Ово је сликано у дворишту Старог млина у Булевару Војводе Мишића. Риста Марјановић је живео у суседној улици па су на његовим фотографијама из октобра 1944. чести призори из тог краја, Сењак, Кнеза Милоша, итд.
Како ми је испричао његов син, Риста је још у току саме битке, и пре ње, излазио на улице и кришом фотографисао Немце, улице, олупине, ризикујући буквално и живот, не само од метака већ и од преког суда обе стране ако би га затекли са фотоапаратом, због сумњи за шпијунажу. Међутим, српског Роберта Капу ништа није могло да задржи подаље од акције....
Шаљем за Форум једну интересантну аеро фотографију Београда за коју
мислим да је снимљена око 1948 - 1950. На њој се, између осталог, лепо
види да је зграда старе државне штампарије преживела била и изградњу
ланчаног моста и пробијање Бранкове ради спајања са мостом 1934. (тада
је само 1/9 зграде срушена као и суседне две куће) и да је срушена тек
око 1955. када је поново изграђен нови мост "Братство и јединство"
(пошто се настављао на истоимени аутопут ка Загребу); види се да су
срушене куће на почетку Обилићевог венца од угла са Јакшићевом као и
на суседном углу где се налазила стара зграда Београдске задруге
(арх.Константин Јовановић); види се да је преживела бомбардовања
необична двоспратна кућа до хотела "Палас" на Топличином венцу,
заобљеног угла са високим сецесијском декорацијом на прочељу; празан
простор у Улици краља Петра где ће 1957. Милорад Мацура пројектовати
садашњу блок зграду (Старо здање, хотел Јелен, је срушен у другој
половини тридесетих да би се ту подигла нова зграда Народне банке,
тј., да би се проширила, уколико се добро сећам)...
И мој додатак: оно што се такође добро види и што је познато од раније јесте она несрећна (а лепа) кућа у Космајској чија је улична фасада погођена бомбом и никад даље није обнављана.
Педесетих су на месту уличног дела подигли вишеспратну стамбену зграду са некаквом црвеном фасадом.
Како ми је испричао његов син, Риста је још у току саме битке, и пре ње, излазио на улице и кришом фотографисао Немце, улице, олупине, ризикујући буквално и живот, не само од метака већ и од преког суда обе стране ако би га затекли са фотоапаратом, због сумњи за шпијунажу. Међутим, српског Роберта Капу ништа није могло да задржи подаље од акције....
Шаљем за Форум једну интересантну аеро фотографију Београда за коју
мислим да је снимљена око 1948 - 1950. На њој се, између осталог, лепо
види да је зграда старе државне штампарије преживела била и изградњу
ланчаног моста и пробијање Бранкове ради спајања са мостом 1934. (тада
је само 1/9 зграде срушена као и суседне две куће) и да је срушена тек
око 1955. када је поново изграђен нови мост "Братство и јединство"
(пошто се настављао на истоимени аутопут ка Загребу); види се да су
срушене куће на почетку Обилићевог венца од угла са Јакшићевом као и
на суседном углу где се налазила стара зграда Београдске задруге
(арх.Константин Јовановић); види се да је преживела бомбардовања
необична двоспратна кућа до хотела "Палас" на Топличином венцу,
заобљеног угла са високим сецесијском декорацијом на прочељу; празан
простор у Улици краља Петра где ће 1957. Милорад Мацура пројектовати
садашњу блок зграду (Старо здање, хотел Јелен, је срушен у другој
половини тридесетих да би се ту подигла нова зграда Народне банке,
тј., да би се проширила, уколико се добро сећам)...
И мој додатак: оно што се такође добро види и што је познато од раније јесте она несрећна (а лепа) кућа у Космајској чија је улична фасада погођена бомбом и никад даље није обнављана.
Педесетих су на месту уличног дела подигли вишеспратну стамбену зграду са некаквом црвеном фасадом.
Zanimljivo, ovde se vidi prelazni kolosek, za koji nisam znao da je postojao. Koliko dugo je postojao? Čika Dundo?
Од како знам за себе знам и за овај прелазни колосек. Претпостављам да је изграђен истовремено кад и дупли колосек у Улици Милоша Великог (данас Кнеза Милоша), а то је било негде средином двадесетих година прошлог века. Исто тако уклоњен је кад и трамвајске шине у Кнеза Милоша (рекао бих негде око 1960.)
Пошто су све негде до 50-их година београдски трамваји могли да возе у оба смера, прелазни колосеци су били врло актуелни и корисни. Узмимо за пример ситуацију код Војне академије (горња слика). Тројка није могла да прелази преко раскрснице са Немањином и саобраћала је само на релацији Топчидер - Војна академија. У повратку је са непарне стране прелазила на парну преко прелазног колосека. Све док раскрсница није била поправљена, а то је трајало мало подуже.
Ако су се негде изводили радови, линија није морала да се привремено укида. Може се рећи да су трамваји саобраћали од прелазног колосека до прелазног колосека. Само на линији број 3 било је тих колосека на више места: поред овог код Војне академије било је још код Сењака, Господарске механе, Цареве ћуприје и у Точидерском парку (пре моста). На линији број 6 било је: код Правног факултета, код Синђелићеве, код Расинске, код Лиона.
Пао ми је у очи и један детаљ. Ако на горњој слици пропратите десни колосек до "Лондона" видећете један предмет на њему. То је био један трамвај са линије 12 који се ту затекао у тренутку бомбардовања. Стајао је данима на стрмој узбрдици, неко је чак потурио цигле са оближње рушевине да се трамвај не би скотрљао уназад. Тај призор сам видео у натури, али никад на некој слици. Можда неко има.
Четрнаестог октобра 1892. године у Београду је свечано пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија од Калемегдана до Славије. Био је то почетак функционисања једне значајне градске службе која је имала задатак да јавним градским саобраћајним средствима обавља превоз путника из једног краја града у други. Током последњих деценија XIX века Београд је такорећи одмах после скидања турске заставе са зидина његове тврђаве, почео да се ослобађа физиономије периферне турске вароши и постепено добија обележје савременог европског града. Од краја 1894. године, за наредних скоро 10 година, нису се обављали радови на модернизацији и проширењу мреже београдске варошке железнице. Тек пошто су 1903. године послови око изградње и експлоатације трамвајског саобраћаја и електричног осветљења прешли у руке белгијског капитала - такозваног Белгијског анонимног друштва, убрзана је електрификација трамвајских пруга. Током 1904. године електрични трамваји потиснули су трамваје са коњском запрегом са линија Калемегдан - Славија и Жагубица - Електрична централа, а 1905. године и с последње линије Теразије - Ново гробље. “Коњски трамваји” су, поред обављања функције јавних превозних средстава, били и својеврсна атракција у ондашњем Београду и њихова живописна слика остала је дуго у сећању савременика.
Поред електификације постојећих, Белгијско анонимно друштво изградило је 1896. године нову трамвајску линију: Коларац (данашњи Трг Републике) – Ташмајдан кроз данашњу Ул. Лоле Рибара. Године 1906. на свим трамвајским линијама саобраћало је укупно 16 моторних трамвајских кола. То су била двоја двоосовинска кола с моторима од 35 и 45 КС. Први тип је назван “Теразијски”, зато што је саобрћао кроз варош, имао је каросерију са удобним “испуњеним” седиштима и наслонима обложеним плетеном морском трском. Други тип кола назван је “Топчидерски” и имао је дрвене клупе. После електрификације трамвајског собраћаја, трамваји на запрежну вучу служили су дуги низ година као приколице електричних трамвајских кола. Њих је такође било две врсте – с летњом отвореним и зимском затвореном каросеријом.
Током 1909. и 1910. године набављено је још 10 моторних кола, па је у Београду радило укупно 26 моторних кола с 12 приколица. Двадест година после увођења трамвајског саобраћаја и 7 година после електрификације последње линије, у Београду је 1912. године било 8 трамвајских линија, којима су саобраћала просечно дневно 24 трамвајска моторна кола и 12 приколица. Те године превезено је 7,5 милиона путника. http://www.gsp.rs/pocetak1.htm
Sve se razmišljam koliko puta je sadašnja zgrada Vlade redom sakaćena i uništavana...
Ово је сликано у дворишту Старог млина у Булевару Војводе Мишића. Риста Марјановић је живео у суседној улици па су на његовим фотографијама из октобра 1944. чести призори из тог краја, Сењак, Кнеза Милоша, итд.
Како ми је испричао његов син, Риста је још у току саме битке, и пре ње, излазио на улице и кришом фотографисао Немце, улице, олупине, ризикујући буквално и живот, не само од метака већ и од преког суда обе стране ако би га затекли са фотоапаратом, због сумњи за шпијунажу. Међутим, српског Роберта Капу ништа није могло да задржи подаље од акције....
Шаљем за Форум једну интересантну аеро фотографију Београда за коју
мислим да је снимљена око 1948 - 1950. На њој се, између осталог, лепо
види да је зграда старе државне штампарије преживела била и изградњу
ланчаног моста и пробијање Бранкове ради спајања са мостом 1934. (тада
је само 1/9 зграде срушена као и суседне две куће) и да је срушена тек
око 1955. када је поново изграђен нови мост "Братство и јединство"
(пошто се настављао на истоимени аутопут ка Загребу); види се да су
срушене куће на почетку Обилићевог венца од угла са Јакшићевом као и
на суседном углу где се налазила стара зграда Београдске задруге
(арх.Константин Јовановић); види се да је преживела бомбардовања
необична двоспратна кућа до хотела "Палас" на Топличином венцу,
заобљеног угла са високим сецесијском декорацијом на прочељу; празан
простор у Улици краља Петра где ће 1957. Милорад Мацура пројектовати
садашњу блок зграду (Старо здање, хотел Јелен, је срушен у другој
половини тридесетих да би се ту подигла нова зграда Народне банке,
тј., да би се проширила, уколико се добро сећам)...
И мој додатак: оно што се такође добро види и што је познато од раније јесте она несрећна (а лепа) кућа у Космајској чија је улична фасада погођена бомбом и никад даље није обнављана.
Педесетих су на месту уличног дела подигли вишеспратну стамбену зграду са некаквом црвеном фасадом.
Како ми је испричао његов син, Риста је још у току саме битке, и пре ње, излазио на улице и кришом фотографисао Немце, улице, олупине, ризикујући буквално и живот, не само од метака већ и од преког суда обе стране ако би га затекли са фотоапаратом, због сумњи за шпијунажу. Међутим, српског Роберта Капу ништа није могло да задржи подаље од акције....
Да ли су те фотографије можда сачуване???
Zanimljivo, ovde se vidi prelazni kolosek, za koji nisam znao da je postojao. Koliko dugo je postojao? Čika Dundo?
Извињавам се због оволиких плаката
Ovo što nije srušeno, ima veze se sa oglasom. Inače ta zgradica u Ruzveltovoj je zaštićena. Daj bože da je ne sruše.
Зар ово није у Војислава Илића?
Kad ti kažem, tu stanujem!
Сад, кад сам се лепо наспавао и мало напрегао очи као да видим трамвајске шине које синоћ нисам видео...Добро јутро!
Na cc, brate! CC je majka a špricer maćeha!
Шаљем за Форум једну интересантну аеро фотографију Београда за коју
мислим да је снимљена око 1948 - 1950. На њој се, између осталог, лепо
види да је зграда старе државне штампарије преживела била и изградњу
ланчаног моста и пробијање Бранкове ради спајања са мостом 1934. (тада
је само 1/9 зграде срушена као и суседне две куће) и да је срушена тек
око 1955. када је поново изграђен нови мост "Братство и јединство"
(пошто се настављао на истоимени аутопут ка Загребу); види се да су
срушене куће на почетку Обилићевог венца од угла са Јакшићевом као и
на суседном углу где се налазила стара зграда Београдске задруге
(арх.Константин Јовановић); види се да је преживела бомбардовања
необична двоспратна кућа до хотела "Палас" на Топличином венцу,
заобљеног угла са високим сецесијском декорацијом на прочељу; празан
простор у Улици краља Петра где ће 1957. Милорад Мацура пројектовати
садашњу блок зграду (Старо здање, хотел Јелен, је срушен у другој
половини тридесетих да би се ту подигла нова зграда Народне банке,
тј., да би се проширила, уколико се добро сећам)...
И мој додатак: оно што се такође добро види и што је познато од раније јесте она несрећна (а лепа) кућа у Космајској чија је улична фасада погођена бомбом и никад даље није обнављана.
Педесетих су на месту уличног дела подигли вишеспратну стамбену зграду са некаквом црвеном фасадом.
Zanimljivo, ovde se vidi prelazni kolosek, za koji nisam znao da je postojao. Koliko dugo je postojao? Čika Dundo?
Од како знам за себе знам и за овај прелазни колосек. Претпостављам да је изграђен истовремено кад и дупли колосек у Улици Милоша Великог (данас Кнеза Милоша), а то је било негде средином двадесетих година прошлог века. Исто тако уклоњен је кад и трамвајске шине у Кнеза Милоша (рекао бих негде око 1960.)
Пошто су све негде до 50-их година београдски трамваји могли да возе у оба смера, прелазни колосеци су били врло актуелни и корисни. Узмимо за пример ситуацију код Војне академије (горња слика). Тројка није могла да прелази преко раскрснице са Немањином и саобраћала је само на релацији Топчидер - Војна академија. У повратку је са непарне стране прелазила на парну преко прелазног колосека. Све док раскрсница није била поправљена, а то је трајало мало подуже.
Ако су се негде изводили радови, линија није морала да се привремено укида. Може се рећи да су трамваји саобраћали од прелазног колосека до прелазног колосека. Само на линији број 3 било је тих колосека на више места: поред овог код Војне академије било је још код Сењака, Господарске механе, Цареве ћуприје и у Точидерском парку (пре моста). На линији број 6 било је: код Правног факултета, код Синђелићеве, код Расинске, код Лиона.
Пао ми је у очи и један детаљ. Ако на горњој слици пропратите десни колосек до "Лондона" видећете један предмет на њему. То је био један трамвај са линије 12 који се ту затекао у тренутку бомбардовања. Стајао је данима на стрмој узбрдици, неко је чак потурио цигле са оближње рушевине да се трамвај не би скотрљао уназад. Тај призор сам видео у натури, али никад на некој слици. Можда неко има.
Четрнаестог октобра 1892. године у Београду је свечано пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија од Калемегдана до Славије. Био је то почетак функционисања једне значајне градске службе која је имала задатак да јавним градским саобраћајним средствима обавља превоз путника из једног краја града у други. Током последњих деценија XIX века Београд је такорећи одмах после скидања турске заставе са зидина његове тврђаве, почео да се ослобађа физиономије периферне турске вароши и постепено добија обележје савременог европског града. Од краја 1894. године, за наредних скоро 10 година, нису се обављали радови на модернизацији и проширењу мреже београдске варошке железнице. Тек пошто су 1903. године послови око изградње и експлоатације трамвајског саобраћаја и електричног осветљења прешли у руке белгијског капитала - такозваног Белгијског анонимног друштва, убрзана је електрификација трамвајских пруга. Током 1904. године електрични трамваји потиснули су трамваје са коњском запрегом са линија Калемегдан - Славија и Жагубица - Електрична централа, а 1905. године и с последње линије Теразије - Ново гробље. “Коњски трамваји” су, поред обављања функције јавних превозних средстава, били и својеврсна атракција у ондашњем Београду и њихова живописна слика остала је дуго у сећању савременика.
Поред електификације постојећих, Белгијско анонимно друштво изградило је 1896. године нову трамвајску линију: Коларац (данашњи Трг Републике) – Ташмајдан кроз данашњу Ул. Лоле Рибара. Године 1906. на свим трамвајским линијама саобраћало је укупно 16 моторних трамвајских кола. То су била двоја двоосовинска кола с моторима од 35 и 45 КС. Први тип је назван “Теразијски”, зато што је саобрћао кроз варош, имао је каросерију са удобним “испуњеним” седиштима и наслонима обложеним плетеном морском трском. Други тип кола назван је “Топчидерски” и имао је дрвене клупе. После електрификације трамвајског собраћаја, трамваји на запрежну вучу служили су дуги низ година као приколице електричних трамвајских кола. Њих је такође било две врсте – с летњом отвореним и зимском затвореном каросеријом.
Током 1909. и 1910. године набављено је још 10 моторних кола, па је у Београду радило укупно 26 моторних кола с 12 приколица. Двадест година после увођења трамвајског саобраћаја и 7 година после електрификације последње линије, у Београду је 1912. године било 8 трамвајских линија, којима су саобраћала просечно дневно 24 трамвајска моторна кола и 12 приколица. Те године превезено је 7,5 милиона путника.
http://www.gsp.rs/pocetak1.htm