... tačno je žuri se na radničko mesto, ali ipak ne toliko da ne pokušam da predupredim sledeće ... Milovane, da li je slučajno kafanče koje si anpasan zapazio u Višnjičkoj nešto nalik ovome ...
... ukoliko jeste, toplo ne preporučujem, osim u situacijama krajnje nužde, ili ako npr. tašta želi da vas negde izvede na ručak :bigsmile: - secikese i derikože ! |(...
Прва послератна монтажна изградња (архитекта Јован Бјеловић, око 1948.) - куће од шљакобетонских блокова и скелетним системом - са зидовима од префабриковане трске и малтера.
Крајње социјално становање, иако је у појединим основама било и веома интересантних станова са развијеним основама у духу дуплекс система.
Скоро сви павиљони (осим ових које сам данас фотографисао) надзидани су до непрепознатљивости најбаналнијим и најбизарнијим конструкцијама које људски ум може замислити (над једностпратницама постављана су додатна четири спрата са поткровљем и слично).
Добро јутро!
Овај Ваш пост подсетио ме на једну причу коју сам чуо пре неких тридесетак година...
Реч је о згради у Крњачи, првој са десне стране пута ка Панчеву чим се пређе мост.
Мени непознати наратор испричао је свом пријатељу (а ја прислушкивао) да је то била прва НОВОПОДИГНУТА кућа у послератном Београду и да је у време када је изграђена била најмодернија у целом белом граду.
Nego Gavro, da mi daš na pozajmicu jedan Hugov, čisto da vam se javim u utorak, pouzdano vraćam u petak!
Госн мзупанц, не препоручујем Хугов (Hughes-ов, дакле Хјузов) телеграфски апарат за теглење но планинама и горама наше земље поносне. Разлог је једноставан: тежак је ко земља! Подножје (ногари) су од ливеног гвожђа, а радни део, сандук и радна плоча, пуни су зупчаника и гвожђурије, тако да се тешко одлучујемо да ове апарате уопште померамо. Зато се на изложбама ван поставке ретко виде.
Ако се договоримо, можете се упознати са карактеристикама овог и многих других апарата.
... da dopunim jutrošnju priču ... ipak je nekadašnji početak pre pola veka bio san snovau odnosu na sadašnju javu u vidu noćne more :~ ... prvo dve moje ...
Све више се показује различитост жеља и карактера ове наше мале избегличке групе.
Неки траже напредније и модерније алатке које могу да се примене у форуму.
Други су, опет, да нема никаквих унапређења, карт бланш, празан лист, без икаквих ограничења и обавеза.
Неки повремено убаце неку старију слику, са бившег форума, објашњавајући неке ствари, или просто да подсете на неке крајеве Београда.
Други, опет, заборављају да ово овде није онај форум, већ сасвим неки други, и да они који га прате и читају, углавном нису они исти од раније.
Учесници форума имају обавезу према домаћину и његовим читаоцима да постују своје најлепше слике и приче, без обзира што су неки од учесника форума то већ видели на другом месту.
То вам је ко на ТВ-у: ако те не интересује - даљински па пређи на други пост.
Комуницирање међу учесницима даје боју форуму (зато се и зове форум), али понеко прекардаши у томе. Своје реплике које сам сматрао личним (или су биле само моје стилске вежбе), обрисао сам и ставио неке друге слике. Још увек знам да реагујем кад видим да се форум приватизује, или помислим да се учесници хвастају својим београдским "племством". Онда позовем своје "тетке" Гину, Вану и Сојку.
Могао бих и да искористим ону познату изреку да у Србији постоје плотови који су старији од Америчке државе. У овом случају, тараба моје баба-Даринке је старија од Митићеве рупе (или беше Дафинине?). Али нећу, јер ће неко да рекне: Па промени ту тарабу, стави ону бетонску са лавићима и змајевима на стубовима.
Политичке реплике и даље врцају, као да некима није било доста онога што је проузроковало ово наше избеглиштво, а оно се само тако може назвати.
И опет се понеко јеви са условом Пеђи: или ће то бити онако како рекох, или ја одох. Ко ли ће нас, сиротане, опет примати.
На крају, пристао сам да дођем на jamboree који се организује. Просто, да се видимо. Али, као што видимо, ни ту се не слажемо. Појављују се разни предлози, почиње подцењивање туђих жеља... Упутио сам конкретна ПМ питања предлагачу. Он, изгледа, још увек не зна на чему је (због појава других предлога) те одговор не добих...
Можда је најбоље да сваки следећи састанак организује други учесник, да локацију изабере сам, притом водећи рачуна да је то нека старија кафана (ако је то могуће) карактеристична за његов крај. Оно што неке учеснике стварно интересује, а то је КВАС, свуда је исти, према томе неће им ништа фалити.
Московски универзитет издавач је зборника успомена који представља различите стране живота руских емиграната у Београду, у периоду 1920-1940, а његови приређивачи су научници Владимир Алексејевич Тесемников и Виктор Иванович Косик
Развој руских емигрантолошких студија значајан је и за нашу историју
Последњих двадесетак година у руској историографији тренд је проучавање руске емиграције, нарочито руске емиграције „првог таласа”. Под тим називом подразумева се онај део становништва који је напустио Русију после Октобарске револуције – због друштвених и политичких промена које су тада наступиле. По неким мишљењима реч је о милион и по до два милиона људи. Многи од њих задржали су се у Европи. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је велики број руских избеглица (око четрдесет хиљада), а Београд је у периоду између два светска рата, уз Париз, Берлин и Праг, био један од највећих емигрантских центара.
Парадоксално је да је, иако су руске избеглице овде оствариле највећи укупни допринос у животу једне земље, руска емиграција у Југославији најмање позната и најслабије истражена. Донекле се то објашњава тиме што је у нашој средини живело мање чувених појединаца, као и чињеницом да се често деловање руских интелектуалаца остваривало у оквиру српских и југословенских институција и организација. Далеко већу пажњу руских и светских научника привлачиле су руска емиграција у Западној Европи и биографије најчувенијих емиграната. Наши стручњаци, међутим, урадили су доста на овом пољу последњих година (М. Јовановић, А. Арсењев, О. Ђурић, И. Лукшић и други), али њихова сазнања још увек нису у довољној мери уграђена у литературу на руском и другим светским језицима.
Ситуација се ипак постепено мења. Сигурно је да без добре проучености руске емиграције на нашим просторима ни слика о руској послеоктобарској емиграцији неће бити потпуна. И да се те празнине морају попунити. И док су „руском Паризу” и „руском Берлину” посвећиване студије и научне конференције, прве књиге с насловом „Руски Београд” појављују се тек однедавно. Прошле године је у едицији „Руси у иностранству”, издавача „Веће”, објављен туристички водич Сергеја Тањина „Руски Београд” (други наслови у едицији су „Руси у Индији”, „Руска Ница”, „Руси у Африци”, итд.). Аутор се ослања на књигу Мирослава Јовановића „Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924”, која је у проширеном издању изашла на руском језику 2005. Може се рећи да је то релативно успешан пример популаризације ове теме. Знатно је озбиљнији и значајнији други наслов. Издавач те књиге је Московски универзитет, а приређивачи су научници Владимир Алексејевич Тесемников и Виктор Иванович Косик. Они су одлучили да направе зборник успомена који ће представити различите стране живота руских емиграната у Београду у периоду 1920-1940. Сви материјали у књизи објављени су раније у периодици или књигама на руском језику, али, по правилу, били су тешко доступни. На овај начин врши се неопходна систематизација грађе, решава проблем доступности материјала и остварује популаризација проблематике.
Основни прилози у зборнику су рад конзервативног публицисте Владислава Мајевског „Иверска икона Мајке Божије на Светој Гори, у Москви и Београду” и одломци из његове двотомне студије „Руси у Југославији. Односи Русије и Србије”. Та студија, објављена у Њујорку 1966, први је покушај целовитог описа руске емиграције у Југославији. Садржај актуелног зборника подељен је у неколико одељака.
У првом – прилози песника Игора Северјанина (песма „Калемегдан у априлу” из 1931), Н. З. Рибникова, архиепископа Харбинског Нестора и Владислава Мајевског приказују живот у Београду. У посебним одељцима подробно су представљени образовање и наука и књижевност и уметност. Ту су успомене на Прву руско-српску гимназију у Београду (И. М. Малињин, Н. А. Чернишов, Ф. Ј. Висторопски), Женску руско-српску гимназију (Т. Жилина, С. Шиленок, Г. Фриш), руске студенте Београдског универзитета (И. М. Блуменау), Руски научни институт (Ј. В. Спекторски). Посебни прилози посвећени су позоришној уметности, удружењу руских ликовних уметника (В. Ф. Баумгартен), музичком животу (В. И. Бељски), књижевним кружоцима (Лидија Алексејева) и сатиричном часопису „Трас!!!” (изабрани текстови из часописа који преносе атмосферу времена). Такође је драгоцен Регистар имена руских емиграната који се помињу у књизи.
Развој руских емигрантолошких студија значајан је и за нашу историју. Многи руски јавни радници нису деловали само у оквиру руске заједнице него су битно допринели развоју земље и подизању квалитета живота. Руска емиграција у Југославији може бити сагледана само у светлу руско-српских веза, односно кроз заједнички рад српских и руских стручњака. Напокон, руски Београд је саставни део историје Београда, коју треба посматрати у њеној комплексности и богатству.
... ukoliko jeste, toplo ne preporučujem, osim u situacijama krajnje nužde, ili ako npr. tašta želi da vas negde izvede na ručak :bigsmile: - secikese i derikože ! |(...
"Руски" павиљони на (Новој) Карабурми.
Прва послератна монтажна изградња (архитекта Јован Бјеловић, око 1948.) - куће од шљакобетонских блокова и скелетним системом - са зидовима од префабриковане трске и малтера.
Крајње социјално становање, иако је у појединим основама било и веома интересантних станова са развијеним основама у духу дуплекс система.
Скоро сви павиљони (осим ових које сам данас фотографисао) надзидани су до непрепознатљивости најбаналнијим и најбизарнијим конструкцијама које људски ум може замислити (над једностпратницама постављана су додатна четири спрата са поткровљем и слично).
Добро јутро!
Овај Ваш пост подсетио ме на једну причу коју сам чуо пре неких тридесетак година...
Реч је о згради у Крњачи, првој са десне стране пута ка Панчеву чим се пређе мост.
Мени непознати наратор испричао је свом пријатељу (а ја прислушкивао) да је то била прва НОВОПОДИГНУТА кућа у послератном Београду и да је у време када је изграђена била најмодернија у целом белом граду.
Колико је то тачно?
Nego Gavro, da mi daš na pozajmicu jedan Hugov, čisto da vam se javim u utorak, pouzdano vraćam u petak!
Госн мзупанц, не препоручујем Хугов (Hughes-ов, дакле Хјузов) телеграфски апарат за теглење но планинама и горама наше земље поносне. Разлог је једноставан: тежак је ко земља! Подножје (ногари) су од ливеног гвожђа, а радни део, сандук и радна плоча, пуни су зупчаника и гвожђурије, тако да се тешко одлучујемо да ове апарате уопште померамо. Зато се на изложбама ван поставке ретко виде.
Ако се договоримо, можете се упознати са карактеристикама овог и многих других апарата.
Кућа у средини, угао Ломине, сад је ту она монтажна грозота са поштом...
Pozdrav i za Vas!
... i jedna pozajmljena ...
Неки траже напредније и модерније алатке које могу да се примене у форуму.
Други су, опет, да нема никаквих унапређења, карт бланш, празан лист, без икаквих ограничења и обавеза.
Неки повремено убаце неку старију слику, са бившег форума, објашњавајући неке ствари, или просто да подсете на неке крајеве Београда.
Други, опет, заборављају да ово овде није онај форум, већ сасвим неки други, и да они који га прате и читају, углавном нису они исти од раније.
Учесници форума имају обавезу према домаћину и његовим читаоцима да постују своје најлепше слике и приче, без обзира што су неки од учесника форума то већ видели на другом месту.
То вам је ко на ТВ-у: ако те не интересује - даљински па пређи на други пост.
Комуницирање међу учесницима даје боју форуму (зато се и зове форум), али понеко прекардаши у томе. Своје реплике које сам сматрао личним (или су биле само моје стилске вежбе), обрисао сам и ставио неке друге слике. Још увек знам да реагујем кад видим да се форум приватизује, или помислим да се учесници хвастају својим београдским "племством". Онда позовем своје "тетке" Гину, Вану и Сојку.
Могао бих и да искористим ону познату изреку да у Србији постоје плотови који су старији од Америчке државе. У овом случају, тараба моје баба-Даринке је старија од Митићеве рупе (или беше Дафинине?). Али нећу, јер ће неко да рекне: Па промени ту тарабу, стави ону бетонску са лавићима и змајевима на стубовима.
Политичке реплике и даље врцају, као да некима није било доста онога што је проузроковало ово наше избеглиштво, а оно се само тако може назвати.
И опет се понеко јеви са условом Пеђи: или ће то бити онако како рекох, или ја одох. Ко ли ће нас, сиротане, опет примати.
На крају, пристао сам да дођем на jamboree који се организује. Просто, да се видимо. Али, као што видимо, ни ту се не слажемо. Појављују се разни предлози, почиње подцењивање туђих жеља... Упутио сам конкретна ПМ питања предлагачу. Он, изгледа, још увек не зна на чему је (због појава других предлога) те одговор не добих...
Можда је најбоље да сваки следећи састанак организује други учесник, да локацију изабере сам, притом водећи рачуна да је то нека старија кафана (ако је то могуће) карактеристична за његов крај. Оно што неке учеснике стварно интересује, а то је КВАС, свуда је исти, према томе неће им ништа фалити.
Културни додатак
ИСТОРИЈА
Руски Београд
Московски универзитет издавач је зборника успомена који представља различите стране живота руских емиграната у Београду, у периоду 1920-1940, а његови приређивачи су научници Владимир Алексејевич Тесемников и Виктор Иванович Косик
Развој руских емигрантолошких студија значајан је и за нашу историју
Последњих двадесетак година у руској историографији тренд је проучавање руске емиграције, нарочито руске емиграције „првог таласа”. Под тим називом подразумева се онај део становништва који је напустио Русију после Октобарске револуције – због друштвених и политичких промена које су тада наступиле. По неким мишљењима реч је о милион и по до два милиона људи. Многи од њих задржали су се у Европи. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је велики број руских избеглица (око четрдесет хиљада), а Београд је у периоду између два светска рата, уз Париз, Берлин и Праг, био један од највећих емигрантских центара.
Парадоксално је да је, иако су руске избеглице овде оствариле највећи укупни допринос у животу једне земље, руска емиграција у Југославији најмање позната и најслабије истражена. Донекле се то објашњава тиме што је у нашој средини живело мање чувених појединаца, као и чињеницом да се често деловање руских интелектуалаца остваривало у оквиру српских и југословенских институција и организација. Далеко већу пажњу руских и светских научника привлачиле су руска емиграција у Западној Европи и биографије најчувенијих емиграната. Наши стручњаци, међутим, урадили су доста на овом пољу последњих година (М. Јовановић, А. Арсењев, О. Ђурић, И. Лукшић и други), али њихова сазнања још увек нису у довољној мери уграђена у литературу на руском и другим светским језицима.
Ситуација се ипак постепено мења. Сигурно је да без добре проучености руске емиграције на нашим просторима ни слика о руској послеоктобарској емиграцији неће бити потпуна. И да се те празнине морају попунити. И док су „руском Паризу” и „руском Берлину” посвећиване студије и научне конференције, прве књиге с насловом „Руски Београд” појављују се тек однедавно. Прошле године је у едицији „Руси у иностранству”, издавача „Веће”, објављен туристички водич Сергеја Тањина „Руски Београд” (други наслови у едицији су „Руси у Индији”, „Руска Ница”, „Руси у Африци”, итд.). Аутор се ослања на књигу Мирослава Јовановића „Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924”, која је у проширеном издању изашла на руском језику 2005. Може се рећи да је то релативно успешан пример популаризације ове теме. Знатно је озбиљнији и значајнији други наслов. Издавач те књиге је Московски универзитет, а приређивачи су научници Владимир Алексејевич Тесемников и Виктор Иванович Косик. Они су одлучили да направе зборник успомена који ће представити различите стране живота руских емиграната у Београду у периоду 1920-1940. Сви материјали у књизи објављени су раније у периодици или књигама на руском језику, али, по правилу, били су тешко доступни. На овај начин врши се неопходна систематизација грађе, решава проблем доступности материјала и остварује популаризација проблематике.
Основни прилози у зборнику су рад конзервативног публицисте Владислава Мајевског „Иверска икона Мајке Божије на Светој Гори, у Москви и Београду” и одломци из његове двотомне студије „Руси у Југославији. Односи Русије и Србије”. Та студија, објављена у Њујорку 1966, први је покушај целовитог описа руске емиграције у Југославији. Садржај актуелног зборника подељен је у неколико одељака.
У првом – прилози песника Игора Северјанина (песма „Калемегдан у априлу” из 1931), Н. З. Рибникова, архиепископа Харбинског Нестора и Владислава Мајевског приказују живот у Београду. У посебним одељцима подробно су представљени образовање и наука и књижевност и уметност. Ту су успомене на Прву руско-српску гимназију у Београду (И. М. Малињин, Н. А. Чернишов, Ф. Ј. Висторопски), Женску руско-српску гимназију (Т. Жилина, С. Шиленок, Г. Фриш), руске студенте Београдског универзитета (И. М. Блуменау), Руски научни институт (Ј. В. Спекторски). Посебни прилози посвећени су позоришној уметности, удружењу руских ликовних уметника (В. Ф. Баумгартен), музичком животу (В. И. Бељски), књижевним кружоцима (Лидија Алексејева) и сатиричном часопису „Трас!!!” (изабрани текстови из часописа који преносе атмосферу времена). Такође је драгоцен Регистар имена руских емиграната који се помињу у књизи.
Развој руских емигрантолошких студија значајан је и за нашу историју. Многи руски јавни радници нису деловали само у оквиру руске заједнице него су битно допринели развоју земље и подизању квалитета живота. Руска емиграција у Југославији може бити сагледана само у светлу руско-српских веза, односно кроз заједнички рад српских и руских стручњака. Напокон, руски Београд је саставни део историје Београда, коју треба посматрати у њеној комплексности и богатству.
Зорислав Паунковић
објављено: 17.07.2010.