Evo, za dobro jutro, tekst M. Kapora o Beograđanima:
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...
Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?
Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!
Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?
Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.
Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".
Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.
Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.
Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je ...
Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.
Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.
Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Bila je to ljubav na prvi pogled, davne 1962. godine. A onda je ona posle šest dana gostovanja u Beogradu otputovala u njenu domovinu, Poljsku. Znam kako danas izgleda, otkrio sam je u internetu. Kada je ona nedavno posetila Nemačku, nismo se susreli. Prećutno smo verovali da je bolje, ako naših šest dana u Beogradu ostanu u sećanju onako, kakvi su bili...
Isti emocionalni motiv je razlog, da posle 1988. nisam više navratio u Beograd: Neka za mene sve ostane onako, kako je nekad bilo...
Možda će neko na ovo citirati Kaporov "bez veze!", ali to me ni malo ne brine!
Uf, opet sam patrijaharlo zblanut! Skandalizovan! Čemu je sve tebi služio Bg?! Da nisi možda gibao i u lipanjskim gibanjima? U poslednje vreme stalno srećem jednu tužno-ozbiljnu komšinicu, markantna žena u godinama sa senkom na licu... onomad neko je pozva po imenu: Maco! i ona se lagano okrete, tik preda mnom, sve sa tim trajnim tužno-setnim ožiljkom na čelu i u očima. Trgao sam se, odskočio, hteo da viknem: Nemam nikakve veze sa nikakvim Seđanom! ali sam samo posramljen pognuo glavu i brzo preplivao na drugu stranu! Baš grozno! Kao onaj Jelisije na Slaviji! Eto, planirao sam posetu Poljskoj, odustajem! Posle se nešto grakće na današnju mladež?! Bože me sačuvaj!?Promeni avatar - turi sliku fucnutog mačora!
Па ово је сјајно! Насмеја ме Зупачић до суза! Стварно сте зрели за позорје и то за једну добру комендију! : )
Ево изгледа фасада Првог дунавског паробродарског друштва, данас КЦ "Пароброд".
Него, помагајте људи, грешком сам обрисао једну лепу слику Теразија. Са десне стране је Дом Југославије а виде се још две-три зграде на лево.
А сада имам и пар питања.
1. Које године је зидана Поповска кућа на Булевару?
2. Које године је зидана зграда на углу Добрачине и Господар Јевремове од Владете Максимовића?
3. Има ли неко поштену слику виће Лазића и Митровића и зна ли се у каквом је она стању? На нету видим да је стављена под заштиту Градског завода, али то је - што би мој покојни деда рекао - мачку о реп.
Стварно иде нешто споро...
[/qu
Jесте, ова последња! Хвала за читање постова, Кнегињо! Сад само да неко нађе бољу слику виле Лазић-Митровић... : )
Nažalost , nemam bolju sliku.Nadam se da će i ova da posluži.
Хвала на труду, али то је једина коју сам и ја ископао. Има још нацрта али фотографије ни од корова. Да је нису Карићи или Карићевци дотукли?
Poznavao sam sina inž. Milana Jojića, koji je bio ministar saobraćaja u Nedićevoj vladi, čika Miloša Jojića, koji je bio rođak moje žene.
Samo da pomenem da su Milana ubili posle rata.
Vidim na spisku i arhitektu Aleksandra Đorđevića. Sada je jasno zašto jedan od najtalentovanijih i najvažnijih arhitekata svoje generacije nije posle rata ništa uradio.
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Bila je to ljubav na prvi pogled, davne 1962. godine. A onda je ona posle šest dana gostovanja u Beogradu otputovala u njenu domovinu, Poljsku. Znam kako danas izgleda, otkrio sam je u internetu. Kada je ona nedavno posetila Nemačku, nismo se susreli. Prećutno smo verovali da je bolje, ako naših šest dana u Beogradu ostanu u sećanju onako, kakvi su bili...
Isti emocionalni motiv je razlog, da posle 1988. nisam više navratio u Beograd: Neka za mene sve ostane onako, kako je nekad bilo...
Možda će neko na ovo citirati Kaporov "bez veze!", ali to me ni malo ne brine!Uf, opet sam patrijaharlo zblanut! Skandalizovan! Čemu je sve tebi služio Bg?! Da nisi možda gibao i u lipanjskim gibanjima? U poslednje vreme stalno srećem jednu tužno-ozbiljnu komšinicu, markantna žena u godinama sa senkom na licu... onomad neko je pozva po imenu: Maco! i ona se lagano okrete, tik preda mnom, sve sa tim trajnim tužno-setnim ožiljkom na čelu i u očima. Trgao sam se, odskočio, hteo da viknem: Nemam nikakve veze sa nikakvim Seđanom! ali sam samo posramljen pognuo glavu i brzo preplivao na drugu stranu! Baš grozno! Kao onaj Jelisije na Slaviji! Eto, planirao sam posetu Poljskoj, odustajem! Posle se nešto grakće na današnju mladež?! Bože me sačuvaj!?Promeni avatar - turi sliku fucnutog mačora!
Него, помагајте људи, грешком сам обрисао једну лепу слику Теразија. Са десне стране је Дом Југославије а виде се још две-три зграде на лево.
А сада имам и пар питања.
1. Које године је зидана Поповска кућа на Булевару?
2. Које године је зидана зграда на углу Добрачине и Господар Јевремове од Владете Максимовића?
3. Има ли неко поштену слику виће Лазића и Митровића и зна ли се у каквом је она стању? На нету видим да је стављена под заштиту Градског завода, али то је - што би мој покојни деда рекао - мачку о реп.
Стварно иде нешто споро...
[/qu
Jесте, ова последња! Хвала за читање постова, Кнегињо! Сад само да неко нађе бољу слику виле Лазић-Митровић... : )
Nažalost , nemam bolju sliku.Nadam se da će i ova da posluži.
Хвала на труду, али то је једина коју сам и ја ископао. Има још нацрта али фотографије ни од корова. Да је нису Карићи или Карићевци дотукли?
Захваљујем и овде. И уживам! : )
Članak iz Tehničkog lista za 1933 godinu.
Izveštaj o napredovanju radova na Mostu kralja Aleksandra
Zanimljiv je razlog zbog koga su radovi bili prekinuti.
I obratite pažnju na autora teksta. Kakva slučajnost!
Zna li neko nešto o njemu?
Poznavao sam sina inž. Milana Jojića, koji je bio ministar saobraćaja u Nedićevoj vladi, čika Miloša Jojića, koji je bio rođak moje žene.
Samo da pomenem da su Milana ubili posle rata.
Vidim na spisku i arhitektu Aleksandra Đorđevića. Sada je jasno zašto jedan od najtalentovanijih i najvažnijih arhitekata svoje generacije nije posle rata ništa uradio.
(Опет се НН кућа замало не види!)