• Кукувије – породица Tytonidae (у ову породицу спада само кукувија) и

• Праве сове – породица Strigidae (све остале врсте сова).

Код нас живи неколико врста сова. Највећа међу њима, а уједно и највећа у Европи и западном Палеарктику, јесте велика ушара или буљина (Bubo bubo). Она је нешто мања од орла крсташа, али је већа од снежне сове. Храни се ситним сисарима, јежевима и птицама, међутим, ако јој се пружи прилика, може да улови и зеца или лисицу. Име је добила по великим перјаним ушкама на врху главе које немају никакве везе с ушним отворима који су ниже на глави. Код већине сова по спољашњости се не могу разликовати мужјак и женка, јер су и по боји и величини потпуно исти. Међутим, мужјак и женка буљине разликују се управо по перјаним ушкама које су код женке више спуштене надоле. Ова птица данас се гнезди у брдовитим пределима на стенама и литицама, далеко од људи, иако је некада било и у рушевинама око Калемегдана. Код нас је веома ретка и угрожена, због прогањања, уништавања станишта и веровања да може да понесе јагње или овцу.

Кукувија (Tyto alba) и кукумавка (Athene noctua) су синатропне врсте, живе близу човека, у градском окружењу и сеоским домаћинствима, свугде где има отворених ливада с ниским жбунастим растињем на коме могу да лове ситне глодаре. Гнезде се у старим звоницима цркава, на таванима, амбарима, у шупљинама дрвећа и рупама у зиду. Обе врсте познате су по нимало пријатном оглашавању, по чему су и добиле име. Међутим, као и остале врсте и ове су изузетно корисне и веома симпатичне птице. Кукумавка је мала сова, округле и одозго спљоштене главе, на кратком врату, жутих очију и здепастог тела. Смеђе је боје перја с белим пегицама. Храни се првенствено крупним инсектима, ноћним лептирима, а на јеловнику се нађу и понеки миш или волухарица. Кукувија је сова величине вране, издуженог тела и „срцастог лица” беле боје. Груди, стомак и ноге су жућкасте боје, док су леђа и крила боје рђе, а читаво тело прошарано је тамним пегицама. Лет кукувије је бешуман, захваљујући нарочитом перју с унутрашње стране крила које спречава стварање оштрих шумова приликом летења. Кукувија и кукумавка су станарице, што значи да су код нас присутне током читаве године. Миграторна кретања позната су само код младих птица које још нису полно зреле. Одрасле јединке се не селе и не удружују у групе.

Још једна синантропна врста је и мала ушара или утина (Asio otus) која се некада гнездила само по шумама, а данас је има свугде у близини човека, по парковима и двориштима. Име је добила по перјаним „ушкама” као и велика ушара. Мала ушара је, за разлику од већине сова, веома друштвена птица, јер се удружује у такозвана зимска јата. Током зиме птице са севера селе се јужније и, окупљене у неком парку, дане проводе спавајући, а ноћу крећу у лов на мишеве. Како се лик кукумавке налази на грчкој кованици од једног евра, тако је и силуета мале ушаре постала заштитни знак „гуаране”. Управо захваљујући помоћи „гуаране”, последњих година се, због повећане хајке на сове као штеточине, спроводи програм мотрења и бројања малих ушара у читавој Србији.

Најмања „ушата” сова наших крајева је ћук (Otus scops), која је добила име по оглашавању („ћук”) које можемо да чујемо с пролећних вечери по парковима и шумарцима и око насеља. Перје ћука је сиве боје, прошарано попут коре дрвета у чијим се дупљама и гнезди. Миграторна је врста и сели се с јесени у Африку. Ова сова претежно се храни инсектима и ноћним лептирима.

У шумама наше земље живи неколико врста сова. Најчешћа врста је шумска сова (Strix aluco) позната по свом оглашавању: хуу-ху-ху. Боја перја јавља се у два облика: смеђе-риђем или сивом. Храни се глодарима, птицама, а уме да улови и рибу. За разлику од већине сова које имају жуту или наранџасту боју очију, шумска сова има тамне беоњаче. Гнезди се претежно у напуштеним дупљама веверица, али заузима и напуштена гнезда сврака. Понегде се по веома старим, нарочито четинарским, шумама гнезди и уралска сова (Strix uralensis). Као и шумска сова, и уралска је без перјаних ушки с округлим „лицем”. Очи су ситне и црне. Уралска сова у поређењу с осталим врстама има знатно дужи реп, па се према томе назива још и дугорепа сова. Храни се претежно птицама величине сојке, али и глодарима. Пар уралских сова годишње подигне свега два-три младунца.

У мрачним четинарским шумама гнезде се гаћаста кукумавка (Aegolius funereus и свега неколико парова мале сове или врапчарке (Glaucidium passerinum), најмање европске сове, која је једва нешто већа од чворка. Врапчарка је смеђег перја с белим тачкицама. Гнезди се у напуштеним дупљама детлића, а храни малим птицама и глодарима које лови претежно у сумрак.

У ритским подручјима Војводине гнезди се и ритска сова (Asio flammeus). По спољашњем изгледу помало подсећа на малу ушару, с тим што су јој перјане ушке мање и постављене на горњем рубу „вела”, некако одмах изнад очију. Ова сова се мимо обичаја других врста гнезди на тлу, у високом ритском растињу. Као и мала ушара, и ова врста је друштвена па се зими окупља у јата. Да би одбранила лако доступно гнездо с младунцима од грабљивица, ритска сова понекад се понаша као да је „подивљала”. Наиме, она кружи, изводи акробације у ваздуху и удара крилима једно о друго, све да би привукла пажњу насртљивца и одвукла га од гнезда где су јаја или млади.

Једине врсте које не живе код нас, већ на крајњем северу континента, јесу сова јастребача (Surnia ulula), снежна (Nyctea scandiaca) и лапонска сова (Strix nebulosa).

Сове родитељи веома су пожртвовани и никада неће оставити младунца на цедилу, без обзира на то што нам се чини да је оно испало из гнезда, остављено на милост и немилост усред парка... Због тога је веома важно да знамо да младе сове испале из гнезда не треба носити кући, већ попети на неко најближе дрво, а родитељи ће по њиховом цијукању знати где треба да испоруче храну. Наравно, треба реаговати ако је птица повређена, али у супротном треба је оставити тамо где је.

Сове, оличења мудрости, бића мрака, стидљиве и плашљиве, веома су важан еколошки чинилац у сузбијању глодара и зато нам није свеједно колико их имамо, јер су изузетно корисне. Мишеви које једна породица кукувија потамани за годину дана поједу најмање онолико сточне хране колико је потребно једној крави. Дакле, сове не треба сматрати непријатељима, не треба их терати и убијати, већ им пружити прилику да се несметано гнезде у парковима и старим зградама и да изводе своје младе, а оне ће нам се одужити на посебан начин, како само то сове умеју.