PRISTAN na Savi, Beograd. Tik uz Gazelu, već tri godine, na površini bezvoljno pluta gvozdena ljuštura. Izgorela i zarđala. Kostur broda "Krajina" sada je zaštićen samo kao istorijski objekat. I, jedino može da se priseća svojih srećnih vremena kada je služio za ponos kralju Aleksandru Karađorđeviću i potom Josipu Brozu Titu.
Jahta "Dragor" doplovila je u Beograd 1928. godine, kao dragulj obnovljene flote Kraljevine Jugoslavije. U to vreme, nije joj bilo premca, jer je dinastija Karađorđević želela luksuzni brod. Za raskoš na vodi površine od 700 kvadrata, sa tri salona, dva apartmana, 18 dvokrevetnih kabina, kupatilima, radnom sobom i palubom za šetnju, plaćeno je 1,5 miliona maraka u zlatu! Njegov parket bio je od tikovine, a unutrašnjost salona i soba krasila je orahovina sa duborezom.
- Postoje neslaganja istraživača oko ovog broda - navodi kustos Rifat Kulenović o "Krajini". - Neki tvrde da je "Dragor", posle "Krajina", dospeo u Srbiju kao miraz kraljice Marije, rumunske princeze, kralju Aleksandru. Ovaj podatak, međutim, ne može se proveriti u dostupnoj arhivskoj građi.
U posedu kraljevske porodice bio je do 1941. godine, kada je prebačen u novosadsku rečnu flotilu. Vihori rata odvukli su ga u Hrvatsku, da bi odatle došao u Beograd, a potom bio poklonjen bugarskom caru Borisu. Vraćen je u Srbiju tek krajem rata, ali umoran i pohaban. Posle obnavljanja, 1951. godine dobija naziv "Krajina" i služi Josipu Brozu Titu sve do njegove smrti.
Burni život "Krajine" je tokom 1982. godine ostavljen u amanet vojnoj pošti "2827". Bila je, međutim, preskupa za održavanje, pa je odlučeno da bude pretvorena u Muzej rečnog saobraćaja. Od tada brod je promenio nekoliko vlasnika, da bi ga 1998. kupila beogradska firma "Mag intertrejd".
Novi vlasnici obnovili su brod, uložili bar milion evra i povratili mu stari sjaj. Ali, 2006. godine počela je njegovo poslednje putovanje. Iznajmljen je za snimanje filma "Na lepom, plavom Dunavu", reditelja Darka Bajića. Kvar na instalacijama prouzrokovao je požar 3. januara 2007, a vatra je progutala gotovo ceo brod.
- "Krajina" nije bila pod zaštitom sve dok nije izgorela - kažu u Muzeju nauke i tehnike. - Požar je potom uništio skoro ceo brod. Takav više nije mogao da predstavlja tehničko kulturno dobro. On je, zbog svoje značajne i burne prošlosti, pak, sačuvan da ga vlasnici ne iseku u komade i prodaju kao staro gvožđe. Stoga je "Krajinu", kao istorijski objekat, zaštitio Istorijski muzej Srbije.
Tri godine kasnije, od "Krajine" je ostala samo usamljena konstrukcija. Priča se da vlasnici još nisu uspeli da naplate novac od štete, a pitanje je da li bi ga opet uložili u brod. Alasi koji pecaju svakodnevno pored njega, kao da jedini žale za njim.
Nekad je bio biser ove reke, zastajali su čak i drugi brodovi da bi ga gledali - priča pecaroš Miodrag Stojčevski. - Danas prolaznici sa obale u njega bacaju smeće. Kada se Sava izlila prošli put, "Krajina" je bila dopola u fekalijama. Baš tako se, nažalost, odnosimo prema našoj istoriji.
(„Вечерње новисти”)
Морнари на прамцу краљеве јахте „Драгор”
„Драгор” на ремонту
„Драгор” у Боки Которској
Припреме за долазак књегиње Олге на „Драгор” 1940. године, Београд
Долазак књегиње Олге на јахту
Принчеви Томислав и Андрија на јахти
Посада „Драгора”
Трио са „Драгора” Милан Рубеша (лево), Борчић и Гашпарац, Београд, 31. септембра 1939.
Бродска кантина
Комплетна посада „Драгора”
Официри са „Драгора” и гости прослављају Никољдан 1932. године. Непозната локација
На „Драгору”
Милан Рубеша официр на „Драгору”, аутор фотографија са краљеве јахте.
Венчање Славице Лоренцин и Милана Рубеше у католичкој цркви на Чукарици, 1939. године.
Младенци Славица и Милан испред краљевог аутомобила који ће их одвести на свадебени ручак.
Славица Лоренцин на курсу шивења у Београду. 1935. године.
Међу исељеницима из Истре који су почели масовно да долазе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца почетком двадесетих година прошлога века била су и деца породице Лоренцин из Медулина и Рубеша из засеока Рубеши код Каства, Опатија. Недуго затим 1929. године Славица и Милан венчани су се на Чукарици, где је била већа колонија истарскијх емиграната, који су претежно радили у бродоградилишту поред Аде циганлије. Међу исељеницима из Истре били су и родитељи познате глумице Марије Црнобори, њеног брата Петра и сестре Невенке. Сви су се бавили филмском уметношћу. Марија Црнобори је рођена у селу Бањоле код Пуле. Милан Рубеша био је питомац машинске школе у Кумбору и краљевски официр. Био је љубитељ фотографије. Често је снимао догађаје из времена школова и службовања на „Драгору”. Највећи број ових фотографије снимио је управо Милан. У Земуну живе потомци Славице и Милана, којима овом прилимом искрено захваљујемо на уступљеним фотографијама.
Штета што ове две Јовичићеве не могу да се споје у једну панорамску. Недостаје метар-два између њих, а и угао би сметао.
Neka pokušaju fotošoperi,ovo je baš izazov...
Slike su nespojive! Ako me oko ne vara, one nisu mogle nastati sa istog prozora (mesta). Jer. tada bi se na levoj slici morao videti deo kuće sa dimnjacima na desnoj slici.
Jedina zajednička zgrada je zgrada desno gore na levoj slici, i ako pogledate linije perspektive te zgrade, onda je fotograf za desnu sliku stajao negde daleko levo (na levoj slici) od pozicije snimanja leve slike.
Bože moj, u što sam se upustio....neka izvinu zainteresirani forumaši, ali meni je sve to ...neću ništa nepristojno reći....
Десна слика је кропована. Визура (централна оса објектива и центар снимка на филму) "лиже" зид зграде где видимо да стоји онај човек. Међутим то није у центру фотографије, што значи да приближно око 1/3 леве стране слике недостаје.
До када су београдски трамваји имали поштанске сандучиће? Када је снимљена ова фотографија?
Један коментар: чудно ми је то што овај вагон нема фар!
Ово је један једини пут да сам видео поштанско сандуче на трамвају. Можда се сандуче ту затекло из времена Првог светског рата.
Немам тачан податак о датуму снимка. Поуздано знам да је снимак начињен после 22. априла 1919., када се мој отац вратио из Француске. Из више разлога претпостављам да снимак није начињен ни много касније, јер материјал и обрада оригинала одговарају онима које су имале фотографије у Француској, а разликују се знатно од оригинала фотографија с почетка двадесетих година.
Фар се не види, али се назире испод гаражног броја 7. Исти тај вагон види се и на следећој разгледници:
Узгред да напоменем да је ово један од првих 7 електричних трамваја у Београду (уз додатак 4 приколице). За експлоатацију од стране Société serbe-françaised’éclairageetderoiesferrées произведен у фабрици CompagniefrançaisedeMatérieldecheminsdefer уз примену електроопреме Thomson-Houston, првобитно са отвореним платформама и подељен на прву и другу класу. Две године касније испоручено је још четворо скоро истих моторних кола и две приколице. Упадљива разлика била је једнино висина лантерне на крову. Прва серија названа је „савска“ а друга „топчидерска“.
Топчидерски трамвај снимљен у Топчидеру. Јасно се види неуобичајена висина лантерне на крову.
Није ми познато када су затворене платформе ових првих трамваја. Највероватније је то урађено код нас (ово би као био почетак производње трамваја на „нашим просторима“). Исто тако немам података о томе до кад су се користили трамваји ове две серије. Нисам их нашао ни међу онима који су превозили угаљ у стару централу. Сећам се, ипак, да су ми, као детету, по неки пут осветљени прозорчићи на високој лантерни привлачили и везивали поглед за себе. То је било средином тридесетих на линији 13, код Господарске механе.
(За горње податке захваљујем господину sdž361 на форуму „railserbia“, с кимсам својевремено имао интензивну преписку).
Јоцо, шта се овде ради? Јел' се то крпи трг после бомбардовања или је неко преуређење?
Друго, зар није она вишеспратница поред Вучове зграде страдала и у априлском помбардовању?
Покушаћу да помогнем податком да сам својевремено, пре неких петнаестак година, случајно упознао једног старца, техничара који је био у запослен пре рата у разним бироима, па и у бироу Ђуре Борошића. Становао је у кући коју је сам пројектовао, у Ђевђелијској улици (ту одмах пре гимназије). Мислим да се звао Иван Стојковић. Он ми је тада, показао гомилу фотографија овог типа - ратног преуређења Славије, које је, по његовим речима, било опсежно и детаљно, са прерадом инсталација.
Штета, што тада нисам имао скенер, фотографије су биле више него упечатљиве. Сав рад је, по свему судећи био, у "режији" општине града.
Е сад, што се тиче вишеспратнице, на "оном" форуму појавила се жена, ћерка власника зграде. Она је тада поменула да је у шестоаприлском бомбардовању зграда страдала и да је закрпљена:
Ova kuca je imala "srecu" da bude dva puta bombardovana. Prvi put 1941. a slike ovih rusevina nemam. Tada je bomba pogodila sadasnji Mekdonald, i zavrsila u podrumu ove zgrade, usmrtivsi sve dole prisutne. Nemci su primorali moju porodicu da kucu popravi, a kada je to bilo gotovo, onda je bila pogodjena ponovo, 1944. godine.
Занимљиво, мени зграда Вучових изгледа као да има две боје малтера? Десно као да је светлији и новији малтер - закрпу...
Изгледа да је вишеспратница на Славији срушена 1944 године, Јоца Ристић је у праву. можда се фотограф само шетао из једне у другу собу на првом спрату оне лепе сецесијске зграде у Дечанској 3.
Ову сам слику мало чистио. Душанова улица од Прве београдске гимназије према Калемегдану. Мало боље се види она модернистичка вишеспратница на углу Књегиње Љубице срушена засигурно 1941...
PRISTAN na Savi, Beograd. Tik uz Gazelu, već tri godine, na površini bezvoljno pluta gvozdena ljuštura. Izgorela i zarđala. Kostur broda "Krajina" sada je zaštićen samo kao istorijski objekat. I, jedino može da se priseća svojih srećnih vremena kada je služio za ponos kralju Aleksandru Karađorđeviću i potom Josipu Brozu Titu.
Jahta "Dragor" doplovila je u Beograd 1928. godine, kao dragulj obnovljene flote Kraljevine Jugoslavije. U to vreme, nije joj bilo premca, jer je dinastija Karađorđević želela luksuzni brod. Za raskoš na vodi površine od 700 kvadrata, sa tri salona, dva apartmana, 18 dvokrevetnih kabina, kupatilima, radnom sobom i palubom za šetnju, plaćeno je 1,5 miliona maraka u zlatu! Njegov parket bio je od tikovine, a unutrašnjost salona i soba krasila je orahovina sa duborezom.
- Postoje neslaganja istraživača oko ovog broda - navodi kustos Rifat Kulenović o "Krajini". - Neki tvrde da je "Dragor", posle "Krajina", dospeo u Srbiju kao miraz kraljice Marije, rumunske princeze, kralju Aleksandru. Ovaj podatak, međutim, ne može se proveriti u dostupnoj arhivskoj građi.
U posedu kraljevske porodice bio je do 1941. godine, kada je prebačen u novosadsku rečnu flotilu. Vihori rata odvukli su ga u Hrvatsku, da bi odatle došao u Beograd, a potom bio poklonjen bugarskom caru Borisu. Vraćen je u Srbiju tek krajem rata, ali umoran i pohaban. Posle obnavljanja, 1951. godine dobija naziv "Krajina" i služi Josipu Brozu Titu sve do njegove smrti.
Burni život "Krajine" je tokom 1982. godine ostavljen u amanet vojnoj pošti "2827". Bila je, međutim, preskupa za održavanje, pa je odlučeno da bude pretvorena u Muzej rečnog saobraćaja. Od tada brod je promenio nekoliko vlasnika, da bi ga 1998. kupila beogradska firma "Mag intertrejd".
Novi vlasnici obnovili su brod, uložili bar milion evra i povratili mu stari sjaj. Ali, 2006. godine počela je njegovo poslednje putovanje. Iznajmljen je za snimanje filma "Na lepom, plavom Dunavu", reditelja Darka Bajića. Kvar na instalacijama prouzrokovao je požar 3. januara 2007, a vatra je progutala gotovo ceo brod.
- "Krajina" nije bila pod zaštitom sve dok nije izgorela - kažu u Muzeju nauke i tehnike. - Požar je potom uništio skoro ceo brod. Takav više nije mogao da predstavlja tehničko kulturno dobro. On je, zbog svoje značajne i burne prošlosti, pak, sačuvan da ga vlasnici ne iseku u komade i prodaju kao staro gvožđe. Stoga je "Krajinu", kao istorijski objekat, zaštitio Istorijski muzej Srbije.
Tri godine kasnije, od "Krajine" je ostala samo usamljena konstrukcija. Priča se da vlasnici još nisu uspeli da naplate novac od štete, a pitanje je da li bi ga opet uložili u brod. Alasi koji pecaju svakodnevno pored njega, kao da jedini žale za njim.
Nekad je bio biser ove reke, zastajali su čak i drugi brodovi da bi ga gledali - priča pecaroš Miodrag Stojčevski. - Danas prolaznici sa obale u njega bacaju smeće. Kada se Sava izlila prošli put, "Krajina" je bila dopola u fekalijama. Baš tako se, nažalost, odnosimo prema našoj istoriji.
(„Вечерње новисти”)
Морнари на прамцу краљеве јахте „Драгор”
„Драгор” на ремонту
„Драгор” у Боки Которској
Припреме за долазак књегиње Олге на „Драгор” 1940. године, Београд
Долазак књегиње Олге на јахту
Принчеви Томислав и Андрија на јахти
Посада „Драгора”
Трио са „Драгора” Милан Рубеша (лево), Борчић и Гашпарац, Београд, 31. септембра 1939.
Бродска кантина
Комплетна посада „Драгора”
Официри са „Драгора” и гости прослављају Никољдан 1932. године. Непозната локација
На „Драгору”
Милан Рубеша официр на „Драгору”, аутор фотографија са краљеве јахте.
Венчање Славице Лоренцин и Милана Рубеше у католичкој цркви на Чукарици, 1939. године.
Младенци Славица и Милан испред краљевог аутомобила који ће их одвести на свадебени ручак.
Славица Лоренцин на курсу шивења у Београду. 1935. године.
Међу исељеницима из Истре који су почели масовно да долазе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца почетком двадесетих година прошлога века била су и деца породице Лоренцин из Медулина и Рубеша из засеока Рубеши код Каства, Опатија. Недуго затим 1929. године Славица и Милан венчани су се на Чукарици, где је била већа колонија истарскијх емиграната, који су претежно радили у бродоградилишту поред Аде циганлије. Међу исељеницима из Истре били су и родитељи познате глумице Марије Црнобори, њеног брата Петра и сестре Невенке. Сви су се бавили филмском уметношћу. Марија Црнобори је рођена у селу Бањоле код Пуле. Милан Рубеша био је питомац машинске школе у Кумбору и краљевски официр. Био је љубитељ фотографије. Често је снимао догађаје из времена школова и службовања на „Драгору”. Највећи број ових фотографије снимио је управо Милан. У Земуну живе потомци Славице и Милана, којима овом прилимом искрено захваљујемо на уступљеним фотографијама.
Припремили: Никола Лоренцин и Вукоман
Видимо да хотел Париз на Теразијама има кафанску башту у унутрашњем дворишту.
... Restoran-bašta u Takovu - izdanje Lazara Ristića, hotelijera (iz kolekcije Zorana Trtice) ...
... iz knjige Branka Vasiljevića ...
Neka pokušaju fotošoperi,ovo je baš izazov...
Slike su nespojive! Ako me oko ne vara, one nisu mogle nastati sa istog prozora (mesta). Jer. tada bi se na levoj slici morao videti deo kuće sa dimnjacima na desnoj slici.
Jedina zajednička zgrada je zgrada desno gore na levoj slici, i ako pogledate linije perspektive te zgrade, onda je fotograf za desnu sliku stajao negde daleko levo (na levoj slici) od pozicije snimanja leve slike.
Bože moj, u što sam se upustio....neka izvinu zainteresirani forumaši, ali meni je sve to ...neću ništa nepristojno reći....
Десна слика је кропована. Визура (централна оса објектива и центар снимка на филму) "лиже" зид зграде где видимо да стоји онај човек. Међутим то није у центру фотографије, што значи да приближно око 1/3 леве стране слике недостаје.
За крај пар питања за Дунда:
До када су београдски трамваји имали поштанске сандучиће? Када је снимљена ова фотографија?
Један коментар: чудно ми је то што овај вагон нема фар!
Ово је један једини пут да сам видео поштанско сандуче на трамвају. Можда се сандуче ту затекло из времена Првог светског рата.
Немам тачан податак о датуму снимка. Поуздано знам да је снимак начињен после 22. априла 1919., када се мој отац вратио из Француске. Из више разлога претпостављам да снимак није начињен ни много касније, јер материјал и обрада оригинала одговарају онима које су имале фотографије у Француској, а разликују се знатно од оригинала фотографија с почетка двадесетих година.
Фар се не види, али се назире испод гаражног броја 7. Исти тај вагон види се и на следећој разгледници:
Узгред да напоменем да је ово један од првих 7 електричних трамваја у Београду (уз додатак 4 приколице). За експлоатацију од стране Société serbe-française d’éclairage et de roies ferrées произведен у фабрици Compagnie française de Matériel de chemins de fer уз примену електроопреме Thomson-Houston, првобитно са отвореним платформама и подељен на прву и другу класу. Две године касније испоручено је још четворо скоро истих моторних кола и две приколице. Упадљива разлика била је једнино висина лантерне на крову. Прва серија названа је „савска“ а друга „топчидерска“.
Топчидерски трамвај снимљен у Топчидеру. Јасно се види неуобичајена висина лантерне на крову.
Није ми познато када су затворене платформе ових првих трамваја. Највероватније је то урађено код нас (ово би као био почетак производње трамваја на „нашим просторима“). Исто тако немам података о томе до кад су се користили трамваји ове две серије. Нисам их нашао ни међу онима који су превозили угаљ у стару централу. Сећам се, ипак, да су ми, као детету, по неки пут осветљени прозорчићи на високој лантерни привлачили и везивали поглед за себе. То је било средином тридесетих на линији 13, код Господарске механе.
(За горње податке захваљујем господину sdž361 на форуму „railserbia“, с ким сам својевремено имао интензивну преписку).
Драги г. Дундо, помозите нам одговором на питање да ли је ова фотографија сечена/скраћена/кропована с леве стране или је цела/оргинална?
На Имиџшеку обрисаше онај плакат са кукастим крстом. Брзи су...
Požar u prodavnici i stovarištu nameštaja Fincija, zgrada licem u Kralja Petra, naličjem i Rajićevoj
Odlična...može malo jače majstore?
Очигледно, време окупације.
Јоцо, шта се овде ради? Јел' се то крпи трг после бомбардовања или је неко преуређење?
Друго, зар није она вишеспратница поред Вучове зграде страдала и у априлском помбардовању?
Покушаћу да помогнем податком да сам својевремено, пре неких петнаестак година, случајно упознао једног старца, техничара који је био у запослен пре рата у разним бироима, па и у бироу Ђуре Борошића. Становао је у кући коју је сам пројектовао, у Ђевђелијској улици (ту одмах пре гимназије). Мислим да се звао Иван Стојковић. Он ми је тада, показао гомилу фотографија овог типа - ратног преуређења Славије, које је, по његовим речима, било опсежно и детаљно, са прерадом инсталација.
Штета, што тада нисам имао скенер, фотографије су биле више него упечатљиве. Сав рад је, по свему судећи био, у "режији" општине града.
Е сад, што се тиче вишеспратнице, на "оном" форуму појавила се жена, ћерка власника зграде. Она је тада поменула да је у шестоаприлском бомбардовању зграда страдала и да је закрпљена:
Ova kuca je imala "srecu" da bude dva puta bombardovana. Prvi put 1941. a slike ovih rusevina nemam. Tada je bomba pogodila sadasnji Mekdonald, i zavrsila u podrumu ove zgrade, usmrtivsi sve dole prisutne. Nemci su primorali moju porodicu da kucu popravi, a kada je to bilo gotovo, onda je bila pogodjena ponovo, 1944. godine.
Занимљиво, мени зграда Вучових изгледа као да има две боје малтера? Десно као да је светлији и новији малтер - закрпу...
Ову сам слику мало чистио. Душанова улица од Прве београдске гимназије према Калемегдану. Мало боље се види она модернистичка вишеспратница на углу Књегиње Љубице срушена засигурно 1941...