У библиотеци Зоолошког центра у Минхену Јулијана Кепке седи за писаћим столом, утонула у читање новина. С неверицом прати извештај о авионској несрећи јеменске летелице „ербас 310” која се 30. јуна ове године, на путу од Париза према Коморским острвима, срушила у Индијски океан. Од сто четрдесет два путника и једанаест чланова посаде, несрећу је неким чудом преживела само четрнаестогодишња Бахија Бакари.
Бахија, која је с родитељима и троје млађе браће и сестара живела у предграђу главног града Француске, с мајком је путовала на Коморска острва да летњи распуст проведе с баком и дедом. У једном тренутку, како новински извештачи преносе Бахијино сведочење, у авиону је наступио хаос. Несвесна шта се тачно догађа, девојчица је покушала да ухвати мајку за руку. Желела је да од мајке, као и много пута пре тога, чује утешне и охрабрујуће речи. Било је касно, авион је нагло губио висину и силовито се обрушавао према океану.
Девојчица је вероватно изгубила свест, јер је следеће чега се сећа било да се нашла у води. Учинило јој се да чује гласове око себе, али никога од људи није могла да разазна, јер се океан стопио с тамом која се над њим надвила. Бахија Бакари, која је, по сведочењу њеног оца, изузетно осетљиво и нежно девојче, уз то не зна ни да плива, грчевито се ухватила за нешто што је у прави час промакло поред ње. Иако није утврђено шта је то могло да буде, највероватније се радило о делу страдалог авиона.
„Ербас 310” улетео је у јаку олују и изгубио битку с непогодом. Битку је добила једино Бахија која је, грчевито се држећи вероватно за део кабине, плутала у океану од пола два ујутру па све до три сата после подне, више од тринаест најдужих сати у њеном животу. Напокон су је у мору спазили морнари с брода који је, срећом, туда пролазио.
Јулијана Кепке је, дубоко уздишући, дигла поглед с новина, наочаре су јој се замаглиле од суза. Изнова су јој се, по ко зна који пут, вратиле слике авионске несреће коју је она, слично малој Бахији, преживела 1971. године.
Био је Бадњи дан, Јулијана Кепке је тада имала седамнаест година. Успела је да наговори мајку да празник проведу у Пукапију, смештеном дубоко у амазонским шумама. Додуше, Марију Кепке није требало много наговарати, једва је чекала да се поново придружи Хансу Кепкеу, свом супругу. Њих двоје, обоје по професији зоолози, годинама су боравили у забаченој истраживачкој станици северно од Пукапија. Марија се радовала као дете што се, како је увек наглашавала, враћа „у срце планете Земље”.
Заједно с још деведесет путника, Јулијана и Марија Кепке укрцале су се у авион компаније „Локид илектра” у Лими, главном граду Перуа. Лет који их је преко Анда водио до Пукапија требало је да траје око један сат. Чим се летелица винула, мајка и кћерка су се значајно погледале. Ниједна није желела да изговори оно на шта су обе у истом тренутку помислиле. Само да све прође како треба, компанија којом су летеле била је на злу гласу јер су им већ два авиона доживела удес. Првих двадесетак минута све је текло глатко. Јулијана и Марија Кепке готово да су се надвикивале с осталим путницима који су весело чаврљали и смејали се наглас. Изненада, летелица је улетела у густе облаке и, као предсказање несреће, снажно поскочила и јако се затресла. У кабини је, као да је неко нагло угасио радио, наступио злокобан мук.
Јулијана се окренула мајци покушавајући да је ухвати за руку. Желела је да од ње, као и до тада, чује речи охрабрења. Иначе увек ведра и пуна вере да ништа лоше не може да се догоди, Марија Кепке само је изговорила: „Ово је крај!” Мајчина реченица Јулијану је погодила као мачем. Није о томе стигла ни да размисли, а авион се већ стрмоглавио према земљи.
Последње чега се Јулијана сећа, кад је погледала кроз прозор авиона, био је мотор који гори и крило по коме су лизали пламенови. Касније се испоставило да је гром ударио и један од мотора претворио у буктињу. Летелица више није могла да се одржи у ваздуху. Око Јулијане летели су поклони увијени у разнобојну украсну хартију, пртљаг је као из катапулта излетао из мрежа изнад глава путника који су вриштали у паници.
Авион се распао још у ваздуху. Јулијана Кепке је очигледно у тим злокобним секундама изгубила свест.
Кад се повратила, око ње је, како јој се учинило, владала потпуна тишина, као да се планета зауставила и сав живот у тренутку ишчезао. Враћале су јој се слике крошњи према којима је летела и које су јој, истрага је то доказала, ублажиле пад и спасле живот.
Иако је пала с висине од више од три хиљаде метара, имала је утисак да нема озбиљнијих повреда. Полако је дизала једну, па другу руку, покушала да покрене ноге, обазриво окретала главу лево, па десно. Груди јој је пресекао парајући бол: знала је да је поломила кључну кост. Осим те озбиљне повреде, имала је огромну огреботину изнад десног ока и дубоке ране по ногама и рукама.
Пошто је Јулијана, како су је родитељи научили, увек била склона да за све нађе научно објашњење, трудила се да себи објасни како је преживела. У том тренутку још није прикупила довољно снаге да истражи шта јој је с мајком, да ли је можда и она успела да преживи. А остали путници и чланови посаде?
Вртела је по глави различите идеје о томе како је успела да остане у једном комаду. Учинило јој се да је најближе памети да је била везана за низ седишта која су се у ваздуху, кад се авион распао, вртела у круг, попут хеликоптерске елисе.
Можда је то ублажило пад пре него што су је у недра примиле густе крошње дрвећа и спустиле на земљу.
Јулијана Кепке освестила се тек у девет сати наредног јутра, то поуздано зна јер сат није престао да јој ради. Била је у несвести читаво послеподне и целу ноћ. Без обзира на то што се још није усуђивала да крене и истражи да ли има још преживелих, у дубини душе осећала је да је сасвим сама у прашуми.
Борба за опстанак тек јој је предстојала. Спасилачке екипе нису могле тако брзо да је открију у густој и неприступачној шуми. Срећом да јужноамеричка прашума и опасности које у њој вребају за Јулијану нису биле непознаница. Заједно с родитељима провела је две године у истраживачкој станици и од њих научила драгоцене лекције о преживљавању у тим условима.
Знала је да су паукови, муве, комарци и мрави исто толико опасни колико и јагуари. Присетила се речи свог оца: шанса да се извуче из прашуме повећавала се уколико нађе неки поток или речицу и крене њеним током – водени ток у беспућу је нека врста аутопута у цивилизованим крајевима. Шта с храном?
Осим кесице слаткиша, коју је открила у олупини авиона, није имала ништа друго за јело. Око ње било је пуно разних плодова, али Јулијана је знала да је већина отровна. Нашла је подугачку мотку и, дубоко уздахнувши, кренула у непознато. Убрзо је налетела на речицу и кренула њеним током.
Осим болова које је осећала, на сав ужас открила је да јој се рана на руци загадила – муве и комарци положили су испод њене коже јаја из којих су почеле да се легу ларве.
Немајући другог избора, упркос све већој немоћи од болова, глади, рана које су се „расцветавале”, Јулијана је настављала даље.
Претила јој је опасност и од крокодила, пирана. Кад би на обали угледала огромног гмизавца, убеђивала је себе да нема разлога за страх.
И то је научила од родитеља – крокодили углавном никад неће напасти човека уколико се не осете угроженим. Једноставно би сачекала да се крокодил повуче у воду и потом га, у широком кругу, заобишла.
После десет дана и, како се касније испоставило, око двадесет пређених километара, изгладнела и онемоћала, Јулијана Кепке наишла је на мали чамац у речици за коју је касније сазнала да се зове Шебонија. Срце јој је поскочило од среће.
Недалеко од обале угледала је и колибу од прућа. Могла је да одахне, спас је на помолу. Те ноћи, увијена у најлон који је нашла у колиби, први пут је могла на миру да одспава, не страхујући од дивљих звери и убода комараца и других инсеката.
Наредног јутра чула је људске гласове. Ипак није сама на читавој планети, помислила је и први пут за тих једанаест дана горко заплакала. Убрзо се нашла очи у очи с тројицом дрвосеча који су, чим им је рекла да је преживела пад авиона, знали о коме се ради.
Сви медији у Перуу, наравно и у читавом свету, извештавали су о трагедији, наводећи име Јулијане Кепке. Нису јој дозволили даље да говори.
Један од дрвосеча узео ју је у наручје, однео до кола и брже-боље превезао у болницу у најближем граду.
Јулијану Кепке, дубоко занету у сећање, нагло је прекинуо неки мушкарац који је дошао да узме књигу из библиотеке. Кад је видео који текст чита из новина, загледао се у Јулијану и насмешио јој се.
– Било ми је непријатно да вам се раније обратим – рекао јој је – али само да знате да вам се дивим.
Волео бих да ми кажете да ли сте имали прилику да упознате било кога ко је доживео сличну судбину као и ви?
Рецимо, Весну Вуловић?
Од свих особа које су једине преживеле несрећу, Весна Вуловић и даље држи Гинисов рекорд, јер је пала с највеће висине:
10.160 метара. Догодило се то 26. јануара 1972. године изнад Српске Каменице, у данашњој Републици Чешкој.
Радило се о „Јатовом” авиону ДЦ9-30. Весна је била везана за седиште у задњем делу авиона које је, спојено с тоалетом, пало на снегом покривену планину.
Весна Вуловић, која је тада имала двадесет две године, није ни била планирана за тај лет, заменила је стјуардесу која се такође звала Весна.
Иначе, Весни Вуловић је Гинисову титулу уручио Пол Мекартни, бивши члан „Битлса”.
ОСТАЛИ УДЕСИ У КОЈИМА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА САМО ПО ЈЕДНА ОСОБА
20. јануар 1985. године – чартер лет авио-компаније „Локид илектра” од Риноа до Минеаполиса. Погинуло 64 путника и шест чланова посаде, преживео само један седамнаестогодишњак. 3. јануар 1987. године – „вариг 707-300”, у близини Абиџана, Обала Слоноваче. Осим једног путника, осталих 38 погинуло, заједно с 12 чланова посаде. 16. август 1987. године – „Нортвест МД82”, Детроит, САД. Погинуло шест чланова посаде и 148 путника (настрадало и двоје људи на земљи, кад се авион срушио). Чудом се спасла четворогодишња девојчица. 14. новембар 1992. године – „Вијетнам ерлајнз”, у Вијетнаму. Погинуло шест чланова посаде, од 25 путника један је преживео. 20. новембар 1993. године – „Авиоимпекс”, у близини Охрида, Македонија. Погинуло осам чланова посаде и 115 од 116 путника. 17. март 1995. године – „Интерконтинентал Коломбија ДЦ9-10”, Колумбија. Од 47 путника, преживела само деветогодишња девојчица, погинуло свих пет чланова посаде. 3. септембар 1997. године – „Вијетнам ерлајнз”, Пном Пен, Камбоџа. Преживело једно дете, погинуло укупно 65 особа. 15. децембар 1997. године – „Таџекистан ерлајнз”, Уједињени Арапски Емирати. Од девет, преживео један члан посаде, погинуло свих 77 путника. 6. март 2003. године – „Ер Алжери”, у Алжиру. Од шест преживео један члан посаде, погинуло свих 97 путника. 8. јул 2003. године – „Судан ервејз”, у Судану. Није преживео нико од једанаест чланова посаде, а од 106 путника, само један трогодишњи дечак. 27. август 2006. године – „Делта конекшн”, Лексингтон, САД. Један члан посаде преживео, остало двоје погинуло као и свих 47 путника.
Бахија, која је с родитељима и троје млађе браће и сестара живела у предграђу главног града Француске, с мајком је путовала на Коморска острва да летњи распуст проведе с баком и дедом. У једном тренутку, како новински извештачи преносе Бахијино сведочење, у авиону је наступио хаос. Несвесна шта се тачно догађа, девојчица је покушала да ухвати мајку за руку. Желела је да од мајке, као и много пута пре тога, чује утешне и охрабрујуће речи. Било је касно, авион је нагло губио висину и силовито се обрушавао према океану.
Девојчица је вероватно изгубила свест, јер је следеће чега се сећа било да се нашла у води. Учинило јој се да чује гласове око себе, али никога од људи није могла да разазна, јер се океан стопио с тамом која се над њим надвила. Бахија Бакари, која је, по сведочењу њеног оца, изузетно осетљиво и нежно девојче, уз то не зна ни да плива, грчевито се ухватила за нешто што је у прави час промакло поред ње. Иако није утврђено шта је то могло да буде, највероватније се радило о делу страдалог авиона.
„Ербас 310” улетео је у јаку олују и изгубио битку с непогодом. Битку је добила једино Бахија која је, грчевито се држећи вероватно за део кабине, плутала у океану од пола два ујутру па све до три сата после подне, више од тринаест најдужих сати у њеном животу. Напокон су је у мору спазили морнари с брода који је, срећом, туда пролазио.
Јулијана Кепке је, дубоко уздишући, дигла поглед с новина, наочаре су јој се замаглиле од суза. Изнова су јој се, по ко зна који пут, вратиле слике авионске несреће коју је она, слично малој Бахији, преживела 1971. године.
Био је Бадњи дан, Јулијана Кепке је тада имала седамнаест година. Успела је да наговори мајку да празник проведу у Пукапију, смештеном дубоко у амазонским шумама. Додуше, Марију Кепке није требало много наговарати, једва је чекала да се поново придружи Хансу Кепкеу, свом супругу. Њих двоје, обоје по професији зоолози, годинама су боравили у забаченој истраживачкој станици северно од Пукапија. Марија се радовала као дете што се, како је увек наглашавала, враћа „у срце планете Земље”.
Заједно с још деведесет путника, Јулијана и Марија Кепке укрцале су се у авион компаније „Локид илектра” у Лими, главном граду Перуа. Лет који их је преко Анда водио до Пукапија требало је да траје око један сат. Чим се летелица винула, мајка и кћерка су се значајно погледале. Ниједна није желела да изговори оно на шта су обе у истом тренутку помислиле. Само да све прође како треба, компанија којом су летеле била је на злу гласу јер су им већ два авиона доживела удес. Првих двадесетак минута све је текло глатко. Јулијана и Марија Кепке готово да су се надвикивале с осталим путницима који су весело чаврљали и смејали се наглас. Изненада, летелица је улетела у густе облаке и, као предсказање несреће, снажно поскочила и јако се затресла. У кабини је, као да је неко нагло угасио радио, наступио злокобан мук.
Јулијана се окренула мајци покушавајући да је ухвати за руку. Желела је да од ње, као и до тада, чује речи охрабрења. Иначе увек ведра и пуна вере да ништа лоше не може да се догоди, Марија Кепке само је изговорила: „Ово је крај!” Мајчина реченица Јулијану је погодила као мачем. Није о томе стигла ни да размисли, а авион се већ стрмоглавио према земљи.
Последње чега се Јулијана сећа, кад је погледала кроз прозор авиона, био је мотор који гори и крило по коме су лизали пламенови. Касније се испоставило да је гром ударио и један од мотора претворио у буктињу. Летелица више није могла да се одржи у ваздуху. Око Јулијане летели су поклони увијени у разнобојну украсну хартију, пртљаг је као из катапулта излетао из мрежа изнад глава путника који су вриштали у паници.
Авион се распао још у ваздуху. Јулијана Кепке је очигледно у тим злокобним секундама изгубила свест.
Кад се повратила, око ње је, како јој се учинило, владала потпуна тишина, као да се планета зауставила и сав живот у тренутку ишчезао. Враћале су јој се слике крошњи према којима је летела и које су јој, истрага је то доказала, ублажиле пад и спасле живот.
Иако је пала с висине од више од три хиљаде метара, имала је утисак да нема озбиљнијих повреда. Полако је дизала једну, па другу руку, покушала да покрене ноге, обазриво окретала главу лево, па десно. Груди јој је пресекао парајући бол: знала је да је поломила кључну кост. Осим те озбиљне повреде, имала је огромну огреботину изнад десног ока и дубоке ране по ногама и рукама.
Пошто је Јулијана, како су је родитељи научили, увек била склона да за све нађе научно објашњење, трудила се да себи објасни како је преживела. У том тренутку још није прикупила довољно снаге да истражи шта јој је с мајком, да ли је можда и она успела да преживи. А остали путници и чланови посаде?
Вртела је по глави различите идеје о томе како је успела да остане у једном комаду. Учинило јој се да је најближе памети да је била везана за низ седишта која су се у ваздуху, кад се авион распао, вртела у круг, попут хеликоптерске елисе.
Можда је то ублажило пад пре него што су је у недра примиле густе крошње дрвећа и спустиле на земљу.
 |
Тек много година касније Јулијана Кепке вратила се на место где се срушио авион и окончао животе многих, укључујући и њене мајке. |
Јулијана Кепке освестила се тек у девет сати наредног јутра, то поуздано зна јер сат није престао да јој ради. Била је у несвести читаво послеподне и целу ноћ. Без обзира на то што се још није усуђивала да крене и истражи да ли има још преживелих, у дубини душе осећала је да је сасвим сама у прашуми.
Борба за опстанак тек јој је предстојала. Спасилачке екипе нису могле тако брзо да је открију у густој и неприступачној шуми. Срећом да јужноамеричка прашума и опасности које у њој вребају за Јулијану нису биле непознаница. Заједно с родитељима провела је две године у истраживачкој станици и од њих научила драгоцене лекције о преживљавању у тим условима.
Знала је да су паукови, муве, комарци и мрави исто толико опасни колико и јагуари. Присетила се речи свог оца: шанса да се извуче из прашуме повећавала се уколико нађе неки поток или речицу и крене њеним током – водени ток у беспућу је нека врста аутопута у цивилизованим крајевима. Шта с храном?
Осим кесице слаткиша, коју је открила у олупини авиона, није имала ништа друго за јело. Око ње било је пуно разних плодова, али Јулијана је знала да је већина отровна. Нашла је подугачку мотку и, дубоко уздахнувши, кренула у непознато. Убрзо је налетела на речицу и кренула њеним током.
Осим болова које је осећала, на сав ужас открила је да јој се рана на руци загадила – муве и комарци положили су испод њене коже јаја из којих су почеле да се легу ларве.
Немајући другог избора, упркос све већој немоћи од болова, глади, рана које су се „расцветавале”, Јулијана је настављала даље.
Претила јој је опасност и од крокодила, пирана. Кад би на обали угледала огромног гмизавца, убеђивала је себе да нема разлога за страх.
И то је научила од родитеља – крокодили углавном никад неће напасти човека уколико се не осете угроженим. Једноставно би сачекала да се крокодил повуче у воду и потом га, у широком кругу, заобишла.
После десет дана и, како се касније испоставило, око двадесет пређених километара, изгладнела и онемоћала, Јулијана Кепке наишла је на мали чамац у речици за коју је касније сазнала да се зове Шебонија. Срце јој је поскочило од среће.
Недалеко од обале угледала је и колибу од прућа. Могла је да одахне, спас је на помолу. Те ноћи, увијена у најлон који је нашла у колиби, први пут је могла на миру да одспава, не страхујући од дивљих звери и убода комараца и других инсеката.
Наредног јутра чула је људске гласове. Ипак није сама на читавој планети, помислила је и први пут за тих једанаест дана горко заплакала. Убрзо се нашла очи у очи с тројицом дрвосеча који су, чим им је рекла да је преживела пад авиона, знали о коме се ради.
Сви медији у Перуу, наравно и у читавом свету, извештавали су о трагедији, наводећи име Јулијане Кепке. Нису јој дозволили даље да говори.
Један од дрвосеча узео ју је у наручје, однео до кола и брже-боље превезао у болницу у најближем граду.
Јулијану Кепке, дубоко занету у сећање, нагло је прекинуо неки мушкарац који је дошао да узме књигу из библиотеке. Кад је видео који текст чита из новина, загледао се у Јулијану и насмешио јој се.
– Било ми је непријатно да вам се раније обратим – рекао јој је – али само да знате да вам се дивим.
Волео бих да ми кажете да ли сте имали прилику да упознате било кога ко је доживео сличну судбину као и ви?
Рецимо, Весну Вуловић?
 |
Весна Вуловић чудом је преживела пад са 10.160 метара. |
Од свих особа које су једине преживеле несрећу, Весна Вуловић и даље држи Гинисов рекорд, јер је пала с највеће висине:
10.160 метара. Догодило се то 26. јануара 1972. године изнад Српске Каменице, у данашњој Републици Чешкој.
Радило се о „Јатовом” авиону ДЦ9-30. Весна је била везана за седиште у задњем делу авиона које је, спојено с тоалетом, пало на снегом покривену планину.
Весна Вуловић, која је тада имала двадесет две године, није ни била планирана за тај лет, заменила је стјуардесу која се такође звала Весна.
Иначе, Весни Вуловић је Гинисову титулу уручио Пол Мекартни, бивши члан „Битлса”.
ОСТАЛИ УДЕСИ У КОЈИМА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА САМО ПО ЈЕДНА ОСОБА
20. јануар 1985. године – чартер лет авио-компаније „Локид илектра” од Риноа до Минеаполиса. Погинуло 64 путника и шест чланова посаде, преживео само један седамнаестогодишњак. 3. јануар 1987. године – „вариг 707-300”, у близини Абиџана, Обала Слоноваче. Осим једног путника, осталих 38 погинуло, заједно с 12 чланова посаде. 16. август 1987. године – „Нортвест МД82”, Детроит, САД. Погинуло шест чланова посаде и 148 путника (настрадало и двоје људи на земљи, кад се авион срушио). Чудом се спасла четворогодишња девојчица. 14. новембар 1992. године – „Вијетнам ерлајнз”, у Вијетнаму. Погинуло шест чланова посаде, од 25 путника један је преживео. 20. новембар 1993. године – „Авиоимпекс”, у близини Охрида, Македонија. Погинуло осам чланова посаде и 115 од 116 путника. 17. март 1995. године – „Интерконтинентал Коломбија ДЦ9-10”, Колумбија. Од 47 путника, преживела само деветогодишња девојчица, погинуло свих пет чланова посаде. 3. септембар 1997. године – „Вијетнам ерлајнз”, Пном Пен, Камбоџа. Преживело једно дете, погинуло укупно 65 особа. 15. децембар 1997. године – „Таџекистан ерлајнз”, Уједињени Арапски Емирати. Од девет, преживео један члан посаде, погинуло свих 77 путника. 6. март 2003. године – „Ер Алжери”, у Алжиру. Од шест преживео један члан посаде, погинуло свих 97 путника. 8. јул 2003. године – „Судан ервејз”, у Судану. Није преживео нико од једанаест чланова посаде, а од 106 путника, само један трогодишњи дечак. 27. август 2006. године – „Делта конекшн”, Лексингтон, САД. Један члан посаде преживео, остало двоје погинуло као и свих 47 путника.
