MILAN NEDELJKOVIĆ je rođen 09. septembra 1857. godine, a umro je 21.februara 1950. Bio je otac srpske moderne astronomije i meteorologije.Rodio se u Kraljice Natalije, tada Abadžijskoj ulici u Beogradu, kao prvo od osmoro dece ( Milan, Đorđe, Nikola, Emilijan, Vojislav, Ljubomir, Kosara i Spasenija) imućnog abadžije Gligorija Nedeljkovića i majke Aleksandre. Prvu mušku gimnaziju završio je kao učenik generacije. Na Velikoj školi, na Prirodno-matematičkom odseku, diplomirao je sa odličnim uspehom i nagradom za rad iz fizike. Na Velikoj školi odmah je primljen za pripravnika predavača za fiziku i matamatiku. Međutim, na predlog Josifa Pančića dobija stipendiju za nastavak školovanja u Parizu na Sorboni ( istaknuti studenti ovog univerziteta su: Duns Skot, Marija Kiri, Pjer Kiri, Žak Derida, Andre Breton, Simon de Bovoar, Marina Cvetajeva, Anri Poenkare, Irena Žolio-Kiri, Aleksandar Aljehin i Žan Mišel Atlan. Ovde su studirali ili odbranili svoje doktorate i Mihailo Petrović Alas, Milan Nedeljković, Vlasta Petković, Oskar Davičo, Stanislav Vinaver, Filip Hristić, , Ranko Radović, Jovan Ristić, Vojislav Veljković i Koča Popović ). Upisuje se na matematiku, a na Koležu de Frans vandredno studira fiziku.„Na oba fakulteta redovno daje ispite, i učestvuje u boemskom životu Pariza, sledeći svog prijatelja, slikara Vlaha Bukovca (Cavtat, 4. jula.1855- Prag, 23. april.1922.) koji je u Parizu uradio portret Milana Nedeljkovića koje se nalazi u vlasništvu potomaka M.Nedeljkovića, a postojala je i slika „Pobeda" o kojoj nema podataka) Da se Milan Nedeljković družio sa našim najistaknutijim umetnicima svedoči i pismo Stevana Stojanovića Mokranjca (Negotin, 9. januar 1856-Skoplje, 28. septembar. 1914.) koji je po završetku gimnazije, ponet idejama S. Markovića, pripadao struji, kako sam kaže, " koja je tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu". Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač, Beogradskog pevačkog društva.
Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju i 1879. odlazi na Konzervatorijum u Minhen, gde studira harmoniju i kompoziciju.
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja S. Markovića, pa iste godine, u pismu svome prijatelju Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu Astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:
„Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i harmoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i verujem u nju,i uveren sam da napredak ne shvataš kao olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, „realniju" struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnosti veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek, ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih" potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakom narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti".
Kada je Nedeljković bio na trećoj godini studija, u Parizu se otvara prva Astronomska škola. Upis je dozvoljen samo Francuzima. Nedeljković uporno šalje molbe i predstavkenadležnim ministrima u Beogradu, silno zainteresovan da i tu postane student. Srpska vlada konačno je naložila svom poslaniku u Parizu da pokuša da urgira kod direktora pariske opservatorije, admirala Mušeza, da njen stipendista Milan Nedeljković iako stranac, bude primljen u Astronomsku školu. Diplomatska akcija urodila je plodom i on postaje polaznik i treće visoke škole. Nakon izvesnog vremena, Astronomska škola je sa dve, produžena na tri godine. Ali ovoga puta uloge su promenjene. Sada admiral Mušez odlazi kod srpskog kraljevskog poslanika u Parizu da isposluje produženje stipendije za jednog od svojih najboljih studenata Milana Nedeljkovića. Nedeljković istovremeno pohađa i kurseve u Međunarodnom birou za mere i tegove, u Muzeju istorije i prirode te u Gotjeovom ateljeu.
Posle pet godina studija u Parizu, vraća se 1884. u Beograd sa diplomama ni manje ni više nego šest: matematike , fizike, astronomije, meteorologoje, precizne mehanike i seizmologije. Na Velikoj školi ga postavljaju za profesora astronomije i meteorologije. Iz tog vremena potiče i njegova inicijativa da Srbija dobije astronomsku opservatoriju i odmah moli Vladu Kraljevine Srbije da mu omogući izgradnju opservatorije koja bi bila i centralna meteorološka stanica.
Posetio je i nekoliko velikih evropskih opservatorija i upoznao se sa njihovom organizacijom rada i njihovim instrumentima. .
No, tada je mobilisan za rat protiv Bugarske. U proleće 1886. vraća se iz rata. Iste godine u jesen, kako piše njegov biograf Ljerka Opra, "Milan Nedeljković oženio se Tomanijom Radaković ( ćerkom Luke i Ane), što je bilo od presudnog značaja za njegov život i za razvoj meteorologije i astronomije u Srbiji". Jer Tomanija Radaković, dama s ruskog carskog dvora, lepa, obrazovana i bogata, ima dovoljno novca i ljubavi da u stvarnosti pretače snove Milana Nedeljkovića. Završila je Višu žensku školu u Petrogradu i govorila nemački, ruski i francuski jezik. Tomanija je iz škole prešla na ruski dvor Romanovih, izabrana je za dvorsku damu. Svojim novcem i ličnim angažovanjem , pomogla je da se u Beogradu osnuje prva opservatorija. Prvi osmatrači u opservatoriji bili su Tomanija i Milan. Kasnije, pridružuju im se dva Milanova mlađa brata Emilijan i Vojislav, pa prijatelj Jelenko Mihajlović, profesor fizike u Prvoj muškoj gimnaziji, koji postaje nezvanični Nedeljkovićev asistent. Svi su plaćeni iz Nedeljkovićevog džepa. . Nedeljkovićeva ideja je krunisana uspehom 1887. kada je ministar za prosvetu Kraljevine Srbije doneo dekret o osnivanju astronomske, ali i meteorološke opservatorije kao jedinstvene ustanove. Za prvog upravnika Opservatorije postavljen je Milan Nedeljković.
U to vreme budžet Opservatorije je bio toliko skroman da je neke njene potrebe finansirao sam Nedeljković. Do prvih instrumenata Opservatorija dolazi 1903. pozajmicom iz inostranstva, a na osnovu ličnih veza Nedeljkovića. Tada počinju prva seizmološka i zemnomagnetska merenja i istraživanja za čega su podignuti i posebni paviljoni.
Sledeći korak je borba za izgradnju opservatorije koja je namenski sazidana po Nedeljkovićevim instrukcijama i svetskim standardima na mestu gde se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod i Dečja bolnica u Tiršovoj ulici. Građena je skoro na dva hektara placa na Vračarskom bregu, gde Nedeljković odmah sadi različito bilje i drveće za svoja agrometeorološka merenja. Opservatorija je u prizemlju imala stan za upravnika, u koji se 1891. godine useljavaju Tomanija i Milan sa svoje troje dece Vukosavom, Vidosavom i Aleksandrom. Te godine on postaje i rektor Velike škole. Neredovne i nedovoljne isplate za rad i opremanje opservatorije redovno su dopunjavane privatnim sredstvima Tomanije i Milana Nedeljkovića.
Beogradom je 1891. harala difterija. Od difterije oktobra umire njegova kći Vidosava (13.XII.1888. + 19.X.1891), a decembra 1892 i Vukosava ( 25.VIII.1887. + 19.XII. 1892) . Nesreća je slomila Nedeljkovića. Posle smrti druge devojčice lečio se u inostranstvu. Bio mu je zabranjen svaki intelektualni napor. Krajem 1894. Nedeljković se vratio na posao i počeo intenzivno da radi. Od 1. januara 1895. počela su "svečasovna merenja", koja nisu prekinuta do Prvog svetskog rata. Ovako se radilo samo u najvećim francuskim Opservatorijama (Park Sent Mor).
Milan i Tomanija se nikada nisu razdvajali. Mnogo putuju po Srbiji, gde osnivaju mesne meteorološke stanice. Beogradska opservatorija ravna je najboljima na svetu. U njoj se, kao i u pariskoj opservatoriji, merenja vrše svakog sata, danonoćno. Dobrovoljni osmatrači su i desetak beogradskih učenika koji tu besplatno stanuju, za njihovu ishranu stara se Tomanija, a Milan je iznenada, 1899. godine, penzionisan i udaljen iz opservatorije. Kako je negde zapisao - verovatno zato što se nekome svidela za stanovanje prelepa bašta i vila, to jest zgrada opservatorije sa pokretnim krovom na vrhu, koji se može potpuno otvoriti k nebu, i koja dominira Vračarskim bregom. Srpska vlada koja je ovo učinila pala je za godinu dana i porodica Nedeljković vratila se u opservatoriju.
Godine 1902. u Srbiji je radilo 240 mesnih meteoroloških stanica, koje su Nedeljkovići osnovali. Opservatorija izdavala ugledni međunarodni bilten, a u "Srpskim novinama" počinju da izlaze redovne dnevne prognoze vremena.
Taj razvoj je grubo prekinut izbijanjem Velikog rata koji će kasnije dobiti naziv Prvi svetski. Usledili su poznati događaji koji su mnoge, pa i Nedeljkovića odveli preko Albanije na Krf (1915). Tomanija, Milan i sin Aleksandar prešli su sa vojskom Albaniju i na kraju rata dobili Albanske spomenice.
Kada se nakon četiri godine vratio u Beograd, bilo je to februara 1919. Nedeljković je zatekao Opservatoriju opljačkanu. U povlačenju austrijska vojska je odnela i uništila ono što je mogla. Teška vremena rata zamenila su teška vremena nemaštine. Zemlja je bila opustošena, stanovništvo desetkovano, a privreda, kao i svaka privreda u razrušenoj zemlji. Posle rata, od Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, dobija zadatak da obnovi opservatoriju. U takvoj situaciji sa velikim ambicijama kreće u obnovu Opservatorije.
Nemoguće je opisati sve napore i svu diplomatsku umešnost koju je Nedeljković ispoljio u nameri da opremi Opservatoriju . Obraćao se ministarstvima i direkcijama, pisao pisma. Nailazio je na nerazumevanje i odbijanje, ostajao bez odgovora. Ali, konačno, uspeo je. Zemlja na oporavku novac za astronomiju nije imala, ali je rešenje našao u isplati opreme na račun ratne odštete za šta je dobio odgovarajuće dozvole od Vlade Srbije i1922. sa podužim spiskom instrumenata odlazi nekoliko puta u Nemačku i Francusku, ponekad i o sopstvenom trošku, da ugovori kupovinu.
Bezbroj je peripetija koje su pratile tu nabavku. Neke su bile i osujećene, ali konačan rezultat svih tih urgencija, pisanja molbi i putovanja bio je dopremanje Velikog Cajsovog refraktora, ali i desetak drugih skupocenih instrumenata.
Iz tog poratnog perioda potiče još jedna inicijativa Milana Nedeljkovića, a to je da se astronomska opservatorija izdvoji od meteorološke. Do tog odvajanja je i došlo ali tek pošto je Nedeljković, 1924. godine, u svojoj 67-oj godini penzionisan. U novoj zgradi na Zvezdari trebalo je da se montira nova astronomska oprema. Za nabavku instrumenata, od ratnih reparacija, dobio je tri miliona nemačkih zlatnih maraka. Tragajući sa Tomanijom po inostranstvu za opremom, nije mogao da odoli, pa dodaje i svojih privatnih milion i po zlatnih maraka i u Beograd šalje teleskop koji je tada po moći četvrti na svetu. Retki upućeni zato i danas Oservatoriju na Zvezdari smatraju zadužbinom Tomanije i Milana Nedeljkovića. Tomanija se bavila osmatranjem, odlazila na dvor Obrenovića i verovatno bila prva žena menadžer u Srbiji. Ali oprema još nije sasvim stigla u Beograd, a Milan Nedeljković je dobio rešenje o penzionisanju.
( MI, ALEKSANDAR I po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srba Hrvata i Slovenaca, Na predlog našeg Ministra Prosvete rešili smo i rešavamo: da se SIMA LOZANIĆ, MILAN JOVANOVIĆ-BATUT, SVETOZAR ZORIĆ, redovni profesori, i MILAN NEDELjKOVIĆ, vanredni profesori Univerziteta u Beogradu; Dr. DRAGUTIN ČUPOVIĆ, Dr. JOSIP ŠILOVIĆ, Dr. AUGUST MUSIĆ, Dr. GAVRA MANOJLOVIĆ, Dr.DRAGUTIN GORJANOVIĆ-KRAMBERGER, Dr. JULIJE DOMAC, Dr. JOSIF BRUNŠMID i Dr. TEODOR VINKERHAUZER, redovni profesori Sveučilišta u Zagrebu i Dr. NIKOLA BUBNOV, redovni profesor Univertziteta u Ljubljani... stave u stanje pokoja s pravom na penziju, koja im pripada prema godinama službe... 30. januara. 1924. godine u Beogradu, Ministar Prosvete M.Trifunović s.r.... ).
Po zakonu,nije imao dovoljan broj godina za penziju. Otišao je još u audijenciju kod predsednika Ljubomira Davidovića i ponudio da bar raspakuje i montira komplikovane uređaje. Odgovor koji je dobio najviše je ličio na narodnu poslovicu "Putuj igumane, a za manastir ne brini". Rezignirano je rekao prijateljima da vidi da su bili u pravu oni koji su ga savetovali da se posveti matematici i fizici, a ne astronomiji i meteorologiji. Njegovi su naslednici u opservatoriji na Zvezdari, kasnije, privatno dolazili kod njega i tražili pomoć za montažu uređaja, i da neki od uređaja, zbog neznanja, nikada nisu montirani. Preselio se u skromnu vilu na Dedinju, gajio je ruže i voće, sa Tomanijom svake jeseni odlazio u Karlove Vari, a zime je provodio u Nici. Kažu do kraja života više nikada nije zavirio ni u jednu opservatoriju u svetu. U svojoj bašti na Dedinju izgradio je mali paviljon u čijem prizemlju je živeo njegov baštovan, a na spratu je bila kula za posmatranje zvezda. U njoj je vreme provodio sa Tomanijom, ili s nekom od svoje tri unuke Radmilom (Georgijević), Ivanom (Đajić) i Danicom (Kosović). U osnovi po njegovim planovima, 1967. godine u Jugoslaviji je organizovana služba odbrane od gradonosnih oblaka. Tomanija je dočekala četvoro praunučadi (Bojanu Đajić i Nenada Đajića, i Sašu i Milana S. Kosovića) i umrla je 12.avgusta 1959. godine.
Nedeljković je 1902. počeo da, na francuskom jeziku, publikuje bilten sa meteorološkim podacima, što je razmenjivao sa drugim ustanovama u svetu.
Julius Han, profesor Bečkog univerziteta i prvi klimatolog bio mu je zahvalan na biltenu.
Direktor meteorološke opservatorije u Parizu, Muro napisao je da je bilten " vrlo dobro urađen i jedan je od najdetaljnijih i najpotpunijih od sviju koji postoje ".
Maskart, direktor Centralnog meteorološkog instituta Francuske, pisao je o biltenu u stručnim časopisima i o njemu izvestio Akademiju nauka.
Profesor Trabert iz Insbruka napisao je da je Nedeljkoviću pošlo za rukom da pokrene publikaciju koja se samo poželeti mogla.
Direktor Meteorološkog instututa i opservatorije u Pešti, Tege Mikloš de Konkoli bio je zadivljen radom Beogradske opservatorije. Nedeljković je u Beogradu, 1895. uveo časovna osmatranja. Uspeo je da napravi značajno delo.Srbija ima meteorološku mrežu stanica koja ne ustupa ni u čemu od velikih država Evrope ", napisao je Konkoli
Divio mu se i izdavač, profesor Klevelend Abe, šef Meteorološkog instituta SAD.On, u prikazu Meteorologija u Srbiji ističe da Nedeljković održava meteorologiju u Srbiji od 1897. i podatke publikuje " kao što to moderna klimatologija traži : sve mesečne podatke o atmosferi, ne samo pritiska, vlažnosti, vetra i padavina, već i podatke heliografske i aktinometrijske, a specijalno temperature površine zemljišta u raznim dubinamaod 0,01 m.Ovo je najvažnija serija temperatura površine zemljišta, što je igde do sada preduzeta."
O biltenu je u Berlinu pisao Kasner, naučni saradnik Pruskog meteorološkog instituta, koji je posetio Beogradsku opservatoriju..
Poštovali su ga i drugi : Viktor Konrad, okupacioni upravnik opservatorije, nije dozvolio da se 1918. unište biblioteka i arhiva i tako je prekršio naredbu koja je glasila da se u Opservatoriji uništi i spali sve što ne može da se prenese u Beč.
Nedeljković je od svoje 16. godine bio opčinjen nebom i zvezdama, verovao je da među njima ima bezbroj planeta na kojima su svetovi slični našem i žarko je želeo da postane astronom. On je postao nezaobilazna ličnost u istoriji srpske astronomije i meteorologije. Otvorio je meteorolozima i astronomima vrata najviše školske ustanove u Srbiji. Njega možemo smatrati prvim srpskim astronomom, a Milutina Milankovića drugim, koji je svojim delom „Kanonom osunčavanja" stigao do vrha te nauke."
У првом плану ове фотографије је делегација југословенских исељеника из Сједињених Америчких Држава који су крајем јуна 1931. године дошли у Београд на Конгрес исељеника, а у позадини је Пошта број 2 и мала зграда поред перона на чијем месту је данас локомотива Плавог воза:
Фотографија је из књиге "Снимци београдских фоторепортера".
Da li se još neko seća ovih Rusa ''novinara'' i ostale emigrantske sirotinje?! Bila ih je puna Čubura i držali su se čvrsto dostojanstveno!
Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju i 1879. odlazi na Konzervatorijum u Minhen, gde studira harmoniju i kompoziciju.
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja S. Markovića, pa iste godine, u pismu svome prijatelju Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu Astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:
„Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i harmoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i verujem u nju,i uveren sam da napredak ne shvataš kao olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, „realniju" struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnosti veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek, ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih" potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakom narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti".
Kada je Nedeljković bio na trećoj godini studija, u Parizu se otvara prva Astronomska škola. Upis je dozvoljen samo Francuzima. Nedeljković uporno šalje molbe i predstavke nadležnim ministrima u Beogradu, silno zainteresovan da i tu postane student. Srpska vlada konačno je naložila svom poslaniku u Parizu da pokuša da urgira kod direktora pariske opservatorije, admirala Mušeza, da njen stipendista Milan Nedeljković iako stranac, bude primljen u Astronomsku školu. Diplomatska akcija urodila je plodom i on postaje polaznik i treće visoke škole. Nakon izvesnog vremena, Astronomska škola je sa dve, produžena na tri godine. Ali ovoga puta uloge su promenjene. Sada admiral Mušez odlazi kod srpskog kraljevskog poslanika u Parizu da isposluje produženje stipendije za jednog od svojih najboljih studenata Milana Nedeljkovića. Nedeljković istovremeno pohađa i kurseve u Međunarodnom birou za mere i tegove, u Muzeju istorije i prirode te u Gotjeovom ateljeu.
Posle pet godina studija u Parizu, vraća se 1884. u Beograd sa diplomama ni manje ni više nego šest: matematike , fizike, astronomije, meteorologoje, precizne mehanike i seizmologije. Na Velikoj školi ga postavljaju za profesora astronomije i meteorologije. Iz tog vremena potiče i njegova inicijativa da Srbija dobije astronomsku opservatoriju i odmah moli Vladu Kraljevine Srbije da mu omogući izgradnju opservatorije koja bi bila i centralna meteorološka stanica.
Posetio je i nekoliko velikih evropskih opservatorija i upoznao se sa njihovom organizacijom rada i njihovim instrumentima. .
No, tada je mobilisan za rat protiv Bugarske. U proleće 1886. vraća se iz rata. Iste godine u jesen, kako piše njegov biograf Ljerka Opra, "Milan Nedeljković oženio se Tomanijom Radaković ( ćerkom Luke i Ane), što je bilo od presudnog značaja za njegov život i za razvoj meteorologije i astronomije u Srbiji". Jer Tomanija Radaković, dama s ruskog carskog dvora, lepa, obrazovana i bogata, ima dovoljno novca i ljubavi da u stvarnosti pretače snove Milana Nedeljkovića. Završila je Višu žensku školu u Petrogradu i govorila nemački, ruski i francuski jezik. Tomanija je iz škole prešla na ruski dvor Romanovih, izabrana je za dvorsku damu. Svojim novcem i ličnim angažovanjem , pomogla je da se u Beogradu osnuje prva opservatorija. Prvi osmatrači u opservatoriji bili su Tomanija i Milan. Kasnije, pridružuju im se dva Milanova mlađa brata Emilijan i Vojislav, pa prijatelj Jelenko Mihajlović, profesor fizike u Prvoj muškoj gimnaziji, koji postaje nezvanični Nedeljkovićev asistent. Svi su plaćeni iz Nedeljkovićevog džepa. . Nedeljkovićeva ideja je krunisana uspehom 1887. kada je ministar za prosvetu Kraljevine Srbije doneo dekret o osnivanju astronomske, ali i meteorološke opservatorije kao jedinstvene ustanove. Za prvog upravnika Opservatorije postavljen je Milan Nedeljković.
U to vreme budžet Opservatorije je bio toliko skroman da je neke njene potrebe finansirao sam Nedeljković. Do prvih instrumenata Opservatorija dolazi 1903. pozajmicom iz inostranstva, a na osnovu ličnih veza Nedeljkovića. Tada počinju prva seizmološka i zemnomagnetska merenja i istraživanja za čega su podignuti i posebni paviljoni.
Sledeći korak je borba za izgradnju opservatorije koja je namenski sazidana po Nedeljkovićevim instrukcijama i svetskim standardima na mestu gde se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod i Dečja bolnica u Tiršovoj ulici. Građena je skoro na dva hektara placa na Vračarskom bregu, gde Nedeljković odmah sadi različito bilje i drveće za svoja agrometeorološka merenja. Opservatorija je u prizemlju imala stan za upravnika, u koji se 1891. godine useljavaju Tomanija i Milan sa svoje troje dece Vukosavom, Vidosavom i Aleksandrom. Te godine on postaje i rektor Velike škole. Neredovne i nedovoljne isplate za rad i opremanje opservatorije redovno su dopunjavane privatnim sredstvima Tomanije i Milana Nedeljkovića.
Beogradom je 1891. harala difterija. Od difterije oktobra umire njegova kći Vidosava (13.XII.1888. + 19.X.1891), a decembra 1892 i Vukosava ( 25.VIII.1887. + 19.XII. 1892) . Nesreća je slomila Nedeljkovića. Posle smrti druge devojčice lečio se u inostranstvu. Bio mu je zabranjen svaki intelektualni napor. Krajem 1894. Nedeljković se vratio na posao i počeo intenzivno da radi. Od 1. januara 1895. počela su "svečasovna merenja", koja nisu prekinuta do Prvog svetskog rata. Ovako se radilo samo u najvećim francuskim Opservatorijama (Park Sent Mor).
Milan i Tomanija se nikada nisu razdvajali. Mnogo putuju po Srbiji, gde osnivaju mesne meteorološke stanice. Beogradska opservatorija ravna je najboljima na svetu. U njoj se, kao i u pariskoj opservatoriji, merenja vrše svakog sata, danonoćno. Dobrovoljni osmatrači su i desetak beogradskih učenika koji tu besplatno stanuju, za njihovu ishranu stara se Tomanija, a Milan je iznenada, 1899. godine, penzionisan i udaljen iz opservatorije. Kako je negde zapisao - verovatno zato što se nekome svidela za stanovanje prelepa bašta i vila, to jest zgrada opservatorije sa pokretnim krovom na vrhu, koji se može potpuno otvoriti k nebu, i koja dominira Vračarskim bregom. Srpska vlada koja je ovo učinila pala je za godinu dana i porodica Nedeljković vratila se u opservatoriju.
Godine 1902. u Srbiji je radilo 240 mesnih meteoroloških stanica, koje su Nedeljkovići osnovali. Opservatorija izdavala ugledni međunarodni bilten, a u "Srpskim novinama" počinju da izlaze redovne dnevne prognoze vremena.
Taj razvoj je grubo prekinut izbijanjem Velikog rata koji će kasnije dobiti naziv Prvi svetski. Usledili su poznati događaji koji su mnoge, pa i Nedeljkovića odveli preko Albanije na Krf (1915). Tomanija, Milan i sin Aleksandar prešli su sa vojskom Albaniju i na kraju rata dobili Albanske spomenice.
Kada se nakon četiri godine vratio u Beograd, bilo je to februara 1919. Nedeljković je zatekao Opservatoriju opljačkanu. U povlačenju austrijska vojska je odnela i uništila ono što je mogla. Teška vremena rata zamenila su teška vremena nemaštine. Zemlja je bila opustošena, stanovništvo desetkovano, a privreda, kao i svaka privreda u razrušenoj zemlji. Posle rata, od Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, dobija zadatak da obnovi opservatoriju. U takvoj situaciji sa velikim ambicijama kreće u obnovu Opservatorije.
Nemoguće je opisati sve napore i svu diplomatsku umešnost koju je Nedeljković ispoljio u nameri da opremi Opservatoriju . Obraćao se ministarstvima i direkcijama, pisao pisma. Nailazio je na nerazumevanje i odbijanje, ostajao bez odgovora. Ali, konačno, uspeo je. Zemlja na oporavku novac za astronomiju nije imala, ali je rešenje našao u isplati opreme na račun ratne odštete za šta je dobio odgovarajuće dozvole od Vlade Srbije i1922. sa podužim spiskom instrumenata odlazi nekoliko puta u Nemačku i Francusku, ponekad i o sopstvenom trošku, da ugovori kupovinu.
Bezbroj je peripetija koje su pratile tu nabavku. Neke su bile i osujećene, ali konačan rezultat svih tih urgencija, pisanja molbi i putovanja bio je dopremanje Velikog Cajsovog refraktora, ali i desetak drugih skupocenih instrumenata.
Iz tog poratnog perioda potiče još jedna inicijativa Milana Nedeljkovića, a to je da se astronomska opservatorija izdvoji od meteorološke. Do tog odvajanja je i došlo ali tek pošto je Nedeljković, 1924. godine, u svojoj 67-oj godini penzionisan. U novoj zgradi na Zvezdari trebalo je da se montira nova astronomska oprema. Za nabavku instrumenata, od ratnih reparacija, dobio je tri miliona nemačkih zlatnih maraka. Tragajući sa Tomanijom po inostranstvu za opremom, nije mogao da odoli, pa dodaje i svojih privatnih milion i po zlatnih maraka i u Beograd šalje teleskop koji je tada po moći četvrti na svetu. Retki upućeni zato i danas Oservatoriju na Zvezdari smatraju zadužbinom Tomanije i Milana Nedeljkovića. Tomanija se bavila osmatranjem, odlazila na dvor Obrenovića i verovatno bila prva žena menadžer u Srbiji. Ali oprema još nije sasvim stigla u Beograd, a Milan Nedeljković je dobio rešenje o penzionisanju.
( MI, ALEKSANDAR I po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srba Hrvata i Slovenaca, Na predlog našeg Ministra Prosvete rešili smo i rešavamo: da se SIMA LOZANIĆ, MILAN JOVANOVIĆ-BATUT, SVETOZAR ZORIĆ, redovni profesori, i MILAN NEDELjKOVIĆ, vanredni profesori Univerziteta u Beogradu; Dr. DRAGUTIN ČUPOVIĆ, Dr. JOSIP ŠILOVIĆ, Dr. AUGUST MUSIĆ, Dr. GAVRA MANOJLOVIĆ, Dr.DRAGUTIN GORJANOVIĆ-KRAMBERGER, Dr. JULIJE DOMAC, Dr. JOSIF BRUNŠMID i Dr. TEODOR VINKERHAUZER, redovni profesori Sveučilišta u Zagrebu i Dr. NIKOLA BUBNOV, redovni profesor Univertziteta u Ljubljani... stave u stanje pokoja s pravom na penziju, koja im pripada prema godinama službe... 30. januara. 1924. godine u Beogradu, Ministar Prosvete M.Trifunović s.r.... ).
Po zakonu,nije imao dovoljan broj godina za penziju. Otišao je još u audijenciju kod predsednika Ljubomira Davidovića i ponudio da bar raspakuje i montira komplikovane uređaje. Odgovor koji je dobio najviše je ličio na narodnu poslovicu "Putuj igumane, a za manastir ne brini". Rezignirano je rekao prijateljima da vidi da su bili u pravu oni koji su ga savetovali da se posveti matematici i fizici, a ne astronomiji i meteorologiji. Njegovi su naslednici u opservatoriji na Zvezdari, kasnije, privatno dolazili kod njega i tražili pomoć za montažu uređaja, i da neki od uređaja, zbog neznanja, nikada nisu montirani. Preselio se u skromnu vilu na Dedinju, gajio je ruže i voće, sa Tomanijom svake jeseni odlazio u Karlove Vari, a zime je provodio u Nici. Kažu do kraja života više nikada nije zavirio ni u jednu opservatoriju u svetu. U svojoj bašti na Dedinju izgradio je mali paviljon u čijem prizemlju je živeo njegov baštovan, a na spratu je bila kula za posmatranje zvezda. U njoj je vreme provodio sa Tomanijom, ili s nekom od svoje tri unuke Radmilom (Georgijević), Ivanom (Đajić) i Danicom (Kosović). U osnovi po njegovim planovima, 1967. godine u Jugoslaviji je organizovana služba odbrane od gradonosnih oblaka. Tomanija je dočekala četvoro praunučadi (Bojanu Đajić i Nenada Đajića, i Sašu i Milana S. Kosovića) i umrla je 12.avgusta 1959. godine.
Nedeljković je 1902. počeo da, na francuskom jeziku, publikuje bilten sa meteorološkim podacima, što je razmenjivao sa drugim ustanovama u svetu.
Julius Han, profesor Bečkog univerziteta i prvi klimatolog bio mu je zahvalan na biltenu.
Direktor meteorološke opservatorije u Parizu, Muro napisao je da je bilten " vrlo dobro urađen i jedan je od najdetaljnijih i najpotpunijih od sviju koji postoje ".
Maskart, direktor Centralnog meteorološkog instituta Francuske, pisao je o biltenu u stručnim časopisima i o njemu izvestio Akademiju nauka.
Profesor Trabert iz Insbruka napisao je da je Nedeljkoviću pošlo za rukom da pokrene publikaciju koja se samo poželeti mogla.
Direktor Meteorološkog instututa i opservatorije u Pešti, Tege Mikloš de Konkoli bio je zadivljen radom Beogradske opservatorije. Nedeljković je u Beogradu, 1895. uveo časovna osmatranja. Uspeo je da napravi značajno delo.Srbija ima meteorološku mrežu stanica koja ne ustupa ni u čemu od velikih država Evrope ", napisao je Konkoli
Divio mu se i izdavač, profesor Klevelend Abe, šef Meteorološkog instituta SAD.On, u prikazu Meteorologija u Srbiji ističe da Nedeljković održava meteorologiju u Srbiji od 1897. i podatke publikuje " kao što to moderna klimatologija traži : sve mesečne podatke o atmosferi, ne samo pritiska, vlažnosti, vetra i padavina, već i podatke heliografske i aktinometrijske, a specijalno temperature površine zemljišta u raznim dubinamaod 0,01 m.Ovo je najvažnija serija temperatura površine zemljišta, što je igde do sada preduzeta."
O biltenu je u Berlinu pisao Kasner, naučni saradnik Pruskog meteorološkog instituta, koji je posetio Beogradsku opservatoriju..
Poštovali su ga i drugi : Viktor Konrad, okupacioni upravnik opservatorije, nije dozvolio da se 1918. unište biblioteka i arhiva i tako je prekršio naredbu koja je glasila da se u Opservatoriji uništi i spali sve što ne može da se prenese u Beč.
Nedeljković je od svoje 16. godine bio opčinjen nebom i zvezdama, verovao je da među njima ima bezbroj planeta na kojima su svetovi slični našem i žarko je želeo da postane astronom. On je postao nezaobilazna ličnost u istoriji srpske astronomije i meteorologije. Otvorio je meteorolozima i astronomima vrata najviše školske ustanove u Srbiji. Njega možemo smatrati prvim srpskim astronomom, a Milutina Milankovića drugim, koji je svojim delom „Kanonom osunčavanja" stigao do vrha te nauke."
Priredio:
Milan S. Kosović
http://www.astronomija.co.rs/biografije/457-milan-nedeljkovi-.html
Milan Nedeljković
Milan Nedeljković sa sestrom Kosarom
supruga Tomanija
porodica Nedeljković
Aleksandar i Milan
Milan Nedeljković sa suprugom Tomanijom
У првом плану ове фотографије је делегација југословенских исељеника из Сједињених Америчких Држава који су крајем јуна 1931. године дошли у Београд на Конгрес исељеника, а у позадини је Пошта број 2 и мала зграда поред перона на чијем месту је данас локомотива Плавог воза:
Фотографија је из књиге "Снимци београдских фоторепортера".
А кад смо већ код слика из књига...
У једној руској књизи која говори о војним операцијама на Балкану 1940. и 1941. године нашао сам и пар фотографија везаних за Београд.
За почетак, млади престолонаследник Петар II долази у Београд на сахрану свог оца:
Потом, демонстрације 27. марта 1941. године:
Последице тих демонстрација (цела страна из књиге):
И најзад, немачки генерал Фон Клајст:
И да завршим за вечерас са још једном фотографијом из књиге о београдским фоторепортерима.
Милан Стојадиновић обилази градилиште београдског Сајма деветог јуна 1937. године:
O opservatoriji (iz knjige Mr. Dijane Milašinović Marić - Arhitekta Jan Dubovi, Beograd 2001):