Upravo je završen Vimbldon, najstariji i najugledniji teniski turnir na svetu, 123. po redu, treći po redu grend slem turnir u sezoni posle Otvorenog prvenstva u Australiji i Francuskoj. Trajao je od 22. juna do 6. jula. Nadmetali su se najbolji igrači „belog sporta”. Pobedio je švajcarski teniser Rodžer Federer. Ni posle sedam i po decenija pobednički trofej nije zablistao na tlu Velike Britanije, kolevke Vimbldona. Prvi i jedini koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ustoličio među zemlje pobednice bio je Fred Peri. Pored njegovog spomenika na travi ispred sedišta „All England Club” u Vimbldonu, podignutog 1984. godine povodom pedesetogodišnjice njegove pobede na ovom takmičenju, prolaze svi takmičari, s poštovanjem ali, reklo bi se, i sa zazorom.

A kako i ne bi. Fred Peri je teniskim reketom obeležio prošli vek. Bio je trostruki osvajač Vimbldona, pet godina svetski teniser broj jedan. Po mnogima je bio i ostao simbol vrhunskog tenisa, neprikosnoveni idol, neprevaziđeni uzor. Ali, nije uvek bilo tako. Fred Peri dugo je bio zaboravljeni teniski heroj.

Razloga za to bilo je više. Mnogi se usuđuju da kažu da vreme i društvene prilike nisu bile sazrele za jednog takvog sportistu. Rodio se pre tačno sto godina, 18. maja 1909, kao Frederik Džon Peri u radničkoj porodici u mestu Stokport u Velikoj Britaniji. Rano je počeo da se bavi sportom, ali prvo stonim tenisom. Prilika da izađe na travnate terene s velikim reketom u rukama ukazala mu se kada je navršio osamnaest godina, kada se njegov otac, izgradivši karijeru u levičarskim političkim krugovima, nakon Prvog svetskog rata preselio u kraj Londona gde su se širili prigradski teniski klubovi. Do tada sport rezervisan samo za bogate odjednom je postao pristupačan i porodicama poput Perijeve.

Fred je brzo napredovao i potpuno ovladao tehnikom. Igrao je lako, bio izuzetno brz i okretan, a njegovi snažni udarci suparnike su vodili u poraze. Kažu da mu je forhend bio neodbranjiv, a bekhend jedina slabost. Uspesi u Britaniji nizali su se jedan za drugim. A onda su došli i važni grend slem turniri i pobede: Otvoreno prvenstvo u Americi 1933. godine, a potom 1935. i 1936, zatim Otvoreno prvenstvo Australije, francuski Rolan Garos 1935. i tri najvažnije titule sa Vimbldona 1934, 1935. i 1936. godine. Tako je sredinom tridesetih godina prošlog veka ime Freda Perija postalo sinonim za vrhunski tenis a britanski travnati tereni najcenjeniji.

Ipak, na Ostrvu njegovi uspesi kao da nisu imali dovoljno sjaja, jer on nije bio dostojnog porekla, pa nije bio ni dovoljno slavan i ni poštovan.

Mnogi su smatrali da Peri „nije jedan od njih”, mada su pripadnici srednje klase polako zauzimali mesta vodećih britanskih teniskih igrača, upravnika i zvaničnika. Fred Peri je smatrao da svojim umećem prevazilazi sve te „mane”. Između dva rata stekao je pregršt neprijatelja u teniskim krugovima, zahvaljujući odluci da ne dozvoli ljudima da mu određuju šta da radi i kako to da radi.

Tokom tridesetih godina pojam pravog tenisera bio je uglađeni gospodin Džek Kraford, poznat po svojim prefinjenom ponašanju. Nasuprot njega bio je Fred Peri, nemilosrdan, nepopustljiv i sav okrenut igri i pobedi.

U to vreme nastaje i udruženje igrača na travi i promovišu se amaterski principi, igra radi zadovoljstva, a ne zarade. Kako je oličenje tradicionalnog džentlmena i amatera bio Kraford, Peri je vrlo brzo došao u sukob s udruženjem i krajem 1936. godine napušta Britaniju, odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde učestvuje na turnirima profesionalaca. To mu donosi veliku zaradu, ali ga zauvek udaljuje iz sveta nematerijalnog tenisa, Vimbldona i Dejvis kupa. Tako je početkom 1937. godine Peri konačno izgnan iz domovine. Kraj tridesetih godina prošlog veka Velika Britanija dočekala je bez šampiona.

Muk koji je zavladao na teniskim terenima posle Perijevog odlaska mnogi su pokušali da prikriju raznim klevetničkim ili zluradim napisima po novinama. Navodilo se da je i kao igrač i kao čovek bio protivrečna ličnost, sebičan i isključiv. Pominjale su se njegove burne ljubavne veze i kratki neuspešni brakovi s britanskim i američkim zvezdama velikog ekrana, sumnjalo se i da ponekad namerno gubi mečeve i da publici pokaže kako mu je igra ispod časti.

Nakon Drugog svetskog rata Peri je započeo novi život u Sjedinjenim Američkim Državama. Okrenuo se trenerskoj karijeri i komentatorskom poslu. Skoro istovremeno kada je uplovio u (mirne) bračne vode s Barbarom Ris pokrenuo je i ozbiljan posao proizvodnje sportske opreme, kuću „Fred PerrÚ” sa zaštitnim znakom Vimbldona – lovorovim vencem. Za veliko tenisko nadmetanje 1952. godine ponuđene su bele majice, napred donekle na kopčanje i znojnice. Tako je bilo sve do kraja pedesetih godina kada su u postrojenjima kuće „Fred PerrÚ ” pored belih teniskih majica, počeli da se proizvode razni sportski odevni predmeti i obuća za sve uzraste. Ipak, sve do 1968. godine , kad počinje era profesionalizma u tenisu i kad se njegov odnos sa „udruženjem” delimično se izgladio, Peri ne napušta Ameriku. U Međunarodnu kuću slavnih uveden je 1975. godine, a 1984. Britanci mu podižu spomenik uz teniske terene Vimbldon, u čast pedeset godina osvajanja titule.

Desetak godina kasnije, 12. februara 1995. godine, Fred Peri će zauvek sklopiti oči, ali njegov trag ostaće na teniskim terenima. Vimbldona. Tokom poslednje četvrtine proteklog veka Peri je bio jedini teniser koji je kandidovan za najboljeg sportistu sveta, a u anketi sprovedenoj 2000. godine u Velikoj Britaniji proglašen je za najboljeg sportistu 20. veka. Čast i priznanje stigli su posmrtno. I Fred Peri je postao legenda.

Kuća „Fred Perry” stala je iza Endija Mareja, dvadesetdvogodišnjeg Škota koji je na Vimbldonu zastupao boje Ujedinjenog Kraljevstva. On je još pre početka velikog nadmetanja na ovogodišnjem Vimbldonu obeležen kao poslednja nada teniske javnosti, medija i navijača da će da se rađa novi Fred Peri.

Andre Agasi (rođen 1970. godine) koga je njujorški sportski časopis „Tenis” proglasio jednim od dvanaest najboljih igrača svih vremena, bio je prvi teniser koji je 1986. godine prekršio pravila kako treba da izgleda igrač na terenu. Imao je samo šesnaest godina kada se drznuo da se dugokos, s minđušom u uvu, umesto u uobičajenoj beloj, pojavi u majici u boji. Bio je to kraj odevnim pravilima u tenisu na svim terenima, izuzev na Vimbldonu.

Pričalo se da Andre Agasi zbog obaveze poštovanja obeležja „belog sporta” nije nastupio na prestižnom turniru 1988. i 1990. godine. Teniser glasine nije ni opovrgavao niti potvrđivao, sve doskora kada je priznao da je razlog bila povreda koja ga je tih godina pratila.