Cini mi se da se ekipa filma "Dvoje "Aleksandra Petrovica slikala bas ispred visespratnise u sredini slike.Na donjoj slici u sredini je Dario Bremec asistent snimatelja.
ZORAN SIMJANOVIĆ: početkom te ’67, Simica (Simeon Vuković – prim. aut.) – gitarista koji je bio duša tog prvog sastava Elipsi – bio je već drugu godinu na studijama arhitekture i strašno se mučio, jednostavno nije mogao da postigne te koncerte, snimanja za televiziju, morao je da crta noću projekte i u jednom trenutku je rekao „Ljudi, ja više ne mogu!“ I mi kažemo dobro, u redu, ne možeš, ali šta sad da radimo?! Boljeg gitaristu od njega nismo mogli da nađemo i onda smo počeli da slušamo, počeo je, pojavio se, onako, mirisao je negde taj soul i rhythm and blues i „’ajde da sviramo rhythm and blues!“ Kako, bre, ko će da svira soul i rhythm and blues?! Prvo nam trebaju duvači, pa nam treba crnac da peva… „E, čuo sam ja“, kaže neko, „da onaj crnac (Edi Dekeng – prim. aut.) što peva sa Crnim panterima… čuo sam da su se oni rasturili i da je on slobodan“. U stvari, videli smo ga na televiziji, naLudom, mladom svetu(Koncert za ludi mladi svet, prva domaća r’n’r TV emisija – prim. aut.) gde je pevao neku protestnu pesmu sa Dušanom Golumbovskim. I mi stupimo nekako s njim u kontakt i on pristane. I onda smo počeli da tražimo te ploče, da vežbamo… O da – tražili smo duvače, pa smo našli Zorana Jurkića, saksofonistu koji trenutno živi u Danskoj i iz hobija servisira Porschee, pa trubača Nikolu Zembića koji je završio medicinu i trubu i specijalizirao anesteziologiju u Nemačkoj, a kad je Zoran Jurkić otišao u Dansku, Dragan Kuprijanov je preuzeo saksofon i tako smo dobili tu duvačku liniju. Ritam sekcija je ostala ista – Vladimir Furduj bubnjevi, Bojan Hreljac bas gitara, Momčilo Radovanović gitara, Zoran Simjanović organa (prim. aut.) – i Edi se onda uklopio. Problem sa Edijem je bio taj što je on došao iz francuske kolonije i engleski mu nije bio blizak, što se vidi iz snimaka, a to nam je kasnije bio možda i jedan od razloga da prekinemo sa svirkom jer jednostavno ne bismo mogli da se probijemo… Moglo je u Francuskoj, možda i u Nemačkoj, ali nešto ozbiljnije nije moglo.
Ова три отвора у приземљу (последњи угаони) сасвим одговарају. И до земље су, са драперијама које сакривају од погледа са улице... исто као на слици ентеријера... и висина локала одговара... и отвори према Карађорђевој су полукружни...
Путниче, изгледа да ниси морао да идеш далеко да нађеш мајстора.
Јесте испало без везе, као да сам ја себи намештао задатак. А нисам, поштено сам га ставио, а затим кренуо да систематски претражујем архиву локала и већ на Б - ево га.
Малопре сам туда пролазио и погледао салу - нема више сецесијске декорације. Једини остатак је на улазу:
Решавање текућих питања:
Састанак је протекао у врло срдачној и конструктивној атмосфери...
... ista je ulica, samo malo podalje i sa dodatkom jednog N ...
... будеш ли и даље плетио са тим копљем има да буде пуц, пуц...
www.politika.rs/rubrike/Beograd/Crkva-Ruzica-medju-najunikatnijima-na-svetu.sr.html
ZORAN SIMJANOVIĆ: početkom te ’67, Simica (Simeon Vuković – prim. aut.) – gitarista koji je bio duša tog prvog sastava Elipsi – bio je već drugu godinu na studijama arhitekture i strašno se mučio, jednostavno nije mogao da postigne te koncerte, snimanja za televiziju, morao je da crta noću projekte i u jednom trenutku je rekao „Ljudi, ja više ne mogu!“ I mi kažemo dobro, u redu, ne možeš, ali šta sad da radimo?! Boljeg gitaristu od njega nismo mogli da nađemo i onda smo počeli da slušamo, počeo je, pojavio se, onako, mirisao je negde taj soul i rhythm and blues i „’ajde da sviramo rhythm and blues!“ Kako, bre, ko će da svira soul i rhythm and blues?! Prvo nam trebaju duvači, pa nam treba crnac da peva… „E, čuo sam ja“, kaže neko, „da onaj crnac (Edi Dekeng – prim. aut.) što peva sa Crnim panterima… čuo sam da su se oni rasturili i da je on slobodan“. U stvari, videli smo ga na televiziji, na Ludom, mladom svetu (Koncert za ludi mladi svet, prva domaća r’n’r TV emisija – prim. aut.) gde je pevao neku protestnu pesmu sa Dušanom Golumbovskim. I mi stupimo nekako s njim u kontakt i on pristane. I onda smo počeli da tražimo te ploče, da vežbamo… O da – tražili smo duvače, pa smo našli Zorana Jurkića, saksofonistu koji trenutno živi u Danskoj i iz hobija servisira Porschee, pa trubača Nikolu Zembića koji je završio medicinu i trubu i specijalizirao anesteziologiju u Nemačkoj, a kad je Zoran Jurkić otišao u Dansku, Dragan Kuprijanov je preuzeo saksofon i tako smo dobili tu duvačku liniju. Ritam sekcija je ostala ista – Vladimir Furduj bubnjevi, Bojan Hreljac bas gitara, Momčilo Radovanović gitara, Zoran Simjanović organa (prim. aut.) – i Edi se onda uklopio. Problem sa Edijem je bio taj što je on došao iz francuske kolonije i engleski mu nije bio blizak, što se vidi iz snimaka, a to nam je kasnije bio možda i jedan od razloga da prekinemo sa svirkom jer jednostavno ne bismo mogli da se probijemo… Moglo je u Francuskoj, možda i u Nemačkoj, ali nešto ozbiljnije nije moglo.
Десно је реклама Митића, па је сигурно Србија. Београд, Ниш...?
Ова три отвора у приземљу (последњи угаони) сасвим одговарају. И до земље су, са драперијама које сакривају од погледа са улице... исто као на слици ентеријера... и висина локала одговара... и отвори према Карађорђевој су полукружни...
Ево једне снимљене 3. јуна 1944, за време америчког бомбардовања. Поглед са Вождовца, а гори Шелов магацин нафте на Чукарици.
Јесте испало без везе, као да сам ја себи намештао задатак. А нисам, поштено сам га ставио, а затим кренуо да систематски претражујем архиву локала и већ на Б - ево га.
Малопре сам туда пролазио и погледао салу - нема више сецесијске декорације. Једини остатак је на улазу: