Na osnovu srodnosti (a i lakšeg snalaženja čoveka u svetu sova) sve sove zapadnog Palearktika svrstane su u dve porodice:
• Kukuvije – porodica Tytonidae (u ovu porodicu spada samo kukuvija) i• Prave sove – porodica Strigidae (sve ostale vrste sova).
Kod nas živi nekoliko vrsta sova. Najveća među njima, a ujedno i najveća u Evropi i zapadnom Palearktiku, jeste velika ušara ili buljina (Bubo bubo). Ona je nešto manja od orla krstaša, ali je veća od snežne sove. Hrani se sitnim sisarima, ježevima i pticama, međutim, ako joj se pruži prilika, može da ulovi i zeca ili lisicu. Ime je dobila po velikim perjanim uškama na vrhu glave koje nemaju nikakve veze s ušnim otvorima koji su niže na glavi. Kod većine sova po spoljašnjosti se ne mogu razlikovati mužjak i ženka, jer su i po boji i veličini potpuno isti. Međutim, mužjak i ženka buljine razlikuju se upravo po perjanim uškama koje su kod ženke više spuštene nadole. Ova ptica danas se gnezdi u brdovitim predelima na stenama i liticama, daleko od ljudi, iako je nekada bilo i u ruševinama oko Kalemegdana. Kod nas je veoma retka i ugrožena, zbog proganjanja, uništavanja staništa i verovanja da može da ponese jagnje ili ovcu.
Kukuvija (Tyto alba) i kukumavka (Athene noctua) su sinatropne vrste, žive blizu čoveka, u gradskom okruženju i seoskim domaćinstvima, svugde gde ima otvorenih livada s niskim žbunastim rastinjem na kome mogu da love sitne glodare. Gnezde se u starim zvonicima crkava, na tavanima, ambarima, u šupljinama drveća i rupama u zidu. Obe vrste poznate su po nimalo prijatnom oglašavanju, po čemu su i dobile ime. Međutim, kao i ostale vrste i ove su izuzetno korisne i veoma simpatične ptice. Kukumavka je mala sova, okrugle i odozgo spljoštene glave, na kratkom vratu, žutih očiju i zdepastog tela. Smeđe je boje perja s belim pegicama. Hrani se prvenstveno krupnim insektima, noćnim leptirima, a na jelovniku se nađu i poneki miš ili voluharica. Kukuvija je sova veličine vrane, izduženog tela i „srcastog lica” bele boje. Grudi, stomak i noge su žućkaste boje, dok su leđa i krila boje rđe, a čitavo telo prošarano je tamnim pegicama. Let kukuvije je bešuman, zahvaljujući naročitom perju s unutrašnje strane krila koje sprečava stvaranje oštrih šumova prilikom letenja. Kukuvija i kukumavka su stanarice, što znači da su kod nas prisutne tokom čitave godine. Migratorna kretanja poznata su samo kod mladih ptica koje još nisu polno zrele. Odrasle jedinke se ne sele i ne udružuju u grupe.
Još jedna sinantropna vrsta je i mala ušara ili utina (Asio otus) koja se nekada gnezdila samo po šumama, a danas je ima svugde u blizini čoveka, po parkovima i dvorištima. Ime je dobila po perjanim „uškama” kao i velika ušara. Mala ušara je, za razliku od većine sova, veoma društvena ptica, jer se udružuje u takozvana zimska jata. Tokom zime ptice sa severa sele se južnije i, okupljene u nekom parku, dane provode spavajući, a noću kreću u lov na miševe. Kako se lik kukumavke nalazi na grčkoj kovanici od jednog evra, tako je i silueta male ušare postala zaštitni znak „guarane”. Upravo zahvaljujući pomoći „guarane”, poslednjih godina se, zbog povećane hajke na sove kao štetočine, sprovodi program motrenja i brojanja malih ušara u čitavoj Srbiji.
Najmanja „ušata” sova naših krajeva je ćuk (Otus scops), koja je dobila ime po oglašavanju („ćuk”) koje možemo da čujemo s prolećnih večeri po parkovima i šumarcima i oko naselja. Perje ćuka je sive boje, prošarano poput kore drveta u čijim se dupljama i gnezdi. Migratorna je vrsta i seli se s jeseni u Afriku. Ova sova pretežno se hrani insektima i noćnim leptirima.
U šumama naše zemlje živi nekoliko vrsta sova. Najčešća vrsta je šumska sova (Strix aluco) poznata po svom oglašavanju: huu-hu-hu. Boja perja javlja se u dva oblika: smeđe-riđem ili sivom. Hrani se glodarima, pticama, a ume da ulovi i ribu. Za razliku od većine sova koje imaju žutu ili narandžastu boju očiju, šumska sova ima tamne beonjače. Gnezdi se pretežno u napuštenim dupljama veverica, ali zauzima i napuštena gnezda svraka. Ponegde se po veoma starim, naročito četinarskim, šumama gnezdi i uralska sova (Strix uralensis). Kao i šumska sova, i uralska je bez perjanih uški s okruglim „licem”. Oči su sitne i crne. Uralska sova u poređenju s ostalim vrstama ima znatno duži rep, pa se prema tome naziva još i dugorepa sova. Hrani se pretežno pticama veličine sojke, ali i glodarima. Par uralskih sova godišnje podigne svega dva-tri mladunca.
U mračnim četinarskim šumama gnezde se gaćasta kukumavka (Aegolius funereus i svega nekoliko parova male sove ili vrapčarke (Glaucidium passerinum), najmanje evropske sove, koja je jedva nešto veća od čvorka. Vrapčarka je smeđeg perja s belim tačkicama. Gnezdi se u napuštenim dupljama detlića, a hrani malim pticama i glodarima koje lovi pretežno u sumrak.
U ritskim područjima Vojvodine gnezdi se i ritska sova (Asio flammeus). Po spoljašnjem izgledu pomalo podseća na malu ušaru, s tim što su joj perjane uške manje i postavljene na gornjem rubu „vela”, nekako odmah iznad očiju. Ova sova se mimo običaja drugih vrsta gnezdi na tlu, u visokom ritskom rastinju. Kao i mala ušara, i ova vrsta je društvena pa se zimi okuplja u jata. Da bi odbranila lako dostupno gnezdo s mladuncima od grabljivica, ritska sova ponekad se ponaša kao da je „podivljala”. Naime, ona kruži, izvodi akrobacije u vazduhu i udara krilima jedno o drugo, sve da bi privukla pažnju nasrtljivca i odvukla ga od gnezda gde su jaja ili mladi.
Jedine vrste koje ne žive kod nas, već na krajnjem severu kontinenta, jesu sova jastrebača (Surnia ulula), snežna (Nyctea scandiaca) i laponska sova (Strix nebulosa).
***
Sove roditelji veoma su požrtvovani i nikada neće ostaviti mladunca na cedilu, bez obzira na to što nam se čini da je ono ispalo iz gnezda, ostavljeno na milost i nemilost usred parka... Zbog toga je veoma važno da znamo da mlade sove ispale iz gnezda ne treba nositi kući, već popeti na neko najbliže drvo, a roditelji će po njihovom cijukanju znati gde treba da isporuče hranu. Naravno, treba reagovati ako je ptica povređena, ali u suprotnom treba je ostaviti tamo gde je.
Sove, oličenja mudrosti, bića mraka, stidljive i plašljive, veoma su važan ekološki činilac u suzbijanju glodara i zato nam nije svejedno koliko ih imamo, jer su izuzetno korisne. Miševi koje jedna porodica kukuvija potamani za godinu dana pojedu najmanje onoliko stočne hrane koliko je potrebno jednoj kravi. Dakle, sove ne treba smatrati neprijateljima, ne treba ih terati i ubijati, već im pružiti priliku da se nesmetano gnezde u parkovima i starim zgradama i da izvode svoje mlade, a one će nam se odužiti na poseban način, kako samo to sove umeju.
 |
Noćne ptice |
Zajedničko za sve sove jeste da su to sumračne i noćne ptice koje love svoj plen i zato imaju jake i oštre kandže i veoma dobro razvijene oči. Imaju odlično razvijen sluh, ne samo da bi čule slabe šumove, već i da bi tačno odredile pravac i udaljenost izvora šuma. U tome im pomažu asimetrično postavljeni ušni otvori koji se ne vide od gustog perja. Osim toga, sove mogu da okrenu vrat za 270 stepeni, kako bi bolje čule i najmanje pokrete plena. Imaju meko perje i još mekše paperje koje ublažava zamahe krilima i omogućava im bešuman let. Kljun im je povijen nadole, slično kao i sokolovima. Međutim, za razliku od dnevnih grabljivica, one nesvarene delove plena koji pojedu izbacuju u vidu gvalica (izbljuvaka). Po boji, obliku i veličini izbljuvka može da se odredi vrsta sove, ali i vrsta pojedenog plena. Glavna hrana su im sitni glodari: miševi, rovčice, puhovi i voluharice, ali i pacovi i sitnije ptice pevačice – vrapci i zebe. Manje vrste sova u stanju su da love i jedu i veće insekte, njihove larve i noćne leptire. Prema tome, sove su veoma značajne u održavanju ekosistema i možemo ih smatrati prirodnim suzbijačima glodara za koje se zna da prenose mnoge zarazne bolesti. Tokom zime neke vrste sova okupljaju se u jata radi lakšeg prezimljavanja, dok one koje se gnezde na severu zimi dolaze u naše krajeve u potrazi za hranom.
Sove se sparuju po monogamnom sistemu (jedan mužjak i jedna ženka) do kraja života, iako van razdoblja gnežđenja nemaju veze. Počinju da se gnezde već krajem zime, u februaru, i to čine sve do septembra. Većina ne pravi gnezdo kakvo smo navikli da vidimo kod ptica pevačica, već je ono jednostavno i prosto – malo udubljenje u podlozi ili u drvetu koje je neko napravio pre njih.
Jaja sova su bele boje, a mladunci slepi i goluždravi. O njima brinu oba roditelja. Prvih deset dana života mladunaca ženka ne napušta gnezdo, nego ostaje s njima da ih greje i hrani, dok za to vreme mužjak lovi i hrani porodicu. Ženka strpljivo hrani svakog mladunca tako što otkida sitne parčiće plena i predaje ih mladuncu u kljun. Nikada se ne dešava da kad mladunci pište za pomoć barem jedan od roditelja nije u blizini da im pomogne. Kad su mladunci stari tri–četiri nedelje, ženka više ne predanjuje s njima, već odvojeno, ali u blizini gnezda, odlazeći povremeno da lovi. Mladunci su sposobni da brinu o sebi i napuste gnezdo kad su stari sedam–osam nedelja, ali od roditelja zavise sve do dvanaeste nedelje. U zavisnosti od vrste sove, mlade ptice se prvi put gnezde tek kad napune dve–tri godine.
Treba li bebe sova ispale iz gnezda nositi kući?
MOJA ŠUMSKA SOVA
Kolega Mile Vučanović pasionirani je ljubitelj sova i ne samo što voli da ih posmatra i proučava, da prati promene njihovih populacija, on ih i štiti postavljajući drvene kućice u kojima će moći da se gnezde da bi ih bilo što više... Uvek sam mogla da razumem tu njegovu „strast” prema sovama, jer su ptice oduvek budile moje zanimanje, ali ne do krajnjih granica, sve dok u moj dom nije stigla beba šumske sove, u koju sam se zaljubila
Treba li bebe sova ispale iz gnezda nositi kući?
MOJA ŠUMSKA SOVA
Kolega Mile Vučanović pasionirani je ljubitelj sova i ne samo što voli da ih posmatra i proučava, da prati promene njihovih populacija, on ih i štiti postavljajući drvene kućice u kojima će moći da se gnezde da bi ih bilo što više... Uvek sam mogla da razumem tu njegovu „strast” prema sovama, jer su ptice oduvek budile moje zanimanje, ali ne do krajnjih granica, sve dok u moj dom nije stigla beba šumske sove, u koju sam se zaljubila
 |
Slika za uspomenu |
Kako su mi objasnili dobri ljudi koji su je našli, ptica je ispala iz gnezda i baš su neki psi kidisali na nju kad su oni naišli, sažalili se, oterali pse i poneli pticu u svoj dom. Ovakav scenario čest je tokom prolećnih i ranih letnjih meseci kad mladunci napuštaju gnezda u kojima su se izlegli i lutaju po okolnim granama dozivajući roditelje da ih nahrane. Nekada se desi i da mladunci padnu s drveta i da ih onda prolaznici, umesto da ih vrate na drvo, ponesu kući. Treba imati na umu da su sove, kao i mnoge druge divlje ptice, zaštićene odlukom Vlade Republike Srbije, Uredbom o zaštiti prirodnih retkosti („Sl. glasnik” Rep. Srbije br. 50/93) i Naredbom o kontroli prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta („Sl. glasnik” Rep. Srbije br. 16/96, 44/96), pa ih je stoga zabranjeno držati u zatočeništvu. Mnogi dobri ljudi koji spasu sovu ispalu iz gnezda u nameri da je othrane i puste nazad u prirodu, ne znaju da othraniti ovako veličanstvenu pticu znači nekoliko nedelja bez sna jer je valja noću hraniti pošto je ona noćna ptica. Tako spasene sove vrlo brzo im dosade, nude ih okolo bilo kome ko bi ih uzeo na čuvanje, pa tako često stignu na mesto sa koga im nema povratka, u zoo-vrt. Nisu svi zoološki vrtovi ozloglašeni, neki imaju prihvatilište i centar za rehabilitaciju povređenih ptica, odakle nakon oporavka bivaju puštene na slobodu...
Ali da se vratim „svojoj” sovi koja je nakon nekoliko dana „našla” mene. Dobri ljudi bili su pažljivi prema njoj i ispravno su je hranili. Zbog nedostatka prostora držali su je u tesnom kavezu za papagaje. Čim smo stigli kući, oslobodila sam pticu iz kaveza i dozvolila joj da šeta i skakuće po kući, pošto su krila tek počela da joj rastu, pa još nije umela da leti.
Naredne dve nedelje pretvorila sam se u zombija, jer je sova bila mala i nije umela sama da se hrani, pa sam je tokom noći na svaka dva sata (mada je moglo i češće) hranila kao mama – sitno iseckanom piletinom, parče po parče u kljun. Nakon dve-tri nedelje, naučila sam je da sama jede i onda sam joj hranu tokom noći ostavljala na uobičajenom mestu. Sova nas se nije plašila, već je bila naviknuta na ljude, ali nisam navaljivala zbog njenog dobra kako kasnije, kad odleti od nas, ne bi mislila da su svi ljudi dobri i da će je svako hraniti. U trenutku kad je stigla kod nas, bila je stara oko mesec dana i izgledala je kao loptica od paperja, meka i topla, kao neka paučina, morska pena... Crne, okrugle, bistre okice naročito su se isticale na njenom „čovekolikom” licu. Bila je pametna kao i sve sove, sve je razumela i brzo učila. Za razliku od dnevnih grabljivica, one ne čereče svoj plen, već ga celog gutaju. Kako nemaju voljku i jaku želudačnu kiselinu, nesvarene delove hrane – kao što su kosti, koža, perje i dlaka plena koji pojedu, iz koga uzimaju kalcijum i fosfor neophodan za razvoj – izbacuju u vidu gvalica (izbljuvaka). Imajući u vidu da mlade sove počinju da izbacuju gvalice već s dvanaest dana starosti, znala sam da moram da joj obezbedim perje ili dlaku, da sama piletina nije dovoljna, pa sam rasporila jedan stari jastuk i svaki drugi dan piletinu valjala u iseckano perje. I delovalo je. Moja sova je počela da izbacuje gvalice, ishrana je bila dobra.
U odgajanju mlade šumske sove mnogo mi je pomogao sajt jednog Britanca koji je imao bogatog iskustva u tome. Čitala sam i pratila njegova uputstva i moja sova je bila zdrava i dobro je napredovala. Nakon mesec dana u ishranu sam joj uvela i miševe, iz početka mrtve, a kasnije – kad je već bila spremna za izletanje – imala je na jelovniku i žive miševe koje je učila da lovi. Bila je veličanstvena, u početku trapava, a kasnije brza i hitra kao strela, pravi mali „mišomor”!
Tokom dva meseca, koliko je bila kod nas, danju bi se negde zavukla i spavala, a noću letela po kući, posmatrala spoljašnji svet kroz prozore i povremeno cijukala. Vremenom je cijukanje prešlo u neku vrstu sablasnog vrištanja, zbog čega su mnoge sove ozloglašene da predskazuju smrt i nesreću, da dolaze po dušu onoga na čiji su krov sletele, pa ih se mnogi plaše, proganjaju i ubijaju, pokušavajući tako da sove prikažu kao štetočine i bića povezana s mračnim silama. Međutim, ne samo što nemaju nikakvih zlokobnih i predskazujućih sposobnosti, nego su veoma plašljive ptice.
Kako su dani odmicali, sve sam više bivala zaljubljena u sovu, vezivala se za to visokointeligentno stvorenje, uživala posmatrajući je i očima gutala svaki njen pokret kako bih što više zapamtila. Nisam je mnogo fotografisala, jer su sove noćne ptice i imaju veoma osetljive oči, ali ipak nemaju infracrveni vid, ne vide u mrklom mraku, već im je potrebno slabo svetlo, makar i bleda mesečina.
Ono što nisam znala, a što sam naučila brinući o šumskoj sovi, jeste da ova vrsta strašno voli da se kupa. Bila sam veoma sumnjičava kad sam negde pročitala taj podatak, ali sam ipak u posudu sipala vodu. Čim sam joj pokazala vodu, gotovo odmah je došla da se kupa. Bilo je zadivljujuće gledati je kako se kupa, kad znam da jedva i da pije vodu. Voda joj je toliko prijala da je nakon kupanja bila mokra i natopljena kao mali sunđer. Od tog trenutka redovno se kupala, barem dva, a nekad i tri puta nedeljno. Bila je to jedna čista sova.
A onda je došao i dan rastanka. Od samog susreta s ovom bebom šumske sove znala sam da ne želim da je držim u zatočeništvu i da ću je čim odraste pustiti u prirodu. Kako sam znala kad je taj trenutak? Pre svega čekala sam da izmitari sve paperje naraslo od kada se ispilila iz jajeta u predivno svilenkasto smeđe perje odrasle šumske sove. Takođe, znala sam da mlade šumske sove ostaju sa svojim roditeljima dok ne napune dva i po do tri meseca. Od tog trenutka roditelji ih više ne hrane i one su prepuštene sebi. Osim toga, videla sam i po mojoj sovi da je spremna da ide. I tako sam joj otvorila vrata balkona i rekla joj da je slobodna. Mudrica je razumela sve što sam joj rekla i iste noći nestala iz našeg doma.
Iako je do kraja ostala divlja ptica, znala sam da sova gajena u kućnim uslovima neće odmah uspeti da se snađe u prirodi, bar što se tiče lova. Zato sam joj naredne noći, za svaki slučaj, na balkonu s kog je odletela ostavila (mrtvog) miša. Čekala sam je do kasno u noć, ali se nije pojavila. Otišla sam na spavanje razočarana i tužna što je makar još jednom nisam videla i što nije došla „kući na klopu”. Međutim, ujutro miša u posudici nije bilo... Ipak je dolazila. Bila sam srećna da je živa i da zna gde uvek može da nađe hranu ako ne uspe da za tu noć ulovi plen. Još povremeno, za vreme kišnih noći, poput nekog malog šumskog duha, dođe i odnese miša i ja sam srećna. Srećna što znam da je živa, što ume i sama da lovi, a pre svega što sam othranila tako divnu pticu koja je u mnogim narodima smatrana simbolom mudrosti. Zbog toga ne treba da čudi što se na grčkom novčiću od jednog evra nalazi replika čuvene tetradrahme iz 4. veka pre naše ere s likom jedne druge vrste sove – kukumavke (Athene noctua).
