A. Peragraš diže pogled s knjige i gleda preko naočara svoju ženu. Jasno se seća da je on sam nju odabrao. Svega se savršeno seća. Njegovi roditelji, otac (a kamoli majka!), nisu je ni poznavali pre nego što je odlučio da je zaprosi. Zašto onda ima utisak da je vremenom ona prešla u njihov tabor? Verovatno je zbog toga njegov brak tako uspešan, pomišlja A. Peragraš: on je kao mesečar odabrao devojku koja je upravo po ukusu njegovih roditelja! On je birao umesto njih! Čak i da je tako – ne kaje se. Uostalom, kako možemo da znamo da li je nešto plod naše volje, ili nekih neuporedivo jačih i nedokučivih sila? Profesor se zato drži čvrsto onoga što pouzdano zna. Isključuje televizor. Žena ga gleda upitno. Odlučuje da treba da joj stavi do znanja koliko joj je naklonjen i objasni joj da je srećna.

„Da li sam ti ispričao zašto sam onoliko obilazio oko manastira Svete Ane u četvrti Kastelo, poslednji put kada smo bili u Veneciji?”

„Nisi”, mirno odgovara gospođa A. Peragraš. Prekršta ruke na krilu i spušta glavu na naslon beržere. Smeši se. Očigledno je spremna da čuje priču.

„Dakle, izvesni Đakomo da Fano, isposnik, sledbenik svetog Avgustina, godine 1242. kupio je zemljište u Veneciji, na mestu gde i danas stoji crkva Svete Ane. Tu je podigao crkvu i manastir, posvetivši ih sveticama Ani i Katarini. Nekoliko puta obnavljana u prošlosti, zdanja su 1304. godine prepuštena benediktinskim kaluđericama. Zanimljivosti radi, trebalo bi imati u vidu da su tu život provele Alturija i Perina, kćerke slavnog venecijanskog slikara Jakopa Robustija zvanog Tintoreto. Naime, otac devojaka smatrao je kako je monaški život za njih jedini dostojan. A to što je on odlučio, za Alturiju i Perinu bio je zakon. I tako su Tintoretove naslednice svoju mladost i zrele godine posvetile molitvi i vezu. Šta su to vezle? Oltarsku svilu i to prema Tintoretovom nacrtu. Legenda kaže da je jedna od skromnih i poslušnih slikarevih kćeri oslepela istoga dana kada je sa sestrom okončala višegodišnji posao.

Među zidovima manastira Svete Ane život je, ali protiv svoje volje, provela monahinja – buntovnica, spisateljica Arkanđela Taraboti. Ona je pokušala da se oslobodi nametnutog života, pišući nekoliko dela, između ostalih „Očinska tiranija”, „Monaški pakao”, ali i „Monaški raj”. Elena Kasandra Taraboti (1604–1652) bila je najstarija od devetoro dece bogatog Venecijanca Stefana Tarabotija. Kao i mnoge druge devojke iz uglednih kuća, i nju su kao devojčicu poslali u manastir – da uči. Bio je to manastir Svete Ane u Kastelu u Veneciji. U šesnaestoj godini Elena je postala iskušenica, ali protiv svoje volje. Ostala je u klauzuri, u zatvorenom delu manastira, do kraja života. Iz njenih rukopisa moguće je saznati da su manastiri u to vreme u Veneciji bili mesta gde su bogati mladići nalazili žene, jer su devojke iz najboljih kuća bile sklonjene iza manastirskih vrata. Sestra Arkanđela nije se udavala. Uostalom, njena namera nije bila da se udaje ni za Boga, ni za čoveka, već da se posveti pisanju. To joj je i uspelo. Pre spisateljice iz manastira, mnoge devojke su protiv svoje iskrene želje provele život onako kako su to hteli njihovi roditelji, između manastirskih zidina. I tako dolazimo do jedne od najpoznatijih venecijanskih legendi koja pripoveda o Kjareti Loredan čiji se jecaji navodno mogu čuti i danas, šest vekova kasnije, upravo u blizini manastira Svete Ane. Eto, zašto sam se tamo vrzmao. Hteo sam da je snimim. Da čujem bar njen glas.

Kjareta je rođena u bogatoj porodici. Bila je ljubimica svog oca, Lorenca Loredana. Devojčica nije ni slutila da će još u detinjstvu početi da voli mladog stolara Saura koji je živeo i radio u blizini Arsenala. Primetila je nešto neobično: da Saura svakim danom voli sve više, a ne manje, kao što je to uobičajeno. Donela je odluku da će postati njegova žena, ma šta otac na to imao da kaže. Ako treba, bežaće zajedno! Nije, nažalost, računala da neće imati vremena ni za razmišljanje, ni za beg.

’Kakav siromašni stolar! Ako zaista želiš da se udaš za stolara, neka to bude Isus Hrist!’, bile su očeve reči.

Ipak, devojčica se nije predavala... Očajavala je i pokušavala da pobegne. Naposletku su se i ostale časne sestre sažalile. Pozvale su Lorenca Loredana da dođe po nju, da bar još jednom razmisli o svojoj odluci. Otac je stigao baš one večeri kad je Kjareta trebalo da pobegne čamcem sa svojim izabranikom Saurom. Lorenco Loredan klizio je kanalima u svojoj prekrasnoj gondoli. Upravo kada je pristajao uz manastirsko zdanje, video je svoju kćerku kako ulazi u mali čamac siromašnog stolara. Munjevito ih je sustigao. Izvadio je mač, usmrtio Kjaretu i teško ranio njenog izabranika. A onda je izgovorio svoju strašnu kletvu:

’Lutaćeš, nesrećnice, oko ovog manastira i nećeš naći mira sve dok od manastira bude ostao jedan jedini kamen!’ Kada su ostale sestre dotrčale, nisu više mogle da pomognu jadnoj devojci. Sahranile su je u dvorištu hrama, a mladića primile na lečenje. Čim se oporavio, Sauro je počeo da radi. Ali, ubrzo je napustio Arsenal. Otišao je na ostrvo San Frančesko i pristupio franjevačkom redu.

Kada roditelj prokune dete, onda je to zaista teška kletva. To ne misle samo Venecijanci. Duh nesrećne Kjarete počeo je da kruži naokolo. Zanimljivo je da se od samog početka niko nije plašio njenog duha. U stvari, svi bi se rastužili kada bi začuli njen jecaj... Prošle su mnoge godine. U blizini manastira živela je veoma lepa i siromašna devojka. Zaljubila se u sina bogatog venecijanskog zanatlije. On joj je jednakom ljubavlju uzvratio. Ah, ovoga puta mladoženjin otac bio je kamen spoticanja. Nije hteo ni da čuje za sirotu devojku. Ukratko, sirotica je rešila da se ubije. Nabavila je otrov od poznate venecijanske vračare. Kada je pala noć, sva u suzama, u svojoj sobi prinela je tečnost usnama. Tog časa, pored nje je, poput lakog vetra, prošla jedna prozračna ljudska figura... Devojka ništa nije osetila, ali je primetila da joj je duh – očito Kjarete Loredan – najblažim dodirom istrgao pehar otrova iz ruke. Osim toga, pod noge joj je bacila torbu. A ta torba, u šta se devojka mogla uveriti nekoliko trenutaka kasnije, bila je prepuna zlatnika.

I dok je tako stajala nema od iznenađenja, videla je kako kroz prozor ulazi njen voljeni i saopštava joj: ’Bez obzira na to šta moj otac rekao, ja ću te uzeti za ženu! Ne mogu bez tebe da živim!’

Kao što se može pretpostaviti, živeli su u sreći i bogatstvu. Ali, duh nesrećne monahinje nastavio je da kruži oko manastira Svete Ane u venecijanskom Kastelu. Plače i dalje jadna Kjareta i ne možda da prestane. Doduše, što jest’, jest’... Propuštena i nesrećna ljubav, to je veliki jad. Može da traje ko zna koliko... Bezgranično! Budući da manastir stalno obnavljaju, teško se može očekivati da će od njega nestati i poslednji kamen, kako glasi ta teška kletva...”

Profesor A. Peragraš gleda ljubopitljivo u svoju ženu. Veruje da je on njen omiljeni pripovedač. Očekuje ipak neku vrstu pohvale. Makar u vidu nekog iznenađenja. Može to biti i kolač! Njegova žena se ne pomera. I dalje se smeška.

Profesor A. Peragraš ne shvata zašto njegova žena i dalje mirno sedi u fotelji i ne ustaje. Kao da želi da preuzme ulogu pripovedača:

„Biću kratka”, kaže gospođa A. Peragraš. „Ne umem lepo da pričam kao ti. Dakle u ulici San Vio, odnosno San Vito, nekada davno uzdizala se veoma lepa crkva, crkva posvećena svecima Vitu i Modestu. Ta crkva je srušena i sada je ostala tek mala kapela pored koje si prošao, a da je nisi ni primetio. Ulica vodi do malog trga koji takođe nosi naziv San Vio. Tu je 1288. godine rođena i u svojoj predivnoj kući živela blažena grofica Taljapjetra, plemenita Venecijanka. Ne zna se tačno, ali blažena grofica kao devojka počela je često da odlazi u crkvu Svetog Mauricija, s druge strane Kanala grande. Grofica Taljapjetra sastajala se, navodno, sa sveštenikom iz ove crkve. Vezivala ih je odanost veri. Videvši da devojka živi samo za te duhovne susrete koji su je činili sve zamišljenijom i čudnijom, roditelji su zabranili svim gondolijerima da prevoze groficu Taljapjetra na drugu obalu, do crkve Svetog Mauricija. Blažena grofica nije se izgleda mnogo sekirala. Njen duhovni učitelj naučio je izgleda jednoj veštini... Ili čaroliji? Dakle, svaki put kada bi želela da ode na drugu obalu Kanala grande, grofica bi sa svoje obale vezala i prostrla belo laneno platno koje bi se po njenoj želji pružilo do druge obale. Po njemu bi koračala svojim nežnim stopalima i dospela do crkve Svetog Mauricija, ne pokvasivši cipele! Eto, nekome nikakve zabrane ništa ne mogu!”, zaključuje gospođa A. Peragraš ne ustajući i dalje iz fotelje.

Profesor A. Peragraš je, kao što smo rekli, čovek starinskog kova. Ne želi da pomišlja na neke teorije zavere što je postala moda. Ni o belim platnima i samovolji venecijanske grofice. Pa ni zbog čega mu je žena odgovorila pričom na priču. Zato, u sebi, donosi čvrstu odluku. Sledeći put će u Veneciju otputovati sam. Možda će sresti duh Kjarete Loredan? Ako bude čuo njen glas, možda će se ispostaviti da je taj glas nešto što mu je vrlo važno.