U biblioteci Zoološkog centra u Minhenu Julijana Kepke sedi za pisaćim stolom, utonula u čitanje novina. S nevericom prati izveštaj o avionskoj nesreći jemenske letelice „erbas 310” koja se 30. juna ove godine, na putu od Pariza prema Komorskim ostrvima, srušila u Indijski okean. Od sto četrdeset dva putnika i jedanaest članova posade, nesreću je nekim čudom preživela samo četrnaestogodišnja Bahija Bakari.
Bahija, koja je s roditeljima i troje mlađe braće i sestara živela u predgrađu glavnog grada Francuske, s majkom je putovala na Komorska ostrva da letnji raspust provede s bakom i dedom. U jednom trenutku, kako novinski izveštači prenose Bahijino svedočenje, u avionu je nastupio haos. Nesvesna šta se tačno događa, devojčica je pokušala da uhvati majku za ruku. Želela je da od majke, kao i mnogo puta pre toga, čuje utešne i ohrabrujuće reči. Bilo je kasno, avion je naglo gubio visinu i silovito se obrušavao prema okeanu.
Devojčica je verovatno izgubila svest, jer je sledeće čega se seća bilo da se našla u vodi. Učinilo joj se da čuje glasove oko sebe, ali nikoga od ljudi nije mogla da razazna, jer se okean stopio s tamom koja se nad njim nadvila. Bahija Bakari, koja je, po svedočenju njenog oca, izuzetno osetljivo i nežno devojče, uz to ne zna ni da pliva, grčevito se uhvatila za nešto što je u pravi čas promaklo pored nje. Iako nije utvrđeno šta je to moglo da bude, najverovatnije se radilo o delu stradalog aviona.
„Erbas 310” uleteo je u jaku oluju i izgubio bitku s nepogodom. Bitku je dobila jedino Bahija koja je, grčevito se držeći verovatno za deo kabine, plutala u okeanu od pola dva ujutru pa sve do tri sata posle podne, više od trinaest najdužih sati u njenom životu. Napokon su je u moru spazili mornari s broda koji je, srećom, tuda prolazio.
Julijana Kepke je, duboko uzdišući, digla pogled s novina, naočare su joj se zamaglile od suza. Iznova su joj se, po ko zna koji put, vratile slike avionske nesreće koju je ona, slično maloj Bahiji, preživela 1971. godine.
Bio je Badnji dan, Julijana Kepke je tada imala sedamnaest godina. Uspela je da nagovori majku da praznik provedu u Pukapiju, smeštenom duboko u amazonskim šumama. Doduše, Mariju Kepke nije trebalo mnogo nagovarati, jedva je čekala da se ponovo pridruži Hansu Kepkeu, svom suprugu. Njih dvoje, oboje po profesiji zoolozi, godinama su boravili u zabačenoj istraživačkoj stanici severno od Pukapija. Marija se radovala kao dete što se, kako je uvek naglašavala, vraća „u srce planete Zemlje”.
Zajedno s još devedeset putnika, Julijana i Marija Kepke ukrcale su se u avion kompanije „Lokid ilektra” u Limi, glavnom gradu Perua. Let koji ih je preko Anda vodio do Pukapija trebalo je da traje oko jedan sat. Čim se letelica vinula, majka i kćerka su se značajno pogledale. Nijedna nije želela da izgovori ono na šta su obe u istom trenutku pomislile. Samo da sve prođe kako treba, kompanija kojom su letele bila je na zlu glasu jer su im već dva aviona doživela udes. Prvih dvadesetak minuta sve je teklo glatko. Julijana i Marija Kepke gotovo da su se nadvikivale s ostalim putnicima koji su veselo čavrljali i smejali se naglas. Iznenada, letelica je uletela u guste oblake i, kao predskazanje nesreće, snažno poskočila i jako se zatresla. U kabini je, kao da je neko naglo ugasio radio, nastupio zlokoban muk.
Julijana se okrenula majci pokušavajući da je uhvati za ruku. Želela je da od nje, kao i do tada, čuje reči ohrabrenja. Inače uvek vedra i puna vere da ništa loše ne može da se dogodi, Marija Kepke samo je izgovorila: „Ovo je kraj!” Majčina rečenica Julijanu je pogodila kao mačem. Nije o tome stigla ni da razmisli, a avion se već strmoglavio prema zemlji.
Poslednje čega se Julijana seća, kad je pogledala kroz prozor aviona, bio je motor koji gori i krilo po kome su lizali plamenovi. Kasnije se ispostavilo da je grom udario i jedan od motora pretvorio u buktinju. Letelica više nije mogla da se održi u vazduhu. Oko Julijane leteli su pokloni uvijeni u raznobojnu ukrasnu hartiju, prtljag je kao iz katapulta izletao iz mreža iznad glava putnika koji su vrištali u panici.
Avion se raspao još u vazduhu. Julijana Kepke je očigledno u tim zlokobnim sekundama izgubila svest.
Kad se povratila, oko nje je, kako joj se učinilo, vladala potpuna tišina, kao da se planeta zaustavila i sav život u trenutku iščezao. Vraćale su joj se slike krošnji prema kojima je letela i koje su joj, istraga je to dokazala, ublažile pad i spasle život.
Iako je pala s visine od više od tri hiljade metara, imala je utisak da nema ozbiljnijih povreda. Polako je dizala jednu, pa drugu ruku, pokušala da pokrene noge, obazrivo okretala glavu levo, pa desno. Grudi joj je presekao parajući bol: znala je da je polomila ključnu kost. Osim te ozbiljne povrede, imala je ogromnu ogrebotinu iznad desnog oka i duboke rane po nogama i rukama.
Pošto je Julijana, kako su je roditelji naučili, uvek bila sklona da za sve nađe naučno objašnjenje, trudila se da sebi objasni kako je preživela. U tom trenutku još nije prikupila dovoljno snage da istraži šta joj je s majkom, da li je možda i ona uspela da preživi. A ostali putnici i članovi posade?
Vrtela je po glavi različite ideje o tome kako je uspela da ostane u jednom komadu. Učinilo joj se da je najbliže pameti da je bila vezana za niz sedišta koja su se u vazduhu, kad se avion raspao, vrtela u krug, poput helikopterske elise.
Možda je to ublažilo pad pre nego što su je u nedra primile guste krošnje drveća i spustile na zemlju.
Julijana Kepke osvestila se tek u devet sati narednog jutra, to pouzdano zna jer sat nije prestao da joj radi. Bila je u nesvesti čitavo poslepodne i celu noć. Bez obzira na to što se još nije usuđivala da krene i istraži da li ima još preživelih, u dubini duše osećala je da je sasvim sama u prašumi.
Borba za opstanak tek joj je predstojala. Spasilačke ekipe nisu mogle tako brzo da je otkriju u gustoj i nepristupačnoj šumi. Srećom da južnoamerička prašuma i opasnosti koje u njoj vrebaju za Julijanu nisu bile nepoznanica. Zajedno s roditeljima provela je dve godine u istraživačkoj stanici i od njih naučila dragocene lekcije o preživljavanju u tim uslovima.
Znala je da su paukovi, muve, komarci i mravi isto toliko opasni koliko i jaguari. Prisetila se reči svog oca: šansa da se izvuče iz prašume povećavala se ukoliko nađe neki potok ili rečicu i krene njenim tokom – vodeni tok u bespuću je neka vrsta autoputa u civilizovanim krajevima. Šta s hranom?
Osim kesice slatkiša, koju je otkrila u olupini aviona, nije imala ništa drugo za jelo. Oko nje bilo je puno raznih plodova, ali Julijana je znala da je većina otrovna. Našla je podugačku motku i, duboko uzdahnuvši, krenula u nepoznato. Ubrzo je naletela na rečicu i krenula njenim tokom.
Osim bolova koje je osećala, na sav užas otkrila je da joj se rana na ruci zagadila – muve i komarci položili su ispod njene kože jaja iz kojih su počele da se legu larve.
Nemajući drugog izbora, uprkos sve većoj nemoći od bolova, gladi, rana koje su se „rascvetavale”, Julijana je nastavljala dalje.
Pretila joj je opasnost i od krokodila, pirana. Kad bi na obali ugledala ogromnog gmizavca, ubeđivala je sebe da nema razloga za strah.
I to je naučila od roditelja – krokodili uglavnom nikad neće napasti čoveka ukoliko se ne osete ugroženim. Jednostavno bi sačekala da se krokodil povuče u vodu i potom ga, u širokom krugu, zaobišla.
Posle deset dana i, kako se kasnije ispostavilo, oko dvadeset pređenih kilometara, izgladnela i onemoćala, Julijana Kepke naišla je na mali čamac u rečici za koju je kasnije saznala da se zove Šebonija. Srce joj je poskočilo od sreće.
Nedaleko od obale ugledala je i kolibu od pruća. Mogla je da odahne, spas je na pomolu. Te noći, uvijena u najlon koji je našla u kolibi, prvi put je mogla na miru da odspava, ne strahujući od divljih zveri i uboda komaraca i drugih insekata.
Narednog jutra čula je ljudske glasove. Ipak nije sama na čitavoj planeti, pomislila je i prvi put za tih jedanaest dana gorko zaplakala. Ubrzo se našla oči u oči s trojicom drvoseča koji su, čim im je rekla da je preživela pad aviona, znali o kome se radi.
Svi mediji u Peruu, naravno i u čitavom svetu, izveštavali su o tragediji, navodeći ime Julijane Kepke. Nisu joj dozvolili dalje da govori.
Jedan od drvoseča uzeo ju je u naručje, odneo do kola i brže-bolje prevezao u bolnicu u najbližem gradu.
Julijanu Kepke, duboko zanetu u sećanje, naglo je prekinuo neki muškarac koji je došao da uzme knjigu iz biblioteke. Kad je video koji tekst čita iz novina, zagledao se u Julijanu i nasmešio joj se.
– Bilo mi je neprijatno da vam se ranije obratim – rekao joj je – ali samo da znate da vam se divim.
Voleo bih da mi kažete da li ste imali priliku da upoznate bilo koga ko je doživeo sličnu sudbinu kao i vi?
Recimo, Vesnu Vulović?
Od svih osoba koje su jedine preživele nesreću, Vesna Vulović i dalje drži Ginisov rekord, jer je pala s najveće visine:
10.160 metara. Dogodilo se to 26. januara 1972. godine iznad Srpske Kamenice, u današnjoj Republici Češkoj.
Radilo se o „Jatovom” avionu DC9-30. Vesna je bila vezana za sedište u zadnjem delu aviona koje je, spojeno s toaletom, palo na snegom pokrivenu planinu.
Vesna Vulović, koja je tada imala dvadeset dve godine, nije ni bila planirana za taj let, zamenila je stjuardesu koja se takođe zvala Vesna.
Inače, Vesni Vulović je Ginisovu titulu uručio Pol Mekartni, bivši član „Bitlsa”.
OSTALI UDESI U KOJIMA JE PREŽIVELA SAMO PO JEDNA OSOBA
20. januar 1985. godine – čarter let avio-kompanije „Lokid ilektra” od Rinoa do Mineapolisa. Poginulo 64 putnika i šest članova posade, preživeo samo jedan sedamnaestogodišnjak. 3. januar 1987. godine – „varig 707-300”, u blizini Abidžana, Obala Slonovače. Osim jednog putnika, ostalih 38 poginulo, zajedno s 12 članova posade. 16. avgust 1987. godine – „Nortvest MD82”, Detroit, SAD. Poginulo šest članova posade i 148 putnika (nastradalo i dvoje ljudi na zemlji, kad se avion srušio). Čudom se spasla četvorogodišnja devojčica. 14. novembar 1992. godine – „Vijetnam erlajnz”, u Vijetnamu. Poginulo šest članova posade, od 25 putnika jedan je preživeo. 20. novembar 1993. godine – „Avioimpeks”, u blizini Ohrida, Makedonija. Poginulo osam članova posade i 115 od 116 putnika. 17. mart 1995. godine – „Interkontinental Kolombija DC9-10”, Kolumbija. Od 47 putnika, preživela samo devetogodišnja devojčica, poginulo svih pet članova posade. 3. septembar 1997. godine – „Vijetnam erlajnz”, Pnom Pen, Kambodža. Preživelo jedno dete, poginulo ukupno 65 osoba. 15. decembar 1997. godine – „Tadžekistan erlajnz”, Ujedinjeni Arapski Emirati. Od devet, preživeo jedan član posade, poginulo svih 77 putnika. 6. mart 2003. godine – „Er Alžeri”, u Alžiru. Od šest preživeo jedan član posade, poginulo svih 97 putnika. 8. jul 2003. godine – „Sudan ervejz”, u Sudanu. Nije preživeo niko od jedanaest članova posade, a od 106 putnika, samo jedan trogodišnji dečak. 27. avgust 2006. godine – „Delta konekšn”, Leksington, SAD. Jedan član posade preživeo, ostalo dvoje poginulo kao i svih 47 putnika.
Bahija, koja je s roditeljima i troje mlađe braće i sestara živela u predgrađu glavnog grada Francuske, s majkom je putovala na Komorska ostrva da letnji raspust provede s bakom i dedom. U jednom trenutku, kako novinski izveštači prenose Bahijino svedočenje, u avionu je nastupio haos. Nesvesna šta se tačno događa, devojčica je pokušala da uhvati majku za ruku. Želela je da od majke, kao i mnogo puta pre toga, čuje utešne i ohrabrujuće reči. Bilo je kasno, avion je naglo gubio visinu i silovito se obrušavao prema okeanu.
Devojčica je verovatno izgubila svest, jer je sledeće čega se seća bilo da se našla u vodi. Učinilo joj se da čuje glasove oko sebe, ali nikoga od ljudi nije mogla da razazna, jer se okean stopio s tamom koja se nad njim nadvila. Bahija Bakari, koja je, po svedočenju njenog oca, izuzetno osetljivo i nežno devojče, uz to ne zna ni da pliva, grčevito se uhvatila za nešto što je u pravi čas promaklo pored nje. Iako nije utvrđeno šta je to moglo da bude, najverovatnije se radilo o delu stradalog aviona.
„Erbas 310” uleteo je u jaku oluju i izgubio bitku s nepogodom. Bitku je dobila jedino Bahija koja je, grčevito se držeći verovatno za deo kabine, plutala u okeanu od pola dva ujutru pa sve do tri sata posle podne, više od trinaest najdužih sati u njenom životu. Napokon su je u moru spazili mornari s broda koji je, srećom, tuda prolazio.
Julijana Kepke je, duboko uzdišući, digla pogled s novina, naočare su joj se zamaglile od suza. Iznova su joj se, po ko zna koji put, vratile slike avionske nesreće koju je ona, slično maloj Bahiji, preživela 1971. godine.
Bio je Badnji dan, Julijana Kepke je tada imala sedamnaest godina. Uspela je da nagovori majku da praznik provedu u Pukapiju, smeštenom duboko u amazonskim šumama. Doduše, Mariju Kepke nije trebalo mnogo nagovarati, jedva je čekala da se ponovo pridruži Hansu Kepkeu, svom suprugu. Njih dvoje, oboje po profesiji zoolozi, godinama su boravili u zabačenoj istraživačkoj stanici severno od Pukapija. Marija se radovala kao dete što se, kako je uvek naglašavala, vraća „u srce planete Zemlje”.
Zajedno s još devedeset putnika, Julijana i Marija Kepke ukrcale su se u avion kompanije „Lokid ilektra” u Limi, glavnom gradu Perua. Let koji ih je preko Anda vodio do Pukapija trebalo je da traje oko jedan sat. Čim se letelica vinula, majka i kćerka su se značajno pogledale. Nijedna nije želela da izgovori ono na šta su obe u istom trenutku pomislile. Samo da sve prođe kako treba, kompanija kojom su letele bila je na zlu glasu jer su im već dva aviona doživela udes. Prvih dvadesetak minuta sve je teklo glatko. Julijana i Marija Kepke gotovo da su se nadvikivale s ostalim putnicima koji su veselo čavrljali i smejali se naglas. Iznenada, letelica je uletela u guste oblake i, kao predskazanje nesreće, snažno poskočila i jako se zatresla. U kabini je, kao da je neko naglo ugasio radio, nastupio zlokoban muk.
Julijana se okrenula majci pokušavajući da je uhvati za ruku. Želela je da od nje, kao i do tada, čuje reči ohrabrenja. Inače uvek vedra i puna vere da ništa loše ne može da se dogodi, Marija Kepke samo je izgovorila: „Ovo je kraj!” Majčina rečenica Julijanu je pogodila kao mačem. Nije o tome stigla ni da razmisli, a avion se već strmoglavio prema zemlji.
Poslednje čega se Julijana seća, kad je pogledala kroz prozor aviona, bio je motor koji gori i krilo po kome su lizali plamenovi. Kasnije se ispostavilo da je grom udario i jedan od motora pretvorio u buktinju. Letelica više nije mogla da se održi u vazduhu. Oko Julijane leteli su pokloni uvijeni u raznobojnu ukrasnu hartiju, prtljag je kao iz katapulta izletao iz mreža iznad glava putnika koji su vrištali u panici.
Avion se raspao još u vazduhu. Julijana Kepke je očigledno u tim zlokobnim sekundama izgubila svest.
Kad se povratila, oko nje je, kako joj se učinilo, vladala potpuna tišina, kao da se planeta zaustavila i sav život u trenutku iščezao. Vraćale su joj se slike krošnji prema kojima je letela i koje su joj, istraga je to dokazala, ublažile pad i spasle život.
Iako je pala s visine od više od tri hiljade metara, imala je utisak da nema ozbiljnijih povreda. Polako je dizala jednu, pa drugu ruku, pokušala da pokrene noge, obazrivo okretala glavu levo, pa desno. Grudi joj je presekao parajući bol: znala je da je polomila ključnu kost. Osim te ozbiljne povrede, imala je ogromnu ogrebotinu iznad desnog oka i duboke rane po nogama i rukama.
Pošto je Julijana, kako su je roditelji naučili, uvek bila sklona da za sve nađe naučno objašnjenje, trudila se da sebi objasni kako je preživela. U tom trenutku još nije prikupila dovoljno snage da istraži šta joj je s majkom, da li je možda i ona uspela da preživi. A ostali putnici i članovi posade?
Vrtela je po glavi različite ideje o tome kako je uspela da ostane u jednom komadu. Učinilo joj se da je najbliže pameti da je bila vezana za niz sedišta koja su se u vazduhu, kad se avion raspao, vrtela u krug, poput helikopterske elise.
Možda je to ublažilo pad pre nego što su je u nedra primile guste krošnje drveća i spustile na zemlju.
 |
Tek mnogo godina kasnije Julijana Kepke vratila se na mesto gde se srušio avion i okončao živote mnogih, uključujući i njene majke. |
Julijana Kepke osvestila se tek u devet sati narednog jutra, to pouzdano zna jer sat nije prestao da joj radi. Bila je u nesvesti čitavo poslepodne i celu noć. Bez obzira na to što se još nije usuđivala da krene i istraži da li ima još preživelih, u dubini duše osećala je da je sasvim sama u prašumi.
Borba za opstanak tek joj je predstojala. Spasilačke ekipe nisu mogle tako brzo da je otkriju u gustoj i nepristupačnoj šumi. Srećom da južnoamerička prašuma i opasnosti koje u njoj vrebaju za Julijanu nisu bile nepoznanica. Zajedno s roditeljima provela je dve godine u istraživačkoj stanici i od njih naučila dragocene lekcije o preživljavanju u tim uslovima.
Znala je da su paukovi, muve, komarci i mravi isto toliko opasni koliko i jaguari. Prisetila se reči svog oca: šansa da se izvuče iz prašume povećavala se ukoliko nađe neki potok ili rečicu i krene njenim tokom – vodeni tok u bespuću je neka vrsta autoputa u civilizovanim krajevima. Šta s hranom?
Osim kesice slatkiša, koju je otkrila u olupini aviona, nije imala ništa drugo za jelo. Oko nje bilo je puno raznih plodova, ali Julijana je znala da je većina otrovna. Našla je podugačku motku i, duboko uzdahnuvši, krenula u nepoznato. Ubrzo je naletela na rečicu i krenula njenim tokom.
Osim bolova koje je osećala, na sav užas otkrila je da joj se rana na ruci zagadila – muve i komarci položili su ispod njene kože jaja iz kojih su počele da se legu larve.
Nemajući drugog izbora, uprkos sve većoj nemoći od bolova, gladi, rana koje su se „rascvetavale”, Julijana je nastavljala dalje.
Pretila joj je opasnost i od krokodila, pirana. Kad bi na obali ugledala ogromnog gmizavca, ubeđivala je sebe da nema razloga za strah.
I to je naučila od roditelja – krokodili uglavnom nikad neće napasti čoveka ukoliko se ne osete ugroženim. Jednostavno bi sačekala da se krokodil povuče u vodu i potom ga, u širokom krugu, zaobišla.
Posle deset dana i, kako se kasnije ispostavilo, oko dvadeset pređenih kilometara, izgladnela i onemoćala, Julijana Kepke naišla je na mali čamac u rečici za koju je kasnije saznala da se zove Šebonija. Srce joj je poskočilo od sreće.
Nedaleko od obale ugledala je i kolibu od pruća. Mogla je da odahne, spas je na pomolu. Te noći, uvijena u najlon koji je našla u kolibi, prvi put je mogla na miru da odspava, ne strahujući od divljih zveri i uboda komaraca i drugih insekata.
Narednog jutra čula je ljudske glasove. Ipak nije sama na čitavoj planeti, pomislila je i prvi put za tih jedanaest dana gorko zaplakala. Ubrzo se našla oči u oči s trojicom drvoseča koji su, čim im je rekla da je preživela pad aviona, znali o kome se radi.
Svi mediji u Peruu, naravno i u čitavom svetu, izveštavali su o tragediji, navodeći ime Julijane Kepke. Nisu joj dozvolili dalje da govori.
Jedan od drvoseča uzeo ju je u naručje, odneo do kola i brže-bolje prevezao u bolnicu u najbližem gradu.
Julijanu Kepke, duboko zanetu u sećanje, naglo je prekinuo neki muškarac koji je došao da uzme knjigu iz biblioteke. Kad je video koji tekst čita iz novina, zagledao se u Julijanu i nasmešio joj se.
– Bilo mi je neprijatno da vam se ranije obratim – rekao joj je – ali samo da znate da vam se divim.
Voleo bih da mi kažete da li ste imali priliku da upoznate bilo koga ko je doživeo sličnu sudbinu kao i vi?
Recimo, Vesnu Vulović?
 |
Vesna Vulović čudom je preživela pad sa 10.160 metara. |
Od svih osoba koje su jedine preživele nesreću, Vesna Vulović i dalje drži Ginisov rekord, jer je pala s najveće visine:
10.160 metara. Dogodilo se to 26. januara 1972. godine iznad Srpske Kamenice, u današnjoj Republici Češkoj.
Radilo se o „Jatovom” avionu DC9-30. Vesna je bila vezana za sedište u zadnjem delu aviona koje je, spojeno s toaletom, palo na snegom pokrivenu planinu.
Vesna Vulović, koja je tada imala dvadeset dve godine, nije ni bila planirana za taj let, zamenila je stjuardesu koja se takođe zvala Vesna.
Inače, Vesni Vulović je Ginisovu titulu uručio Pol Mekartni, bivši član „Bitlsa”.
OSTALI UDESI U KOJIMA JE PREŽIVELA SAMO PO JEDNA OSOBA
20. januar 1985. godine – čarter let avio-kompanije „Lokid ilektra” od Rinoa do Mineapolisa. Poginulo 64 putnika i šest članova posade, preživeo samo jedan sedamnaestogodišnjak. 3. januar 1987. godine – „varig 707-300”, u blizini Abidžana, Obala Slonovače. Osim jednog putnika, ostalih 38 poginulo, zajedno s 12 članova posade. 16. avgust 1987. godine – „Nortvest MD82”, Detroit, SAD. Poginulo šest članova posade i 148 putnika (nastradalo i dvoje ljudi na zemlji, kad se avion srušio). Čudom se spasla četvorogodišnja devojčica. 14. novembar 1992. godine – „Vijetnam erlajnz”, u Vijetnamu. Poginulo šest članova posade, od 25 putnika jedan je preživeo. 20. novembar 1993. godine – „Avioimpeks”, u blizini Ohrida, Makedonija. Poginulo osam članova posade i 115 od 116 putnika. 17. mart 1995. godine – „Interkontinental Kolombija DC9-10”, Kolumbija. Od 47 putnika, preživela samo devetogodišnja devojčica, poginulo svih pet članova posade. 3. septembar 1997. godine – „Vijetnam erlajnz”, Pnom Pen, Kambodža. Preživelo jedno dete, poginulo ukupno 65 osoba. 15. decembar 1997. godine – „Tadžekistan erlajnz”, Ujedinjeni Arapski Emirati. Od devet, preživeo jedan član posade, poginulo svih 77 putnika. 6. mart 2003. godine – „Er Alžeri”, u Alžiru. Od šest preživeo jedan član posade, poginulo svih 97 putnika. 8. jul 2003. godine – „Sudan ervejz”, u Sudanu. Nije preživeo niko od jedanaest članova posade, a od 106 putnika, samo jedan trogodišnji dečak. 27. avgust 2006. godine – „Delta konekšn”, Leksington, SAD. Jedan član posade preživeo, ostalo dvoje poginulo kao i svih 47 putnika.
