Ma jok! Photoshop je dobar samo za ispravljane krivih Drina!
Ne razumem samo, zašto čubursko roblje za tehnička pitanja još nije položilo kurs za retuširanje sa Photoshop-om?
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
"...Кад лампа изненада задрхти над столом, или нам се под заљуља под ногама, сви знамо да je то земљотрес, макар да му je епицентар врло далеко; ако нам се услед тога кућа сруши, силу не тражимо у њој, већ ван ње...
Какво je било психичко и фактично доживљавање Светског рата у Београду, о томе говоре многе књиге. Београд je већ првог дана улетео у рат. Није било времена да се предахне. Рат je објављен 28. јула 1914; те исте ноћи уследила je страшна де-тонација на Сави, руши се мост на мирној и љупкој реци, која се под Београдом сва предаје у власт старијег брата, великог Дунава.
Земља je задрхтала.
Мирне и беспомоћне животиње осетиле су страх.
Људи су отворили прозоре, погледали према небу у даљину, ослушкивали, док су се из таме шуњале сенке наказне и страшне, апокалиптични јахачи који сеју смрт.
- Затвори, чедо, прозор, - рекла je стара бака, прекрстила се и стала пред икону, пред којом у ћошку собе пуцкета пламен кандила. Младост je друкчија, мање je искусна од опрезне старости. Бакини мезимци су изишли на улицу, иако je она за њима плакала. Једни су ставили на руку знак црвеног крста, други су окитили главе венцима; једни су се спремили да видају ране, a други да понесу ране. Баки није остало ништа друго него да се моли Богу и да чека оне који ће joj се врати-ти, и оплакује оне које неће више никада видети...
Судбина Београда je увек била ванредно тешка, тим више што он no свом природном положају није заштићен. Пред њим нема ни планина, ни брда, ни утврђења; само две реке, истина огро-не, широке и велике, али шта je то за модерне хаубице, мерзере, велике челичне птице, аеропла-не, нови дар бога рата. Стари град, тврђава, више je успомена на прохујале векове, више једна сјајна, меланхолична и романтична кулиса, него ли заштита од напада.
И у Светском рату истакло се питање, о коме je и раније писано, треба ли бранити Београд?! Има ли смисла почињати бој са неједнаким снагама, сумњајући у успех, бранити оно што се не да од-бранити. Добро je све то, али je то аргументисање логично и филозофско. Срећом, увек поред тога постоји и раеуђивање емоционално, осећајно, расуђивањесрца, које није тако опрезно као разум, али je често исто тако мудро, и обично видовитије од разума.
У овом дијалогу између срца и разума, победило je срце, оно велико и топло срце града које га je из прашине и на хриди подигло и које je и сад устало да га брани. Стари Сингидунум, Бјелград, Даролчихад бранио се, јер су тако решили његови грађани, чије je срце проговорило у његову корист.
Два пута je био сав у крви. Још je једном руком држао затворену једну рану, кад je задобио другу. Кад je пао, славно je пао. И зато je овај пад раван победи. Јуначка смрт искупљује пораз и уздиже га до највише апотеозе славе. У љутим и тешким бојевима гинули су за њ не само добровољци и комите, пешаци и коњаници, жандарми и официри, већ и деца. Па чак и они које je закон одбацио из људског друштва - робијаши - жртвују се за Београд и уздижу до легендарних јунака дајући целокупној историји Београда онај њен толико сугестивни и привлачни значај..."
(Одломак из романа "Син браниоца Београда", Марије Илић-Агапове).
.. uvek me iznova oduševe ovakvi crteži ... samo vreme, pre gotovo vek i po, zatim opšta atmosfera, pa još kad je neko majstor, kao što su često bili ovi iz raznoraznih cajtunga - milina jedna ... majstora je naravno bilo još od Altamire i Vinče, ali ovakvi crtači umetnici koji su nam ostavili filigranske dokumente o našoj prošlosti, događajima, ličnostima, ondašnjim ljudima i pojedinim delovima grada, sa tako puno dragocenih detalja - zaista su svake hvale vredni ... nije bilo filmova, TV-a, i CD-a, ali su oni sve to nadoknadili svojom veštinom, talentom i spretnom rukom ... jedan u nizu dokaza da sredstva puno znače, ali da dosta zavisi i od nas samih ... mada je tačno i to, da (anonimni) maestro nije mogao ni zamisliti da će njegov zapis posle toliko godina i na ovaj način postati dostupan tako mnogobrojnoj publici, baš kao što možda ni mi sada ne sagledavamo kakvog će traga ova naša priča ostaviti na generacije koje dolaze ...
... eno i ja radosno kličem Knezu, ma vidite me, ja sam onaj što maše sa šeširom ... Bonđorno :)...
Rođen je u Budimpešti, kao sin fabrikanta čija je familija doselila iz Nemačke sredinom 18. veka Studirao je umetnost na Bečkom univerzitetu. Prvo se bavio muzikom, a onda slikarstvom i postao dobar crtač. Najviše je slikao akvarelom i tušem.[1]Od 1858. godine putovao je po južnoslovenskim krajevima - Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografse podatke i pravio dobre ilustracijea rhitektonskih ostataka, crkava, ljudi itd. Putujući, postao je etnolog južnih Slovena. Evropi su njegovi radovi bili zanimljivi jer su prikazivali malo poznato područje, da bi kasnije njegov rad inteligentnog amatera bio prevaziđen napretkom naučne etnologije.
Delo
Posle putovanja po Srbiji Kanic je objavio dva dela manjeg obima: Rimski nalazi u Srbiji (nem. Die römischen Funde in Serbien), objavljeno u Beču 1861. i nekoliko godina kasnije - Srpski vizantijski spomenici (nem. Serbiebs byzantinische Monumente, Beč, 1864.
Jedno od njegovih najznačajnijih dela i vrhunac arheoloških istraživanja je Rimska studija (nem. Römische Studien in Serbien) u kojoj je istakao zalaganje da se spreči uništavanje kulturnog blaga.
U Lajpcigu je 1969. godine štampano izuzetno obimno delo, Istorijsko-etnografske studije sa putovanja 1859-1868 (nem. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744) u kome je na preko 700 strana, sa mnogobrojnim ilustracijama, predstavio Srbiju, njen narod i istoriju.
U svojim delima opisivao je objekte troslojno: prvo je opisao lokaciju, zatim dao istorijski aspekt, dok je treći deo sadržao podatke o trenutnom stanju.
U Srbiji je najpoznatija knjiga Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka (nem. Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis dur Gegenwart, 1904).
Kanic je sarađivao sa srpskim naučnicima toga doba, Jankom Šafarikom, Jovanom Gavrilovićem i drugima, od kojih je dobijao podatke o tome gde se mogu naći ostaci rimske kulture i o srpskim manastirima.[2]
Marko Tome Leka, prof univerz
Za Putnika i ostale, koji ne mogu više gledati epidemiju belih fleka na forumu. Zaslužio sam girice kod "Poleta"!
А, уме да сређује фотографије, машала! (Како ли је све фотошоповао оне његове лепе?)
За гирице ће да се нађе. Крећи, зар не видиш да заказују за суботу? Ма, већ је заказано, само се сада прегањају око плаћања.
(Како ли је све фотошоповао оне његове лепе?)
Ma jok! Photoshop je dobar samo za ispravljane krivih Drina!
Ne razumem samo, zašto čubursko roblje za tehnička pitanja još nije položilo kurs za retuširanje sa Photoshop-om?
Ne razumem samo, zašto čubursko roblje za tehnička pitanja još nije položilo kurs za retuširanje sa Photoshop-om?
Ма, он је експерт за покретне слике и ту чини чуда.
"...Кад лампа изненада задрхти над столом, или нам се под заљуља под ногама, сви знамо да je то земљотрес, макар да му je епицентар врло далеко; ако нам се услед тога кућа сруши, силу не тражимо у њој, већ ван ње...
Какво je било психичко и фактично доживљавање Светског рата у Београду, о томе говоре многе књиге. Београд je већ првог дана улетео у рат. Није било времена да се предахне. Рат je објављен 28. јула 1914; те исте ноћи уследила je страшна де-тонација на Сави, руши се мост на мирној и љупкој реци, која се под Београдом сва предаје у власт старијег брата, великог Дунава.
Земља je задрхтала.
Мирне и беспомоћне животиње осетиле су страх.
Људи су отворили прозоре, погледали према небу у даљину, ослушкивали, док су се из таме шуњале сенке наказне и страшне, апокалиптични јахачи који сеју смрт.
- Затвори, чедо, прозор, - рекла je стара бака, прекрстила се и стала пред икону, пред којом у ћошку собе пуцкета пламен кандила. Младост je друкчија, мање je искусна од опрезне старости. Бакини мезимци су изишли на улицу, иако je она за њима плакала. Једни су ставили на руку знак црвеног крста, други су окитили главе венцима; једни су се спремили да видају ране, a други да понесу ране. Баки није остало ништа друго него да се моли Богу и да чека оне који ће joj се врати-ти, и оплакује оне које неће више никада видети...
Судбина Београда je увек била ванредно тешка, тим више што он no свом природном положају није заштићен. Пред њим нема ни планина, ни брда, ни утврђења; само две реке, истина огро-не, широке и велике, али шта je то за модерне хаубице, мерзере, велике челичне птице, аеропла-не, нови дар бога рата. Стари град, тврђава, више je успомена на прохујале векове, више једна сјајна, меланхолична и романтична кулиса, него ли заштита од напада.
И у Светском рату истакло се питање, о коме je и раније писано, треба ли бранити Београд?! Има ли смисла почињати бој са неједнаким снагама, сумњајући у успех, бранити оно што се не да од-бранити. Добро je све то, али je то аргументисање логично и филозофско. Срећом, увек поред тога постоји и раеуђивање емоционално, осећајно, расуђивањесрца, које није тако опрезно као разум, али je често исто тако мудро, и обично видовитије од разума.
У овом дијалогу између срца и разума, победило je срце, оно велико и топло срце града које га je из прашине и на хриди подигло и које je и сад устало да га брани. Стари Сингидунум, Бјелград, Даролчихад бранио се, јер су тако решили његови грађани, чије je срце проговорило у његову корист.
Два пута je био сав у крви. Још je једном руком држао затворену једну рану, кад je задобио другу. Кад je пао, славно je пао. И зато je овај пад раван победи. Јуначка смрт искупљује пораз и уздиже га до највише апотеозе славе. У љутим и тешким бојевима гинули су за њ не само добровољци и комите, пешаци и коњаници, жандарми и официри, већ и деца. Па чак и они које je закон одбацио из људског друштва - робијаши - жртвују се за Београд и уздижу до легендарних јунака дајући целокупној историји Београда онај њен толико сугестивни и привлачни значај..."
(Одломак из романа "Син браниоца Београда", Марије Илић-Агапове).
Поздрав!
.. uvek me iznova oduševe ovakvi crteži ... samo vreme, pre gotovo vek i po, zatim opšta atmosfera, pa još kad je neko majstor, kao što su često bili ovi iz raznoraznih cajtunga - milina jedna ... majstora je naravno bilo još od Altamire i Vinče, ali ovakvi crtači umetnici koji su nam ostavili filigranske dokumente o našoj prošlosti, događajima, ličnostima, ondašnjim ljudima i pojedinim delovima grada, sa tako puno dragocenih detalja - zaista su svake hvale vredni ... nije bilo filmova, TV-a, i CD-a, ali su oni sve to nadoknadili svojom veštinom, talentom i spretnom rukom ... jedan u nizu dokaza da sredstva puno znače, ali da dosta zavisi i od nas samih ... mada je tačno i to, da (anonimni) maestro nije mogao ni zamisliti da će njegov zapis posle toliko godina i na ovaj način postati dostupan tako mnogobrojnoj publici, baš kao što možda ni mi sada ne sagledavamo kakvog će traga ova naša priča ostaviti na generacije koje dolaze ...
... eno i ja radosno kličem Knezu, ma vidite me, ja sam onaj što maše sa šeširom ... Bonđorno :)...
... jedan od veoma zaslužnih majstora :) ...
Feliks Filip Emanuel Kanic (nem. Felix Philipp Emanuel Kanitz, 2. avgust1829, Budimpešta - 8. januar1904, Beč), austrougarski putopisac, arheolog i etnolog i jedan od najvećih poznavalaca jugoistočne Evrope. Bio je kraljevski ugarski savetnik i vitez austrijskog ordena Franje Josifa, nosilac medalje za nauku i umetnost, nosilac srpskog Takovskog ordena i ordena Svetog Save i počasni član Kraljevske saksonske akademije nauka
Biografija
Rođen je u Budimpešti, kao sin fabrikanta čija je familija doselila iz Nemačke sredinom 18. veka Studirao je umetnost na Bečkom univerzitetu. Prvo se bavio muzikom, a onda slikarstvom i postao dobar crtač. Najviše je slikao akvarelom i tušem.[1]Od 1858. godine putovao je po južnoslovenskim krajevima - Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografse podatke i pravio dobre ilustracijea rhitektonskih ostataka, crkava, ljudi itd. Putujući, postao je etnolog južnih Slovena. Evropi su njegovi radovi bili zanimljivi jer su prikazivali malo poznato područje, da bi kasnije njegov rad inteligentnog amatera bio prevaziđen napretkom naučne etnologije.
Delo
Posle putovanja po Srbiji Kanic je objavio dva dela manjeg obima: Rimski nalazi u Srbiji (nem. Die römischen Funde in Serbien), objavljeno u Beču 1861. i nekoliko godina kasnije - Srpski vizantijski spomenici (nem. Serbiebs byzantinische Monumente, Beč, 1864.
Jedno od njegovih najznačajnijih dela i vrhunac arheoloških istraživanja je Rimska studija (nem. Römische Studien in Serbien) u kojoj je istakao zalaganje da se spreči uništavanje kulturnog blaga.
U Lajpcigu je 1969. godine štampano izuzetno obimno delo, Istorijsko-etnografske studije sa putovanja 1859-1868 (nem. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744) u kome je na preko 700 strana, sa mnogobrojnim ilustracijama, predstavio Srbiju, njen narod i istoriju.
U svojim delima opisivao je objekte troslojno: prvo je opisao lokaciju, zatim dao istorijski aspekt, dok je treći deo sadržao podatke o trenutnom stanju.
U Srbiji je najpoznatija knjiga Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka (nem. Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis dur Gegenwart, 1904).
Kanic je sarađivao sa srpskim naučnicima toga doba, Jankom Šafarikom, Jovanom Gavrilovićem i drugima, od kojih je dobijao podatke o tome gde se mogu naći ostaci rimske kulture i o srpskim manastirima.[2]
Да ли је можда фотограф окренуо апарат и на другу страну улице? Занима ме зграда у броју 21.