ 1927. počela da objavljuje strip „Miki Maus“, Sreta je kao dobar crtač napravio figuru Mikija u veličini čoveka i u oblačić za reči stavio tekst: „Drži desno“. Domišljatom Sreti trik je uspeo, jer kada narod iznenada iz krivine vidi ogromnog Mikija, bez izuzetka svi uspore. Taj znak se zadržao najduže od svih, preživeo je čak do rata.
Marijana R. Ilić – „Blic”
.. i da još malo podgrejemo polukobaju ...