Ту, на Теразијама, поред апотеке дуго су биле играчке. Већ сам био "матор коњ" кад сам ујутро рано чекао управо "31" да бих отишао на посао 1980-их година а из излога ме изазовно гледала кутија модела за склапање авиона ЈАК и велика кутија са деловима бојног брода "Ришеље". А као дете су ме привлачила 3 излога: у Призренској, негде између "Теразијског парка" (или боље речено "Подтеразијског" ) и Рељине била је ваљда нека туристичка агенција са прелепим великим моделом аутобуса у излогу, оних аутобуса што су имали гепек на крову и лествице са задње стране (али без хаубе напред). Када би смо ту пролазили, моји родитељи би ме једва одвојили од излога. Други омиљени излог био је излог агенције ЈЖ на углу Гаврила Принципа и Милована Миловановића. Ту је, иза стакла био (чини ми се до пре десетак година) леп модел мини железнице са све брдима, тунелима, железничком станицом, па је ту било и једно мало језерце. Кад сам ја био дете, тај модел је чак и радио, прилично редовно. Наравно да су ме и одатле једва родитељи одвајали . Трећи излог ме је привлачио због чињенице да сам са оцем долазио у ту радњу кад год би нешто купили у центру попут ципела, панталона итд. (куповине које сам мрзео и биле ми кулук пошто је мој отац био врло избирљив кад је квалитет у питању). Реч је о посластичарници које више нема а налазила се у Македонској, преко пута кафане "Зора" а поред продавнице капа и шешира. Продавница капа и шешира је опстала још дуго, а "моја" посластичарница је нестала приликом изградње зграде осигуравајућег друштва. на крају, кад су ме већ ухватиле ове сентиш успомене, сетио сам се једног детаља одмах ту поред "Зоре" а на месту данашњег "Стакленца". Ту је било једно дугачко двориште са високим зидом према парку. Дуж тог зида био је низ барака - продавница (мислим чак и једна ПКБ са виршлама) али је улаз у двориште био кроз капију у Македонској. Капија је била од металне решетке а у дворишту стаза од беле ризле дуж које су били разапети различити шатори. Поред стазе су биле ниске светиљке које су увече помало романтично осветљавале овај "камп" у коме ми се чини чак да је био један плитки базен са водом оивичен камењем. Као дете бих увек увече застао пред затвореном капијом и гледао овај призор опчињен његовом необичношћу. Никад нисам питао родитеље шта та група шатора представља и никад нисам сазнао шта је ту било.

Ух, ала сам се расписао, почела је да ме мучи меланхолија. Бежим, знате да будете погубни по душу.