Ух, ал' си опрезан! Ти као да имаш лоша искуства... :)  

  А чини ми се да  ово није боген лампа,  јер су оне имале две електроде и електрични лук међу њима (ако се добро сећам из основне школе).  :)

Evo još malo pozorišnog krša!

Зар и ти сине Бруте!
Па ја стварно не знам да ли даље да дистрибуирам литературу преплатницима! Кад нико ништа не чита!
Дакле. Д. Ц. Ђ. "Електрично осветљење".  Нема коментара, да ми неко не би опет преконосирао.
Само цитати:

„Друштву континенталном „Едисон“ обратило се Српско-Француско Друштво за опште снабдевање свега потребног материјала за ову инсталацију.

Фабрика од 600 парних коњских снага, постављена је у дунавском крају на 700 мет. од реке.

Парни котлови на броју 3 из радионице су куће Бакок Вилкокс. Особине ових казана су познате: безбеднност од експлозије услед слабе садржине воде која је у цевима. Сваки казан има 140 м³ запремине, којој одговарају 200 парних коњских снага. .

Продукти сагоревања се избацују помоћу једног димњака од 38 м. висине. Захваљујући тој висини, дим је у атмосфери на великој висини и не може досађивати суседном становништву.

Динамо машине су на броју девет и од два су типа: три су од система Едисон Спери и служе једино за произвођење струје, којом ће се снабдевати лучне лампе у вароши; шест других машина су обичног типа Едисоновог и служе за производњу струје потребне за осветљење вароши или приватних станова.

Седамдесет лучних лампи од 1000 свећа светлеће главним улицама и алејама варошким; једна хиљада сијалица, размештене по споредним улицама, на дужини преко 35 км., даваће обилну светлост свима квартовима варошким.

,За ово осветљење плаћаће варош динара 80.000 годишње, али ће се та сума смањити за 2,5 до 20% према увећању производње струје електричне уопште.

Приватни станови ће плаћати 6 пара дин. на сат за лампу од 16 свећа; 4 паре дин. на сат за лампу од 10 свећа. и 60 пара дин. на сат за лампу од 1000 свећа“.

То су најпотпунији подаци о техничком изгледу ваше прве централе из доба њенога повоја, и због тога су изнети у целини.“






 



Шта мислиш? Јел личи?

Личи, нема шта.

Ја сам, некако, мислио да елетроде морају да буду на оба краја лампе, а оно није: оне су у горњем делу, чак сакривене, а доле балон. Ето, свашта се научи на овом форуму...

 ZORAN SIMJANOVIĆ: početkom te ’67, Simica (Simeon Vuković – prim. aut.) – gitarista koji je bio duša tog prvog sastava Elipsi – bio je već drugu godinu na studijama arhitekture i strašno se mučio, jednostavno nije mogao da postigne te koncerte, snimanja za televiziju, morao je da crta noću projekte i u jednom trenutku je rekao „Ljudi, ja više ne mogu!“ I mi kažemo dobro, u redu, ne možeš, ali šta sad da radimo?! Boljeg gitaristu od njega nismo mogli da nađemo i onda smo počeli da slušamo, počeo je, pojavio se, onako, mirisao je negde taj soul i rhythm and blues i „’ajde da sviramo rhythm and blues!“ Kako, bre, ko će da svira soul i rhythm and blues?! Prvo nam trebaju duvači, pa nam treba crnac da peva… „E, čuo sam ja“, kaže neko, „da onaj crnac (Edi Dekeng – prim. aut.) što peva sa Crnim panterima… čuo sam da su se oni rasturili i da je on slobodan“. U stvari, videli smo ga na televiziji, na Ludom, mladom svetu (Koncert za ludi mladi svet, prva domaća r’n’r TV emisija – prim. aut.) gde je pevao neku protestnu pesmu sa Dušanom Golumbovskim. I mi stupimo nekako s njim u kontakt i on pristane. I onda smo počeli da tražimo te ploče, da vežbamo… O da – tražili smo duvače, pa smo našli Zorana Jurkića, saksofonistu koji trenutno živi u Danskoj i iz hobija servisira Porschee, pa trubača Nikolu Zembića koji je završio medicinu i trubu i specijalizirao anesteziologiju u Nemačkoj, a kad je Zoran Jurkić otišao u Dansku, Dragan Kuprijanov je preuzeo saksofon i tako smo dobili tu duvačku liniju. Ritam sekcija je ostala ista – Vladimir Furduj bubnjevi, Bojan Hreljac bas gitara, Momčilo Radovanović gitara, Zoran Simjanović organa (prim. aut.) – i Edi se onda uklopio. Problem sa Edijem je bio taj što je on došao iz francuske kolonije i engleski mu nije bio blizak, što se vidi iz snimaka, a to nam je kasnije bio možda i jedan od razloga da prekinemo sa svirkom jer jednostavno ne bismo mogli da se probijemo… Moglo je u Francuskoj, možda i u Nemačkoj, ali nešto ozbiljnije nije moglo.

Znam da se često pominjala i pokazivala stara crkva Sv Marka ali da li je viđena i označena unutrašnjost Taš groblja?

Госпо'н Дундо би рекао да ово није никаква свечаност, већ нормална сцена из трамвајског саобраћаја средином двадесетих година. И AEG и MAN/Siemens набављени су 1923. године и били су пет година једини нови (послератни) трамваји у Београду. Следећи контингент (Ringhoffer и BBC) стигао је тек 1928. године. Значи да су за саобраћај у центру града остали само они први, који су покривали све тадашње линије (није их било много). Стари предратни трамваји су били делом расходовани, делом пребачени на вучу угља за електричну централу (од гл. железничке станице до Дорћола), а остатак зрео за ремонт. 

AEG јесу били предвиђени да вуку приколице — на слици се виде прикључци: гумено црево за ваздух и електрични кабл. Касније, ко зна кад, ти прикључци су били уклоњени.