Школа је Четврта београдска гимназија у Драјзеровој, саграђена шездесетих а Макси је ланац супермаркета и налази се у објекту који је саграђен отприлике у исто време а у коме је пре био Центропром.
То није битно, него да вас приупитам: Пошто се слабо разумем у трамваје, да ли је могуће да је тзв. шлус у једном тренутку уклоњен и да је направљена окретница на платоу испред Железничке болнице?
Тај плато и изгледа као бивша окретница са великим пешачким острвом на средини...
За постојање поменуте школе на терену између улица Теодора Драјзера и Ужичке (некада Генерала Ковачевића и Румунске) сам већ чуо, а пошто то нисам могао да видим у оригиналу, погледао сам сателитски снимак. Нисам знао да се у Вашем тексту радило о тој школи.
На месту где се данас налази школа биле су некад виле и баште, које су очигледно морале да се уклоне. На сателитском снимку нисам могао тачно да одгонетнем које виле су биле жртвоване, чему су допринеле и многе године које су у међувремену прошле. На пример следећу вилу не могу да нађем, а ако је тачно да она више не постоји, онда је ова фотографија заслужила да уђе у колекцију „Београд којег више нема“.
Фотографија ми је врло драга јер то је прва фотографија коју сам као дечко снимио очевим фотоапаратом.
Вила се налазила на непарној страни Улице Теодора Драјзера а испред ње се јасно види трамвајски колосек.
Пре Другог светског рата дванаестица се сматрала елитном линијом (није ни чудо кад је повезивала становнике велелепних вила на Дедињу и Топчидерском Брду са центром). Пуштена је у саобраћај 1932. године. Вероватно због ограниченог простора изграђен је између Сењака (на месту где је данас „удбашка“ или „минутна“ зграда) и Железничке болнице на Дедињу једноструки колосек са четири мимоилазнице. Укрштање трамваја је често било повезано са дужим чекањем, при чему возачи у то време нису имали никакву могућност међусобног споразумевања. Зато се често дискутовало о изградњи дуплог колосека, али идеја није никад била остварена. Због стрмог и опасног терена приколице нису долазиле у обзир. Вероватно је и то слабило вољу за изградњом дуплог колосека. На крају се ситуација донекле поправила увођењем аутоматских семафора на мимоилазницама. При полажењу трамваја са једне мимоилазнице трола је активирала контакт на тролној жици и тиме укључивала црвени семафор на следећој мимоилазници. На сличан начин су се искључивали црвени семафори кад се деоница ослобађала. Систем зависности је био нешто сложенији него што сам објаснио, али мислим да нема потребе да улазим у све детаље (постојао је и зелени семафор кад су се двоја кола на истој деоници кретала у истом смеру). Било како било, то је представљало неки напредак технике, примењен само на овој линији.
Линија 12 је била позната по честим тешким несрећама на стрминама Дедиња и Топчидерског Брда. У зиму 1942/43., после једног превртања трамваја код Сењака, линија 12 је била заувек укинута.
Ваша слика показује дванаестицу на трамвајској станици испред некадашњег Интерната Краља Александра (у близини Топчидерске звезде).
Ако погледате бандеру на „шлусу“ дванаестице, видећете две табле. Већа је означавала трамвајску, а мања аутобуску станицу. Ту је наиме био терминал и Перишићеве аутобуске линије за Дедиње. Највероватније су аутобуси окретали око пешчаног острва.
Гос'н Runde,
Је л' ова слика снимљена у Београду или у Дојчланду?
Na jednom weekendu u Belgiji, sredinom osamdesetih godina. Nađoh slučajno slajd u mojem kaos-arhivu.
Uzgred, ja nisam ovde ni drug ni gospodin nego samo Runde!
Rundavi, znači prolazi (može) Serunde?!
Serunde ne ide, još me Queen nije lupila po čelenki i dala mi titulu Sir - ali što nije, može doći.
Runde je moja trauma iz detinjstva: moji vršnjaci su me tako zadirkivali zbog moje bujne kose, koja se prirodno savijala u lokne.
Sada se tešim - "pravi" muškarci izgube u (vrlo) zrelim godinama - da ne kažem nešto drugo - kosu, a neki i pamet.
Ime mi je Srđan, ali ostajem do veka Runde! Aj, Bog....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
На пример следећу вилу не могу да нађем, а ако је тачно да она више не постоји, онда је ова фотографија заслужила да уђе у колекцију „Београд којег више нема“.
Фотографија ми је врло драга јер то је прва фотографија коју сам као дечко снимио очевим фотоапаратом.
Вила се налазила на непарној страни Улице Теодора Драјзера а испред ње се јасно види трамвајски колосек.
Само да допуним: када сам пре једно петнаестаг година трагао (ставку по ставку) "на терену" за делима појединих српских архитеката, ова вила је још постојала у веома сличном облику управо ту негде испод у Теодора Драјзера. Вила је, иначе, дело познатог предратног (и послератног) архитекте Владете Максимовића, и овај аутор ми је у личној "исповести" рекао да је ову вилу сматрао својим најзначајнијим делом.
Ево покушаја да се на данашњој мапи убележи ова кућа. Ако неког имамо у близини, можда би могао да је услика (хвала):
Школа је Четврта београдска гимназија у Драјзеровој, саграђена шездесетих а Макси је ланац супермаркета и налази се у објекту који је саграђен отприлике у исто време а у коме је пре био Центропром.
То није битно, него да вас приупитам: Пошто се слабо разумем у трамваје, да ли је могуће да је тзв. шлус у једном тренутку уклоњен и да је направљена окретница на платоу испред Железничке болнице?
Тај плато и изгледа као бивша окретница са великим пешачким острвом на средини...
За постојање поменуте школе на терену између улица Теодора Драјзера и Ужичке (некада Генерала Ковачевића и Румунске) сам већ чуо, а пошто то нисам могао да видим у оригиналу, погледао сам сателитски снимак. Нисам знао да се у Вашем тексту радило о тој школи.
На месту где се данас налази школа биле су некад виле и баште, које су очигледно морале да се уклоне. На сателитском снимку нисам могао тачно да одгонетнем које виле су биле жртвоване, чему су допринеле и многе године које су у међувремену прошле. На пример следећу вилу не могу да нађем, а ако је тачно да она више не постоји, онда је ова фотографија заслужила да уђе у колекцију „Београд којег више нема“.
Фотографија ми је врло драга јер то је прва фотографија коју сам као дечко снимио очевим фотоапаратом.
Вила се налазила на непарној страни Улице Теодора Драјзера а испред ње се јасно види трамвајски колосек.
Пре Другог светског рата дванаестица се сматрала елитном линијом (није ни чудо кад је повезивала становнике велелепних вила на Дедињу и Топчидерском Брду са центром). Пуштена је у саобраћај 1932. године. Вероватно због ограниченог простора изграђен је између Сењака (на месту где је данас „удбашка“ или „минутна“ зграда) и Железничке болнице на Дедињу једноструки колосек са четири мимоилазнице. Укрштање трамваја је често било повезано са дужим чекањем, при чему возачи у то време нису имали никакву могућност међусобног споразумевања. Зато се често дискутовало о изградњи дуплог колосека, али идеја није никад била остварена. Због стрмог и опасног терена приколице нису долазиле у обзир. Вероватно је и то слабило вољу за изградњом дуплог колосека. На крају се ситуација донекле поправила увођењем аутоматских семафора на мимоилазницама. При полажењу трамваја са једне мимоилазнице трола је активирала контакт на тролној жици и тиме укључивала црвени семафор на следећој мимоилазници. На сличан начин су се искључивали црвени семафори кад се деоница ослобађала. Систем зависности је био нешто сложенији него што сам објаснио, али мислим да нема потребе да улазим у све детаље (постојао је и зелени семафор кад су се двоја кола на истој деоници кретала у истом смеру). Било како било, то је представљало неки напредак технике, примењен само на овој линији.
Линија 12 је била позната по честим тешким несрећама на стрминама Дедиња и Топчидерског Брда. У зиму 1942/43., после једног превртања трамваја код Сењака, линија 12 је била заувек укинута.
Ваша слика показује дванаестицу на трамвајској станици испред некадашњег Интерната Краља Александра (у близини Топчидерске звезде).
Ако погледате бандеру на „шлусу“ дванаестице, видећете две табле. Већа је означавала трамвајску, а мања аутобуску станицу. Ту је наиме био терминал и Перишићеве аутобуске линије за Дедиње. Највероватније су аутобуси окретали око пешчаног острва.
Вила са слике је постојала када сам последњи пут пролазио тим крајем, пре месец дана, и верујем да и даље тамо стоји, иако су у њеној непосредној близини извођени одређени грађевински радови. Надам се да није платила данак "модернизацији" Дедиња...
Имам неколико питања око траса ове две линије трамваја: најпре, да ли су 12 и 13 ишле раздвојеним трасама? Ако је 12 ишла уз Васе Пелагића поред Интерната, куда јој је ишла даља траса да би на крају се појавила у Драјзеровој? Да ли је 13 ишла поред Цареве ћуприје па кроз Топчидер узбрдо уз данашњу Драјзерову до терминала на врху? Било би добро ако би смо могли да сазнамо тачне линије ових траса...
Што се Баукампфове теорије о кружном току код данашњег "Максија", "Пинка", итд. тиче, можда је и могуће да је то била окретница. Можда је и могуће да је она Шкода тамо сликана. Али, оно што мене буни јесте известан степен оштећења на овој југословенској танкети, као и њена позиција, што све указује да је возило било део неког окршаја и да није случајно остала у таквој позицији, тек тако...
Колико знам, током немачког заузимања Београда априла 1941. нису вођене никакве тенковске/пешадијске борбе да би ова Шкода Т32 погођена/оштећена заостала, поготово на дедињском скверу.
Ја и даље сматрам да је фотографија из Тополе, не само што ми се позиција чини веома сличном данашњем стању на претпостављеном месту. Јер, не треба смести са ума да је то била варошица у којој се налазио краљевски посед, маузолеј, виногради, итд. дакле, својеврсни друштвени центар ван Београда.Ко је ишао на Опленац, могао је да види изузетне виле предратног класног " крема" сазидане тик уз посед Карађорђевића, какве се не би очекивале у једној тако малој вароши у то доба. Да ли је могуће да је у месту у то предратно време функционисала и нека таква помодарија као један трамвај, нпр?
Потрудићу се да дођем до прегледа борбених дејстава Шкода Т32 у априлском рату, па да видим да ли их је историја забележила у још некој акцији. Колико је мени познато, а о томе је било речи пре десетак страна, све танкете овог типа које је Краљевина Југославија имала у употреби (а није их било много) су биле код Тополе...
Да се не понављам, поуздано установљавање тачне локације са те слике, и њена евентуална позиција у Београду у то време, би разоткрила још неке веома интересантне детаље из напада Трећег рајха на Краљевину Југославију.
Школа је Четврта београдска гимназија у Драјзеровој, саграђена шездесетих а Макси је ланац супермаркета и налази се у објекту који је саграђен отприлике у исто време а у коме је пре био Центропром.
То није битно, него да вас приупитам: Пошто се слабо разумем у трамваје, да ли је могуће да је тзв. шлус у једном тренутку уклоњен и да је направљена окретница на платоу испред Железничке болнице?
Тај плато и изгледа као бивша окретница са великим пешачким острвом на средини...
За постојање поменуте школе на терену између улица Теодора Драјзера и Ужичке (некада Генерала Ковачевића и Румунске) сам већ чуо, а пошто то нисам могао да видим у оригиналу, погледао сам сателитски снимак. Нисам знао да се у Вашем тексту радило о тој школи.
На месту где се данас налази школа биле су некад виле и баште, које су очигледно морале да се уклоне. На сателитском снимку нисам могао тачно да одгонетнем које виле су биле жртвоване, чему су допринеле и многе године које су у међувремену прошле. На пример следећу вилу не могу да нађем, а ако је тачно да она више не постоји, онда је ова фотографија заслужила да уђе у колекцију „Београд којег више нема“.
Фотографија ми је врло драга јер то је прва фотографија коју сам као дечко снимио очевим фотоапаратом.
Вила се налазила на непарној страни Улице Теодора Драјзера а испред ње се јасно види трамвајски колосек.
Пре Другог светског рата дванаестица се сматрала елитном линијом (није ни чудо кад је повезивала становнике велелепних вила на Дедињу и Топчидерском Брду са центром). Пуштена је у саобраћај 1932. године. Вероватно због ограниченог простора изграђен је између Сењака (на месту где је данас „удбашка“ или „минутна“ зграда) и Железничке болнице на Дедињу једноструки колосек са четири мимоилазнице. Укрштање трамваја је често било повезано са дужим чекањем, при чему возачи у то време нису имали никакву могућност међусобног споразумевања. Зато се често дискутовало о изградњи дуплог колосека, али идеја није никад била остварена. Због стрмог и опасног терена приколице нису долазиле у обзир. Вероватно је и то слабило вољу за изградњом дуплог колосека. На крају се ситуација донекле поправила увођењем аутоматских семафора на мимоилазницама. При полажењу трамваја са једне мимоилазнице трола је активирала контакт на тролној жици и тиме укључивала црвени семафор на следећој мимоилазници. На сличан начин су се искључивали црвени семафори кад се деоница ослобађала. Систем зависности је био нешто сложенији него што сам објаснио, али мислим да нема потребе да улазим у све детаље (постојао је и зелени семафор кад су се двоја кола на истој деоници кретала у истом смеру). Било како било, то је представљало неки напредак технике, примењен само на овој линији.
Линија 12 је била позната по честим тешким несрећама на стрминама Дедиња и Топчидерског Брда. У зиму 1942/43., после једног превртања трамваја код Сењака, линија 12 је била заувек укинута.
Ваша слика показује дванаестицу на трамвајској станици испред некадашњег Интерната Краља Александра (у близини Топчидерске звезде).
Ако погледате бандеру на „шлусу“ дванаестице, видећете две табле. Већа је означавала трамвајску, а мања аутобуску станицу. Ту је наиме био терминал и Перишићеве аутобуске линије за Дедиње. Највероватније су аутобуси окретали око пешчаног острва.
Гос'н Runde,
Је л' ова слика снимљена у Београду или у Дојчланду?
Na jednom weekendu u Belgiji, sredinom osamdesetih godina. Nađoh slučajno slajd u mojem kaos-arhivu.
Uzgred, ja nisam ovde ni drug ni gospodin nego samo Runde!
Rundavi, znači prolazi (može) Serunde?!
Serunde ne ide, još me Queen nije lupila po čelenki i dala mi titulu Sir - ali što nije, može doći.
Runde je moja trauma iz detinjstva: moji vršnjaci su me tako zadirkivali zbog moje bujne kose, koja se prirodno savijala u lokne.
Sada se tešim - "pravi" muškarci izgube u (vrlo) zrelim godinama - da ne kažem nešto drugo - kosu, a neki i pamet.
Ime mi je Srđan, ali ostajem do veka Runde!
Фотографија ми је врло драга јер то је прва фотографија коју сам као дечко снимио очевим фотоапаратом.
Вила се налазила на непарној страни Улице Теодора Драјзера а испред ње се јасно види трамвајски колосек.
Само да допуним: када сам пре једно петнаестаг година трагао (ставку по ставку) "на терену" за делима појединих српских архитеката, ова вила је још постојала у веома сличном облику управо ту негде испод у Теодора Драјзера. Вила је, иначе, дело познатог предратног (и послератног) архитекте Владете Максимовића, и овај аутор ми је у личној "исповести" рекао да је ову вилу сматрао својим најзначајнијим делом.
Ево покушаја да се на данашњој мапи убележи ова кућа. Ако неког имамо у близини, можда би могао да је услика (хвала):
Школа је Четврта београдска гимназија у Драјзеровој, саграђена шездесетих а Макси је ланац супермаркета и налази се у објекту који је саграђен отприлике у исто време а у коме је пре био Центропром.
То није битно, него да вас приупитам: Пошто се слабо разумем у трамваје, да ли је могуће да је тзв. шлус у једном тренутку уклоњен и да је направљена окретница на платоу испред Железничке болнице?
Тај плато и изгледа као бивша окретница са великим пешачким острвом на средини...
За постојање поменуте школе на терену између улица Теодора Драјзера и Ужичке (некада Генерала Ковачевића и Румунске) сам већ чуо, а пошто то нисам могао да видим у оригиналу, погледао сам сателитски снимак. Нисам знао да се у Вашем тексту радило о тој школи.
На месту где се данас налази школа биле су некад виле и баште, које су очигледно морале да се уклоне. На сателитском снимку нисам могао тачно да одгонетнем које виле су биле жртвоване, чему су допринеле и многе године које су у међувремену прошле. На пример следећу вилу не могу да нађем, а ако је тачно да она више не постоји, онда је ова фотографија заслужила да уђе у колекцију „Београд којег више нема“.
Фотографија ми је врло драга јер то је прва фотографија коју сам као дечко снимио очевим фотоапаратом.
Вила се налазила на непарној страни Улице Теодора Драјзера а испред ње се јасно види трамвајски колосек.
Пре Другог светског рата дванаестица се сматрала елитном линијом (није ни чудо кад је повезивала становнике велелепних вила на Дедињу и Топчидерском Брду са центром). Пуштена је у саобраћај 1932. године. Вероватно због ограниченог простора изграђен је између Сењака (на месту где је данас „удбашка“ или „минутна“ зграда) и Железничке болнице на Дедињу једноструки колосек са четири мимоилазнице. Укрштање трамваја је често било повезано са дужим чекањем, при чему возачи у то време нису имали никакву могућност међусобног споразумевања. Зато се често дискутовало о изградњи дуплог колосека, али идеја није никад била остварена. Због стрмог и опасног терена приколице нису долазиле у обзир. Вероватно је и то слабило вољу за изградњом дуплог колосека. На крају се ситуација донекле поправила увођењем аутоматских семафора на мимоилазницама. При полажењу трамваја са једне мимоилазнице трола је активирала контакт на тролној жици и тиме укључивала црвени семафор на следећој мимоилазници. На сличан начин су се искључивали црвени семафори кад се деоница ослобађала. Систем зависности је био нешто сложенији него што сам објаснио, али мислим да нема потребе да улазим у све детаље (постојао је и зелени семафор кад су се двоја кола на истој деоници кретала у истом смеру). Било како било, то је представљало неки напредак технике, примењен само на овој линији.
Линија 12 је била позната по честим тешким несрећама на стрминама Дедиња и Топчидерског Брда. У зиму 1942/43., после једног превртања трамваја код Сењака, линија 12 је била заувек укинута.
Ваша слика показује дванаестицу на трамвајској станици испред некадашњег Интерната Краља Александра (у близини Топчидерске звезде).
Ако погледате бандеру на „шлусу“ дванаестице, видећете две табле. Већа је означавала трамвајску, а мања аутобуску станицу. Ту је наиме био терминал и Перишићеве аутобуске линије за Дедиње. Највероватније су аутобуси окретали око пешчаног острва.
Вила са слике је постојала када сам последњи пут пролазио тим крајем, пре месец дана, и верујем да и даље тамо стоји, иако су у њеној непосредној близини извођени одређени грађевински радови. Надам се да није платила данак "модернизацији" Дедиња...
Имам неколико питања око траса ове две линије трамваја: најпре, да ли су 12 и 13 ишле раздвојеним трасама? Ако је 12 ишла уз Васе Пелагића поред Интерната, куда јој је ишла даља траса да би на крају се појавила у Драјзеровој? Да ли је 13 ишла поред Цареве ћуприје па кроз Топчидер узбрдо уз данашњу Драјзерову до терминала на врху? Било би добро ако би смо могли да сазнамо тачне линије ових траса...
Што се Баукампфове теорије о кружном току код данашњег "Максија", "Пинка", итд. тиче, можда је и могуће да је то била окретница. Можда је и могуће да је она Шкода тамо сликана. Али, оно што мене буни јесте известан степен оштећења на овој југословенској танкети, као и њена позиција, што све указује да је возило било део неког окршаја и да није случајно остала у таквој позицији, тек тако...
Колико знам, током немачког заузимања Београда априла 1941. нису вођене никакве тенковске/пешадијске борбе да би ова Шкода Т32 погођена/оштећена заостала, поготово на дедињском скверу.
Ја и даље сматрам да је фотографија из Тополе, не само што ми се позиција чини веома сличном данашњем стању на претпостављеном месту. Јер, не треба смести са ума да је то била варошица у којој се налазио краљевски посед, маузолеј, виногради, итд. дакле, својеврсни друштвени центар ван Београда.Ко је ишао на Опленац, могао је да види изузетне виле предратног класног " крема" сазидане тик уз посед Карађорђевића, какве се не би очекивале у једној тако малој вароши у то доба. Да ли је могуће да је у месту у то предратно време функционисала и нека таква помодарија као један трамвај, нпр?
Потрудићу се да дођем до прегледа борбених дејстава Шкода Т32 у априлском рату, па да видим да ли их је историја забележила у још некој акцији. Колико је мени познато, а о томе је било речи пре десетак страна, све танкете овог типа које је Краљевина Југославија имала у употреби (а није их било много) су биле код Тополе...
Да се не понављам, поуздано установљавање тачне локације са те слике, и њена евентуална позиција у Београду у то време, би разоткрила још неке веома интересантне детаље из напада Трећег рајха на Краљевину Југославију.