Epidemija španske groznice, odnosno gripa (La Gripe Española, La Pesadilla), počela je pri kraju Prvog svetskog rata, 1918. godine. Za dve godine odnela je između dvadeset i pedeset miliona života. Znači, usmrtila je dva do tri puta više ljudi nego rat, bila kobnija od čuvene epidemija kuge iz 14. veka i za 25 nedelja ubila više ljudi nego sida za 25 godina!

Poznato je da uobičajene vrste gripa mogu da budu opasne za osobe slabog zdravlja, odojčad ili stare ljude. Međutim, španski grip bio je naročito poguban za mlade i zdrave osobe. Ova njegova osobenost bila je velika tajna sve donedavno. Najčešće bi za samo nekoliko sati onesposobio žrtvu, a već tokom narednog dana ona bi podlegla zbog izuzetno teškog zapaljenja pluća. Nažalost, i pored ovako nagle smrti bolest se proširila na čitav svet. Dogodila se najgora pandemija u istoriji (pandemija – od grčkog „pan” i „demos” – svi ljudi). Pošto je opustošila svet, španska groznica se povukla u junu 1920. godine, isto tako naglo kao što se pojavila.

Uprkos imenu, nije nastala u Španiji. Veruje se da je u pohod po svetu krenula iz američkih vojnih baza i proširila se prvo po Evropi kada se Amerika uključila u rat. Samo mesto nastanka zaraze bila je najverovatnije oblast Haskel u Kanzasu, poznata po uzgoju svinja, živine, stoke i po žitaricama, gde se grip pojavio u januaru 1918. godine. Zato su se, 4. marta iste godine, javili prvi slučajevi oboljenja među vojnicima u obližnjem regrutnom centru – bazi Fort Rajli. Razbolelo se 107 vojnika. Prekomande vojske u druge baze prenele su grip dalje. Zaraza se zatim proširila na čitavu Severnu Ameriku, Evropu, Aziju, Afriku, čak na arktički pojas i južni do Tihog okeana. Ratna dejstva samo su pomogla u tome – odnosno dotur hrane, ratne tehnike i trupa na front. Širenju gripa posebno je pogodovala dugotrajna rovovska borba u zapadnoj Evropi. Naziv španski grip (groznica) nastao je kada se zaraza iz Francuske prenela u Španiju, gde je obolelo više miliona ljudi. Ali, Španija nije bila u ratu, ni njena štampa pod cenzurom. Zato se nisu krile vesti o pogubnoj bolesti, što bi inače moglo loše da utiče na borbeni moral vojske. U savezničkim zemljama bilo je drugačije jer se pomišljalo da se Nemačka, posle hemijskog, odlučila za upotrebu nepoznatog – biološkog oružja.

Španska groznica promenila je način života mnogih ljudi. Zaštitne maske od gaze postale su neophodne i javno su deljene. Čak ni u tramvaj nije moglo da se uđe bez njih. Otvoreni su mnogobrojni karantini, a u neke gradove moglo je da se uđe samo s posebnom propusnicom. Sahrane su bile ograničene na samo 15 minuta, bolnice su postale tesne. Punile su se takvom brzinom da se javila nestašica lekara, pa su i studenti medicine morali da napuste fakultetske klupe kako bi pomagali u bolnicama. Pojavila se i velika potražnja mrtvačkih sanduka pa i grobara.

Od španske groznice umrlo je najmanje sedam miliona Indijaca, 700.000 Amerikanaca, 400.000 Francuza, 260.000 Japanaca, 250.000 Britanaca... I neke poznate ličnosti bile su njene žrtve: brazilski predsednik Alveš, francuski pesnik Apoliner, Edmon Rostan, autor komada „Sirano de Beržerak”, pesnik i novinar Džon Rid, kćerka Sigmunda Frojda i majka Randolfa Hersta... Bolest su preživeli etiopski vladar Hajle Selasije, američki predsednici Vudro Vilson i Frenklin Ruzvelt, nemački car Vilhelm II, Volt Dizni...

Sem španske groznice, u 20. veku dogodile su se još dve pandemije – azijski grip (1957–1958) i hongkonški grip (1968–1969). Na udaru smo treće pandemije, koju je izazvao virus koji nazivaju svinjski grip. Pa, zašto je samo španska groznica bila tako pogubna? I, može li se neka nova pandemija izroditi u nešto slično? To su pitanja i bojazan na koje epidemiolozi neprestano traže odgovore.

Da bismo bolje razumeli pred kakvim zadatkom se nalaze, podsetimo se donekle šta su virusi i po čemu se virus gripa razlikuje od ostalih. Virusi su paketići genetskog materijala obavijeni belančevinastim omotačem (kapsidom). Čestica gripa približno je loptastog oblika s prečnikom od oko 100 nm, čiji se omotač sastoji od dve glavne belančevine – hemaglutinina(H) i neuraminidaze(N). Kad virus prodre u ćeliju domaćina, on natera njen mehanizam da radi za njega i proizvodi nove viruse umesto normalnih ćelija. Hemaglutinin omogućava vezivanje virusa i njegov ulazak u ćeliju, dok neuraminidaza pomaže oslobađanje novih virusa iz zaraženih ćelija. Ove dve belančevine služe kao odrednice za podtip (serotip) nekog virusa. Postoje 144 moguće kombinacije.

Za viruse gripa je da umesto jednog ili dva niza genetskog materijala, RNK, imaju čak osam genetskih paketića. Upravo ova osobina čini ih onim što jesu – nepredvidivim i ponekad vrlo opasnim protivnicima čoveka. Jer, ako dva virusa gripa istovremeno zaraze jednu ćeliju, mogu nastati sasvim novi virusi koji imaju smešu genetskih nizova oba virusa. Ova pojava nazvana „premeštaj genetskog materijala”, antigenski pomeraj (eng. Antigenic shift), omogućava prelazak virusa gripa s jedne životinje na drugu (uključujući čoveka). Pod antigenima se podrazumeva sve ono što izaziva odgovor našeg odbrambenog sistema. Zahvaljujući pomenutoj pojavi i mutacijama, virusi gripa neprestano se menjaju i zato nas uvek napadaju donekle ili sasvim novi virusi. Mutacije izazivaju male promene (ova pojava naziva se antigenic drift). U tom slučaju stečena otpornost, imunitet, biće donekle delotvorna, pa jačina bolesti i brzina njenog širenja neće biti naročito veliki.

Međutim, ako dođe do premeštanja, odnosno mešanja genetskog materijala više virusa, antigenskog pomeraja, mogu da nastanu potpuno novi virusi. Na primer, mogu da se pomešaju ljudski i ptičji virusi gripa. Kada nastane ljudski virus gripa s potpuno novim antigenima, svi su podložni, i novi grip će se širiti bez ograničenja. Najnoviji, takozvani svinjski grip, jeste H1N1 virus. Izgleda da je svojevrstan hibrid, smeša severnoameričkog svinjskog i ptičjeg gripa, humanog H1N1 gripa i svinjskog gripa koji se može naći u Aziji i Evropi.

Kako se organizam brani od virusa? Za čestice virusa vežu se odgovarajuća antitela, koja poput „lokatora” navode delove odbrambenog sistema da deluju i uništavaju viruse. Drugi vid odbrane je prepoznavanje zaraženih ćelija domaćina i njihovo uništavanje, čime se sprečava širenje zaraze po organizmu. On je, posle uspešno izvojevane bitke s nekim virusom, dobro zapamtio svog protivnika. I ako se ponovo sretne s njim, naš odbrambeni sistem zna šta treba da radi. Zato je bolest blaža ili do nje uopšte ne dolazi. Teškoća nastaje kad se imuni sistem prvi put sreće s određenim virusom, pa je potrebno mnogo više vremena da se proizvedu antitela i ćelije koje mogu da se izbore sa zarazom.

Uobičajeni simptomi gripa nastaju kao posledica veće količine takozvanih citokina, koje proizvode ćelije zaražene virusom. To dovodi do upale tkiva. I sam virus gripa izaziva oštećenje tkiva, pa simptomi nisu samo posledica zapaljenja, kao što je slučaj s virusom koji izaziva prehladu. Međutim, ponekad može da dođe do nesrazmerno snažnog odgovora odbrambenog sistema organizma – i do veoma opasne „citokinske oluje”. Virus gripa napada plućno tkivo i veliki broj leukocita nagomilava se u plućima. Preterano dejstvo leukocita može da izazove uništenje plućnog tkiva, krvarenje i nalet tečnosti u pluća, što može dovesti do gušenja i smrti. Ukratko, organizam sam sebe ubija. Zato su ljudi sa snažnijim imunim sistemom (kao što su mladi) podložniji ovoj pojavi od dece i starijih lica. Nedavna istraživanja otkrila su da je upravo citokinska oluja bila uzrok pogubnosti španske groznice, a da su je omogućila tri gena prisutna u virusu iz 1918. godine. Jedino se još ne zna – kako.

To tvrde američki i japanski stručnjaci koji su se upustili u veoma smeo i, po mnogima, opasan poduhvat. Iz tela nekoliko žrtava španske groznice, boraca iz jedne dobro obezbeđene vojne mrtvačnice i civila koji su bili sahranjeni u večito zaleđenom tlu Aljaske (permafrost), uzeli su uzorke tkiva. Iz njih su izdvojili i oživeli virus španskog gripa! Potom su ga na različite načine mešali s uobičajenim gripom i davali zamorčićima. Na kraju, otkrili su kombinaciju genetskog materijala koja je i kod njih izazvala iste simptome i tragične posledice kao kod ljudi pre devedeset godina.

Nadajmo se da bi ovo otkriće moglo da pomogne razvoj novih lekova protiv gripa (čuveni „tamiflu” sprečava delovanja neuraminidaze), kao i da ukaže na put kako običan grip može da se preobrazi u veoma opasan.