О, Миловане: да ли си ти стварно добро, логички размислио пре овог писања?
Прво, кажеш да је декорација горње сале потпуно непримерена кући легата, као старијој? Зашто? Лако је могуће да је сецесијска декорација напраљена када је берза дошла у ове просторије, негде пре Првог светског рата. Рениовирали просторије, шта би ту било чудно?
Хм, овом контрааргументу се нема шта замерити, осим детаља да су људи обично у давна прадавна времена често користили претходне стилове, чак и ако су дограђивали и градили у новије доба. Пример са доградњом Београдске задруге је веома речит - нико, на пример, ни не сања да је већи део ентеријера и дозиђивање спроведено још 1937...
Путник је написао/ла:
Кажеш и да таква декорација постоји у Академији. Не бих рекао. Колико знам, ентеријер је сасвим другачији. Ево:
Много је модернија, нигде биљних мотива. Ако и даље тврдиш да онаква декорација постоји, молим те да даш неку фотографију. И не заборави да су све сале ниске, "једноспратне", осим оне главне.
Покушаћу да одем и исликам карактеристичне детаље, само да се наканим.
Иначе читава свечана сала Академије је потпуно преправљена крајем четрдесетих у духу модернизма (арх. Григорије Самојлов).
Ове фотке које си показао, нажалост нису релевантне за разматрање јер је ентеријер ту са краја четрдесетих (све до намештаја у српско-византијском стилу који су махом радили робијаши.
Путник је написао/ла:
Друго, претерао си са висином сале: можда је она висока само 4,5 до 5 метара. А тада сасвим игра и зграда Коларца:
Спрат је доста висок када се укључе ови фризови, а и пола метра-метар испод прозора.
Треће, о моди берзанских мешетара из треће деценије 20. века не знам ништа, признајем. Али се надам да том детаљу не придајеш велику важност.
Врата нека су висока 2.5 метра, до четири и по остаје још читава једна висина - а на слици се види да има итекако "више" :)
Ruševine 1944, i to iz Dečanske. Od parne strane ne osta ništa...
Занимљиво, зграда Набављачких задруга има некакво препокривање остатака приземља примитивним кровом и некакве пробијене прозоре, па су још чак све докрпили и замалтерисали. Очигледно су људи после бомбардовања 1944. спашавали штогод се спасти могло.
Gospodine Dundo hvala za (tužne) fotografije mog nekad omiljenog restorana. Eto odoleo je bombama ali nije graditeljskoj pohlepi.
„Орач“ је био и мој омиљени ресторан. Настрану што је роштиљ био заносан, имали су и најбоље шкембиће у Београду. Пре неколико година отишао сам до „Орача“ у Макензијевој (неко ми рече привремени смештај за време градње), али личиле гајде на музику. Да не грешим душу, добар роштиљ је постао раритет у Београду, а шкембићи су свуда жалосни.
Сећам се и ја тих дивних ћевапчића у некадашњем "Орачу".
Према Булевару Ослобођења улици био је карактеристичан метални рам са стаклом и ту се могло видети месо које се спрема, а мислим да је ту негде поред био и сулундар. Све се пекло на угљу. Беше ћевапчића, вешалица, крменадли (које све ређе виђам у кафанској понуди - као да је кужно овако приређено месо)...
Увек сам седео напољу - мислим да никада нисам унутра био.
Beogradska konferencija - 1961. LIFE fotografije - Fototerapija by Runde
Ovo je Novi Sad, pogled sa Tvrđave.
To je i meni bilo jasno, ali sliku sam našao kod LIFE-a pod Beogradska konferencija, možda je nastala u isto vreme.
Nisam siguran da smo ovu locirali. Meni se čini najviše kao zadnja strana Kralj-kapije, slikano od Rimskog bunara.[/quote]
О, Миловане: да ли си ти стварно добро, логички размислио пре овог писања?
Прво, кажеш да је декорација горње сале потпуно непримерена кући легата, као старијој? Зашто? Лако је могуће да је сецесијска декорација напраљена када је берза дошла у ове просторије, негде пре Првог светског рата. Рениовирали просторије, шта би ту било чудно?
Хм, овом контрааргументу се нема шта замерити, осим детаља да су људи обично у давна прадавна времена често користили претходне стилове, чак и ако су дограђивали и градили у новије доба. Пример са доградњом Београдске задруге је веома речит - нико, на пример, ни не сања да је већи део ентеријера и дозиђивање спроведено још 1937...
Кажеш и да таква декорација постоји у Академији. Не бих рекао. Колико знам, ентеријер је сасвим другачији. Ево:
Много је модернија, нигде биљних мотива. Ако и даље тврдиш да онаква декорација постоји, молим те да даш неку фотографију. И не заборави да су све сале ниске, "једноспратне", осим оне главне.
Покушаћу да одем и исликам карактеристичне детаље, само да се наканим.
Иначе читава свечана сала Академије је потпуно преправљена крајем четрдесетих у духу модернизма (арх. Григорије Самојлов).
Ове фотке које си показао, нажалост нису релевантне за разматрање јер је ентеријер ту са краја четрдесетих (све до намештаја у српско-византијском стилу који су махом радили робијаши.
Друго, претерао си са висином сале: можда је она висока само 4,5 до 5 метара. А тада сасвим игра и зграда Коларца:
Спрат је доста висок када се укључе ови фризови, а и пола метра-метар испод прозора.
Треће, о моди берзанских мешетара из треће деценије 20. века не знам ништа, признајем. Али се надам да том детаљу не придајеш велику важност.
Врата нека су висока 2.5 метра, до четири и по остаје још читава једна висина - а на слици се види да има итекако "више" :)
Rasčišćavanje ruševina 1944.
Ruševine 1944, i to iz Dečanske. Od parne strane ne osta ništa...
Занимљиво, зграда Набављачких задруга има некакво препокривање остатака приземља примитивним кровом и некакве пробијене прозоре, па су још чак све докрпили и замалтерисали. Очигледно су људи после бомбардовања 1944. спашавали штогод се спасти могло.
„Орач“ је био и мој омиљени ресторан. Настрану што је роштиљ био заносан, имали су и најбоље шкембиће у Београду. Пре неколико година отишао сам до „Орача“ у Макензијевој (неко ми рече привремени смештај за време градње), али личиле гајде на музику. Да не грешим душу, добар роштиљ је постао раритет у Београду, а шкембићи су свуда жалосни.
Сећам се и ја тих дивних ћевапчића у некадашњем "Орачу".
Према Булевару Ослобођења улици био је карактеристичан метални рам са стаклом и ту се могло видети месо које се спрема, а мислим да је ту негде поред био и сулундар. Све се пекло на угљу. Беше ћевапчића, вешалица, крменадли (које све ређе виђам у кафанској понуди - као да је кужно овако приређено месо)...
Увек сам седео напољу - мислим да никада нисам унутра био.
Земун