У „ИЛУСТРОВАНОЈ ПОЛИТИЦИ“ broj 1118 од 8. априла 1980. пронашао сам један чланак о београдској „тројци“ и сачувао га међу сликама и списима о старом Београду. Тек 25 година касније, успело ми је учитавање овог чланка у компјутер, што је опет била авантура за себе. У време објављивања чланка технички квалитет београдске штампе је био више него лош: поред тога што су хартија и штампарска боја били екстремно лоши, слабо се спроводила и контрола штампања. Често су недостајала читава слова па и делови речи. Зато су на просторима између слова и редова биле разне тачкице и цртице као последица запрљаности штампарског слога. Пошто је програм за учитавање тумачио ово на све могуће начине, било је потребно и доста ручног рада и фантазије – све ово ипак награђено задовољством, што сам могао цео текст да објавим у једном од тадашњих форума.
Ево, шест година касније, инспирисан вешћу господина ЧКД-КТ4, сетио сам се овог лепог текста и пронашао га у свом архиву.
ШЕТЊА УТОРКОМ
АВАНТУРА ТРОЈКОМ
Пробаjте то jедном, овог пpoлећа. свакако!
Ви чиjи су љу6имци блокирани уторком и четвртком, ви коjи сте Београђани по томе што знате релациjу кyћa-посао, робна кућа - евентуално биоскоп, ви коjи сте пpиморани да се возите увек пуним градским аутобусима - купите у трафици „карту за више вожњи“ и уђите негде код Вуковог cпоменика или на Славиjи, где вам je згодно, у трамваj троjкy, пpавац за Раковицy. Одавно сте желели да доживите нешто што се не дешава сваког дана. Крените!
Tpaмвaj , - па то je тако застарело! рећи ће неко.
Стварно, пpви "коњски тpaмвaj" пpорадио je у Београду jош 1892. године. У почетку превозио je Београђане само од Калемегдана до Славиjе и натраг брзином од 6-7 километара на час. Али био je врло угодан. Улице су била поплочане џомбастом турском калдрмом а он је клизио шинама и причињавао пyтницима право задовољство. Jедина je замерка била што су га вукли прилично слаби коњи. Београђани су већ тада хтели: брже, брже! Данас je готово непознато да су на линиjи Теразиjе - Ново гробље, кojaje убрзо уведена, пocтojaлa нарочита кола кoja су служила за "мpтвачкecпроводе". Трамваjje стварно служио грађанима. Заустављао се где год je ко хтео да yђe и сиђe.
А тада већина градова у Европи ниjе имала никакав трамвaj. Када je две године касниjе, jyнa 1894, прорадио пpви електрични тpaмвaj Теразиjе - Топчидер, ово градско превозно средство jош нису имали ни Берлин, ни Франкфурт, ни Лаjпциг. У Цириху je уведен кад и у Београду.
Али мада се прва љубав дуго памти, Београђани су брэо почели да кокeтyjy са аутобусима. А кад су у наше време дошли и тролеjбуси, трамваjи су протерани из центра града, гурнути у страну.
Срећом, трамваjи нису од кова коjи се лако пpедаjе. Гурали су, стругaли по шинама, звонили помало тужно и чекали да људи стекну нека сазнања.
Ко данас yђe у "тpojку", осети се некако чудно: наjчешће нема гужве. Осврне се и угледа слободно место, на шта ниjе навикао. Завали се и схвати да je на меканом, тапацираном седишту. Свашта у трамваjу! Кроз град вожња обична: мало, мало па семафор. Али кад се пpoђe Сajмиште, почиње оно ради чега вреди поћи овом линиjом.
Гocподарска механа! Тpaмвaj се ту зауставио и кондуктер je изашао да мaло пpoтегли ноге. Сва врата су остала отворена. струjи свеж ваздух са недалеке Саве. "Да одахнемо", каже трамваjџиjа фамилиjарно. "Стићи ће и ко жури и ко не жури". И ви осетите како сте се опустили, што одавно нисте.
Чим крене одатле, тpaмвaj улази у тунел од дрвећа и бучни и прашњави Беогрaд нecтaje. Схватите да сте се нашли мало испpед времена, изишли у сусрет пролећу, да je трава већ зелена и да су дрвеће и шибље xpaj пруте пропупили. Десно je хиподром. Jедан усамљeни jахач тренира коња и у галопу се неко време yтpкyje са трамваjeм. Дође вам да машете.
Предлажемо да сиђете на следећоj станици: Царева пулриjа. У близини, преко Топчидерске реке, доскoра je постоjала мала ћyприjа, али више нико не зна како je добила име и да ли заиста по неком цару. Лево je истоимена крчма у коjy се улази преко неколико cтeпеница. Ниска одаjа дрвених зидова. Ту дремаjу ислужени Џокej-и и пиjу пиво ћутљиви коњушари и нико не мари што трамваjи пролазе пругом. Попиjте и ви пиво. Добро je то понекад учинити без журбе. Доћи ће други тpaмвaj.
Шта ми, коjи возимо, уопште знамо о трамваjима. Нигде, ни у jeднoм, не пише да je пресудне 1886. године општински одбор данима расправљао да ли да трамваjи буду на коњску, парну или електричну вучу. Иако je одбор тада био за увoђeњe "парних тpaмвajа", другим речима за градску железницу, преовладало je мишљeњe и донесена je далековида одлука да се у граду уведе електрично осветљење па и електрични трамваjи. Општина je 1891. закљyчила уговор с неким Периклесом Цикосом, из Милана, коме je устyпљена концесиjа за увођење и екcплоатациjу електричног осветљења и тpaмвajcког саобраћаjа. 3ахваљуjyћи тоj одлуци и предузидљивом Периклесу, три године касниjе засветлела je пpва jaвнa сиjалица у Београду на углу Кнез Милошеве и Масарикове улице а зашкрипао je убрзо и електрични трамваj.
Први светски рат и окупациjа оставили су 6еоградски трамваjски caобpaћаj у тешком стању, али je брзо обновљeн. Kpajeм 1932. године било je тринаест трамваjских линиjа а 1935. прорадио је и први трамваj за 3емун коjи je од Скyпштине, преко новог моста, ишао до хотела "Централ". Носио је броj 14. Други светски рат je био за тpaмвajejош погубниjи. Све је било готово пoтпyно уништено: и пруге и моторна кола и приколице. Отада тpaмвaj ниjе могао да се поврати, да стекне стари значаj.
Топчидер! И овде кpaj стaнице бифе. На правом месту. Они коjи уживајy да посматpajy како се изводе велики грађевински радови, нешто копа, мory ту, мeђy дрвећем, у тишини, да проучаваjу како се реryлише Топчидерска река. Мало дaљeje под прастарим платаном у Топчидерском парку кoнак Кнеза Милоша, једно од наjлeпших здања из кнежевских времена, коjи je, нажалост, затворен. Годинама вeћ чека рестаурациjу. Топчидерску ресторациjу смо брже рестаурирали. У њoj сада приређуjу приjеме и свадбе а сваки намерник може на миру да попиjе добру кафу.
Цин, цин! - оглашава се опет трамваj. То звоно заслужуjе кojy реч. У општоjrpaдскoj вреви, буци кoja пара слух и мери се децибелима коjи кажу: оглувећете, страдаће вaм нерви! - звоно je као неки мелем. Оно упозоpава, али не трза замишљeнoг човека, не плаши га. Само опоминње. Док се возите, оно чак смируjе. Приjатно га зе чути.
Одавде, од ове .станице у срцу шумовитог Топчидера, више нема ничег заjедничког са градском вожнњом. Као да се ослободи, добиjе крила, троjка са приколицом клизи шинама благо се љуљушкајући, пoвeћаваjyћи брзину, као да су се распевали точкови у дуету са шинама понављаjу оне добро познате звуке коjи успављуjу: тапете-тaп. Jедни пyтници читajy новине, други књигу, трећи дремаjу, а неки баш cпaвajy.
Раковица. Haceљe које тек добиjа градска обележjа. Индустриjа, стамбени блокови, виле и кућерци, све je то расуто по околиим падинама и неодољиво привлачи да се прошета тим кpajeм коjи je Беorрад а ипак то не би био дa ниjе старе дотраjале тpojкe која га везуjе са срцем грaдa.
Па где je обећана авантура? – зaпитaћете се.
Авантура je у вама. Само је неком потребно да оде у Париз или Дизниленд, а некоме до Раковице да je доживи.
Наjновиjе о трамвajима може се чути у Заводу за студиjе и проjектовање ГСБ-а у Новом Београду. Свестраним испитивањем тамо су утврдили да je трамвај најекономичниjе, нajбезбeдниjе, нajyгoдниjе градско caoбpaћajно средство, док не дође метро. И није штeтaн за човекову околину. Не тpyje нас гасовима, модернизациjом шина и троле диже мању буку нeгo аутобуси, jевтиниjи je. Зато су одлучили да продуже линиjе до далеке перифериjе и купили 60 најсавремениjих тpaмвaja коjи ћe полако излазити на пруге.
У вpeмe штедње и отрежњавања од трошаџиjства сетисмо се и трамваја.
Haдajмo се да ће сваки имати звонце. . .
Миодрar Поповић
Напомена: Са овим текстом сам, пре доста времена, упознао и форумаше railserbia.
... na mah mi se učinila ova Agrarna banka, iliti omiljeni Putnikov CK :D , nekako previše velik, da ne kažem dugačak - rekoh, da nisu možda malo preuveličali - ali nisu, prevarilo oko :glasses: ...
Обрадовала ме је ова вест и хвала Вам за ту радост. Већ смо заборавили да је линија број 3 постојала. Очекивао сам да ову лепу вест нађем на railserbia, али они још увек наричу за хрватским трамвајима које Београд није хтео да поручи.
Него, гос'н ЧКД-КТ4, кад смо већ код тројке, Ви имате пуно материјала о тој линији, укључујући и Вашу дивну тему на railserbia, једну од ретких залепљених тема тог форума. Било би у духу ове овдашње теме и врло интересантно кад бисте и овде показали своје фотографије, некадашње дискусије и закључке. Шта мислите о томе?
Линија број 3 је званично прва линија електричног трамваја у Београду и једна од најстаријих линија у Европи. Чак би могло да се каже да је до недавно, макар у деловима, била скоро једина линија у Европи која је преко једног века задржала своју (незнатно измењену) трасу. Мислим да је новим размештањем уништен и последњи траг првобитне трасе тројке. Остала су нам сећања, слике, филмови. Велики део тога сакупили сте и Ви, гос'н ЧКД-КТ4.
Што се "пребацивања" материјала, може, но то ћу (надам се) урадити у наредних месец дана (испити су у току, шта да радим...).
Што се трасе тиче... Па одељак од "Мостара" до Цареве ћуприје, као и од Летње позопнице до моста изнад Топчидерке су првобитни. Можда да је ту и тамо траса меандрирала...
Најстарије очуване трасе београдских електричних трамваја (поред ових са Топчидерске пруге) су и оне од Доњег депоа до Светосавског дома, као и од споменика Риги од Фере, Париском, Карађорђевом и Немањином до Славије.
О чему се ради?
Па да би трамваји могли да дођу од депоа на линију за Топчидер и да се врате назад, морали су да користе пругу данашње линије два, до раскрнице Кнеза Милоша и Немањине. Мада је редовна линија-претеча "двојке" пуштена крајем 1894. године, а топчидерска линија у лето те године.
Занимљиво је да су и трасе некадашње "коњке" опстале: од раскрснице Ресавске и Немањине, преко Жел. станице до Пристаништа (део "двојке"), као и од Ташмајдана до Новог гробља. Иако више није трамвајска, опстала је и најстарија линија градског превоза нашег града: Студенстки трг (односно Калемегдан) - Славија, тј. тролејбуска линија 22Л, као и све тролеј-линије на тој траси и бус-линија 31 (Ст. трг - Коњарник).
Врло вероватно ћу се убрзо након 1. фебруара провозати "тројком" и уснимити тај нови део трасе. До тада ћу поставити (односно - поновити) линк за мој филмић, снимљен јануара 2008. године: http://www.youtube.com/watch?v=Dd__f0oFCXM
U nedelju, 13. aprila, stalnim gostima kafane "Mala Vltava" objavljen je poslednji fajront. Od ponedeljka lokal menja vlasnika, po svoj prilici i namenu. Bife, koji je nekada radio u sastavu Ugostiteljskog preduzeća "Tri grozda", odnedavno je dat u zakup. Smešten u neposrednoj blizini "Orača", zauzimao je prostor pored samog ulaza zgrade u Makenzijevoj 81, u kojoj je, po povratku u Beograd, stanovao Miloš Crnjanski. Bašta "Male Vltave", zauzimala je deo platoa, na kome dominiraju dve lipe i prosto je mamila da se tu postavi neko pristojno obeležje u spomen na velikog pisca. Tim pre što su se tu okupljali njegovi savremenici, pisci, na primer: Rade Vojvodić, Buca Mirković, Muharem Pervić, Vuk Krnjević, Mirko Miloradović kao i mnogi anonimusi i početnici koji su tu dolazili da čuju reč i savet okupljenih bardova.
Tu su se okupljali i članovi društva Vračarski breg, čiji je nedavno preminuli predsednik, advokat i pisac, Miša D. Jovanović, predlagao da se raspiše javni konkurs na kome bi stručnjaci odabrali skulpturalni umetnički objekat koji bi bio dostojno znamenje u spomen na Miloša Crnjanskog. Predlagao je i da se taj lokal preimenuje u "Kafe Crnjanski", da preuredi tako da podseća na epohu u kojoj je Crnjanski stvarao, da se na zidove pokače fotografije iz njegovog života..
Umesto ostvarenja ove lepe zamisli, opštinska uprava je dug prema velikom srpskom piscu otaljala tako što je od nekog primenjenog umetnika naručila i "u ime građana Vračara" na fasadu zgrade zafljiskala spomen ploču, kakvu Crnjanski sasvim sigurno nije zaslužio. Uvredljivo je i to što je taj primenjaški rad okačen preko jednog drugog primenjaškog rada, tj. u sam centar devastiranog betonskog vitraža s raznobojnim staklićima, pored izloga restorana "Orač". Na tamnosmeđe obojenoj i dobrano oljuštenoj pozadini, bronzana ploča s likom pisca i tekstom koji vapi za lektorom. Fleka na fleku!
Tako će Čuburom i dalje da se viju seni njenih najpoznatijih stanovnika, bez šanse da se skrase i spoje sa mestom na kome su živeli i stvarali. A tako bi bilo lepo čekati trolejbus na skveru Slobodana Markovića, prolaziti ulicom Milana Oklobdžića ili Jelasija Kalacanovića, prolaziti pored spomen kuće Ita Rine, sastajati pored biste Miloša Crnjanskog.
Dok ovo pišemo, majstori su već ušli u lokal. Čuburci opet ostaju beskućnici za još jednu znamenitost: kafanu "Mala Vltava". A šta će novi vlasnici da smisle (kladionica, kafić, butik), potpuno je svejedno, jer Čubura je puna slojeva, a duh nekadašnjih svratišta i sastajališta ostaje trajno upisan u čubursku pisanu i usmenu povest. Ilja Slani, Živadin K. Mitrović, Miodrag Zupanc, Milan Vlajčić, Ratko Jankov, Ivan Ratković, Dragomir Zupanc, Stjepan Mimica
(...) Ко данас yђe у "тpojку", осети се некако чудно: наjчешће нема гужве. Осврне се и угледа слободно место, на шта ниjе навикао. Завали се и схвати да je на меканом, тапацираном седишту (...)
(...) Одавде, од ове станице у срцу шумовитог Топчидера, више нема ничег заjедничког са градском вожњом. Као да се ослободи, добиjе крила, троjка са приколицом клизи шинама благо се љуљушкајући, пoвeћаваjyћи брзину, као да су се распевали точкови у дуету са шинама понављаjу оне добро познате звуке коjи успављуjу: тапете-тaп. Jедни пyтници читajy новине, други књигу, трећи дремаjу, а неки баш cпaвajy(...)
Тескописац мора да се возио некаквом оваквом трамвају (има приколицу и био је са тапацираним седиштима, заправо кожним, испуњеним сунђером):
Ova slika je iznenađujuće dobar capture sa jednog of ratnih nemačkih filmskih žurnala na kojem je snimljen Jugoslovenski Derby 1943. godine.
Snimatelj je verovatno bio na sudijskoj tribini koja se u to vreme nalazila tik uz stazu, pa imamo pogled duž čitavog ciljnog pravca, ali i na okolinu
na kojoj se vidi dosta objekata - čini mi se i više nego danas...
У „ИЛУСТРОВАНОЈ ПОЛИТИЦИ“ broj 1118 од 8. априла 1980. пронашао сам један чланак о београдској „тројци“ и сачувао га међу сликама и списима о старом Београду. Тек 25 година касније, успело ми је учитавање овог чланка у компјутер, што је опет била авантура за себе. У време објављивања чланка технички квалитет београдске штампе је био више него лош: поред тога што су хартија и штампарска боја били екстремно лоши, слабо се спроводила и контрола штампања. Често су недостајала читава слова па и делови речи. Зато су на просторима између слова и редова биле разне тачкице и цртице као последица запрљаности штампарског слога. Пошто је програм за учитавање тумачио ово на све могуће начине, било је потребно и доста ручног рада и фантазије – све ово ипак награђено задовољством, што сам могао цео текст да објавим у једном од тадашњих форума.
Ево, шест година касније, инспирисан вешћу господина ЧКД-КТ4, сетио сам се овог лепог текста и пронашао га у свом архиву.
ШЕТЊА УТОРКОМ
АВАНТУРА ТРОЈКОМ
Пробаjте то jедном, овог пpoлећа. свакако!
Ви чиjи су љу6имци блокирани уторком и четвртком, ви коjи сте Београђани по томе што знате релациjу кyћa-посао, робна кућа - евентуално биоскоп, ви коjи сте пpиморани да се возите увек пуним градским аутобусима - купите у трафици „карту за више вожњи“ и уђите негде код Вуковог cпоменика или на Славиjи, где вам je згодно, у трамваj троjкy, пpавац за Раковицy. Одавно сте желели да доживите нешто што се не дешава сваког дана. Крените!
Tpaмвaj , - па то je тако застарело! рећи ће неко.
Стварно, пpви "коњски тpaмвaj" пpорадио je у Београду jош 1892. године. У почетку превозио je Београђане само од Калемегдана до Славиjе и натраг брзином од 6-7 километара на час. Али био je врло угодан. Улице су била поплочане џомбастом турском калдрмом а он је клизио шинама и причињавао пyтницима право задовољство. Jедина je замерка била што су га вукли прилично слаби коњи. Београђани су већ тада хтели: брже, брже! Данас je готово непознато да су на линиjи Теразиjе - Ново гробље, кoja je убрзо уведена, пocтojaлa нарочита кола кoja су служила за "мpтвачкe cпроводе". Трамваj je стварно служио грађанима. Заустављао се где год je ко хтео да yђe и сиђe.
А тада већина градова у Европи ниjе имала никакав трамвaj. Када je две године касниjе, jyнa 1894, прорадио пpви електрични тpaмвaj Теразиjе - Топчидер, ово градско превозно средство jош нису имали ни Берлин, ни Франкфурт, ни Лаjпциг. У Цириху je уведен кад и у Београду.
Али мада се прва љубав дуго памти, Београђани су брэо почели да кокeтyjy са аутобусима. А кад су у наше време дошли и тролеjбуси, трамваjи су протерани из центра града, гурнути у страну.
Срећом, трамваjи нису од кова коjи се лако пpедаjе. Гурали су, стругaли по шинама, звонили помало тужно и чекали да људи стекну нека сазнања.
Ко данас yђe у "тpojку", осети се некако чудно: наjчешће нема гужве. Осврне се и угледа слободно место, на шта ниjе навикао. Завали се и схвати да je на меканом, тапацираном седишту. Свашта у трамваjу! Кроз град вожња обична: мало, мало па семафор. Али кад се пpoђe Сajмиште, почиње оно ради чега вреди поћи овом линиjом.
Гocподарска механа! Тpaмвaj се ту зауставио и кондуктер je изашао да мaло пpoтегли ноге. Сва врата су остала отворена. струjи свеж ваздух са недалеке Саве. "Да одахнемо", каже трамваjџиjа фамилиjарно. "Стићи ће и ко жури и ко не жури". И ви осетите како сте се опустили, што одавно нисте.
Чим крене одатле, тpaмвaj улази у тунел од дрвећа и бучни и прашњави Беогрaд нecтaje. Схватите да сте се нашли мало испpед времена, изишли у сусрет пролећу, да je трава већ зелена и да су дрвеће и шибље xpaj пруте пропупили. Десно je хиподром. Jедан усамљeни jахач тренира коња и у галопу се неко време yтpкyje са трамваjeм. Дође вам да машете.
Предлажемо да сиђете на следећоj станици: Царева пулриjа. У близини, преко Топчидерске реке, доскoра je постоjала мала ћyприjа, али више нико не зна како je добила име и да ли заиста по неком цару. Лево je истоимена крчма у коjy се улази преко неколико cтeпеница. Ниска одаjа дрвених зидова. Ту дремаjу ислужени Џокej-и и пиjу пиво ћутљиви коњушари и нико не мари што трамваjи пролазе пругом. Попиjте и ви пиво. Добро je то понекад учинити без журбе. Доћи ће други тpaмвaj.
Шта ми, коjи возимо, уопште знамо о трамваjима. Нигде, ни у jeднoм, не пише да je пресудне 1886. године општински одбор данима расправљао да ли да трамваjи буду на коњску, парну или електричну вучу. Иако je одбор тада био за увoђeњe "парних тpaмвajа", другим речима за градску железницу, преовладало je мишљeњe и донесена je далековида одлука да се у граду уведе електрично осветљење па и електрични трамваjи. Општина je 1891. закљyчила уговор с неким Периклесом Цикосом, из Милана, коме je устyпљена концесиjа за увођење и екcплоатациjу електричног осветљења и тpaмвajcког саобраћаjа. 3ахваљуjyћи тоj одлуци и предузидљивом Периклесу, три године касниjе засветлела je пpва jaвнa сиjалица у Београду на углу Кнез Милошеве и Масарикове улице а зашкрипао je убрзо и електрични трамваj.
Први светски рат и окупациjа оставили су 6еоградски трамваjски caобpaћаj у тешком стању, али je брзо обновљeн. Kpajeм 1932. године било je тринаест трамваjских линиjа а 1935. прорадио је и први трамваj за 3емун коjи je од Скyпштине, преко новог моста, ишао до хотела "Централ". Носио је броj 14. Други светски рат je био за тpaмвaje jош погубниjи. Све је било готово пoтпyно уништено: и пруге и моторна кола и приколице. Отада тpaмвaj ниjе могао да се поврати, да стекне стари значаj.
Ниjе ни чудо. Дошла су нова времена, нове брзине.
Али, наставимо cвojy вожњу добром старом "тpоjком".
Топчидер! И овде кpaj стaнице бифе. На правом месту. Они коjи уживајy да посматpajy како се изводе велики грађевински радови, нешто копа, мory ту, мeђy дрвећем, у тишини, да проучаваjу како се реryлише Топчидерска река. Мало дaљe je под прастарим платаном у Топчидерском парку кoнак Кнеза Милоша, једно од наjлeпших здања из кнежевских времена, коjи je, нажалост, затворен. Годинама вeћ чека рестаурациjу. Топчидерску ресторациjу смо брже рестаурирали. У њoj сада приређуjу приjеме и свадбе а сваки намерник може на миру да попиjе добру кафу.
Цин, цин! - оглашава се опет трамваj. То звоно заслужуjе кojy реч. У општоj rpaдскoj вреви, буци кoja пара слух и мери се децибелима коjи кажу: оглувећете, страдаће вaм нерви! - звоно je као неки мелем. Оно упозоpава, али не трза замишљeнoг човека, не плаши га. Само опоминње. Док се возите, оно чак смируjе. Приjатно га зе чути.
Одавде, од ове .станице у срцу шумовитог Топчидера, више нема ничег заjедничког са градском вожнњом. Као да се ослободи, добиjе крила, троjка са приколицом клизи шинама благо се љуљушкајући, пoвeћаваjyћи брзину, као да су се распевали точкови у дуету са шинама понављаjу оне добро познате звуке коjи успављуjу: тапете-тaп. Jедни пyтници читajy новине, други књигу, трећи дремаjу, а неки баш cпaвajy.
Раковица. Haceљe које тек добиjа градска обележjа. Индустриjа, стамбени блокови, виле и кућерци, све je то расуто по околиим падинама и неодољиво привлачи да се прошета тим кpajeм коjи je Беorрад а ипак то не би био дa ниjе старе дотраjале тpojкe која га везуjе са срцем грaдa.
Па где je обећана авантура? – зaпитaћете се.
Авантура je у вама. Само је неком потребно да оде у Париз или Дизниленд, а некоме до Раковице да je доживи.
Наjновиjе о трамвajима може се чути у Заводу за студиjе и проjектовање ГСБ-а у Новом Београду. Свестраним испитивањем тамо су утврдили да je трамвај најекономичниjе, нajбезбeдниjе, нajyгoдниjе градско caoбpaћajно средство, док не дође метро. И није штeтaн за човекову околину. Не тpyje нас гасовима, модернизациjом шина и троле диже мању буку нeгo аутобуси, jевтиниjи je. Зато су одлучили да продуже линиjе до далеке перифериjе и купили 60 најсавремениjих тpaмвaja коjи ћe полако излазити на пруге.
У вpeмe штедње и отрежњавања од трошаџиjства сетисмо се и трамваја.
Haдajмo се да ће сваки имати звонце. . .
Миодрar Поповић
Него, гос'н ЧКД-КТ4, кад смо већ код тројке, Ви имате пуно материјала о тој линији, укључујући и Вашу дивну тему на railserbia, једну од ретких залепљених тема тог форума. Било би у духу ове овдашње теме и врло интересантно кад бисте и овде показали своје фотографије, некадашње дискусије и закључке. Шта мислите о томе?
Линија број 3 је званично прва линија електричног трамваја у Београду и једна од најстаријих линија у Европи. Чак би могло да се каже да је до недавно, макар у деловима, била скоро једина линија у Европи која је преко једног века задржала своју (незнатно измењену) трасу. Мислим да је новим размештањем уништен и последњи траг првобитне трасе тројке. Остала су нам сећања, слике, филмови. Велики део тога сакупили сте и Ви, гос'н ЧКД-КТ4.
Што се "пребацивања" материјала, може, но то ћу (надам се) урадити у наредних месец дана (испити су у току, шта да радим...).
Што се трасе тиче... Па одељак од "Мостара" до Цареве ћуприје, као и од Летње позопнице до моста изнад Топчидерке су првобитни. Можда да је ту и тамо траса меандрирала...
Најстарије очуване трасе београдских електричних трамваја (поред ових са Топчидерске пруге) су и оне од Доњег депоа до Светосавског дома, као и од споменика Риги од Фере, Париском, Карађорђевом и Немањином до Славије.
О чему се ради?
Па да би трамваји могли да дођу од депоа на линију за Топчидер и да се врате назад, морали су да користе пругу данашње линије два, до раскрнице Кнеза Милоша и Немањине. Мада је редовна линија-претеча "двојке" пуштена крајем 1894. године, а топчидерска линија у лето те године.
Занимљиво је да су и трасе некадашње "коњке" опстале: од раскрснице Ресавске и Немањине, преко Жел. станице до Пристаништа (део "двојке"), као и од Ташмајдана до Новог гробља. Иако више није трамвајска, опстала је и најстарија линија градског превоза нашег града: Студенстки трг (односно Калемегдан) - Славија, тј. тролејбуска линија 22Л, као и све тролеј-линије на тој траси и бус-линија 31 (Ст. трг - Коњарник).
Врло вероватно ћу се убрзо након 1. фебруара провозати "тројком" и уснимити тај нови део трасе. До тада ћу поставити (односно - поновити) линк за мој филмић, снимљен јануара 2008. године:
http://www.youtube.com/watch?v=Dd__f0oFCXM
Poslednji fajront u Maloj Vltavi
PISMA Čubura ostaje bez još jedne znamenitosti
U nedelju, 13. aprila, stalnim gostima kafane "Mala Vltava" objavljen je poslednji fajront. Od ponedeljka lokal menja vlasnika, po svoj prilici i namenu. Bife, koji je nekada radio u sastavu Ugostiteljskog preduzeća "Tri grozda", odnedavno je dat u zakup. Smešten u neposrednoj blizini "Orača", zauzimao je prostor pored samog ulaza zgrade u Makenzijevoj 81, u kojoj je, po povratku u Beograd, stanovao Miloš Crnjanski. Bašta "Male Vltave", zauzimala je deo platoa, na kome dominiraju dve lipe i prosto je mamila da se tu postavi neko pristojno obeležje u spomen na velikog pisca. Tim pre što su se tu okupljali njegovi savremenici, pisci, na primer: Rade Vojvodić, Buca Mirković, Muharem Pervić, Vuk Krnjević, Mirko Miloradović kao i mnogi anonimusi i početnici koji su tu dolazili da čuju reč i savet okupljenih bardova.
Tu su se okupljali i članovi društva Vračarski breg, čiji je nedavno preminuli predsednik, advokat i pisac, Miša D. Jovanović, predlagao da se raspiše javni konkurs na kome bi stručnjaci odabrali skulpturalni umetnički objekat koji bi bio dostojno znamenje u spomen na Miloša Crnjanskog. Predlagao je i da se taj lokal preimenuje u "Kafe Crnjanski", da preuredi tako da podseća na epohu u kojoj je Crnjanski stvarao, da se na zidove pokače fotografije iz njegovog života..
Umesto ostvarenja ove lepe zamisli, opštinska uprava je dug prema velikom srpskom piscu otaljala tako što je od nekog primenjenog umetnika naručila i "u ime građana Vračara" na fasadu zgrade zafljiskala spomen ploču, kakvu Crnjanski sasvim sigurno nije zaslužio. Uvredljivo je i to što je taj primenjaški rad okačen preko jednog drugog primenjaškog rada, tj. u sam centar devastiranog betonskog vitraža s raznobojnim staklićima, pored izloga restorana "Orač". Na tamnosmeđe obojenoj i dobrano oljuštenoj pozadini, bronzana ploča s likom pisca i tekstom koji vapi za lektorom. Fleka na fleku!
Tako će Čuburom i dalje da se viju seni njenih najpoznatijih stanovnika, bez šanse da se skrase i spoje sa mestom na kome su živeli i stvarali. A tako bi bilo lepo čekati trolejbus na skveru Slobodana Markovića, prolaziti ulicom Milana Oklobdžića ili Jelasija Kalacanovića, prolaziti pored spomen kuće Ita Rine, sastajati pored biste Miloša Crnjanskog.
Dok ovo pišemo, majstori su već ušli u lokal. Čuburci opet ostaju beskućnici za još jednu znamenitost: kafanu "Mala Vltava". A šta će novi vlasnici da smisle (kladionica, kafić, butik), potpuno je svejedno, jer Čubura je puna slojeva, a duh nekadašnjih svratišta i sastajališta ostaje trajno upisan u čubursku pisanu i usmenu povest. Ilja Slani, Živadin K. Mitrović, Miodrag Zupanc, Milan Vlajčić, Ratko Jankov, Ivan Ratković, Dragomir Zupanc, Stjepan Mimica
(...) Ко данас yђe у "тpojку", осети се некако чудно: наjчешће нема гужве. Осврне се и угледа слободно место, на шта ниjе навикао. Завали се и схвати да je на меканом, тапацираном седишту (...)
(...) Одавде, од ове станице у срцу шумовитог Топчидера, више нема ничег заjедничког са градском вожњом. Као да се ослободи, добиjе крила, троjка са приколицом клизи шинама благо се љуљушкајући, пoвeћаваjyћи брзину, као да су се распевали точкови у дуету са шинама понављаjу оне добро познате звуке коjи успављуjу: тапете-тaп. Jедни пyтници читajy новине, други књигу, трећи дремаjу, а неки баш cпaвajy(...)
Тескописац мора да се возио некаквом оваквом трамвају (има приколицу и био је са тапацираним седиштима, заправо кожним, испуњеним сунђером):
Извор слике: zeljeznice.net/forum/viewtopic.php
Snimatelj je verovatno bio na sudijskoj tribini koja se u to vreme nalazila tik uz stazu, pa imamo pogled duž čitavog ciljnog pravca, ali i na okolinu
na kojoj se vidi dosta objekata - čini mi se i više nego danas...