Ove kuće postojale su u Višnjičkoj ulici sve do odluke o proširenju iste, što je moglo biti negde, recimo početkom osamdesetih.
Покушавам да се присетим тих давних слика од пре 40-ак година кад сам задњи пут видео Вишњичку пре проширења. Чини ми се да нису били само од цигала зидани стубови већ да је цела ограда била зидана. Исто тако, мислим да је двориште ових зграда било ниже од нивоа улице и да се силазило низ степениште.
Морам да додам пар речи након постова Путника и МЗ-а:
Дакле, овде није била реч о рушевинама и "селиштима" по Дели Јовану или Кучајским планинама и стотинама година распадања и обрушавања, нити је била реч о прастаром гробљу у некој долини, већ о итекако познатом и уређеном споменичком комплексу у граду Београду. Чињеница да је реч о почившим немачким војницима може да буде придодата у контекст разваљивања после Другог светског рата услед познатих фактора који могу да буду олакшавајући за топчидерске неимаре - суровост нацистичке окупације Југославије, ратно насиље, злочини Немаца над домаћим становништвом - али то никако не релативизује данас кључни моменат у овој причи: да је НЕКО, нама непознат, 1947. године у потпуности уништио један београдски комплекс и у жару нове епохе од њега направио нешто што данас и само зврји у рушевинама, као уклето.
Begajiću, suviše si se zagrejao za ovu odbranu nemačkog groblja! Ne bih podcenjivao ništa što miriše na istorijsko, čak ni selišta (obilazio sam neka koja govore više od bilo kakve knjige), crkvine i crkvišta (izuzetno vredna i stara, veoma efikasno mogu da se rekonstruišu), kamo li gradine (ostatke praistorijskih, antičkih i srednjevekovnih gradova). U svojoj egzaltiranoj pregrejanosti, i šamaranju komunizma, prevideo si da sam prikazao najstariju srpsku crkvu u Kuršumliji (o kojoj se malo ili ništa ne zna) koju baš topalovići i dan danji rasturaju( dakle jest komunisti, ali i neki pre njih, pa i pre-pre njih, a eto, i posle njih - što znači mi sami!)...misliš li da je to manje važno i ne bitnije od nemačkog groblja!
Evo ti još nešto: Deževska crkva iz XIII veka, u kojoj je održan Deževski sabor, Milutin predao presto Dragutinu. Stručnjaci su sagledali oblik crkve u celini i može da se rekonstruiše! Ili misliš i za ovo da je neko tamo kučajsko selište manje važno od onog za šta si se fiksiriao!
PS: Što dalje to očuvanije
Novosti - Marko LOPUŠINA | 03. decembar 2009. 20:58 |
Širom sveta postoje 554 srpska groblja i vojna memorijala, o kojima brinu naša država i saveznici. Najviše srpskih tragova uništeno je u Makedoniji, Albaniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji
Vindrihovci (Češka)
Dobili smo nedavno lepu vest da je grupa izviđača u okolini Bitolja pronašla grobove srpskih vojnika iz 1918. godine. To groblje je fotografisano, registrovano, i na proleće ćemo ga obnoviti. Pokazalo se da oko Bitolja ima još mnogo pojedinačnih srpskih grobnica. Nastavićemo istraživanja, jer želimo da registrujemo sve srpske grobnice u inostranstvu - kaže dr Miro Čavaljuga, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku.
Kako smo saznali u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, u 40 država Evrope, Azije, Afrike, Australije i Severne Amerike nalaze se 554 srpska groblja i vojna memorijala. A ima ih još neotkrivenih, pa je veoma teško utvrditi tačan broj grobova naših ratnika iz balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata.
Sve do pre nekoliko godina u Srbiji, što zbog nemara države, što zbog siromaštva i neorganizovanosti, nije postojao registar srpske baštine u svetu. Otkako su se 2003. godine u proces popisivanja uključili Ministarstvo za dijasporu i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, započela je i državna briga o ovim srpskim spomenicima.
- O ovim srpskim tragovima u svetu brine država i narod. Ministarstvo za dijasporu ima registar svih memorijala, grobalja, hramova i spomenika u svetu. Ministarstvo za rad i socijalnu politiku posebno brine o ratnim memorijalima, dok Srpska pravoslavna crkva vodi računa o svojim crkvenim grobljima. I sam narod čuva svoje svetinje i spomenike. Značajan deo srpskih memorijala je danas u pristojnom stanju.
Najpoznatiji srpski vojni memorijal je kosturnica na Zejtinliku u Solunu, koji se verno čuva i štiti već decenijama. Nema Srbina koji je tamo kročio, a da ga naš čuvar Đorđe Mihajlović nije dočekao rakijom iz naših krajeva i pričom iz davnih, herojskih dana završetka Prvog svetskog rata. Sličnu pažnju ima i kosturnica na ostrvu Vidu, gde su u plavoj grobnici sahranjeni srpski ranjenici. U samom Krfu postoji šest vojnih grobalja i Srpska kuća, koja čuva uspomene na našu komandu, vladu i vojsku, koja je bila stacionirana na ostrvu.
Uređena su i negovana srpska groblja u Francuskoj sa poginulim u Prvom svetskom ratu i streljanim u Drugom svetskom ratu u Parizu, Vilfranš de Ruržu i Sent Mandrijeu. A posebno uređena su groblja u Alžiru i u Tunisu u mestima Menzel Burgiba i Bizerta. Svake godine zvanične delegacije iz Srbije posećuju ove memorijale.
Nažalost, kako tvrdi dr Vladimir Grečić, ekspert za migracije, mnogi srpski memorijali u drugim zemljama su namerno zaboravljani i uništavani. Najviše srpskih tragova uništeno je u Makedoniji, Albaniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i bivšem SSSR-u. Makedonci su urušili srpske vojne memorijale i groblja u Kumanovu, Bitolju i Tetovu. O tome svedoči jeromonah Naum, koji je posle posete Makedoniji podneo pismeni izveštaj Eparhiji raško-prizrenskoj.
- Sva groblja, osim groblja u Bitolju, su u veoma žalosnom stanju. Teško su pristupačna, bez putnog prilaza, maskirana gustom višegodišnjom šumom. Srpska noga pojedina mesta nije pohodila duži niz godina, a da ne govorimo o parastosima ili pomenima srpskih sveštenika na njima. Mali je broj spomenika na kojima se jasno mogu pročitati podaci o poginulom ratniku. Spomenike je nevreme oborilo. Stanje je toliko teško da teže ne može biti - tvrdi otac Naum.
Tokom ove, 2009. godine spomenički kompleks na Kajmakčalanu doživelo je veliko skrnavljenje. Između kapele, na čijem se vrhu usled zapuštenosti žalosno nakrivio krst, i spomen-kosturnice srpskih boraca, neki “nepoznati junak” zabetonirao je ploču na kojoj je ispisano da je “ovo spomen-ploča za Makedonce, koje je mobilisala srpska okupatorska vlast”. Ovaj sramni čin “ispravljanja” istorije makedonska vlast nije osudila.
MAPA SRPSKOG STRADANjA
Srpskih ratnih grobalja najviše se nalazi u Austriji - 83, Italiji - 64, Mađarskoj - 46 i Nemačkoj - 41. U Makedoniji ih je ostalo 34, Hrvatskoj - 31, u Francuskoj - 26, Rumuniji - 22 i Albaniji - 16. U Belgiji, Belorusiji i Crnoj Gori nalazi se po jedno srpsko vojničko groblje a 26 srpskih vojnih memorijala postoji na afričkom tlu - u Egiptu, Tunisu i Alžiru. A, postoje i u Okeaniji - 3 i u Kanadi – 2.
ČUPANjE KOROVA
Na tlu Slovačke postoji osam spomenika srpskih stradanja, od kojih su većina u veoma lošem stanju.
- Nisam mogao da gledam srpsko groblje u korovu i blatu u mestu Veliki Međer, 80 kilometara od Bratislave. Zato sam animirao naše diplomate iokupio naše ljude da izgradimo spomen-ploču i uredimo groblje - rekao nam je mladi biznismen Boris Sanader iz Slovačke.
Миодраже, ја морам сад најпре да парафразирам Путника који је у једном од претходних постова реферирао на Баукампфов љутити тон. Чини ми се да је уствари овај твој наступ који цитирам, загрејан, можда мало више од моје одбране немачког гробља, како си оквалификовао моју намеру да цивилизовано расправљамо о нецивилизацијском чину.
Такође, мислим да си прилично незграпно измешао теме, па си мој пост представио као негацију свега осталог о чему пишеш, од праисторије и антике до Дежевске цркве, што једноставно - није тачно. Моја одредница о Дели Јовану и Кучајским планинама је послужила да се илуструје теза о томе да је један споменик девастиран у самом Београду, а не у некој географски удаљенијој локацији која је скривена од очију јавности.
Цркву у Куршумлији растурају локални "Топаловићи" али за то немају подршку система у коме живе већ то раде под окриљем мрака, док их нико не види. Они тај материјал не носе на суседно градилиште натоварен у војним "Џемсовима" (камионима), уз ударничку песму, већ под окриљем мрака. У томе је разлика између девастирања цркве у Куршумлији и гробља у Кошутњаку. А, и једно и друго, причају тужну причу. И тако сам ја то и видео. Рунде је у свом каснијем посту то лепо објаснио. Овде се ради о решавању једне београдске тајне која припада свима нама, а не о апологији немачким војницима. Слике стрељања са Бањице су ту апсолутно ван сваког контекста, а мислим да сам био сасвим јасан када сам говорио о контексту последица Другог светског рата у коме су могли да буду сви они који су пијуцима одваљивали мермер са "фашистичког" гробља и томе да ја то могу да разумем, Други светски рат је био монструознији него што ико од нас и може да замисли, а није да ми нисмо видели ратове...
Што се остатка твог поста тиче, текста из Новости који си приложио, мислим да је и тај чланак прилично на трагу онога што сам покушао да кажем, о српској небризи за српска војничка гробља и о томе да је увек неко други крив за то, Македонци, Хрвати, Албанци, ко год, а све сами српски душмани који ору покопане српске хероје док ми,ето, сатрсмо се да то све блиста и сија... Овде сам врло ироничан, молим читаоце да не узимају претходне речи здраво за готово, поента је у томе да се Немци брину за своје гробове из оба светска рата посуте од Норвешке до Египта чак иако имају страшну хипотеку над овим Другим, и када се каже да је девастација једног од тих гробаља антицивилизацијски чин, и то девастација да би се нивелисала позорница, то заиста јесте тако; Срби се са ореолом малог храброг народа који се превише крваво борио за своју одбрану, према својим ратним гробљима понашају прилично лоше.
Да, и да се осврнем на немачку амбасаду: уколико неко не познаје ову тему, амбасада Немачке се не бави овим гробљем из простог разлога јер у Немачкој постоји јединствена грађанска организација која се више од 80 година врло брижно бави уређењем свих тих комплекса, где год се они налазе, под називом Фолксбунд (Voksbund). Фолксбунд је у неколико наврата показивао интересовање за Кошутњак, али треба се запитати зашто до поновног уређења те површине, макар и без мермерног строја палих гренадира, упркос том исказаном занимању из Немачке, ипак никада није дошло. А беспрекорно уређено немачко војно гробље постоји чак и у, у Другом светском рату беспризорно уништаваној Русији, крај Москве, или у месту Малеме, на Криту, где су Немци вршили стравичне репресалије над локалним становништвом... А, посебно је за чуђење да те сарадње није било иако у истом комплексу у Кошутњаку постоји један од највеличанственијих споменика који је Србима икад ико подигао, јавно изречена похвала српском херојству коју је над гробовима наших бранилаца Београда, уклесао највећи немачки војсковођа из Првог светског рата, фелдмаршал Макензен... Да опет будем ироничан, можда је огромна срећа што Макензен није хтео ни у смрти да меша своје и српске погинуле па је овај епохални споменик Србима израдио од сивог камена. Не смем да мислим шта је могло да буде да је и он био од белог мермера, можда данас не би смо имали никаквог појма колико се једном поштовало српско херојство у тадашњим светски релевантним војним круговима.
Pre par godina sam u Velikom Gradištu imao priliku da vidim u muzeju dobru priču o nekdašnjem moćnom utvrđenju Pinkum, u improvizovanom muzeju našle su se razne figurine, nakit, oruđe i oružije i par dobro očuvani tegula (opeka) sa natpisom Pinkum.
Gore, na prvoj slici je manastir Sv Nikole ili Namasija iz XIV veka, u blizini sela Zaplanje, oblast Petrus ili vremena cara Dušana. Tu su bile dve velike tvrđave - grada i preko sedamnaest (toliko ih je evidentirano) manastira koji su svi redom raznešeni.
O Kladovskoj Dijani da ne pričam, materijal nije ispario, nije ga pojela ni maca ni Dunav, nalazi se u okolnim i potopljenim zgradama.
Najneverovatniji primer je poslednja slika, najstarija srpska crkva i zadužbina, Sv Bogoridica ili Sv Petka (kako to današnji-tamošnji narod insistira), iz vremena Nemanje dok još nije postao župan. Dakle primer najstarije srpske crkve - šta mislite koji varvari i gde se nalazi materijal? U Carigradu? U Solunu? U Sofiji? Obiđite malko okoliš, cigle se i danas po potrebi kraduckaju!
Ако је тема свест простог становништва о сопственим и туђим културно-историјским споменицима или археолошким остацима било сакралне, било профане архитектуре онда не говоримо о истој ствари. Та свест је јако ниска (и поред светлих изузетака, нико се не поуздаје у њу нигде на свету) па зато постоје системи тј.институције које се баве заштитом.
Ту су ангажовани људи који заиста познају историју, археологију, градитељство и уметност а користе научну методологију трудећи се да избегну наметање идеолошких премиса.
Колико је то озбиљно, зависи од саме државе тј. њеног односа према сопственим културно-историјским добрима.
mz је написао/ла:
To je svetski istorijski trend. Ni najcivilizovaniji narodi nisu mnogo civilizovani po tom pitanju, pa što bi i mi bili izuzetak.
Ово некако не бих да коментаришем.
mz је написао/ла:
U svojoj egzaltiranoj pregrejanosti, i šamaranju komunizma, prevideo si da sam prikazao najstariju srpsku crkvu u Kuršumliji (o kojoj se malo ili ništa ne zna) koju baš topalovići i dan danji rasturaju( dakle jest komunisti, ali i neki pre njih, pa i pre-pre njih, a eto, i posle njih - što znači mi sami!)...misliš li da je to manje važno i ne bitnije od nemačkog groblja!
Замена теза. Спорадичне пљачке незаштићених споменика и развлачење материјала током дужег временског периода нема везе са судбином немачког гробља. У питању је систематско девастирање средином двадесетог века под окриљем државе у време када нема никаквих борбених дејстава. Лабаву паралелу можемо повући између овог случаја и скидања оловних кровова са православних цркава за време Османлијске власти на овим просторима иако спомињање "заштите споменика" у 16. веку не би звучало исто као у 20.веку, зар не? Уништавања за време нациста, прво у самој Немачкој (синагоге) а касније и у осталим окупираним земљама или уништавања цркава под Стаљином у Русији већ можемо да упоредимо са скрнављењем комплекса у Кошутњаку. Држава стоји иза тога - не појединци или групе које држава касније кривично гони или се бар прави да их гони.
Титу је немачко гробље било важније од најстарије српске цркве у периоду посете Вилија Бранта а након те посете, оба "случаја" је поистовећивао са лањским снегом.
mz је написао/ла:
Najpoznatiji srpski vojni memorijal je kosturnica na Zejtinliku u Solunu, koji se verno čuva i štiti već decenijama. Nema Srbina koji je tamo kročio, a da ga naš čuvar Đorđe Mihajlović nije dočekao rakijom iz naših krajeva i pričom iz davnih, herojskih dana završetka Prvog svetskog rata.
Не бих баш толико гуслао о овоме. Да није монументалне костурнице (један од бисера архитектуре Краљевине Југославије), завршене 1936. читаво гробље би изгледало много другачије, с обзиром на времена која су уследила. Пожртвовање Ђорђа Михајловића коме држава није била у стању да обезбеди ни одговарајућу униформу је преседан у односу држава према својим војним гробљима.
Приликом последње посете видео сам два Грка како косе и заливају енглески део комплекса са белим мермерним споменицима на зеленом пољу док је напољу било 36 степени. Спарушена земља на нашем и руском гробљу говорила је о идеолошкој затрованости и немару чије су жртве били пали војници. Француско гробље је било у нешто бољем стању, на италијанском је такође доминирала свежа зелена трава док је енглеско било без премца. Тако се озбиљне државе односе према својим гробљима по свету.
Мислим да се последњих година ситуација поправила и што се српског дела гробља тиче али ентузијазам и нестварна жртва овог човека, најмање има везе са државом.
Путник је написао/ла:
Морам и ја да додам једно питање: да ли је немачко гробље уништено незнано тачно када између 1945. и 1973, а можда и постепено, или тачно 1947? Ако је ово друго, молим Гајића за неку потврду.
Ако се очекује факсимил документа са потписом и печатом, у коме се наређује чупање надгробних споменика и транспорт ка топчидерској летњој сцени, сигурно га нема.
Што се неког сведочанства тиче, можда неко и искрсне након популаризације теме ако још има живих учесника мада се људи тешко одлучују да сведоче и када су егзекуције у питању, чак и након толико година. Страх од државе остаје заувек.
Када већ споменух егзекуције, можда би Путник могао да пронађе одговор на своје питање баш у следећим наводима:
"Одмах после ослобођења Београда, нове власти су према архивски утемељеним проценама, ликвидирале између пет и седам хиљада „народних непријатеља“.
Главни град био је означен као центар српске реакције у очима водећих комуниста и са посебном пажњом га је требало очистити од свих „ненародних елемената“.
Одмах након уласка партизана средином октобра 1944. године, започет је обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату.
- Већина жртава ликвидирана је без пресуде, а само за један део страдалника, фингиране пресуде су по налогу Озне, изрицане после стрељана – објашњавамр Срђан Цветковић, сарадник истраживач Института за савремену историју.
„Дивља чишћења“ обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, по правилу без писаних трагова.
Главни град је био издељен на 16 рејона и сваки је имао свој затвор у чијој близини су била стрелишта и тајне гробнице, које ни дан-данас нису пронађене и откопане. Комисијске „пресуде“ биле су по кратком поступку - Бањица или стрељање!
Егзекуције су биле ноћу у потаји!
Као највећа стратишта помињу се: Амбасада Турске - где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (где су искоришћене немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток - можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); Парк Мањеж; Парк Ташмајдан; код хале ”Пионир”; Небојша кула; Велико ратно острво; Ада циганлија; стадион ФК Обилић; насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена ћуприја, терен испод Авале и друга."
Опростићете ми на болдовању ових локација пошто је текст под наводницима али сада је мало јасније колико је дуг процес могао да буде уништавање гробља на Кошутњаку.
Првобитна намена сцене у Топчидеру (не рачунајући мајдан) далеко је од културно-уметничких програма али ово ионако нису ваљани докази, посебно када применимо научну методологију расветљавајући ове пословично транспарентне процесе.
Морам и ја да додам једно питање: да ли је немачко гробље уништено незнано тачно када између 1945. и 1973, а можда и постепено, или тачно 1947? Ако је ово друго, молим Гајића за неку потврду.
Ако се очекује факсимил документа са потписом и печатом, у коме се наређује чупање надгробних споменика и транспорт ка топчидерској летњој сцени, сигурно га нема.
Што се неког сведочанства тиче, можда неко и искрсне након популаризације теме ако још има живих учесника мада се људи тешко одлучују да сведоче и када су егзекуције у питању, чак и након толико година. Страх од државе остаје заувек.
Може било шта: оргинални документ, сведочење, историјска литература, прича из Фолксбунда.... било шта. Јер, тврдити да је једно гробље уништено 1947. године без икаквог аргумента ипак није озбиљно.
baukampf је написао/ла:
Када већ споменух егзекуције, можда би Путник могао да пронађе одговор на своје питање баш у следећим наводима:
"Одмах после ослобођења Београда, нове власти су према архивски утемељеним проценама, ликвидирале између пет и седам хиљада „народних непријатеља“.
Главни град био је означен као центар српске реакције у очима водећих комуниста и са посебном пажњом га је требало очистити од свих „ненародних елемената“.
Одмах након уласка партизана средином октобра 1944. године, започет је обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату.
- Већина жртава ликвидирана је без пресуде, а само за један део страдалника, фингиране пресуде су по налогу Озне, изрицане после стрељана – објашњавамр Срђан Цветковић, сарадник истраживач Института за савремену историју.
„Дивља чишћења“ обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, по правилу без писаних трагова.
Главни град је био издељен на 16 рејона и сваки је имао свој затвор у чијој близини су била стрелишта и тајне гробнице, које ни дан-данас нису пронађене и откопане. Комисијске „пресуде“ биле су по кратком поступку - Бањица или стрељање!
Егзекуције су биле ноћу у потаји!
Као највећа стратишта помињу се: Амбасада Турске - где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (где су искоришћене немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток - можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); Парк Мањеж; Парк Ташмајдан; код хале ”Пионир”; Небојша кула; Велико ратно острво; Ада циганлија; стадион ФК Обилић; насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена ћуприја, терен испод Авале и друга."
Опростићете ми на болдовању ових локација пошто је текст под наводницима али сада је мало јасније колико је дуг процес могао да буде уништавање гробља на Кошутњаку.
Првобитна намена сцене у Топчидеру (не рачунајући мајдан) далеко је од културно-уметничких програма али ово ионако нису ваљани докази, посебно када применимо научну методологију расветљавајући ове пословично транспарентне процесе.
Да и ја будем ироничан на начин из последње Баукампфове реченице: сада сте ме убедили - то што су неки људи стрељани 1944. код немачког гробља и летње позорнице заиста је дефинитиван доказ да су 1947. споменици пренети са првог на друго место.
Ако немате ништа боље, ја бих да не развлачимо више ову расправу.
Да, и да се осврнем на немачку амбасаду: уколико неко не познаје ову тему, амбасада Немачке се не бави овим гробљем из простог разлога јер у Немачкој постоји јединствена грађанска организација која се више од 80 година врло брижно бави уређењем свих тих комплекса, где год се они налазе, под називом Фолксбунд (Voksbund). Фолксбунд је у неколико наврата показивао интересовање за Кошутњак, али треба се запитати зашто до поновног уређења те површине, макар и без мермерног строја палих гренадира, упркос том исказаном занимању из Немачке, ипак никада није дошло. А беспрекорно уређено немачко војно гробље постоји чак и у, у Другом светском рату беспризорно уништаваној Русији, крај Москве, или у месту Малеме, на Криту, где су Немци вршили стравичне репресалије над локалним становништвом... А, посебно је за чуђење да те сарадње није било иако у истом комплексу у Кошутњаку постоји један од највеличанственијих споменика који је Србима икад ико подигао, јавно изречена похвала српском херојству коју је над гробовима наших бранилаца Београда, уклесао највећи немачки војсковођа из Првог светског рата, фелдмаршал Макензен... Да опет будем ироничан, можда је огромна срећа што Макензен није хтео ни у смрти да меша своје и српске погинуле па је овај епохални споменик Србима израдио од сивог камена. Не смем да мислим шта је могло да буде да је и он био од белог мермера, можда данас не би смо имали никаквог појма колико се једном поштовало српско херојство у тадашњим светски релевантним војним круговима.
Да се разумемо: ЈА сам задњи поменуо немачку амбасаду. И након овако сликовитог обавештења јасно видим где Народни Савез (Фолксбунд) моли немачку амбасаду у Београду за дипломатску помоћ и подршку јер нема одговарајући одзив код српско-југословенских и српских власти у случају Кошутњак, на шта консзул или неки секретар амбасаде уредно удара печат АА и ставља својеручно ознаку НЕНАДЛЕЖНИ ЗА ДАТИ СЛУЧАЈ! Да није тужно, било би смешно. Наравно да ће се немачка амбасада бавити овим и сваким другим гробом немачког држављанина који је зарад тадашњих интереса немачке државе погинуо негде на Балкану. За све постоји процедура, па чак и код пословично организованих Немаца. Руку на срце, ову државу може а и не мора да интересује неко немачко грађанско удружење па макар оно имало и прокуру од немачке државе за бригу о војним гробљима. И нормално је да уколико ова држава не реагује на покушаје Народног Савеза исти предузима кораке преко амбасаде. На службеницима и службама амбасаде је да процене да ли ће, када и у ком облику предузимати даље кораке. А то да се немачка амбасада не бави овим гробљем је само донекле тачно али не и у потпуности. Да је тако како нам се сугерише - била би Немачка неозбиљна држава. Пошто је Народни Савез у неколико наврата показивао интересовање за Кошутњак, сад сам уверен да је ова организација сигурно тражила помоћ амбасаде СР Немачке.
Мене у крајњој линији не чуди наше понашање према комплексу у Кошутњаку баш из разлога што су ту сахрањени и српски ратници. Небрига око сопствених војних гробаља и споменика је мање-више пословична за власти у Србији од 1945. и очигледно им је било довољно за репрезентацију оно што је сачувано. Било је и поткрадања споменика као на пр. на улазу у Тополовник где је на предратној спомен чесми после рата скинута оригинална плоча и стављена нова. Споменици и гробља у Македонији су посебна прича где је дуго било одбијања сваке врсте па су гробља зарастала у коров и потом нестајала. А кад би се загледали у неко гробље око Скочивира добијали сте "обавештење" како се ради о француском гробљу (говорим из личног искуства). А Зебрњак је посебна прича: деценијама је стајала ова спомен-костурница разваљена онако како су је минирали Бугари у Другом св. рату. На инсистирање наших грађанских удружења за неговање традиција (а има их два), руководиоци СР Србије су само слегали раменима и нису ни покушавали да "узнемире" идеолошку браћу у СР Македонији.
Према томе, како већ написа Рунде - ставите тачку на овај случај. Сигуран сам да немачке државне власти (мада се не баве гробљима у првој инстанци) имају довољно начина и средстава да покрену питање гробља у Кошутњаку (тј. Бановом Брду) и случај им није непознат. А ту свака даља дискусија нема смисла јер првозаинтересована страна има својих разлога што ћути или не користи све своје могућности. Можда сматрају да нема смисла било шта радити ако се не обезбеди чуварска служба коју неко мора да плати а ту је, с обзиром на осетљивост односа две нације, можда боље још не дирати ништа. Нарочито након 1999. год. која је те односе вратила много година уназад бар код једног дела људи. Ми то сад не можемо знати. Мени је жао што је таква ситуација, али жал не мора значити и нарицање уместо оних који су позванији да то чине.
... by Zlata Vuksanović ...
Ove kuće postojale su u Višnjičkoj ulici sve do odluke o proširenju iste, što je moglo biti negde, recimo početkom osamdesetih.
Покушавам да се присетим тих давних слика од пре 40-ак година кад сам задњи пут видео Вишњичку пре проширења. Чини ми се да нису били само од цигала зидани стубови већ да је цела ограда била зидана. Исто тако, мислим да је двориште ових зграда било ниже од нивоа улице и да се силазило низ степениште.
Дакле, овде није била реч о рушевинама и "селиштима" по Дели Јовану или Кучајским планинама и стотинама година распадања и обрушавања, нити је била реч о прастаром гробљу у некој долини, већ о итекако познатом и уређеном споменичком комплексу у граду Београду. Чињеница да је реч о почившим немачким војницима може да буде придодата у контекст разваљивања после Другог светског рата услед познатих фактора који могу да буду олакшавајући за топчидерске неимаре - суровост нацистичке окупације Југославије, ратно насиље, злочини Немаца над домаћим становништвом - али то никако не релативизује данас кључни моменат у овој причи: да је НЕКО, нама непознат, 1947. године у потпуности уништио један београдски комплекс и у жару нове епохе од њега направио нешто што данас и само зврји у рушевинама, као уклето.
Begajiću, suviše si se zagrejao za ovu odbranu nemačkog groblja! Ne bih podcenjivao ništa što miriše na istorijsko, čak ni selišta (obilazio sam neka koja govore više od bilo kakve knjige), crkvine i crkvišta (izuzetno vredna i stara, veoma efikasno mogu da se rekonstruišu), kamo li gradine (ostatke praistorijskih, antičkih i srednjevekovnih gradova). U svojoj egzaltiranoj pregrejanosti, i šamaranju komunizma, prevideo si da sam prikazao najstariju srpsku crkvu u Kuršumliji (o kojoj se malo ili ništa ne zna) koju baš topalovići i dan danji rasturaju( dakle jest komunisti, ali i neki pre njih, pa i pre-pre njih, a eto, i posle njih - što znači mi sami!)...misliš li da je to manje važno i ne bitnije od nemačkog groblja!
Evo ti još nešto: Deževska crkva iz XIII veka, u kojoj je održan Deževski sabor, Milutin predao presto Dragutinu. Stručnjaci su sagledali oblik crkve u celini i može da se rekonstruiše! Ili misliš i za ovo da je neko tamo kučajsko selište manje važno od onog za šta si se fiksiriao!
Kako smo saznali u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, u 40 država Evrope, Azije, Afrike, Australije i Severne Amerike nalaze se 554 srpska groblja i vojna memorijala. A ima ih još neotkrivenih, pa je veoma teško utvrditi tačan broj grobova naših ratnika iz balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata.
Sve do pre nekoliko godina u Srbiji, što zbog nemara države, što zbog siromaštva i neorganizovanosti, nije postojao registar srpske baštine u svetu. Otkako su se 2003. godine u proces popisivanja uključili Ministarstvo za dijasporu i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, započela je i državna briga o ovim srpskim spomenicima.
- O ovim srpskim tragovima u svetu brine država i narod. Ministarstvo za dijasporu ima registar svih memorijala, grobalja, hramova i spomenika u svetu. Ministarstvo za rad i socijalnu politiku posebno brine o ratnim memorijalima, dok Srpska pravoslavna crkva vodi računa o svojim crkvenim grobljima. I sam narod čuva svoje svetinje i spomenike. Značajan deo srpskih memorijala je danas u pristojnom stanju.
Najpoznatiji srpski vojni memorijal je kosturnica na Zejtinliku u Solunu, koji se verno čuva i štiti već decenijama. Nema Srbina koji je tamo kročio, a da ga naš čuvar Đorđe Mihajlović nije dočekao rakijom iz naših krajeva i pričom iz davnih, herojskih dana završetka Prvog svetskog rata. Sličnu pažnju ima i kosturnica na ostrvu Vidu, gde su u plavoj grobnici sahranjeni srpski ranjenici. U samom Krfu postoji šest vojnih grobalja i Srpska kuća, koja čuva uspomene na našu komandu, vladu i vojsku, koja je bila stacionirana na ostrvu.
Uređena su i negovana srpska groblja u Francuskoj sa poginulim u Prvom svetskom ratu i streljanim u Drugom svetskom ratu u Parizu, Vilfranš de Ruržu i Sent Mandrijeu. A posebno uređena su groblja u Alžiru i u Tunisu u mestima Menzel Burgiba i Bizerta. Svake godine zvanične delegacije iz Srbije posećuju ove memorijale.
Nažalost, kako tvrdi dr Vladimir Grečić, ekspert za migracije, mnogi srpski memorijali u drugim zemljama su namerno zaboravljani i uništavani. Najviše srpskih tragova uništeno je u Makedoniji, Albaniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i bivšem SSSR-u. Makedonci su urušili srpske vojne memorijale i groblja u Kumanovu, Bitolju i Tetovu. O tome svedoči jeromonah Naum, koji je posle posete Makedoniji podneo pismeni izveštaj Eparhiji raško-prizrenskoj.
- Sva groblja, osim groblja u Bitolju, su u veoma žalosnom stanju. Teško su pristupačna, bez putnog prilaza, maskirana gustom višegodišnjom šumom. Srpska noga pojedina mesta nije pohodila duži niz godina, a da ne govorimo o parastosima ili pomenima srpskih sveštenika na njima. Mali je broj spomenika na kojima se jasno mogu pročitati podaci o poginulom ratniku. Spomenike je nevreme oborilo. Stanje je toliko teško da teže ne može biti - tvrdi otac Naum.
Tokom ove, 2009. godine spomenički kompleks na Kajmakčalanu doživelo je veliko skrnavljenje. Između kapele, na čijem se vrhu usled zapuštenosti žalosno nakrivio krst, i spomen-kosturnice srpskih boraca, neki “nepoznati junak” zabetonirao je ploču na kojoj je ispisano da je “ovo spomen-ploča za Makedonce, koje je mobilisala srpska okupatorska vlast”. Ovaj sramni čin “ispravljanja” istorije makedonska vlast nije osudila.
MAPA SRPSKOG STRADANjA
Srpskih ratnih grobalja najviše se nalazi u Austriji - 83, Italiji - 64, Mađarskoj - 46 i Nemačkoj - 41. U Makedoniji ih je ostalo 34, Hrvatskoj - 31, u Francuskoj - 26, Rumuniji - 22 i Albaniji - 16. U Belgiji, Belorusiji i Crnoj Gori nalazi se po jedno srpsko vojničko groblje a 26 srpskih vojnih memorijala postoji na afričkom tlu - u Egiptu, Tunisu i Alžiru. A, postoje i u Okeaniji - 3 i u Kanadi – 2.
ČUPANjE KOROVA
Na tlu Slovačke postoji osam spomenika srpskih stradanja, od kojih su većina u veoma lošem stanju.
- Nisam mogao da gledam srpsko groblje u korovu i blatu u mestu Veliki Međer, 80 kilometara od Bratislave. Zato sam animirao naše diplomate iokupio naše ljude da izgradimo spomen-ploču i uredimo groblje - rekao nam je mladi biznismen Boris Sanader iz Slovačke.
Миодраже, ја морам сад најпре да парафразирам Путника који је у једном од претходних постова реферирао на Баукампфов љутити тон. Чини ми се да је уствари овај твој наступ који цитирам, загрејан, можда мало више од моје одбране немачког гробља, како си оквалификовао моју намеру да цивилизовано расправљамо о нецивилизацијском чину.
Такође, мислим да си прилично незграпно измешао теме, па си мој пост представио као негацију свега осталог о чему пишеш, од праисторије и антике до Дежевске цркве, што једноставно - није тачно. Моја одредница о Дели Јовану и Кучајским планинама је послужила да се илуструје теза о томе да је један споменик девастиран у самом Београду, а не у некој географски удаљенијој локацији која је скривена од очију јавности.
Цркву у Куршумлији растурају локални "Топаловићи" али за то немају подршку система у коме живе већ то раде под окриљем мрака, док их нико не види. Они тај материјал не носе на суседно градилиште натоварен у војним "Џемсовима" (камионима), уз ударничку песму, већ под окриљем мрака. У томе је разлика између девастирања цркве у Куршумлији и гробља у Кошутњаку. А, и једно и друго, причају тужну причу. И тако сам ја то и видео. Рунде је у свом каснијем посту то лепо објаснио. Овде се ради о решавању једне београдске тајне која припада свима нама, а не о апологији немачким војницима. Слике стрељања са Бањице су ту апсолутно ван сваког контекста, а мислим да сам био сасвим јасан када сам говорио о контексту последица Другог светског рата у коме су могли да буду сви они који су пијуцима одваљивали мермер са "фашистичког" гробља и томе да ја то могу да разумем, Други светски рат је био монструознији него што ико од нас и може да замисли, а није да ми нисмо видели ратове...
Што се остатка твог поста тиче, текста из Новости који си приложио, мислим да је и тај чланак прилично на трагу онога што сам покушао да кажем, о српској небризи за српска војничка гробља и о томе да је увек неко други крив за то, Македонци, Хрвати, Албанци, ко год, а све сами српски душмани који ору покопане српске хероје док ми,ето, сатрсмо се да то све блиста и сија... Овде сам врло ироничан, молим читаоце да не узимају претходне речи здраво за готово, поента је у томе да се Немци брину за своје гробове из оба светска рата посуте од Норвешке до Египта чак иако имају страшну хипотеку над овим Другим, и када се каже да је девастација једног од тих гробаља антицивилизацијски чин, и то девастација да би се нивелисала позорница, то заиста јесте тако; Срби се са ореолом малог храброг народа који се превише крваво борио за своју одбрану, према својим ратним гробљима понашају прилично лоше.
Да, и да се осврнем на немачку амбасаду: уколико неко не познаје ову тему, амбасада Немачке се не бави овим гробљем из простог разлога јер у Немачкој постоји јединствена грађанска организација која се више од 80 година врло брижно бави уређењем свих тих комплекса, где год се они налазе, под називом Фолксбунд (Voksbund). Фолксбунд је у неколико наврата показивао интересовање за Кошутњак, али треба се запитати зашто до поновног уређења те површине, макар и без мермерног строја палих гренадира, упркос том исказаном занимању из Немачке, ипак никада није дошло. А беспрекорно уређено немачко војно гробље постоји чак и у, у Другом светском рату беспризорно уништаваној Русији, крај Москве, или у месту Малеме, на Криту, где су Немци вршили стравичне репресалије над локалним становништвом... А, посебно је за чуђење да те сарадње није било иако у истом комплексу у Кошутњаку постоји један од највеличанственијих споменика који је Србима икад ико подигао, јавно изречена похвала српском херојству коју је над гробовима наших бранилаца Београда, уклесао највећи немачки војсковођа из Првог светског рата, фелдмаршал Макензен... Да опет будем ироничан, можда је огромна срећа што Макензен није хтео ни у смрти да меша своје и српске погинуле па је овај епохални споменик Србима израдио од сивог камена. Не смем да мислим шта је могло да буде да је и он био од белог мермера, можда данас не би смо имали никаквог појма колико се једном поштовало српско херојство у тадашњим светски релевантним војним круговима.
Pre par godina sam u Velikom Gradištu imao priliku da vidim u muzeju dobru priču o nekdašnjem moćnom utvrđenju Pinkum, u improvizovanom muzeju našle su se razne figurine, nakit, oruđe i oružije i par dobro očuvani tegula (opeka) sa natpisom Pinkum.
Ради прецизности за неупућене посетиоце форума - римска опека и римска тегула нису исто.
И једно и друго су опекарски производи али би прикладније за лаике било да у загради стоји "цреп".
http://en.wikipedia.org/wiki/Imbrex_and_tegula
http://www.newarchaeology.com/articles/romanrooftile.php
Gore, na prvoj slici je manastir Sv Nikole ili Namasija iz XIV veka, u blizini sela Zaplanje, oblast Petrus ili vremena cara Dušana. Tu su bile dve velike tvrđave - grada i preko sedamnaest (toliko ih je evidentirano) manastira koji su svi redom raznešeni.
O Kladovskoj Dijani da ne pričam, materijal nije ispario, nije ga pojela ni maca ni Dunav, nalazi se u okolnim i potopljenim zgradama.
Najneverovatniji primer je poslednja slika, najstarija srpska crkva i zadužbina, Sv Bogoridica ili Sv Petka (kako to današnji-tamošnji narod insistira), iz vremena Nemanje dok još nije postao župan. Dakle primer najstarije srpske crkve - šta mislite koji varvari i gde se nalazi materijal? U Carigradu? U Solunu? U Sofiji? Obiđite malko okoliš, cigle se i danas po potrebi kraduckaju!
Ако је тема свест простог становништва о сопственим и туђим културно-историјским споменицима или археолошким остацима било сакралне, било профане архитектуре онда не говоримо о истој ствари. Та свест је јако ниска (и поред светлих изузетака, нико се не поуздаје у њу нигде на свету) па зато постоје системи тј.институције које се баве заштитом.
Ту су ангажовани људи који заиста познају историју, археологију, градитељство и уметност а користе научну методологију трудећи се да избегну наметање идеолошких премиса.
Колико је то озбиљно, зависи од саме државе тј. њеног односа према сопственим културно-историјским добрима.
To je svetski istorijski trend. Ni najcivilizovaniji narodi nisu mnogo civilizovani po tom pitanju, pa što bi i mi bili izuzetak.
Ово некако не бих да коментаришем.
U svojoj egzaltiranoj pregrejanosti, i šamaranju komunizma, prevideo si da sam prikazao najstariju srpsku crkvu u Kuršumliji (o kojoj se malo ili ništa ne zna) koju baš topalovići i dan danji rasturaju( dakle jest komunisti, ali i neki pre njih, pa i pre-pre njih, a eto, i posle njih - što znači mi sami!)...misliš li da je to manje važno i ne bitnije od nemačkog groblja!
Замена теза. Спорадичне пљачке незаштићених споменика и развлачење материјала током дужег временског периода нема везе са судбином немачког гробља. У питању је систематско девастирање средином двадесетог века под окриљем државе у време када нема никаквих борбених дејстава. Лабаву паралелу можемо повући између овог случаја и скидања оловних кровова са православних цркава за време Османлијске власти на овим просторима иако спомињање "заштите споменика" у 16. веку не би звучало исто као у 20.веку, зар не? Уништавања за време нациста, прво у самој Немачкој (синагоге) а касније и у осталим окупираним земљама или уништавања цркава под Стаљином у Русији већ можемо да упоредимо са скрнављењем комплекса у Кошутњаку. Држава стоји иза тога - не појединци или групе које држава касније кривично гони или се бар прави да их гони.
Титу је немачко гробље било важније од најстарије српске цркве у периоду посете Вилија Бранта а након те посете, оба "случаја" је поистовећивао са лањским снегом.
Najpoznatiji srpski vojni memorijal je kosturnica na Zejtinliku u Solunu, koji se verno čuva i štiti već decenijama. Nema Srbina koji je tamo kročio, a da ga naš čuvar Đorđe Mihajlović nije dočekao rakijom iz naših krajeva i pričom iz davnih, herojskih dana završetka Prvog svetskog rata.
Не бих баш толико гуслао о овоме. Да није монументалне костурнице (један од бисера архитектуре Краљевине Југославије), завршене 1936. читаво гробље би изгледало много другачије, с обзиром на времена која су уследила. Пожртвовање Ђорђа Михајловића коме држава није била у стању да обезбеди ни одговарајућу униформу је преседан у односу држава према својим војним гробљима.
Приликом последње посете видео сам два Грка како косе и заливају енглески део комплекса са белим мермерним споменицима на зеленом пољу док је напољу било 36 степени. Спарушена земља на нашем и руском гробљу говорила је о идеолошкој затрованости и немару чије су жртве били пали војници. Француско гробље је било у нешто бољем стању, на италијанском је такође доминирала свежа зелена трава док је енглеско било без премца. Тако се озбиљне државе односе према својим гробљима по свету.
Мислим да се последњих година ситуација поправила и што се српског дела гробља тиче али ентузијазам и нестварна жртва овог човека, најмање има везе са државом.
Морам и ја да додам једно питање: да ли је немачко гробље уништено незнано тачно када између 1945. и 1973, а можда и постепено, или тачно 1947? Ако је ово друго, молим Гајића за неку потврду.
Ако се очекује факсимил документа са потписом и печатом, у коме се наређује чупање надгробних споменика и транспорт ка топчидерској летњој сцени, сигурно га нема.
Што се неког сведочанства тиче, можда неко и искрсне након популаризације теме ако још има живих учесника мада се људи тешко одлучују да сведоче и када су егзекуције у питању, чак и након толико година. Страх од државе остаје заувек.
Када већ споменух егзекуције, можда би Путник могао да пронађе одговор на своје питање баш у следећим наводима:
"Одмах после ослобођења Београда, нове власти су према архивски утемељеним проценама, ликвидирале између пет и седам хиљада „народних непријатеља“.
Главни град био је означен као центар српске реакције у очима водећих комуниста и са посебном пажњом га је требало очистити од свих „ненародних елемената“.
Одмах након уласка партизана средином октобра 1944. године, започет је обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату.
- Већина жртава ликвидирана је без пресуде, а само за један део страдалника, фингиране пресуде су по налогу Озне, изрицане после стрељана – објашњава мр Срђан Цветковић, сарадник истраживач Института за савремену историју.
„Дивља чишћења“ обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, по правилу без писаних трагова.
Главни град је био издељен на 16 рејона и сваки је имао свој затвор у чијој близини су била стрелишта и тајне гробнице, које ни дан-данас нису пронађене и откопане. Комисијске „пресуде“ биле су по кратком поступку - Бањица или стрељање!
Егзекуције су биле ноћу у потаји!
Као највећа стратишта помињу се: Амбасада Турске - где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (где су искоришћене немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток - можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); Парк Мањеж; Парк Ташмајдан; код хале ”Пионир”; Небојша кула; Велико ратно острво; Ада циганлија; стадион ФК Обилић; насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена ћуприја, терен испод Авале и друга."
Опростићете ми на болдовању ових локација пошто је текст под наводницима али сада је мало јасније колико је дуг процес могао да буде уништавање гробља на Кошутњаку.
Првобитна намена сцене у Топчидеру (не рачунајући мајдан) далеко је од културно-уметничких програма али ово ионако нису ваљани докази, посебно када применимо научну методологију расветљавајући ове пословично транспарентне процесе.
Морам и ја да додам једно питање: да ли је немачко гробље уништено незнано тачно када између 1945. и 1973, а можда и постепено, или тачно 1947? Ако је ово друго, молим Гајића за неку потврду.
Ако се очекује факсимил документа са потписом и печатом, у коме се наређује чупање надгробних споменика и транспорт ка топчидерској летњој сцени, сигурно га нема.
Што се неког сведочанства тиче, можда неко и искрсне након популаризације теме ако још има живих учесника мада се људи тешко одлучују да сведоче и када су егзекуције у питању, чак и након толико година. Страх од државе остаје заувек.
Може било шта: оргинални документ, сведочење, историјска литература, прича из Фолксбунда.... било шта. Јер, тврдити да је једно гробље уништено 1947. године без икаквог аргумента ипак није озбиљно.
Када већ споменух егзекуције, можда би Путник могао да пронађе одговор на своје питање баш у следећим наводима:
"Одмах после ослобођења Београда, нове власти су према архивски утемељеним проценама, ликвидирале између пет и седам хиљада „народних непријатеља“.
Главни град био је означен као центар српске реакције у очима водећих комуниста и са посебном пажњом га је требало очистити од свих „ненародних елемената“.
Одмах након уласка партизана средином октобра 1944. године, започет је обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату.
- Већина жртава ликвидирана је без пресуде, а само за један део страдалника, фингиране пресуде су по налогу Озне, изрицане после стрељана – објашњава мр Срђан Цветковић, сарадник истраживач Института за савремену историју.
„Дивља чишћења“ обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, по правилу без писаних трагова.
Главни град је био издељен на 16 рејона и сваки је имао свој затвор у чијој близини су била стрелишта и тајне гробнице, које ни дан-данас нису пронађене и откопане. Комисијске „пресуде“ биле су по кратком поступку - Бањица или стрељање!
Егзекуције су биле ноћу у потаји!
Као највећа стратишта помињу се: Амбасада Турске - где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (где су искоришћене немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток - можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); Парк Мањеж; Парк Ташмајдан; код хале ”Пионир”; Небојша кула; Велико ратно острво; Ада циганлија; стадион ФК Обилић; насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена ћуприја, терен испод Авале и друга."
Опростићете ми на болдовању ових локација пошто је текст под наводницима али сада је мало јасније колико је дуг процес могао да буде уништавање гробља на Кошутњаку.
Првобитна намена сцене у Топчидеру (не рачунајући мајдан) далеко је од културно-уметничких програма али ово ионако нису ваљани докази, посебно када применимо научну методологију расветљавајући ове пословично транспарентне процесе.
Да и ја будем ироничан на начин из последње Баукампфове реченице: сада сте ме убедили - то што су неки људи стрељани 1944. код немачког гробља и летње позорнице заиста је дефинитиван доказ да су 1947. споменици пренети са првог на друго место.
Ако немате ништа боље, ја бих да не развлачимо више ову расправу.
... Bonđorno :)...
Да, и да се осврнем на немачку амбасаду: уколико неко не познаје ову тему, амбасада Немачке се не бави овим гробљем из простог разлога јер у Немачкој постоји јединствена грађанска организација која се више од 80 година врло брижно бави уређењем свих тих комплекса, где год се они налазе, под називом Фолксбунд (Voksbund). Фолксбунд је у неколико наврата показивао интересовање за Кошутњак, али треба се запитати зашто до поновног уређења те површине, макар и без мермерног строја палих гренадира, упркос том исказаном занимању из Немачке, ипак никада није дошло. А беспрекорно уређено немачко војно гробље постоји чак и у, у Другом светском рату беспризорно уништаваној Русији, крај Москве, или у месту Малеме, на Криту, где су Немци вршили стравичне репресалије над локалним становништвом... А, посебно је за чуђење да те сарадње није било иако у истом комплексу у Кошутњаку постоји један од највеличанственијих споменика који је Србима икад ико подигао, јавно изречена похвала српском херојству коју је над гробовима наших бранилаца Београда, уклесао највећи немачки војсковођа из Првог светског рата, фелдмаршал Макензен... Да опет будем ироничан, можда је огромна срећа што Макензен није хтео ни у смрти да меша своје и српске погинуле па је овај епохални споменик Србима израдио од сивог камена. Не смем да мислим шта је могло да буде да је и он био од белог мермера, можда данас не би смо имали никаквог појма колико се једном поштовало српско херојство у тадашњим светски релевантним војним круговима.
Да се разумемо: ЈА сам задњи поменуо немачку амбасаду. И након овако сликовитог обавештења јасно видим где Народни Савез (Фолксбунд) моли немачку амбасаду у Београду за дипломатску помоћ и подршку јер нема одговарајући одзив код српско-југословенских и српских власти у случају Кошутњак, на шта консзул или неки секретар амбасаде уредно удара печат АА и ставља својеручно ознаку НЕНАДЛЕЖНИ ЗА ДАТИ СЛУЧАЈ! Да није тужно, било би смешно. Наравно да ће се немачка амбасада бавити овим и сваким другим гробом немачког држављанина који је зарад тадашњих интереса немачке државе погинуо негде на Балкану. За све постоји процедура, па чак и код пословично организованих Немаца. Руку на срце, ову државу може а и не мора да интересује неко немачко грађанско удружење па макар оно имало и прокуру од немачке државе за бригу о војним гробљима. И нормално је да уколико ова држава не реагује на покушаје Народног Савеза исти предузима кораке преко амбасаде. На службеницима и службама амбасаде је да процене да ли ће, када и у ком облику предузимати даље кораке. А то да се немачка амбасада не бави овим гробљем је само донекле тачно али не и у потпуности. Да је тако како нам се сугерише - била би Немачка неозбиљна држава. Пошто је Народни Савез у неколико наврата показивао интересовање за Кошутњак, сад сам уверен да је ова организација сигурно тражила помоћ амбасаде СР Немачке.
Мене у крајњој линији не чуди наше понашање према комплексу у Кошутњаку баш из разлога што су ту сахрањени и српски ратници. Небрига око сопствених војних гробаља и споменика је мање-више пословична за власти у Србији од 1945. и очигледно им је било довољно за репрезентацију оно што је сачувано. Било је и поткрадања споменика као на пр. на улазу у Тополовник где је на предратној спомен чесми после рата скинута оригинална плоча и стављена нова. Споменици и гробља у Македонији су посебна прича где је дуго било одбијања сваке врсте па су гробља зарастала у коров и потом нестајала. А кад би се загледали у неко гробље око Скочивира добијали сте "обавештење" како се ради о француском гробљу (говорим из личног искуства). А Зебрњак је посебна прича: деценијама је стајала ова спомен-костурница разваљена онако како су је минирали Бугари у Другом св. рату. На инсистирање наших грађанских удружења за неговање традиција (а има их два), руководиоци СР Србије су само слегали раменима и нису ни покушавали да "узнемире" идеолошку браћу у СР Македонији.
Према томе, како већ написа Рунде - ставите тачку на овај случај. Сигуран сам да немачке државне власти (мада се не баве гробљима у првој инстанци) имају довољно начина и средстава да покрену питање гробља у Кошутњаку (тј. Бановом Брду) и случај им није непознат. А ту свака даља дискусија нема смисла јер првозаинтересована страна има својих разлога што ћути или не користи све своје могућности. Можда сматрају да нема смисла било шта радити ако се не обезбеди чуварска служба коју неко мора да плати а ту је, с обзиром на осетљивост односа две нације, можда боље још не дирати ништа. Нарочито након 1999. год. која је те односе вратила много година уназад бар код једног дела људи. Ми то сад не можемо знати. Мени је жао што је таква ситуација, али жал не мора значити и нарицање уместо оних који су позванији да то чине.