Управо је завршен Вимблдон, најстарији и најугледнији тениски турнир на свету, 123. по реду, трећи по реду гренд слем турнир у сезони после Отвореног првенства у Аустралији и Француској. Трајао је од 22. јуна до 6. јула. Надметали су се најбољи играчи „белог спорта”. Победио је швајцарски тенисер Роџер Федерер. Ни после седам и по деценија победнички трофеј није заблистао на тлу Велике Британије, колевке Вимблдона. Први и једини који је Уједињено Краљевство устоличио међу земље победнице био је Фред Пери. Поред његовог споменика на трави испред седишта „Алл Енгланд Цлуб” у Вимблдону, подигнутог 1984. године поводом педесетогодишњице његове победе на овом такмичењу, пролазе сви такмичари, с поштовањем али, рекло би се, и са зазором.

А како и не би. Фред Пери је тениским рекетом обележио прошли век. Био је троструки освајач Вимблдона, пет година светски тенисер број један. По многима је био и остао симбол врхунског тениса, неприкосновени идол, непревазиђени узор. Али, није увек било тако. Фред Пери дуго је био заборављени тениски херој.

Разлога за то било је више. Многи се усуђују да кажу да време и друштвене прилике нису биле сазреле за једног таквог спортисту. Родио се пре тачно сто година, 18. маја 1909, као Фредерик Џон Пери у радничкој породици у месту Стокпорт у Великој Британији. Рано је почео да се бави спортом, али прво стоним тенисом. Прилика да изађе на травнате терене с великим рекетом у рукама указала му се када је навршио осамнаест година, када се његов отац, изградивши каријеру у левичарским политичким круговима, након Првог светског рата преселио у крај Лондона где су се ширили приградски тениски клубови. До тада спорт резервисан само за богате одједном је постао приступачан и породицама попут Перијеве.

Фред је брзо напредовао и потпуно овладао техником. Играо је лако, био изузетно брз и окретан, а његови снажни ударци супарнике су водили у поразе. Кажу да му је форхенд био неодбрањив, а бекхенд једина слабост. Успеси у Британији низали су се један за другим. А онда су дошли и важни гренд слем турнири и победе: Отворено првенство у Америци 1933. године, а потом 1935. и 1936, затим Отворено првенство Аустралије, француски Ролан Гарос 1935. и три најважније титуле са Вимблдона 1934, 1935. и 1936. године. Тако је средином тридесетих година прошлог века име Фреда Перија постало синоним за врхунски тенис а британски травнати терени најцењенији.

Ипак, на Острву његови успеси као да нису имали довољно сјаја, јер он није био достојног порекла, па није био ни довољно славан и ни поштован.

Многи су сматрали да Пери „није један од њих”, мада су припадници средње класе полако заузимали места водећих британских тениских играча, управника и званичника. Фред Пери је сматрао да својим умећем превазилази све те „мане”. Између два рата стекао је прегршт непријатеља у тениским круговима, захваљујући одлуци да не дозволи људима да му одређују шта да ради и како то да ради.

Током тридесетих година појам правог тенисера био је углађени господин Џек Крафорд, познат по својим префињеном понашању. Насупрот њега био је Фред Пери, немилосрдан, непопустљив и сав окренут игри и победи.

У то време настаје и удружење играча на трави и промовишу се аматерски принципи, игра ради задовољства, а не зараде. Како је оличење традиционалног џентлмена и аматера био Крафорд, Пери је врло брзо дошао у сукоб с удружењем и крајем 1936. године напушта Британију, одлази у Сједињене Америчке Државе, где учествује на турнирима професионалаца. То му доноси велику зараду, али га заувек удаљује из света нематеријалног тениса, Вимблдона и Дејвис купа. Тако је почетком 1937. године Пери коначно изгнан из домовине. Крај тридесетих година прошлог века Велика Британија дочекала је без шампиона.

Мук који је завладао на тениским теренима после Перијевог одласка многи су покушали да прикрију разним клеветничким или злурадим написима по новинама. Наводило се да је и као играч и као човек био противречна личност, себичан и искључив. Помињале су се његове бурне љубавне везе и кратки неуспешни бракови с британским и америчким звездама великог екрана, сумњало се и да понекад намерно губи мечеве и да публици покаже како му је игра испод части.

Након Другог светског рата Пери је започео нови живот у Сједињеним Америчким Државама. Окренуо се тренерској каријери и коментаторском послу. Скоро истовремено када је упловио у (мирне) брачне воде с Барбаром Рис покренуо је и озбиљан посао производње спортске опреме, кућу „Фред ПеррÚ” са заштитним знаком Вимблдона – ловоровим венцем. За велико тениско надметање 1952. године понуђене су беле мајице, напред донекле на копчање и знојнице. Тако је било све до краја педесетих година када су у постројењима куће „Фред ПеррÚ ” поред белих тениских мајица, почели да се производе разни спортски одевни предмети и обућа за све узрасте. Ипак, све до 1968. године , кад почиње ера професионализма у тенису и кад се његов однос са „удружењем” делимично се изгладио, Пери не напушта Америку. У Међународну кућу славних уведен је 1975. године, а 1984. Британци му подижу споменик уз тениске терене Вимблдон, у част педесет година освајања титуле.

Десетак година касније, 12. фебруара 1995. године, Фред Пери ће заувек склопити очи, али његов траг остаће на тениским теренима. Вимблдона. Током последње четвртине протеклог века Пери је био једини тенисер који је кандидован за најбољег спортисту света, а у анкети спроведеној 2000. године у Великој Британији проглашен је за најбољег спортисту 20. века. Част и признање стигли су посмртно. И Фред Пери је постао легенда.

Кућа „Fred Perry” стала је иза Ендија Мареја, двадесетдвогодишњег Шкота који је на Вимблдону заступао боје Уједињеног Краљевства. Он је још пре почетка великог надметања на овогодишњем Вимблдону обележен као последња нада тениске јавности, медија и навијача да ће да се рађа нови Фред Пери.

Андре Агаси (рођен 1970. године) кога је њујоршки спортски часопис „Тенис” прогласио једним од дванаест најбољих играча свих времена, био је први тенисер који је 1986. године прекршио правила како треба да изгледа играч на терену. Имао је само шеснаест година када се дрзнуо да се дугокос, с минђушом у уву, уместо у уобичајеној белој, појави у мајици у боји. Био је то крај одевним правилима у тенису на свим теренима, изузев на Вимблдону.

Причало се да Андре Агаси због обавезе поштовања обележја „белог спорта” није наступио на престижном турниру 1988. и 1990. године. Тенисер гласине није ни оповргавао нити потврђивао, све доскора када је признао да је разлог била повреда која га је тих година пратила.