ГЛАВА IV Седми кварт

Ништа није природније него да се Седми кварт налази поред Осмога. To тако налаже већ сама логика бројева; али скоро она иста разлика која постоји између наших централних квартова, Другога и Првог, и већ описаног, нашег, постоји и између ова два суседна кварта некадашње наше далеке периферије. Наш кварт нема облакодера, његове су улице углавном улице за становање, али се он велеградски изградио. Kao и његов Котеж Неимар, и он има све особине веле­градског предграђа. Седми кварт, међутим, живи сасвим засебним животом. Има тамо улица лепих, као што има и лепих кућа, али се живи друк-чије. Има тамо нешто од карактера села и сеоске, или, малограђанске нетрпељивости. Становници још нису прешли у онај стадијум односа према својим суседима кад им je сасвим свеједно шта су-седи раде и како раде. Ако добро живе, овде то изазива завист, ако лоше живе, то изазива задово-љство, и тако редом no скали још необузданих људских осећања што се развијају на првим степенима великоварошке утакмице за бољи и културнији живот.

Није никакво чудо да се ноћу становници целе улице пробуде због галаме ради неке неугашене светиљке на степеницама, немарно затворене капије, или какве друге сличне грешке, која изазива срџбу необузданих власника нових кућа које су тамо подигнуте. Међутим, нарочито пре неколико година, овај je крај био неки „рефугиум пекаторум" - уточиште грешника, наше београдске интелектуалне сиротиње. Уопште ко није могао да се свикне на сасвим сиромашан стан у центру, тај се селио у Седми кварт, у илузији да добро ста-нује и да станује у граду. Југозападном страном, граничним улицама, Престолонаследниковом и Синђелићевом, он се сасвим приљубио уз Осми; са јужне стране од предграђа Војводе Степе дели га изванредно дугачка улица Господара Вучића, a са источне и североисточне стране наслоњен je на улицу Краља Александра. Има форму скоро правилног троугла.

(Из романа "Син браниоца Београда" М. Илић Агапове)