Епидемија шпанске грознице, односно грипа (La Gripe Españоlа, La Pesadilla), почела је при крају Првог светског рата, 1918. године. За две године однела је између двадесет и педесет милиона живота. Значи, усмртила је два до три пута више људи него рат, била кобнија од чувене епидемија куге из 14. века и за 25 недеља убила више људи него сида за 25 година!

Познато је да уобичајене врсте грипа могу да буду опасне за особе слабог здравља, одојчад или старе људе. Међутим, шпански грип био је нарочито погубан за младе и здраве особе. Ова његова особеност била је велика тајна све донедавно. Најчешће би за само неколико сати онеспособио жртву, а већ током наредног дана она би подлегла због изузетно тешког запаљења плућа. Нажалост, и поред овако нагле смрти болест се проширила на читав свет. Догодила се најгора пандемија у историји (пандемија – од грчког „пан” и „демос” – сви људи). Пошто је опустошила свет, шпанска грозница се повукла у јуну 1920. године, исто тако нагло као што се појавила.

Упркос имену, није настала у Шпанији. Верује се да је у поход по свету кренула из америчких војних база и проширила се прво по Европи када се Америка укључила у рат. Само место настанка заразе била је највероватније област Хаскел у Канзасу, позната по узгоју свиња, живине, стоке и по житарицама, где се грип појавио у јануару 1918. године. Зато су се, 4. марта исте године, јавили први случајеви обољења међу војницима у оближњем регрутном центру – бази Форт Рајли. Разболело се 107 војника. Прекоманде војске у друге базе пренеле су грип даље. Зараза се затим проширила на читаву Северну Америку, Европу, Азију, Африку, чак на арктички појас и јужни до Тихог океана. Ратна дејства само су помогла у томе – односно дотур хране, ратне технике и трупа на фронт. Ширењу грипа посебно је погодовала дуготрајна рововска борба у западној Европи. Назив шпански грип (грозница) настао је када се зараза из Француске пренела у Шпанију, где је оболело више милиона људи. Али, Шпанија није била у рату, ни њена штампа под цензуром. Зато се нису криле вести о погубној болести, што би иначе могло лоше да утиче на борбени морал војске. У савезничким земљама било је другачије јер се помишљало да се Немачка, после хемијског, одлучила за употребу непознатог – биолошког оружја.

Шпанска грозница променила је начин живота многих људи. Заштитне маске од газе постале су неопходне и јавно су дељене. Чак ни у трамвај није могло да се уђе без њих. Отворени су многобројни карантини, а у неке градове могло је да се уђе само с посебном пропусницом. Сахране су биле ограничене на само 15 минута, болнице су постале тесне. Пуниле су се таквом брзином да се јавила несташица лекара, па су и студенти медицине морали да напусте факултетске клупе како би помагали у болницама. Појавила се и велика потражња мртвачких сандука па и гробара.

Од шпанске грознице умрло је најмање седам милиона Индијаца, 700.000 Американаца, 400.000 Француза, 260.000 Јапанаца, 250.000 Британаца... И неке познате личности биле су њене жртве: бразилски председник Алвеш, француски песник Аполинер, Едмон Ростан, аутор комада „Сирано де Бержерак”, песник и новинар Џон Рид, кћерка Сигмунда Фројда и мајка Рандолфа Херста... Болест су преживели етиопски владар Хајле Селасије, амерички председници Вудро Вилсон и Френклин Рузвелт, немачки цар Вилхелм II, Волт Дизни...

Сем шпанске грознице, у 20. веку догодиле су се још две пандемије – азијски грип (1957–1958) и хонгконшки грип (1968–1969). На удару смо треће пандемије, коју је изазвао вирус који називају свињски грип. Па, зашто је само шпанска грозница била тако погубна? И, може ли се нека нова пандемија изродити у нешто слично? То су питања и бојазан на које епидемиолози непрестано траже одговоре.

Да бисмо боље разумели пред каквим задатком се налазе, подсетимо се донекле шта су вируси и по чему се вирус грипа разликује од осталих. Вируси су пакетићи генетског материјала обавијени беланчевинастим омотачем (капсидом). Честица грипа приближно је лоптастог облика с пречником од око 100 нм, чији се омотач састоји од две главне беланчевине – хемаглутинина(H) и неураминидазе(N). Кад вирус продре у ћелију домаћина, он натера њен механизам да ради за њега и производи нове вирусе уместо нормалних ћелија. Хемаглутинин омогућава везивање вируса и његов улазак у ћелију, док неураминидаза помаже ослобађање нових вируса из заражених ћелија. Ове две беланчевине служе као одреднице за подтип (серотип) неког вируса. Постоје 144 могуће комбинације.

За вирусе грипа је да уместо једног или два низа генетског материјала, РНК, имају чак осам генетских пакетића. Управо ова особина чини их оним што јесу – непредвидивим и понекад врло опасним противницима човека. Јер, ако два вируса грипа истовремено заразе једну ћелију, могу настати сасвим нови вируси који имају смешу генетских низова оба вируса. Ова појава названа „премештај генетског материјала”, антигенски померај (енг. Antigenic shift), омогућава прелазак вируса грипа с једне животиње на другу (укључујући човека). Под антигенима се подразумева све оно што изазива одговор нашег одбрамбеног система. Захваљујући поменутој појави и мутацијама, вируси грипа непрестано се мењају и зато нас увек нападају донекле или сасвим нови вируси. Мутације изазивају мале промене (ова појава назива се antigenic drift). У том случају стечена отпорност, имунитет, биће донекле делотворна, па јачина болести и брзина њеног ширења неће бити нарочито велики.

Међутим, ако дође до премештања, односно мешања генетског материјала више вируса, антигенског помераја, могу да настану потпуно нови вируси. На пример, могу да се помешају људски и птичји вируси грипа. Када настане људски вирус грипа с потпуно новим антигенима, сви су подложни, и нови грип ће се ширити без ограничења. Најновији, такозвани свињски грип, јесте H1N1 вирус. Изгледа да је својеврстан хибрид, смеша северноамеричког свињског и птичјег грипа, хуманог H1N1 грипа и свињског грипа који се може наћи у Азији и Европи.

Како се организам брани од вируса? За честице вируса вежу се одговарајућа антитела, која попут „локатора” наводе делове одбрамбеног система да делују и уништавају вирусе. Други вид одбране је препознавање заражених ћелија домаћина и њихово уништавање, чиме се спречава ширење заразе по организму. Он је, после успешно извојеване битке с неким вирусом, добро запамтио свог противника. И ако се поново сретне с њим, наш одбрамбени систем зна шта треба да ради. Зато је болест блажа или до ње уопште не долази. Тешкоћа настаје кад се имуни систем први пут среће с одређеним вирусом, па је потребно много више времена да се произведу антитела и ћелије које могу да се изборе са заразом.

Уобичајени симптоми грипа настају као последица веће количине такозваних цитокина, које производе ћелије заражене вирусом. То доводи до упале ткива. И сам вирус грипа изазива оштећење ткива, па симптоми нису само последица запаљења, као што је случај с вирусом који изазива прехладу. Међутим, понекад може да дође до несразмерно снажног одговора одбрамбеног система организма – и до веома опасне „цитокинске олује”. Вирус грипа напада плућно ткиво и велики број леукоцита нагомилава се у плућима. Претерано дејство леукоцита може да изазове уништење плућног ткива, крварење и налет течности у плућа, што може довести до гушења и смрти. Укратко, организам сам себе убија. Зато су људи са снажнијим имуним системом (као што су млади) подложнији овој појави од деце и старијих лица. Недавна истраживања открила су да је управо цитокинска олуја била узрок погубности шпанске грознице, а да су је омогућила три гена присутна у вирусу из 1918. године. Једино се још не зна – како.

То тврде амерички и јапански стручњаци који су се упустили у веома смео и, по многима, опасан подухват. Из тела неколико жртава шпанске грознице, бораца из једне добро обезбеђене војне мртвачнице и цивила који су били сахрањени у вечито залеђеном тлу Аљаске (пермафрост), узели су узорке ткива. Из њих су издвојили и оживели вирус шпанског грипа! Потом су га на различите начине мешали с уобичајеним грипом и давали заморчићима. На крају, открили су комбинацију генетског материјала која је и код њих изазвала исте симптоме и трагичне последице као код људи пре деведесет година.

Надајмо се да би ово откриће могло да помогне развој нових лекова против грипа (чувени „тамифлу” спречава деловања неураминидазе), као и да укаже на пут како обичан грип може да се преобрази у веома опасан.