Ух, неке стране су стварно нестале, са комплетним садржајем и одговорима.
Нема везе, да се захвалим свима који су на њима помогли у идентификацији и новим фотографијама.
И да поменем за ону дрвену зграду веслачког клуба, да би то могао бити објекат предратног веслачког клуба које је основало удружење Руса. Без поређења са конкретним плановима, не могу да кажем прецизно, али ми се чини да је та дрвена сојеница пројектована од стране Валерија Сташевског, негде око 1936. и да је на плану слично изгледала.
"Na koji način je spašena Palata Albanija od granatiranja ruskim tenkovima prilikom oslobođenja Bg-a, oktobra 1944?
Kao i kada se radi o spašavanju Starog savskog mosta 1944, i za ovo zahvalnost izgleda dugujemo jednom našem sugrađaninu. Priču sam čuo dosta davno od prof. Sergeja Matvejeva, Rusa, ali sam na žalost zaboravio ime tog čoveka.
Tokom leta i početka jeseni 1944 taj naš sugrađanin je, kao pripadnik pokreta otpora, imao zadatak da prati građevinske radove koje su Nemci izvodili po Bg-u, pošto su utvrđivali pojedine zgrade u očekivanju borbi koje će uslediti. Šetajući gradom i posmatrajući, vodio je evidenciju gde se istovaruje građevinski materijal i u kojoj količini, gde se odvijaju radovi, itd. Veliki radovi su izvođeni u podrumu i prizemlju Palate Albanija, ne bi li se formiralo utvrđeno uporište, s obzirom na njen strateški položaj na Terazijama.
Kada su tokom borbi 17-18. oktobra ruske jedinice prodrle do centra grada, on je bio uveren da, po svemu što je video, Nemci nisu uspeli da završe planirane radove na Palati, i da se neće usuditi da je dugo drže zaposednutu. U privremenom ruskom štabu, lociranom iznad Slavije, saznao je od oficira da se planira granatiranje svih bunkera i jako utvrđenih zgrada koje Nemci budu držali, uključujući i Albaniju. Nakon njegovog ubeđivanja da nema potrebe gađati Albaniju, naredili su mu da sutradan pođe sa njima kad budu krenuli ka Terazijama.
19. oktobra kolona ruskih vojnika, tenkova i džip sa ruskim oficirima i junakom naše priče, krenula je duž Ulice kralja Milana ka Terazijama. Vojnici su ulazili redom u zgrade sa obe strane ulice, proveravali ih. Nakon eventualnih borbi, Rusi su nakon izlaska icrtavali veliko X pored ulaza, što je značilo da je zgrada sada "čista". Na Terazijama, strepeći od mogućnosti žestokog otpora iz Albanije pred njima, dato je naređenje da se Palata gađa tenkovima, ali je naš sugrađanin uverio oficire da je zgrada nedovoljno utvrđena za jači otpor. Poslali su ga sa vojnicima napred u nju, i ispostavilo se da je bio u pravu, pa se Albanija iz ovih borbi "provukla" samo sa lakim oštećenjima... "
Зна ли неко нешто о овоме, колико је веродостојно, и ко је евентуално тај човек?
Изнећу неколико прича о палати "Албанија" које сам чуо и прочитао.
Прва је да су Немци ипак имали одређено упориште у подруму "Албаније", али да су ту побијени.
Друга је прича које се сећа наш уважени пријатељ Дундо, по којој је палата била погођена, косо, тешком бомбом током савезничких бомбардовања. Бомба је, некако, погодила само приземље зграде, пробила плочу и експлодирала скроз у склоништу испод приземља. Ипак, квалитетна конструкција издржала је ово тешко дрмање и кидање и зграда је остала да стоји.
Поред ових постоје још две приче: по једној "Албанија" је оштећена у априлском бомбардовању тако да је било извесно њено рушење (навод из дневне штампе током окупације, мада га ја нигде нисам "потврдио" на фотографијама).
Четврта, по којој је у току исте окупације (можда баш после савезничког бомбардовања) из немачког официрског логора пуштен инж. Ђорђе Лазаревић, статичар и идејни творац конструкције палате да дође у Београд, прегледа оштећења и изда своју стручну експертизу о могућности опстанка зграде под оштећењима од бомбардовања. Лазаревић је прегледао зграду и био веома задовољан када је установио да су његови прорачуни били исправни и конструкција, ипак, била сачувана.
О самој згради има штошта да се прича, само би то требало чинити после детаљнијег увида у Прљевићеву заоставштину. Прљевић је био главни архитекта саме зграде и он је са двојицом својих сарадника, архитектом Милошем Лазаревићем и руским архитектом Месарошем разрађивао планове до најситнијег детаља. Један од њих, технички, никако не би требало заборавити: палата Албанија је засигурно ако не прва, а оно једна од првих београдских грађевина на којој су примењени "сендвич" зидови са термоизолацијом између зидне масе и мермерне фасадне облоге, што је била фасцинантна ствар за оно време и потпуно авангардна замисао (а данас је пуки стандард)...
... ne znam šta bi vam rekao za ovu fotografiju, ko identifikuje lokaciju alal mu vera ! ... lepo su se bogami natovarili, i mali i veliki ...
... autentičan letnji prizor sa reke ... da li ima veze sa Beogradom, pa ne baš neke, ali ipak na poleđini fotke udarena su dva ovakva istovetna štambilja ...
... možda će neko dešifrovati o kakvoj se firmi radi, ali nije baš ni tako bitno ... Balkanska ili neko ovakvo mestašce - e pa tu već nema dileme ... Dobro vam jutro :) ...
Ова Звездаркина прича је занимљива, али нисам сигуран и да је сасвим веродостојна. Наиме, Руси су имали строго наређење да не смеју тешком артиљеријом или авијацијом дејствовати по зградама у граду, не само зато што би их на тај начин уништили већ и због станара - цивила у њима. Да није било тако, цео крај око Железничке станице и блок зграда Министарстава данас не би постојао, јер су Немци тај део добро утврдили и одсудно бранили штитећи тако прилаз Савском мосту који им је био једини спас. Због тога је у том реону било највише жртава током целе операције.
Слично је и са Палатом Албанија. Пилотима руских Штормовика не би био проблем да у граду лако пронађу тако маркантан циљ и да га сравне са земљом. Са друге стране, баш из "Албаније" Немци су панцерфаустом уништили један руски тенк код хотела "Балкан" чија посада је погинула. По једној верзији ракета је испаљена са првог спрата зграде, али то ми је мало чудно јер је панцерфауст имао снажан реактивни млаз тако да није могао да се испаљује из затворене просторије, па више верујем у ону другу причу да је Немац који је испали ракету стајао поред зграде у оној "ниши" где је касније била продавница фото-опреме (не знам шта је данас ту) на самом почетку Кнез Михајлове. Приликом градских борби и пре и после Београда Руси би у таквој ситуацији прво сравнили зграду са земљом топовима већег калибра или дејствима из ваздуха па тек онда кренули у напад пешадијом. Овде (као и код већ поменутог блока зграда Министарстава) то нису урадили.
Са друге стране, "Албанију" није ни требало нешто посебно утврђивати јер је један вод војника са пар пушкомитраљеза и снајпериста сасвим добро могао бранити цео простор Теразија од противничке пешадије, а то су Немци и урадили.
Слича је и прича са учитељем Зарићем који је спасао Савски мост од рушења. Не желим да умањујем његово дело и храброст, али занимљиво је да се у немачким извештајима он уопште не помиње. Немци су мост минирали неколико дана раније и предвидели да се дигне у ваздих помоћу електричног паљења. Због мале количне постављеног експлозива (коришћене су авионске бомбе од 50 кг) оба пуњења морала су бити активирана једновремено што би сигурно довело до рушења моста. Међутим, због дејства совјетске артиљерије и пешадијске ватре приликом редовних провера струјног кола редовно су се јављали прекиди, тако да је одлучено да се експлозив алтернативно активира штапином. Како нису имали одговарајући штапин експлозив је ипак активиран (!) спорогорећим штапином али не истовремено како је било планирано, већ у размаку од неких 5 секунди. На тај начин мост не само да није био срушен већ није био ни озбиљније оштећен...
У сваком случају, ја и даље проучавам ону Вишњићеву књигу колико ми то време дозвољава и тек сам стигао до ноћи 14./15. октобар. Ако ту или на неком другом месту нешто нађем, свакако ћу постовати.
Вероватно се сећате оног земљотреса 1979. године који је Београд добро протресао, али је за Букурешт и његове житеље био кобан... Баш тим поводом отац ми је испричао да смо пре Другог светског рата ми и Румуни, свако у свом главном граду, подигли по један солитер - вероватно по систему "кад може комшија могу и ја". Међутим, пред рат - негде 1939. године - Београд и Букурешт погодио је земљотрес какав је био поменути из 1979. године. Док нашој Палати Албанија ништа није било, она румунска била је знатно оштећена, тако да смо ми били поносни на наше инжењере и њихово умеће.
[ Нисам ништа од овога схватио тако забринуто као Гавра. За изглед форума сам имао само предлоге, није трагично ако остане и овако. Што се тиче кафане, мислио сам да променимо мало, лепо је откривати нова стара места иако и сам знам да таквих нема више пуно у нашем граду. Ако та на Вишњичком друму не ваља, идемо код Тозе, наравно. Све ово, ако се мислило на мене.
Хм... Немој да те ништа брине, пријатељу. То ја само... онако. Понекад подвучем црту и осврнем се. Чисто из хигијенских разлога. Све то се односи само на мене, и ни на кога другог. Мала јутарња контемплација. А ако неко ту нађе нешто корисно, на вољу му, може да се послужи, бесплатно.
Него мене брине нешто друго: Како ти знаш кога пола је Кока? На основу чега?
Може да буде Ковиљка, а можда је и Коста, Константин. Немој ту да ми шириш родну неравноправност и из цуга да га/је проглашаваш мушкарцем, све док се сам/а не изјасни. Или можда јесте, а ја нисам приметио?
Да не би остало само на причи:
Слика из 1876:
Сликар-дописник црта уличну сцену у Београду
Страни дописници на пријему код министра војске, пред полазак на фронт.
Сцена из Београда, Сакаџијска кола, обућарска и кројачка радња.
Нема везе, да се захвалим свима који су на њима помогли у идентификацији и новим фотографијама.
И да поменем за ону дрвену зграду веслачког клуба, да би то могао бити објекат предратног веслачког клуба које је основало удружење Руса. Без поређења са конкретним плановима, не могу да кажем прецизно, али ми се чини да је та дрвена сојеница пројектована од стране Валерија Сташевског, негде око 1936. и да је на плану слично изгледала.
Но, ово узмите, молим Вас, са резервом.
Kao i kada se radi o spašavanju Starog savskog mosta 1944, i za ovo zahvalnost izgleda dugujemo jednom našem sugrađaninu. Priču sam čuo dosta davno od prof. Sergeja Matvejeva, Rusa, ali sam na žalost zaboravio ime tog čoveka.
Tokom leta i početka jeseni 1944 taj naš sugrađanin je, kao pripadnik pokreta otpora, imao zadatak da prati građevinske radove koje su Nemci izvodili po Bg-u, pošto su utvrđivali pojedine zgrade u očekivanju borbi koje će uslediti. Šetajući gradom i posmatrajući, vodio je evidenciju gde se istovaruje građevinski materijal i u kojoj količini, gde se odvijaju radovi, itd. Veliki radovi su izvođeni u podrumu i prizemlju Palate Albanija, ne bi li se formiralo utvrđeno uporište, s obzirom na njen strateški položaj na Terazijama.
Kada su tokom borbi 17-18. oktobra ruske jedinice prodrle do centra grada, on je bio uveren da, po svemu što je video, Nemci nisu uspeli da završe planirane radove na Palati, i da se neće usuditi da je dugo drže zaposednutu. U privremenom ruskom štabu, lociranom iznad Slavije, saznao je od oficira da se planira granatiranje svih bunkera i jako utvrđenih zgrada koje Nemci budu držali, uključujući i Albaniju. Nakon njegovog ubeđivanja da nema potrebe gađati Albaniju, naredili su mu da sutradan pođe sa njima kad budu krenuli ka Terazijama.
19. oktobra kolona ruskih vojnika, tenkova i džip sa ruskim oficirima i junakom naše priče, krenula je duž Ulice kralja Milana ka Terazijama. Vojnici su ulazili redom u zgrade sa obe strane ulice, proveravali ih. Nakon eventualnih borbi, Rusi su nakon izlaska icrtavali veliko X pored ulaza, što je značilo da je zgrada sada "čista". Na Terazijama, strepeći od mogućnosti žestokog otpora iz Albanije pred njima, dato je naređenje da se Palata gađa tenkovima, ali je naš sugrađanin uverio oficire da je zgrada nedovoljno utvrđena za jači otpor. Poslali su ga sa vojnicima napred u nju, i ispostavilo se da je bio u pravu, pa se Albanija iz ovih borbi "provukla" samo sa lakim oštećenjima... "
Зна ли неко нешто о овоме, колико је веродостојно, и ко је евентуално тај човек?
Изнећу неколико прича о палати "Албанија" које сам чуо и прочитао.
Прва је да су Немци ипак имали одређено упориште у подруму "Албаније", али да су ту побијени.
Друга је прича које се сећа наш уважени пријатељ Дундо, по којој је палата била погођена, косо, тешком бомбом током савезничких бомбардовања. Бомба је, некако, погодила само приземље зграде, пробила плочу и експлодирала скроз у склоништу испод приземља. Ипак, квалитетна конструкција издржала је ово тешко дрмање и кидање и зграда је остала да стоји.
Поред ових постоје још две приче: по једној "Албанија" је оштећена у априлском бомбардовању тако да је било извесно њено рушење (навод из дневне штампе током окупације, мада га ја нигде нисам "потврдио" на фотографијама).
Четврта, по којој је у току исте окупације (можда баш после савезничког бомбардовања) из немачког официрског логора пуштен инж. Ђорђе Лазаревић, статичар и идејни творац конструкције палате да дође у Београд, прегледа оштећења и изда своју стручну експертизу о могућности опстанка зграде под оштећењима од бомбардовања. Лазаревић је прегледао зграду и био веома задовољан када је установио да су његови прорачуни били исправни и конструкција, ипак, била сачувана.
О самој згради има штошта да се прича, само би то требало чинити после детаљнијег увида у Прљевићеву заоставштину. Прљевић је био главни архитекта саме зграде и он је са двојицом својих сарадника, архитектом Милошем Лазаревићем и руским архитектом Месарошем разрађивао планове до најситнијег детаља. Један од њих, технички, никако не би требало заборавити: палата Албанија је засигурно ако не прва, а оно једна од првих београдских грађевина на којој су примењени "сендвич" зидови са термоизолацијом између зидне масе и мермерне фасадне облоге, што је била фасцинантна ствар за оно време и потпуно авангардна замисао (а данас је пуки стандард)...
... autentičan letnji prizor sa reke ... da li ima veze sa Beogradom, pa ne baš neke, ali ipak na poleđini fotke udarena su dva ovakva istovetna štambilja ...
... možda će neko dešifrovati o kakvoj se firmi radi, ali nije baš ni tako bitno ... Balkanska ili neko ovakvo mestašce - e pa tu već nema dileme ... Dobro vam jutro :) ...
Добро јутро!
Ова Звездаркина прича је занимљива, али нисам сигуран и да је сасвим веродостојна. Наиме, Руси су имали строго наређење да не смеју тешком артиљеријом или авијацијом дејствовати по зградама у граду, не само зато што би их на тај начин уништили већ и због станара - цивила у њима. Да није било тако, цео крај око Железничке станице и блок зграда Министарстава данас не би постојао, јер су Немци тај део добро утврдили и одсудно бранили штитећи тако прилаз Савском мосту који им је био једини спас. Због тога је у том реону било највише жртава током целе операције.
Слично је и са Палатом Албанија. Пилотима руских Штормовика не би био проблем да у граду лако пронађу тако маркантан циљ и да га сравне са земљом. Са друге стране, баш из "Албаније" Немци су панцерфаустом уништили један руски тенк код хотела "Балкан" чија посада је погинула. По једној верзији ракета је испаљена са првог спрата зграде, али то ми је мало чудно јер је панцерфауст имао снажан реактивни млаз тако да није могао да се испаљује из затворене просторије, па више верујем у ону другу причу да је Немац који је испали ракету стајао поред зграде у оној "ниши" где је касније била продавница фото-опреме (не знам шта је данас ту) на самом почетку Кнез Михајлове. Приликом градских борби и пре и после Београда Руси би у таквој ситуацији прво сравнили зграду са земљом топовима већег калибра или дејствима из ваздуха па тек онда кренули у напад пешадијом. Овде (као и код већ поменутог блока зграда Министарстава) то нису урадили.
Са друге стране, "Албанију" није ни требало нешто посебно утврђивати јер је један вод војника са пар пушкомитраљеза и снајпериста сасвим добро могао бранити цео простор Теразија од противничке пешадије, а то су Немци и урадили.
Слича је и прича са учитељем Зарићем који је спасао Савски мост од рушења. Не желим да умањујем његово дело и храброст, али занимљиво је да се у немачким извештајима он уопште не помиње. Немци су мост минирали неколико дана раније и предвидели да се дигне у ваздих помоћу електричног паљења. Због мале количне постављеног експлозива (коришћене су авионске бомбе од 50 кг) оба пуњења морала су бити активирана једновремено што би сигурно довело до рушења моста. Међутим, због дејства совјетске артиљерије и пешадијске ватре приликом редовних провера струјног кола редовно су се јављали прекиди, тако да је одлучено да се експлозив алтернативно активира штапином. Како нису имали одговарајући штапин експлозив је ипак активиран (!) спорогорећим штапином али не истовремено како је било планирано, већ у размаку од неких 5 секунди. На тај начин мост не само да није био срушен већ није био ни озбиљније оштећен...
У сваком случају, ја и даље проучавам ону Вишњићеву књигу колико ми то време дозвољава и тек сам стигао до ноћи 14./15. октобар. Ако ту или на неком другом месту нешто нађем, свакако ћу постовати.
Вероватно се сећате оног земљотреса 1979. године који је Београд добро протресао, али је за Букурешт и његове житеље био кобан... Баш тим поводом отац ми је испричао да смо пре Другог светског рата ми и Румуни, свако у свом главном граду, подигли по један солитер - вероватно по систему "кад може комшија могу и ја". Међутим, пред рат - негде 1939. године - Београд и Букурешт погодио је земљотрес какав је био поменути из 1979. године. Док нашој Палати Албанија ништа није било, она румунска била је знатно оштећена, тако да смо ми били поносни на наше инжењере и њихово умеће.
Хм... Немој да те ништа брине, пријатељу. То ја само... онако. Понекад подвучем црту и осврнем се. Чисто из хигијенских разлога. Све то се односи само на мене, и ни на кога другог. Мала јутарња контемплација. А ако неко ту нађе нешто корисно, на вољу му, може да се послужи, бесплатно.
Него мене брине нешто друго: Како ти знаш кога пола је Кока? На основу чега?
Може да буде Ковиљка, а можда је и Коста, Константин. Немој ту да ми шириш родну неравноправност и из цуга да га/је проглашаваш мушкарцем, све док се сам/а не изјасни. Или можда јесте, а ја нисам приметио?
Да не би остало само на причи:
Слика из 1876:
Сликар-дописник црта уличну сцену у Београду
Страни дописници на пријему код министра војске, пред полазак на фронт.
Сцена из Београда, Сакаџијска кола, обућарска и кројачка радња.
Ову другу стављам без коментара: