Хвала вам свима још једном на похвалама за експедицију на Кошутњак.
Као што је Баукампф рекао, тај моменат када смо угледали бетонски врх пирамиде, прекривен маховином и биљем, тешко је описати. Београд сада има једну тајну мање...
А нас очекује даљи рад: проверићемо чиме је поплочана Летња позорница у Топчидеру и шта лежи у њеном поду - обичан камен или мермер једном давно исклесан да служи као споменик...
А да не би смо, уз похвале, добијали и критике - ево, позив је отворен за све који би да нам се придруже. Можда би од свега - Кошутњака, пирамиде, војничког гробља и Летње позорнице - могла и да се направи једна сјајна научно-популарна емисија / репортажа за неку озбиљну телевизију...
Evo, za dobro jutro, tekst M. Kapora o Beograđanima:
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...
Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?
Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!
Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?
Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.
Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".
Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.
Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.
Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je ...
Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.
Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.
Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Још један... Само да потврдим у ком граду женске имају најдуже ноге...
Тек сада, после мало поправке, има дугачке ноге:
Са све штиклама, дама је висока бар 1.90, али сам је сликао у ходу, мало погнуту, па због тога се не стиче потпун утисак о издужености њених витких ногу...
Evo, za dobro jutro, tekst M. Kapora o Beograđanima:
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...
Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?
Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!
Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?
Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.
Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".
Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.
Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.
Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je ...
Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.
Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.
Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Bila je to ljubav na prvi pogled, davne 1962. godine. A onda je ona posle šest dana gostovanja u Beogradu otputovala u njenu domovinu, Poljsku. Znam kako danas izgleda, otkrio sam je u internetu. Kada je ona nedavno posetila Nemačku, nismo se susreli. Prećutno smo verovali da je bolje, ako naših šest dana u Beogradu ostanu u sećanju onako, kakvi su bili...
Isti emocionalni motiv je razlog, da posle 1988. nisam više navratio u Beograd: Neka za mene sve ostane onako, kako je nekad bilo...
Možda će neko na ovo citirati Kaporov "bez veze!", ali to me ni malo ne brine!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Налетех на овај текст, па се сетих да ускоро треба да почне реконструкција Земунске пијаце.
".....Киша ... тешка јесења. Велике капи су ударале у камене зидове и калдрмисане улице правећи равномеран, шумећи звук кога сте само у ретким тренутцима свесни. Стајао сам поред отвореног прозора који гледа на велики трг. Преко дана ту је пијаца, све врви од сељака који продају последњи овогодишњи купус, паприку за туршију и венце лука, муштерија које важно загледају сваку главицу, врте главама и коментаришу како је све скупо а роба лоша, а ето сећају се како је још пре коју годину било скроз другачије. Сељаци кукају заједно са њима потврђујући да је све отишло у першун и да се њима и не исплати да ово реде. Они би се снашли, имају за себе, ал` шта ће толка господа по градовима без њихове робе? Ето имају своје сталне муштерије па није ред.... и тако кукају једни другима, први да би им било лакше јер мисле да скупо плаћају, а други траже оправдање зато што јефтино продају.... Тај ритуал траје све до поподнева када се сви повуку у своје домове. Прво ови из града у своје куће, где ће жене објашњавати и хвалити се једна другој како је данас пијаца била скупа и лоша, ал ето оне баш нађоше добар купус а и цена му није рђава, наравно морале су да се цењкају али на крају добише испод цене. Својим мужевима ће нешто касније придевати како грдне паре потрошише на пијаци, како су безобразни сељаци, купус ситан а лук прорасто... и тако све док не примети да је муж већ заспао испод новина, или се извукао напоље да са осталим комшијама бистри политику и остале варошке новости....."
Како ствари тренутно стоје нико у јавности није изнео план реконструкције, по новинама се могу наћи поједине илустрације и текстови, али то све нису званичне информацоје, знајући како то код нас функционише биће овде свега, нажалост... :( мало ми ради желудац, поготоу кад све то саберем са оном пумпом на Мухару за коју се сви сад праве као да не постији, па онда горњи део обалоутврде изнад Шарана који можда приличи Новом Београду али никако и овом делу Земуна. Не знам шта је горе, кад ништа не раде или кад ураде погрешно....
Evo, za dobro jutro, tekst M. Kapora o Beograđanima:
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...
Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?
Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!
Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?
Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.
Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".
Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.
Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.
Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je ...
Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.
Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.
Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Bila je to ljubav na prvi pogled, davne 1962. godine. A onda je ona posle šest dana gostovanja u Beogradu otputovala u njenu domovinu, Poljsku. Znam kako danas izgleda, otkrio sam je u internetu. Kada je ona nedavno posetila Nemačku, nismo se susreli. Prećutno smo verovali da je bolje, ako naših šest dana u Beogradu ostanu u sećanju onako, kakvi su bili...
Isti emocionalni motiv je razlog, da posle 1988. nisam više navratio u Beograd: Neka za mene sve ostane onako, kako je nekad bilo...
Možda će neko na ovo citirati Kaporov "bez veze!", ali to me ni malo ne brine!
Uf, opet sam patrijaharlo zblanut! Skandalizovan! Čemu je sve tebi služio Bg?! Da nisi možda gibao i u lipanjskim gibanjima? U poslednje vreme stalno srećem jednu tužno-ozbiljnu komšinicu, markantna žena u godinama sa senkom na licu... onomad neko je pozva po imenu: Maco! i ona se lagano okrete, tik preda mnom, sve sa tim trajnim tužno-setnim ožiljkom na čelu i u očima. Trgao sam se, odskočio, hteo da viknem: Nemam nikakve veze sa nikakvim Seđanom! ali sam samo posramljen pognuo glavu i brzo preplivao na drugu stranu! Baš grozno! Kao onaj Jelisije na Slaviji! Eto, planirao sam posetu Poljskoj, odustajem! Posle se nešto grakće na današnju mladež?! Bože me sačuvaj!?Promeni avatar - turi sliku fucnutog mačora!
Што се тиче примедбе на полеђини фотографије, мислим да се радило о некој шали коју не треба озбиљно тумачити. Замислите да се кроз неколико деценија неко дочепа чета између годподе МЗ и Касина и оспе паљбу на ауторе !
Draga gospodo forumaši,
onomad je sa G. Rundom vođena fina rasprava u kojoj se došlo do nekakvog zaključka da je svaka fotografija autorsko delo, nikad odraz stvarnog, uvek subjektivnost, dakle malo i laž.
Ali to niko nije shvatio ozbiljno, jer većina smatra fotku za golu faktografiju i čistu istinu. Pa, ako to nekome tako treba, neka mu tako.
Što se tiče zapisa na fotografiji, da li je istina ili šala (laž), gotovo da nije bitno, biće da je to napisano u afektu, autor je više prikazao svoje stanje uzbuđenja i duha (dramatičnog trenutka)nego bilo šta drugo, u svakom slučaju, nije mu bilo stalo da ustanovi i ostavi neku istorijsku trajnu istinu. Gosn Dundo, osim vaših sećanja na bombardovanje i onaj rat, postoje i naša sećanja na nedavni rat i bombardovanje i ona su prilično raznovrsna i često, zbog samoodbranbenih refleksa, puna duhovitih detalja. Ta šala na sopstveni i račun drugih u zbilja tragičnim situacijama pomaže i krepi, da ne objašnjavam mnogo, teško je objanjivo ali je tako. U svakom slučaju, postoje dobri pisci kao Sremac, Matavulj, Nušić (da ne nabrajam dalje) koji su pomno beležili baš takve detalje i od toga pravili svoja dela koja su prilično respektabilna, duhovita i odražavaju stvarno stanje duha jedne epohe, hoću da kažem: istinu! Istinitija su od bilo kojih memoara! Dakle, onakav zapis na Slavija fotografiji, može da posluži nekom za tumaćenje i stvaranje neke subjektivne istine, potrebnije i upotrebljivije i poučnije od stvarne istine, ma koliko to nekom čudno zvučalo, na tome se bazira književnost, pozorište, film, tv serije i filmovi!
Dakle, ne budite tako strogi prema sebi, opustite se, ako već nema drugog tumačenja s kojim se slažete ili ne slažete, tumačite prema sebi, ništa nećete zgrešiti.
Господине MZ, у својих пар реченица описао сам како сам видео предметну (не желим да кажем спорну) фотографију Славије, другим речима шта сам видео и шта нисам видео на њој. То не могу да изменим, упркос каснијим „упутствима за употребу“ те фотографије.
Шалу волим изнад свега и упражњавам је кад год могу. То ми је донело и неке непријатности у животу, јер има људи, (управо) и на високим положајима, који не трпе шалу. Шала ме данас одржава у животу. Можда сам се управо зато дрзнуо да и „творцу“ фотографије Славије (у нама приказаној верзији) припишем смисао за хумор. Претходно ме је узнемирило читање неких озбиљних анализа натписа на полеђини фотографије.
Пошто ни Ви ни ја нисмо доживели Први светски рат, питао сам Брану Цветковића ко је онај биџа што трчи преко Славије. Рече ми да је то благајник Хипотекарне банке, пресвукао се у пролетерску ношњу и хита у сусрет партизанима који надиру из правца Чубуре. И онда Брана запева: Ој лагарија, ој лагар'ја!
Као што је Баукампф рекао, тај моменат када смо угледали бетонски врх пирамиде, прекривен маховином и биљем, тешко је описати. Београд сада има једну тајну мање...
А нас очекује даљи рад: проверићемо чиме је поплочана Летња позорница у Топчидеру и шта лежи у њеном поду - обичан камен или мермер једном давно исклесан да служи као споменик...
А да не би смо, уз похвале, добијали и критике - ево, позив је отворен за све који би да нам се придруже. Можда би од свега - Кошутњака, пирамиде, војничког гробља и Летње позорнице - могла и да се направи једна сјајна научно-популарна емисија / репортажа за неку озбиљну телевизију...
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Још један... Само да потврдим у ком граду женске имају најдуже ноге...
Тек сада, после мало поправке, има дугачке ноге:
Са све штиклама, дама је висока бар 1.90, али сам је сликао у ходу, мало погнуту, па због тога се не стиче потпун утисак о издужености њених витких ногу...
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Bila je to ljubav na prvi pogled, davne 1962. godine. A onda je ona posle šest dana gostovanja u Beogradu otputovala u njenu domovinu, Poljsku. Znam kako danas izgleda, otkrio sam je u internetu. Kada je ona nedavno posetila Nemačku, nismo se susreli. Prećutno smo verovali da je bolje, ako naših šest dana u Beogradu ostanu u sećanju onako, kakvi su bili...
Isti emocionalni motiv je razlog, da posle 1988. nisam više navratio u Beograd: Neka za mene sve ostane onako, kako je nekad bilo...
Možda će neko na ovo citirati Kaporov "bez veze!", ali to me ni malo ne brine!Како ствари тренутно стоје нико у јавности није изнео план реконструкције, по новинама се могу наћи поједине илустрације и текстови, али то све нису званичне информацоје, знајући како то код нас функционише биће овде свега, нажалост... :( мало ми ради желудац, поготоу кад све то саберем са оном пумпом на Мухару за коју се сви сад праве као да не постији, па онда горњи део обалоутврде изнад Шарана који можда приличи Новом Београду али никако и овом делу Земуна. Не знам шта је горе, кад ништа не раде или кад ураде погрешно....
fotografija Tristan Zilberman-a (www.trekearth.com/members/Tristan-z/)
Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...
Momo Kapor
Све је ово тачно и дирљиво и лепо речено...
Ипак је у Београду све пријатније само на дистанци, која брише ону непосредност свакодневног живота која је свуда осредња, чак и у Паризу, Лондону или Њујорку...
Нама који смо далеко, а захваљујући авионима релативно близу, раздаљина помаже да будемо не само носталгични већ и објективни...
Када смо у Београду ми не радимо, не журимо, ту смо као туристи у рођеном граду... Посматрамо, слушамо, бележимо и чудимо се променама... Понекад се осећамо и као већ прежаљени што се васкрсењем враћају на овај свет...
Београђанини који живи у иностранству одлично познају брзину којом ће бити заборављени кад их више не буде... И то је живот!
Bila je to ljubav na prvi pogled, davne 1962. godine. A onda je ona posle šest dana gostovanja u Beogradu otputovala u njenu domovinu, Poljsku. Znam kako danas izgleda, otkrio sam je u internetu. Kada je ona nedavno posetila Nemačku, nismo se susreli. Prećutno smo verovali da je bolje, ako naših šest dana u Beogradu ostanu u sećanju onako, kakvi su bili...
Isti emocionalni motiv je razlog, da posle 1988. nisam više navratio u Beograd: Neka za mene sve ostane onako, kako je nekad bilo...
Možda će neko na ovo citirati Kaporov "bez veze!", ali to me ni malo ne brine!Uf, opet sam patrijaharlo zblanut! Skandalizovan! Čemu je sve tebi služio Bg?! Da nisi možda gibao i u lipanjskim gibanjima? U poslednje vreme stalno srećem jednu tužno-ozbiljnu komšinicu, markantna žena u godinama sa senkom na licu... onomad neko je pozva po imenu: Maco! i ona se lagano okrete, tik preda mnom, sve sa tim trajnim tužno-setnim ožiljkom na čelu i u očima. Trgao sam se, odskočio, hteo da viknem: Nemam nikakve veze sa nikakvim Seđanom! ali sam samo posramljen pognuo glavu i brzo preplivao na drugu stranu! Baš grozno! Kao onaj Jelisije na Slaviji! Eto, planirao sam posetu Poljskoj, odustajem! Posle se nešto grakće na današnju mladež?! Bože me sačuvaj!?Promeni avatar - turi sliku fucnutog mačora!
Што се тиче примедбе на полеђини фотографије, мислим да се радило о некој шали коју не треба озбиљно тумачити. Замислите да се кроз неколико деценија неко дочепа чета између годподе МЗ и Касина и оспе паљбу на ауторе !
Draga gospodo forumaši,
onomad je sa G. Rundom vođena fina rasprava u kojoj se došlo do nekakvog zaključka da je svaka fotografija autorsko delo, nikad odraz stvarnog, uvek subjektivnost, dakle malo i laž.
Ali to niko nije shvatio ozbiljno, jer većina smatra fotku za golu faktografiju i čistu istinu. Pa, ako to nekome tako treba, neka mu tako.
Što se tiče zapisa na fotografiji, da li je istina ili šala (laž), gotovo da nije bitno, biće da je to napisano u afektu, autor je više prikazao svoje stanje uzbuđenja i duha (dramatičnog trenutka)nego bilo šta drugo, u svakom slučaju, nije mu bilo stalo da ustanovi i ostavi neku istorijsku trajnu istinu. Gosn Dundo, osim vaših sećanja na bombardovanje i onaj rat, postoje i naša sećanja na nedavni rat i bombardovanje i ona su prilično raznovrsna i često, zbog samoodbranbenih refleksa, puna duhovitih detalja. Ta šala na sopstveni i račun drugih u zbilja tragičnim situacijama pomaže i krepi, da ne objašnjavam mnogo, teško je objanjivo ali je tako. U svakom slučaju, postoje dobri pisci kao Sremac, Matavulj, Nušić (da ne nabrajam dalje) koji su pomno beležili baš takve detalje i od toga pravili svoja dela koja su prilično respektabilna, duhovita i odražavaju stvarno stanje duha jedne epohe, hoću da kažem: istinu! Istinitija su od bilo kojih memoara! Dakle, onakav zapis na Slavija fotografiji, može da posluži nekom za tumaćenje i stvaranje neke subjektivne istine, potrebnije i upotrebljivije i poučnije od stvarne istine, ma koliko to nekom čudno zvučalo, na tome se bazira književnost, pozorište, film, tv serije i filmovi!
Dakle, ne budite tako strogi prema sebi, opustite se, ako već nema drugog tumačenja s kojim se slažete ili ne slažete, tumačite prema sebi, ništa nećete zgrešiti.
Господине MZ, у својих пар реченица описао сам како сам видео предметну (не желим да кажем спорну) фотографију Славије, другим речима шта сам видео и шта нисам видео на њој. То не могу да изменим, упркос каснијим „упутствима за употребу“ те фотографије.
Шалу волим изнад свега и упражњавам је кад год могу. То ми је донело и неке непријатности у животу, јер има људи, (управо) и на високим положајима, који не трпе шалу. Шала ме данас одржава у животу. Можда сам се управо зато дрзнуо да и „творцу“ фотографије Славије (у нама приказаној верзији) припишем смисао за хумор. Претходно ме је узнемирило читање неких озбиљних анализа натписа на полеђини фотографије.
Пошто ни Ви ни ја нисмо доживели Први светски рат, питао сам Брану Цветковића ко је онај биџа што трчи преко Славије. Рече ми да је то благајник Хипотекарне банке, пресвукао се у пролетерску ношњу и хита у сусрет партизанима који надиру из правца Чубуре. И онда Брана запева: Ој лагарија, ој лагар'ја!
Штета што све ово нисмо оставили за 1. април.
Као што видите, опуштен сам, што и Вама желим.