Што се тиче примедбе на полеђини фотографије, мислим да се радило о некој шали коју не треба озбиљно тумачити. Замислите да се кроз неколико деценија неко дочепа чета између годподе МЗ и Касина и оспе паљбу на ауторе !
Draga gospodo forumaši,
onomad je sa G. Rundom vođena fina rasprava u kojoj se došlo do nekakvog zaključka da je svaka fotografija autorsko delo, nikad odraz stvarnog, uvek subjektivnost, dakle malo i laž.
Ali to niko nije shvatio ozbiljno, jer većina smatra fotku za golu faktografiju i čistu istinu. Pa, ako to nekome tako treba, neka mu tako.
Što se tiče zapisa na fotografiji, da li je istina ili šala (laž), gotovo da nije bitno, biće da je to napisano u afektu, autor je više prikazao svoje stanje uzbuđenja i duha (dramatičnog trenutka)nego bilo šta drugo, u svakom slučaju, nije mu bilo stalo da ustanovi i ostavi neku istorijsku trajnu istinu. Gosn Dundo, osim vaših sećanja na bombardovanje i onaj rat, postoje i naša sećanja na nedavni rat i bombardovanje i ona su prilično raznovrsna i često, zbog samoodbranbenih refleksa, puna duhovitih detalja. Ta šala na sopstveni i račun drugih u zbilja tragičnim situacijama pomaže i krepi, da ne objašnjavam mnogo, teško je objanjivo ali je tako. U svakom slučaju, postoje dobri pisci kao Sremac, Matavulj, Nušić (da ne nabrajam dalje) koji su pomno beležili baš takve detalje i od toga pravili svoja dela koja su prilično respektabilna, duhovita i odražavaju stvarno stanje duha jedne epohe, hoću da kažem: istinu! Istinitija su od bilo kojih memoara! Dakle, onakav zapis na Slavija fotografiji, može da posluži nekom za tumaćenje i stvaranje neke subjektivne istine, potrebnije i upotrebljivije i poučnije od stvarne istine, ma koliko to nekom čudno zvučalo, na tome se bazira književnost, pozorište, film, tv serije i filmovi!
Dakle, ne budite tako strogi prema sebi, opustite se, ako već nema drugog tumačenja s kojim se slažete ili ne slažete, tumačite prema sebi, ništa nećete zgrešiti.
Слажем се да је хумор у тешким ситуацијама лек и излаз из депресивних стања. међутим, коментар на полеђини једне фотографије и то од особе која је званични "сликар" односно фактограф при војсци у датој ситуацији не могу никад прихватити као хумор, ни као неслану шалу. Напротив, то су ниски, подмукли ударци гори и од опањкавања. Јер битно је ко је направио коментар, у којој је функцији а све добија на тежини ако је то истовремено и аутор фотографије. Да је то све веома важно не би смо ми сада овде водили расправу о томе да ли је направљен грех према једном човеку кога одавно нема међу живима. Опет кажем, можда је коментар и тачан опис стања, али као што је и г. Дундо приметио, нема на тој фотографији узбуђених и ужурбаних, чак на некропованој фотографији се види неколико особа које седе лево уза зид. Дакле, зашто би неко бежао и даље ако је већ прешао линију домета непријатељске артиљерије. Ја знам да овакав коментар не бих написао ни за неког кога не познајем, а ни за неког ко ми је нешто нажао учинио.
Ми данас често заборављамо да је то било време у коме се однос према служби гајио на сасвим други начин. Данас многи инсистирају на својим правима а обавезе "гурају под тепих", траже да им се испуне права а онда ће они обавезе. Шипак! Такав своје обавезе никад неће испуњавати. А у оно време, нарочито током рата, било је људи који су били растрзани између одговорности према породици и најмилијима и према служби. Хвала Богу, таквих је било довољно, па су Ђорђе Вајферт и Лука Ћеловић пренели државни трезор преко Албаније и вратили га назад у земљу 1918. Хоћу да верујем (у недостатку бољих доказа) да је у једном таквом тренутку растрзаности снимљен један такав човек. А то што се осврнуо је нормална реакција ако је чуо у том моменту неку експлозију мерзер гранате (које су на Ташмајдану ударале таквом силином да су летели сандуци из гробова са све земним остацима покојника).
Постоји чак и трећа могућност: да овај човек уопште није благајник Управе фондова што би била још "несланија шала" и тешка увреда.
На крају морам да кажем нешто: господо форумаши, овде је прво дат цитат једног коментара на полеђини фотографије, па је тај коментар разрађен без неког размишљања и преко мере доброг укуса захваљујући непознавању целокупне ситуације али и прихватањем коментара као меродавног а на крају нам се све предочава као нека врста шале. Шалу бих прихватио да је коментар био у стилу како он, као ратни фотограф стоји најдаље од свију, на сигурном растојању као да је коморџијски фотограф и фотографише ратне ситуације где се рат једва наслутити може. Дакле, ипак су ставови измењени од почетног исмејавања једног човека.
Фотографију ћу да доживљавам како доживљавам али не могу да зажмурим на непримерене коментаре као неки туђи доживљај који ме се не дотиче. Напротив, вређа ме подсмешљив, увредљив, подругљив однос према сваком човеку а нарочито према неком ко не може свој образ да брани.
Поштовани господине Бађунов, чини ми се да сам ја иницијатор појма „шала“ у овој дискусији и осећам се обавезним да Вам пружим једно објашњење.
Нажалост, „Орион“ нам не омогућује да брзо и произвољно прелиставамо форум и принуђен сам да пишем по сећању.
Било је николико коментара из којих је зрачило нерасположење неких форумаша поводом спорне примедбе на полеђини спорне фотографије. Пошто од почетка нисам веровао у аутентичност како наметнуте нам легенде (бомбардовање Београда итд.) тако и огавне нотице на полежини фотографије, критично сам посматрао особу која трчи преко Славије. Закључио сам да та особа ни по изгледу ни по одећи/обући не одговара времену које треба да нам прикаже фотографија, другим речима да је та особа убачена накнадно. Свакако један благајник Управе фондова 1914. године не би изгледао као неки амалин из 1945. године. Био сам убеђен да је неко хтео да се поигра са нама и декларисао сам то глобално као шалу.
Не осећам се компетентним да оценим доброту или вредност неке шале, па се зато нисам више упуштао у анализе. Желео сам само још да свима покажем свој закључак о изгледу такозваног благајника Управе фондова, што сам и учинио. Није ми била намера да се и ја правим шерет, али друго не могу да тврдим и најбоље је да то друго оставим по страни.
U poplavi fotografija na forumu su kontakt-fotografije MARKA STOJANOVIĆA ostale neprimećene - bar se ne sećam da sam čitao neki komentar vredan pomena. Kakva nepravda!
Pogledao sam u Wikipediju i našao kratki i dovoljno informativni nečiji članak o Stojanoviću i nisam se začudio, da se i Debeljković sa Stojanovićem pozabavio.
Pisac članka u Wikipediji je u dobroj nameri napisao i ovu rečenicu:
" Preko pet stotina originalnih fotografija — kontakt kopija govore o skromnom umetniku koji je „za svoju dušu“ fotografsiao život uz Beogradu, ne vodeći računa da li će one biti umetnost ili ne."
Kakva sreća, da Stojanović nije živeo u kasnijoj epohi, jer tada bi kritičar pisao da on potiče iz "siromašne radničke, ali poštene porodice". Biografske floskule nedarovitih laudatora su najgora usluga slavljeniku!
Čitava izuzetna biografija Marka Stojanovića govori o tome, da on nije bio skroman. Da li se on pozabavio pitanjem, da li su njegove fotografije umetnost, ostaje tajna, ali u ono vreme kritičari još nisu bili stigli da fotografiju proglase za umetnost. Floskula "skromni umetnik" je contradictio in adjecto - Umetnik nije skroman nego je u najmanju ruku iz svoje perspektive genijalan, inače nije umetnik.
Marko Stojanović je umetnik - ne znajući, što je to. Dokaz da je umetnik: Njegove fotografije su PREPOZNATLJIVE, imaju LIČNI stil! Fotografije, koje sam video, prikazuju najčešće scene iz "boljeg" društva, ali je imao oko i za scene iz života. (Zato sam i izabrao ovu njegovu sliku!). Glavna estetska osobina njegovih fotografija je u tome da je znao da scenu svede na bitno, (Manje je više!) i pri tome da sigurno nađe dobru kompoziciju. Njegove fotografije najčešće nisu lajf-fotografije (u smislu jednog Henri Cartier Bressona), a kako suprotno tvrdi autor članka u Wikipediji. Stojanović je često postavljao ljude pred kameru i - vidi čuda: oni ne izgledaju zblenuto, nego ljudski dostojanstveno! I to je umetnost!
(Za mene lično je pogled objekta fotografije u kameru bio fotografski smrtni greh. Stojanović me uči, da to ne mora biti uvek greh.)
Kada gledam fotografiju Marka Stojanovića - dostojanstvenog starog čoveka sa belom bradom - slutim njegovu izuzetnost i ljudsku veličinu njegovog života.
Trebalo bi da se nadležna institucija odluči da se retuširaju Markove fotografije i da i retuširane fotografije budu dostupne javnosti.
Narod bez prošlosti nema ni budućnosti. A prošlost nisu samo bitke sa Turcima.
Moramo biti zahvalni MZ-u, da je u forumu postavio fotografije Marka Stojanovića. I to sa svim onim, u međuvremenu čuvenim i svetski poznatim belim flekama. Svaki upućeniji fotograf zna o čemu se radi, kada neko pomene "Zuletove fleke".
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
U poplavi fotografija na forumu su kontakt-fotografije MARKA STOJANOVIĆA ostale neprimećene - bar se ne sećam da sam čitao neki komentar vredan pomena. Kakva nepravda!
Није баш тако, г. Рунде. Својевремено, на ССЦ-у, дивили смо се и одушевљавали Марковим сликама и давали израза тим осећањима. Макар ја јесам. Сада би то било сувишно понављање, па избегавам(о).
Друго, књига са пробраним Стојановићевим фотографијама је издата пре неку годину, а приредио ју је, гле чуда, Бранибор Дебељковић. А МЗ-а трпимо на форуму само зато што поставља слике МС-а.
Thanks, Frenchmen, ali izgleda da ću morati da se prošetam do Milovana Glišića 4 i da u stilu Baukampfa zagvirim iza ograda. Samo da ne bude "Orao pao" : )
U poplavi fotografija na forumu su kontakt-fotografije MARKA STOJANOVIĆA ostale neprimećene - bar se ne sećam da sam čitao neki komentar vredan pomena. Kakva nepravda!
Није баш тако, г. Рунде. Својевремено, на ССЦ-у, дивили смо се и одушевљавали Марковим сликама и давали израза тим осећањима. Макар ја јесам. Сада би то било сувишно понављање, па избегавам(о).
Друго, књига са пробраним Стојановићевим фотографијама је издата пре неку годину, а приредио ју је, гле чуда, Бранибор Дебељковић. А МЗ-а трпимо на форуму само зато што поставља слике МС-а.
Daj Fon Kara Putnikov, isključi basove, em vodoorion u kolenu, em bubnjaš po ušima!Smanji probleme za jedno!
Ову је слику Путник поставио мало увећану...
Али није видео џамију код Позоришта ни градску болницу у Џ Вашингтона...
Опа, почели смо с тешким речима!?
А леп ти онај колаж са Управом вароши.
... u Čačku :)...
Добра им ова декорација, мислим на флеке у камену. Мора да је неко ремек-дело српске модерне.
da li znate gde se nalazi objekat sa slike?
Јел' се то Рунде прерушио?
Што се тиче примедбе на полеђини фотографије, мислим да се радило о некој шали коју не треба озбиљно тумачити. Замислите да се кроз неколико деценија неко дочепа чета између годподе МЗ и Касина и оспе паљбу на ауторе !
Draga gospodo forumaši,
onomad je sa G. Rundom vođena fina rasprava u kojoj se došlo do nekakvog zaključka da je svaka fotografija autorsko delo, nikad odraz stvarnog, uvek subjektivnost, dakle malo i laž.
Ali to niko nije shvatio ozbiljno, jer većina smatra fotku za golu faktografiju i čistu istinu. Pa, ako to nekome tako treba, neka mu tako.
Što se tiče zapisa na fotografiji, da li je istina ili šala (laž), gotovo da nije bitno, biće da je to napisano u afektu, autor je više prikazao svoje stanje uzbuđenja i duha (dramatičnog trenutka)nego bilo šta drugo, u svakom slučaju, nije mu bilo stalo da ustanovi i ostavi neku istorijsku trajnu istinu. Gosn Dundo, osim vaših sećanja na bombardovanje i onaj rat, postoje i naša sećanja na nedavni rat i bombardovanje i ona su prilično raznovrsna i često, zbog samoodbranbenih refleksa, puna duhovitih detalja. Ta šala na sopstveni i račun drugih u zbilja tragičnim situacijama pomaže i krepi, da ne objašnjavam mnogo, teško je objanjivo ali je tako. U svakom slučaju, postoje dobri pisci kao Sremac, Matavulj, Nušić (da ne nabrajam dalje) koji su pomno beležili baš takve detalje i od toga pravili svoja dela koja su prilično respektabilna, duhovita i odražavaju stvarno stanje duha jedne epohe, hoću da kažem: istinu! Istinitija su od bilo kojih memoara! Dakle, onakav zapis na Slavija fotografiji, može da posluži nekom za tumaćenje i stvaranje neke subjektivne istine, potrebnije i upotrebljivije i poučnije od stvarne istine, ma koliko to nekom čudno zvučalo, na tome se bazira književnost, pozorište, film, tv serije i filmovi!
Dakle, ne budite tako strogi prema sebi, opustite se, ako već nema drugog tumačenja s kojim se slažete ili ne slažete, tumačite prema sebi, ništa nećete zgrešiti.
Слажем се да је хумор у тешким ситуацијама лек и излаз из депресивних стања. међутим, коментар на полеђини једне фотографије и то од особе која је званични "сликар" односно фактограф при војсци у датој ситуацији не могу никад прихватити као хумор, ни као неслану шалу. Напротив, то су ниски, подмукли ударци гори и од опањкавања. Јер битно је ко је направио коментар, у којој је функцији а све добија на тежини ако је то истовремено и аутор фотографије. Да је то све веома важно не би смо ми сада овде водили расправу о томе да ли је направљен грех према једном човеку кога одавно нема међу живима. Опет кажем, можда је коментар и тачан опис стања, али као што је и г. Дундо приметио, нема на тој фотографији узбуђених и ужурбаних, чак на некропованој фотографији се види неколико особа које седе лево уза зид. Дакле, зашто би неко бежао и даље ако је већ прешао линију домета непријатељске артиљерије. Ја знам да овакав коментар не бих написао ни за неког кога не познајем, а ни за неког ко ми је нешто нажао учинио.
Ми данас често заборављамо да је то било време у коме се однос према служби гајио на сасвим други начин. Данас многи инсистирају на својим правима а обавезе "гурају под тепих", траже да им се испуне права а онда ће они обавезе. Шипак! Такав своје обавезе никад неће испуњавати. А у оно време, нарочито током рата, било је људи који су били растрзани између одговорности према породици и најмилијима и према служби. Хвала Богу, таквих је било довољно, па су Ђорђе Вајферт и Лука Ћеловић пренели државни трезор преко Албаније и вратили га назад у земљу 1918. Хоћу да верујем (у недостатку бољих доказа) да је у једном таквом тренутку растрзаности снимљен један такав човек. А то што се осврнуо је нормална реакција ако је чуо у том моменту неку експлозију мерзер гранате (које су на Ташмајдану ударале таквом силином да су летели сандуци из гробова са све земним остацима покојника).
Постоји чак и трећа могућност: да овај човек уопште није благајник Управе фондова што би била још "несланија шала" и тешка увреда.
На крају морам да кажем нешто: господо форумаши, овде је прво дат цитат једног коментара на полеђини фотографије, па је тај коментар разрађен без неког размишљања и преко мере доброг укуса захваљујући непознавању целокупне ситуације али и прихватањем коментара као меродавног а на крају нам се све предочава као нека врста шале. Шалу бих прихватио да је коментар био у стилу како он, као ратни фотограф стоји најдаље од свију, на сигурном растојању као да је коморџијски фотограф и фотографише ратне ситуације где се рат једва наслутити може. Дакле, ипак су ставови измењени од почетног исмејавања једног човека.
Фотографију ћу да доживљавам како доживљавам али не могу да зажмурим на непримерене коментаре као неки туђи доживљај који ме се не дотиче. Напротив, вређа ме подсмешљив, увредљив, подругљив однос према сваком човеку а нарочито према неком ко не може свој образ да брани.
Поштовани господине Бађунов, чини ми се да сам ја иницијатор појма „шала“ у овој дискусији и осећам се обавезним да Вам пружим једно објашњење.
Нажалост, „Орион“ нам не омогућује да брзо и произвољно прелиставамо форум и принуђен сам да пишем по сећању.
Било је николико коментара из којих је зрачило нерасположење неких форумаша поводом спорне примедбе на полеђини спорне фотографије. Пошто од почетка нисам веровао у аутентичност како наметнуте нам легенде (бомбардовање Београда итд.) тако и огавне нотице на полежини фотографије, критично сам посматрао особу која трчи преко Славије. Закључио сам да та особа ни по изгледу ни по одећи/обући не одговара времену које треба да нам прикаже фотографија, другим речима да је та особа убачена накнадно. Свакако један благајник Управе фондова 1914. године не би изгледао као неки амалин из 1945. године. Био сам убеђен да је неко хтео да се поигра са нама и декларисао сам то глобално као шалу.
Не осећам се компетентним да оценим доброту или вредност неке шале, па се зато нисам више упуштао у анализе. Желео сам само још да свима покажем свој закључак о изгледу такозваног благајника Управе фондова, што сам и учинио. Није ми била намера да се и ја правим шерет, али друго не могу да тврдим и најбоље је да то друго оставим по страни.
U poplavi fotografija na forumu su kontakt-fotografije MARKA STOJANOVIĆA ostale neprimećene - bar se ne sećam da sam čitao neki komentar vredan pomena. Kakva nepravda!
Pogledao sam u Wikipediju i našao kratki i dovoljno informativni nečiji članak o Stojanoviću i nisam se začudio, da se i Debeljković sa Stojanovićem pozabavio.
Pisac članka u Wikipediji je u dobroj nameri napisao i ovu rečenicu:
" Preko pet stotina originalnih fotografija — kontakt kopija govore o skromnom umetniku koji je „za svoju dušu“ fotografsiao život uz Beogradu, ne vodeći računa da li će one biti umetnost ili ne."
Kakva sreća, da Stojanović nije živeo u kasnijoj epohi, jer tada bi kritičar pisao da on potiče iz "siromašne radničke, ali poštene porodice". Biografske floskule nedarovitih laudatora su najgora usluga slavljeniku!
Čitava izuzetna biografija Marka Stojanovića govori o tome, da on nije bio skroman. Da li se on pozabavio pitanjem, da li su njegove fotografije umetnost, ostaje tajna, ali u ono vreme kritičari još nisu bili stigli da fotografiju proglase za umetnost. Floskula "skromni umetnik" je contradictio in adjecto - Umetnik nije skroman nego je u najmanju ruku iz svoje perspektive genijalan, inače nije umetnik.
Marko Stojanović je umetnik - ne znajući, što je to. Dokaz da je umetnik: Njegove fotografije su PREPOZNATLJIVE, imaju LIČNI stil! Fotografije, koje sam video, prikazuju najčešće scene iz "boljeg" društva, ali je imao oko i za scene iz života. (Zato sam i izabrao ovu njegovu sliku!). Glavna estetska osobina njegovih fotografija je u tome da je znao da scenu svede na bitno, (Manje je više!) i pri tome da sigurno nađe dobru kompoziciju. Njegove fotografije najčešće nisu lajf-fotografije (u smislu jednog Henri Cartier Bressona), a kako suprotno tvrdi autor članka u Wikipediji. Stojanović je često postavljao ljude pred kameru i - vidi čuda: oni ne izgledaju zblenuto, nego ljudski dostojanstveno! I to je umetnost!
(Za mene lično je pogled objekta fotografije u kameru bio fotografski smrtni greh. Stojanović me uči, da to ne mora biti uvek greh.)
Kada gledam fotografiju Marka Stojanovića - dostojanstvenog starog čoveka sa belom bradom - slutim njegovu izuzetnost i ljudsku veličinu njegovog života.
Trebalo bi da se nadležna institucija odluči da se retuširaju Markove fotografije i da i retuširane fotografije budu dostupne javnosti.
Narod bez prošlosti nema ni budućnosti. A prošlost nisu samo bitke sa Turcima.
Moramo biti zahvalni MZ-u, da je u forumu postavio fotografije Marka Stojanovića. I to sa svim onim, u međuvremenu čuvenim i svetski poznatim belim flekama. Svaki upućeniji fotograf zna o čemu se radi, kada neko pomene "Zuletove fleke".
U poplavi fotografija na forumu su kontakt-fotografije MARKA STOJANOVIĆA ostale neprimećene - bar se ne sećam da sam čitao neki komentar vredan pomena. Kakva nepravda!
Није баш тако, г. Рунде. Својевремено, на ССЦ-у, дивили смо се и одушевљавали Марковим сликама и давали израза тим осећањима. Макар ја јесам. Сада би то било сувишно понављање, па избегавам(о).
Друго, књига са пробраним Стојановићевим фотографијама је издата пре неку годину, а приредио ју је, гле чуда, Бранибор Дебељковић. А МЗ-а трпимо на форуму само зато што поставља слике МС-а.
Thanks, Frenchmen, ali izgleda da ću morati da se prošetam do Milovana Glišića 4 i da u stilu Baukampfa zagvirim iza ograda. Samo da ne bude "Orao pao" : )
U poplavi fotografija na forumu su kontakt-fotografije MARKA STOJANOVIĆA ostale neprimećene - bar se ne sećam da sam čitao neki komentar vredan pomena. Kakva nepravda!
Није баш тако, г. Рунде. Својевремено, на ССЦ-у, дивили смо се и одушевљавали Марковим сликама и давали израза тим осећањима. Макар ја јесам. Сада би то било сувишно понављање, па избегавам(о).
Друго, књига са пробраним Стојановићевим фотографијама је издата пре неку годину, а приредио ју је, гле чуда, Бранибор Дебељковић. А МЗ-а трпимо на форуму само зато што поставља слике МС-а.
Daj Fon Kara Putnikov, isključi basove, em vodoorion u kolenu, em bubnjaš po ušima!